Енцо Ферари – човек који је у потпуности био предан свом сну

Црвена боја може имати светлији или тамнији тон, али њена најлепша нијанса, управо она на коју помислимо када је генерално описујемо, јесте „ферари црвена”.

Симбол је страсти, љубави, крви – симбол живота, баш онаквог какав је водио Енцо Ферари, творац непревазиђеног симбола аутомото спорта, брзине и престижа.

Енцо Ферари рођен је фебруара 1898. године у Модени. Школу није волео, а није желео ни да настави породични посао који је започео његов отац. Са навршених 10 година живота и одгледане једне ауто трке, знао је чиме ће се бавити кад порасте.

Тај тренутак дошао је после Првог светског рата, када Енцо одлази у Торино где се пријављује за посао у „Фијату“. Иако је одбијен, ускоро постаје прво тест возач, а затим и стандардни, а „Алфа Ромео“ увео га је у свет аутомобилизма. Возио је за њихов тим, радио на сталном усавршавању мотора, био заступник за продају возила.

Године 1923. оженио се Лауром Гарело са којом је добио сина. Некако у то време открива се, његова друга страна личности која ће касније пунити таблоидне новине. О жени и детету није много бринуо, јер су трке биле на првом месту. Сина је почео свакодневно да посећује тек када је, услед тешке болести, преминуо.

Енцо је, осим венчане, имао и невенчану љубав, па је са обе живео у два различита града. Љубавница Луна Ларди рађа му и сина, којег је дуго крио, а који је данас његов једини званични потомак и потпредседник „Ферарија“.

Због контроверзног начина живота и још контроверзнијих изјава, Енцо је увек пунио таблоиде. На опште згражавање јавности, слегао је раменима и говорио да „Мушкарац увек треба да има две жене".

Чинило се понекад да емоције има само према четвороточкашима, јер када су га, после погибије неколико „Фераријевих“ возача питали за мишљење, одговорио је да му је веома жао толиких уништених возила. Таблоиди су писали и да је био интиман са гламурозном глумицом, удовицом једног од страдалих у трци, кривили су га за погибију 14 гледалаца када је дошло до удеса на другој трци, а никада није заборављен ни део о оданости италијанској фашистичкој партији и пријатељству са Мусолинијем у Другом светском рату. Једноставно, о њему се стално писало.

Оно што је извесно јесте да је Енцо Ферари био заиста посвећен аутомобилизму, што је 1947. коначно резултирало отварањем сопствене компаније која је понела његово име. Грофца Паолина Барака предлаже да заштитни знак аутомобила буде 'коњ који скаче', јер, како је веровала, он доноси срећу. Енцо је идеју прихватио и црног коња уоквирио златним пољем које представља Модену.

Модел је био ту, симбол је био ту, а нова страница историје аутомобилизма, почела је да се исписује и још увек није завршена – од првог стандардног модела „типо 125“, преко F40, вероватно највећег комерцијалног „Фераријевог“ аутомобила, до модела Ферари „Енцо“ који је са производњом почео 2003. године.

Црвена боја била је и остала заштитни знак, јер су, једноставно, организатори трка имали прописе који су предвиђали да сваки тим фарба своје возило у одговарајућу боју. Британски аутомобили су били офарбани у зелено, француски у плаво, италијански у црвено, а како је Енцо неизмерно волео трке, промена боје никада се није ни разматрала.

Током деведесетих било је мало експериментисања, али је црвена нијанса за љубитеље овог модела била најтраженија и најомиљенија. Тако је и данас.

Енцо Ферари је преминуо је 14. августа 1988. године у Маранелу у 90. години, а према његовој жељи, јавност је за то сазнала тек после сахране у крипти породице Ферари.

Да ли је био безосећајан, неморалан и лош човек или је, једноставно, толико бола и смрти пролазило поред њега, да се са њима саживео и кренуо даље, није ни важно. Он је, био неко ко је имао храбрости да да се преда у потпуности свом сну, да га оживи и проживи искрено до самог краја.

И баш зато, ниједна боја никада неће бити тако црвена као „фераријева“, нити ће иједан звук моћи да изазове такво узбуђење као звук фераријевог мотора.