Цаци Михаиловић: Зоран није напустио овај живот, изузетно је присутан и дан, данас

Гостујући у Јутарњем програму на годишњицу смрти свог уваженог колеге Зорана Радмиловића, Миан Цаци Михаиловић наглашава да не може да тврди да је са Зораном био пријатељ, већ другар и колега, с обзиром на то да је од њега био млађи 16 година.

„Ми смо се изузетно волели и поштовали, али не могу да кажем да смо били пријатељи. Другари, да. На сцени смо много времена проводили заједно. Нису то били само Краљ Иби и Радован Трећи. Било је ту још много представа, телевизијских драма, серија...“, напомиње Михаиловић.

Истиче да данас, када је старији од Зорана 23 године, јер је он имао 52 када је преминуо, мисли да није тачно оно што су сви помислили тог 21. јула 1985. године да је Зоран Радмиловић напустио овај живот. Он је присутан међу нама до дан, данас.

„И пре њега и после њега одлазили су велики глумци. На пример, Добрица Милутиновић, Љубинка Бобић, Љубиша Јовановић... Али Зоран је нешто потпуно специфично. Он је и дан данас изузетно присутан и они који нису били ни рођени када је он радио и живео, знају о њему много захваљујући снимцима, репризама ТВ драма, представа, филмова... Тако да, Зоран је ту!“, сматра гост Јутарњег програма.

Тешко је рећи шта је то што Зорана Радмиловића толико издваја, сматра Михаиловић. Нада се да ће театролози једног дана успети да нађу одговор на то питање. Лично мисли да је својом појавом Зоран много тога променио у њиховом послу, позоришту. А мисли да је то били игра.

„Он је био заступник тога да се на сцени треба играти. Али он је знао како се то ради. То је била специфична игра. Његова игра није била обојена патетиком“, додаје глумац.

Његова улога у Краљу Ибију, која му првобитно није била намењена, направила је револуцију, а затим је дошао Радован Трећи, иако другог жанра, то је био простор у којем је Радмиловић могао да покаже богатство свога дара и телента.

„Није био само глумац. Његова реч је значила нешто. Још 1968. године, ја сам био студент књижевности на Филолошком факултету, биле су те чувене демонстрације против режима друга Тита, што није било ни мало наивно. Радмиловић је био на Филозофском факултету и штрајковао глађу да подржи студенте“, додаје Михаиловић.

Тридесет пету годишњицу од смрти глумца Зорана Радмиловића, Милан Цаци Михаиловић је обележио издавањем књиге Чаробњак Радмиловић, по којој је снимљен документарни филм Глумчина.

У филму о Зорану Радмиловићу говори доста људи, мада је много и оних којих више нема, напомиње Михаиловић, али се ауторски тим потрудио да окупи све оне који имају шта да кажу и сви они су имали много тога да кажу. Кренули су од Зејечара, Зорановог родног места и од куће у којој је растао са сестром Мирјаном. Ту су пронашли његовог друга из детињства, учитеља Брану Ђорђевића, осамдесетседмогодишњака који им је причао о Зорановом одрастању.

У филму су говорили и Душко Ковачевић, Горан Марковић, Здравко Шотра... Бројне колеге, од Цеце Бојковић, Аљоше Вучковића, Горана Султановића... наводи Цаци Михаиловић.

„Моје сећање на Зорана је веома живо. Био је нежан, топао човек. Кажу, и јесте, често је био мало и намргођен, теже се комуницирало док се не одигра представа. Е, онда је све било сасвим другачије. Онда је Зоран био опуштен и могло је да се прича друкчије. Сада схватам да је било добро што сам сакупио све те приче и анегдоте, јер на тај начин је сачуван бар делић духа и оног времена, и оног Београда, а и оног Атељеа 212 у коме су се окупљали сви знаменити људи овога града“, закључује Милан Цаци Михаиловић.