Преминуо Питер Богдановић, амерички редитељ српског порекла

Када је са 32 године режирао филм Последња биоскопска представа, Питер Богдановић је добио епитет „Нови Орсон Велс“.

Филм је добио значајну пажњу публике и добре оцене, а такође је и номинован за Оскара. Заједно са Леријем Мек Мартријем добио је награду Бафта за најбољи сценарио.

Касније је поново доживео успех филмом Што те тата пушта саму?, романтичном фарсом са Барбром Страјсенд и Рајаном О'Нилом и филмом Месец од папира.

Уз Славка Воркапића, Зорана Перишића, Карла Малдена и Стива Тешића, Богдановић је међу славним Србима у историји Холивуда. 

Рођен је у Кингстону у савезној држави Њујорк у породици српског сликара и пијанисте, Борислава Богдановића и аустријске Јеврејке, Херме Робинсон. Питерови родитељи су у Америку дошли у мају 1939. бежећи од рата у Европи. Пошто нису говорили енглески, малом Петру је пало у задатак да их научи, а најефикаснији начин био је одлазак у биоскоп, где им је преводио радњу филма.

Од 1954. до 1958. похађао је курсеве глуме код Стеле Адлер и глумио је на разним позоришним фестивалима.

Шездесетих година 20. века у њујоршким уметничким круговима постао је познат као уредник филмског програма Музеја савремене уметности. Од заборава је спасао пионире америчке кинематографије као што је Алан Двон. Посебно је анализирао филмове Орсона Велса (написао књига Филмско дело Орсона Велса) и Џона Форда (књига Зовем се Џон Форд: Ја правим вестерне).

Како је Дејвид Томсон навео у свом Новом биографском речнику филма: „Богдановић је био вредан критичар инспирисан Француском који је инсистирао на редитељу као аутору, толико да су многи Американци почели озбиљније да схватају редитеље.“

На основу Богдановићевих филмских медитација у часопису Есквајер, Роџер Корман, који је такође Френсису Форду Кополи и Скорсезеу отворио врата света нискобуџетних покретних слика, ангажовао га је 1966. године да ради као његов помоћник редитеља на филму Дивљи анђели.

Ова сарадња отворила му је пут да 1971. године сними свој револуционарни играни филм Последња биоскопска представа заснован на роману Ларија Мекмарија. Филм је освојио осам номинација за Оскара, укључујући најбољи филм, сценарио и режију за Богдановића.

Такође, био је и одскочна даска за бројне глумце у успону, укључујући Џефа Бриџиса, Елен Берстин, Рендија Квејда и Сибил Шеперд, жену због које је Богдановић на крају напустио своју жену и професионалну партнерку Поли Плат.

Комерцијални и критичарски успех филма омогућио је Богдановићу прилику да одабере свој следећи пројекат, шашаву комедију у стилу Хауарда Хокса, под називом Што те тата пушта саму?.

У време када је Богдановић био најтраженији таленат у „Новом Холивуду“, „Парамаунт пикчерс“ је основао редитељску компанију и омогућио Богдановићу, Копали и Вилијаму Фридкину да сниме шта год желе унутар одређеног буџета.

Богдановић је добио средства за комедију из доба депресије Месец од папира (1973), још један црно-бели филм који га је поново удружио са Рајаном О'Нилом, и донео Оскара за Рајанову ћерку, Тејтум О'Нил, која је у време снимања имала девет година.

Питер Богдановић је о себи често говорио као о жртви холивудског система која подржава пропагандну уметност, а своју каријеру посматрао као срушене филмске снове. Ипак, Богдановићево стваралаштво ужива велики значај међу постмодерним редитељима попут Квентина Тарантина и Веса Андерсона.

Они су га и подржали да се на велико платно врати у великом стилу, остварењем Смешна на такав начин.

„Снимао сам документарце, немам Оскара, али имам Греми награду. Прерадио сам филми о Џону Форду, интервјуисао Спилберга и Иствуда и написао још једну књигу о свим глумцима које сам познавао. Режирао сам ТВ филм о Натали Вуд, епизоду Породице Сопрано. Глумио у неколико филмова својих колега. А онда је дошло време да се вратим играном филму“, рекао је Богдановић новинарки РТС-а Сандри Перовић у интервјуу 2014. године.