Иван Јевтовић: Данас имамо велики проблем нечитања

Прошло је тачно недељу дана откако је изведена представа Идиот, што је био практични део његовог докторског рада, и са ове временске дистанце, Иван Јевтовић признаје да се коначно осећа срећно и задовољно што се то десило.

За Достојевског и Идиота се одлучио, наводи Јевтовић у разговору са Аном Манојловић, јер је лик кнеза Мишкина једна од његових највећих жеља још пре полагања пријемног испита на Факултету драмских уметности 1992. године, када се определио за професију којом се бави.

„Некако је било логично и фамилији и нашим пријатељима да се неко од три сина Владимира Јевтовића определи за глуму, мада у том тренутку то уопште није изгледало тако извесно. Старији брат је одабрао књижевност. Он је одличан професор српског језика у Петој београдској гимназији. А ја сам се спремао за нешто потпуно друго. И у иностранству, где сам случајно нашао посао као техничар светла и звука у дечјем приватном позоришту, тражио сам од брата да ми пошаље књиге, и у том великом и значајном пакету је поред осталог био и Идиот, поред других дела Достојевског", објашњава познати глумац.

Открива да му се још тада јавила жеља да савлада тај врло тежак психолошки карактер, мада му је касније сугерисано да ће му бити потребно извесно искуство како би се суочио са овим задатком. Тако да је тек после неколико деценија имао задовољство да у оквиру докторских студија направи драматизацију само четири лика из овог дела – кнеза Мишкина, Аглају, Настасију Филиповну и Рогожина, драматизацију коју су стручњаци оценили као врло ефикасну, и да са својим студентима, Иваном Вуковић, Николом Штрбцем и Аном Вучић, направи изузетно узбудљиву интерактивну представу.

„Публика је била прилично изненађена. Неки су, на пример моји другари из средње школе, су се побојали да ћу и њих да позовем да учествују у представи. А то и јесте суштина“, каже гост Београдске хронике.

Додаје да му се чини да данас имамо велики проблем нечитања. Оно што је била мисија „Позоришта лектире“ и ове докторске тезе је да нађе начина како да новим генерацијама отвори интересовање за књигу, јер без знања и без читања нема ничега.

„Пре коначног извођења направљене су као неке генералне пробе по школама у којима сам се ја школовао и омладија је била потпуно одушевљена. Они препознају да ја заједно са колегама правим једну узбудљиву условност која им личи на видео-игре. Ово јесте на један начин первазивна игра у којој могу колективно, гледајући једно такво капитално дело да се заиграју. И та игра буквално изазива интересовање за само дело“, каже Иван Јевтовић на крају гостовања у Београдској хроници.