Поглед на бурни живот и каријеру – аутобиографија Вудија Алена је „Апропо ничега”

Аутобиографија Вудија Алена „Апропо ничега” објављена је и на нашем језику. У њој славни режисер, комичар, писац и глумац даје осврт на свој бурни живот и богату каријеру.

Започињући аутобиографију духовитом понављајућом реченицом: „Ситуације које су могле да изазову моје непостојање”, односно да га мајка не роди, Вуди Ален кроз поједине догађаје сурово описује своје родитеље, у најлепшем вудиаленовском стилу.

Међутим, како књига одмиче, ви схватате да се он у њој опире било каквом преиспитивању. И готово да је сигурно да у историји филмске мемоаристике није било личности која почива на толикој самонегацији.

„Наравно да то можемо доживети као облик интелектуалне позе", рекао је Мирољуб Стојановић, филмски критичар.

Породични контекст одредио је Вудија Алена. Тетке, које као да су предсказивале све зачудне жене касније у његовом животу. Али и рођака Рита, чија су страст били филмови. Велики утицај имала је и епоха. Време његовог детињства коинцидира са златним добом Холивуда и културном експанзијом.

„Мислим да је све то конотирало са његовим успоном, пре свега његовој знатижељи, та знатижеља се ширила. Она није била стриктно везана само за филмове и за његову филмофилску наркоманију, да је тако одредимо. Вуди Ален је од малена показивао афинитете ка телевизији, ка џезу, музици. Све те културалне форме које су биле експанзивне, у време његовог детињства, заправо су га одредиле као будућег ствараоца", додао је Стојановић.

Ово мемоаристичко штиво има један благо речено драматуршки дисбаланс. У једној трећини књиге, Вуди Ален се бави сукобом са Миом Фароу и њеном усвојеном децом; једна од њених поћерки постаће му супруга.

А недопустиво мало има његових сусрета са савременицима.

„С обзиром на репутацију и значај људи за историју филма и културе, какве је он имао прилике да среће, а то су Бергман, Фелини, Антониони, а они су поменути у једној, максимум две реченице, сматрам да је то недопустиво и чини ми се да смо остали ускраћени за једну јако битну димензију нечег суштински новог, што би заправо била перспектива Вудија Алена, али перспектива за коју смо дефицитарни", закључује Стојановић.

Али, Апропо ничега – филмична је у много чему. И свакако можемо рећи да је ова књига текстуални и продужени облик филмова Вудија Алена.