Давиду Вујићу у Вашингтону уручена национала награда „Мајка Србија“

Давид Вујић добитник велике награде радио је на Аполо програму још шездесетих година у Америци и добитник је велике награде „Мајка Србија".

Господине Вујићу честитам вам на награди. Какво је ваше мишљење о конференцији у Вашингтону?

- Интересантно је да је добити ту награду било незамисливо. Рођен сам и одрастао сам у САД. Чини ми се да сам био везан за питања која се тичу Србије целог живота. Нисам очекивао ту награду. Верујем да је оно што радим испод радара и покушавам годинама да представим наше људе и њихове погледе. Овде сам најзад добио признање за то. Захваљујући мом недавном путу у Београд где сам говорио о Аполо програму, мао сам изузетну прилику да о томе говорим на београдском универзитету и публици у Београду. Сваки пут сам завршавао презентације тако што би поручио публици у Србији да сам ја амерички Србин. Да сам врло поносан на наше успехе. Хоћу да поделим овај понос за Аполо програм са свима вама, мојом српском браћом.

Како је било радити на овом програму шездесетих година прошлог века? Да ли се нечега посебно сећате из тих година?

- Када смо почели Аполо програм почетком шездесетих година већина потребне технологије није постојала. Имали смо осам година да створимо неопходне моторе за ракете да Аполо одлети до Месеца. Нисмо имали интегрална кола нити софистициране компјутерске системе. Никада нисмо били у орбити. Запошљавали смо око хиљаду инжењера недељно, као и научнике и менаџере који су имали неко искуство у електроници, инжењерству, металургији. Свим неопходним областима да решимо проблем како да дизајнирамо командни модул да Аполо не обиђе око Месеца, већ да слети на Месец. Почели смо да радимо 1962. године, а човека смо послали на Месец 1969. године. Било је то невероватно искуство, радили смо од дванаест до осамнаест сати дневно, седам дана у недељи.

Давид Вујић је љубитељ свега што је везано за Србију. Године 2025. организоваће се фестивал у Вашингтону, који организује Смитсони музеј, а биће у знаку Србије.