И велики умови су имали своје слабости и хобије

Уврежено је мишљење како су велики умови опсесивно посвеђени само свом научном раду и ничем другом. Међутим, ово је често веома далеко од истине, а велики број највећих умова свих времена уживао је у многим хобијима. Ево шта су петорица великих мислилаца радила у слободно време.

Ејда Бајрон, грофица од Лавлејса је волела да се коцка, чак превише

Грофица Ејда од Лавлејса је позната британска књижевница и математичарка с почетка 19. века. Иако Ејда, ћерка енглеског песника лорда Бајрона и Анабеле Милбанк, није стигла да упозна свог оца, била му је веома слична како по изгледу тако и по нарави. Њена мајка није желела да јој ћерка постане песникиња, па се потрудила да све уради како се то не би десило. Леди Бајрон се интересовала и за математику и науку, тако да је њено образовање било у складу са њеним интересовањима.

Радећи са Чарлсом Бебиџом, написала је први алгоритам намењен за употребу на његовом предложеном механичком рачунару, Аналитичкој машини. Али, што је можда још важније, она је била прва која је схватила да прорачуни који се врше на машини могу превазићи чисто рачунање. Њен рад и увиди наводе многе да је сматрају првим компјутерским програмером.

Упркос најбољим напорима своје мајке, Ејда је на много начина кренула за својим оцем – човеком који је био ходајућа дефиниција зависне личности. Између осталог, наследила је и његову љубав према коцкању. У другој половини 1840-их изгубила је више од 3.000 фунти, отприлике 280.000 фунти у данашњем новцу, само зато што се кладила на погрешне коње.

Године 1851. покушала је да искористи свој математички гениј да створи алгоритам који ће јој обезбедити успешне велике опкладе. Нажалост, као и сви такви системи, ни овај њен није функционисао и наставила да губи велике суме новца. Да би отплатила дугове, морала је да заложи породични накит. Њен муж је узалуд покушавао да изађе на крај са њеним кредиторима и гомилом скандала који су је окруживали.

Умрла је од рака са 36 година, исто колико је имао њен отац када је умро.

Алберт Ајнштајн је желео да буде музичар

Ајнштајн је свирао виолину од малих ногу. Његова мајка, талентована пијанисткиња, упознала га је са виолином када је имао пет година у нади да ће му помоћи да се више повеже са немачком културом. Иако је у почетку то сматрао обавезом, заволео је инструмент у 13. години када је открио Моцарта.

Ајнштајн никада није озбиљно размишљао о томе да постане професионални музичар. Међутим, размишљао је о томе у случају да не постане научник, чак је повремено је свирао са професионалцима, укључујући Курта Апелбаума. Пошто је више био самоук није баш бриљирао, али многи који су свирали са њим тврдили су да је добар виолиниста.

Иако је ретко наступао у јавности, никада није путовао без своје виолине. У каснијем периоду жибота дружио се и свирао са познатим „Золнер квартетом“ и гостујућим члановима „Џулијард квартета“. Оба оркестра су била импресионирана његовим способностима. У Ајнштајновом дому у Принстону вечерње седељке средом су готово „религиозно“ биле посвећене камерној музици.

Исак Њутн је трагао за каменом мудрости

Утицај на науку који је имао Исак Њутн готово је непроцењив, упркос томе што савремене теорије превазилазе принципе физике које је он успоставио.

Од десет милиона речи које је Њутн забележио, милион се односило на алхемију. Ово дело није било објављено, а знатан део би се вероватно сматрао јеретичким или на неки други начин незаконитим у то време. Већи део се састојао од копија постојећег рада са новим напоменама. Чувена, али помало сумњива прича каже да је Њутнов пас, Дајмонд, изазвао пожар у лабораторији у коме је нестало 20 година алхемијских текстова који су изгубљени за данашња поколења.

Иако постоје опречне тврдње шта је тачно радио, неки историчари науке тврде да је Њутнова алхемија била ближа претходницима модерне хемије него магији. Многи од његових списа сугеришу да је тражио чувени камен мудрости, који би друге метале могао да претвори у злато. Можда је био заинтересован и за Еликсир живота.

Многи од његових алхемијских папира су продати на аукцији, а велики део је можда завршио у рукама економисте Џона Мејнарда Кејнса, који је сакупио Њутнове списе.

Џон Мејнард Кејнс је сакупљао слике и био популаризатор уметности

Барон Кејнс је био енглески економиста који се сматра најутицајнијим економистом 20. века. Његове идеје покренуле су кејнзијанску револуцију у економској мисли и заслужне су за проналажење излаза из Велике депресије и постулата на којима је изграђен послератни процват. Данас су мало измењене верзије његових идеја и даље доминатне у економским теоријама.

Кејнс је био прилично богат – два пута је зарадио огромно богатство на берзи – сматрао је да је стицање богатства ради богатства знак менталне болести. У жељи да добро искористи своје богатство, изградио је приличну колекцију уметничких дела, укључујући 135 дела које је поклонио Кембриџу. У колекцији су била дела Пикаса, Сераа и Сезана.

Осим колекционарства, био је мецена бројних позоришта, оперских кућа и плесних компанија. Такође је био члан Блумсбери групе, организације коју су чинили енглески уметници и интелектуалаци који су промовисали значај уметности и били ангажовани у многим смелим естетским експериментима. Његове везе са овим уметницима су вероватно разлог зашто је његова уметничка колекција била тако добра као што је била.

Алан Тјуринг је могао да држи корак са олимпијцима

Алан Тјуринг, енглески математичар, информатичар, теоријски биолог, филозоф и криптоаналитичар, познат је по свом раду на разбијању кода нацистичке Енигма машине током Другог светског рата и развоју филозофије вештачке интелигенције, посебно на „Тјуринговом тесту“. Поред рада са рачунарима, поставио је и темеље реакционо-дифузионој теорији морфогенезе у биологији.

У слободно време, Тјуринг је уживао у трчању. За разлику од многих великих спортиста, Тјуринг је почео да се бави спортом тек у својим тридесетим годинама. Међутим, својом посвећеношћу је надокнадио изгубљено време.

Понекад је на састанке у Лондон из Блечли парка трчао преко 60 километара. Ипак, безуспешно се окушао у британском олимпијском тиму 1948. као маратонац са временом од 2 сата и 46 минута. (Ово је било само једанаест минута иза времена за сребрну медаљу Тома Ричардса).

Тјуринг је пријатељима говорио да му је трчање начин ослобађања од стреса: „Имам толико стресан посао да је једини начин да га избацим из главе напорно трчање; то је једини начин да се ослободим притиска.“