Јагош Марковић – ходајуће позориште и уметник који је стварао мостове

Вест о прераној смрти позоришног редитеља Јагоша Марковића, затекла је његове пријатеље, колеге, сараднике, позоришну публику. У порукама на друштвеним мрежама опраштају се од њега, поручујући колико им је значио његов рад, сматрају га позоршним генијем и називају „српским Фелинијем".

Ако је рад у позоришту стварање чуда, Јагош Марковић је био чаробњак који је стварао и живео своју поетску истину. Фрази обесмишљеној од претеране употребе „даске које живот значе'', личним чином вратио је истинитост. „Одрастао сам у позоришту и у њему оседео,'' говорио је уметник који је у сваку театарску кућу улазио као у светилиште.

„Једна од лепота које има позориште јесте то заједништво и свест о том заједништву је нужност те слоге. Јер, слога, не можеш ништа да урадиш без ње у тим професијама.Тако да позориште и од нас који радимо у њему, да не кажем живимо, прави боље људе, бар мало”, говорио је Марковић. Изненада је преминуо у 58. години.

У свет позоришта ушао је са 12 година у родној Подгорици, тада Титограду, а на студије у Београд дошао као вундеркинд и дипломирао у 21. години.

Професионално је стварао три и по деценије и отишао са више награда него година живота. Стални редитељ Народног позоришта у Београду је био од 2008.

Сваки домаћи и страни класик ког је аутентично и смело ишчитао и поставио на бројне регионалне сцене, ушао је у позоришну историју овог поднебља: од Софокла, Шекспира и Молијера до Стерије, Нушића и Симовића.

„Све је то било дивно и све је он то држао у руци, и све је он то могао са својом енергијом, са својом душом и са својом памећу, са својом маштом. Он је огромну машту имао, све је превазилазио, али његово тело изгледа да то није могло да издржи”, рекла је глумица Јелисавета Сека Саблић.

„Сећам се кад смо радили овог Магбета јесенас и овим младим глумцима који су сви феноменални сам само једну ствар рекла - Децо запамтите, будите невероватно срећни што радите данас са Јагошем Марковићем. Запамтите како то изгледа јер нећете то сретати нигде више", каже глумица Радмила Живковић.

Веровао је да лепота може да мења свет и да је свака добра комедија увек и трагедија. Уметничке мотиве стављао је изнад актуелности. А био је уметник који је стварао мостове.

У Бугарској је одржан фестивал у његову част „Балкан чита Јагоша'', у Шведском краљевском позоришту режирао је Стриндберга, а на Дубровачким летњим играма Ромеа и Јулију.

„Ја сам имала ту част и привилегију и да радим са Јагошем и да се дружим са Јагошем и да пуно научим од њега. Пре свега сам научила о радости игре и о препуштању тој игри. Он је био вечити дечак, био је позориште само, ходајуће позориште. Он је био позориште. У њему је то врило и врило је из неког непресушног извора, талента са којим се родио и који се никад није угасио'', изјавила је глумица Вања Ејдус.

„Он је био један од ретких који су увек били спремни да све доведу у питање и да наставе да траже чак и неким несигурним стазама само да би пронашли радост оног бесмртног, да би се играли и да би бесконачно чували ту веру да такво изгарање у овом свету има смисла”, каже Небојша Дугалић, председник Удружења драмских уметника Србије.

Последњу представу режирао је у Тивту почетком лета. Јонескову Ћелаву певачицу сместио је у контекст Боке Которске, предела који је волео, чији је племенити дух носио и одакле се винуо у бесмртне легенде.