Џек Димић: Глумац у Америци живи од филма и телевизије, али позориште је моја љубав

Из Њујорка је у Београд стигао амерички глумац нашег порекла, Жељко Џек Димић, због улоге у серији Слободана Скерлића Клан. Његов боравак у Србији искористила је Марија Миљевић Рајшић за разговор „На јутарњој кафи“.

Како тече снимање и коју улогу Ви тумачите?

– Добио сам улогу Милеуснића и са задовољством сам је прихватио. Ја волим да радим овде, на свом језику, што ми највише и недостаје тамо „преко велике баре“.

Упараво сте стигли из Њујорка. Каква је ситуација тамо када је реч о корони?

– Много боља. Све се полако отвара. Скоро све је отворено до неких 90 одсто. Најновија вест је да се од 1. јуна отварају и базени, чак, где су они били најригорознији, не знам због чега. И Бродвеј се отвара 1. септембра.

За Вас многи кажу да сте наш најуспешнији глумац у Америци. Одиграли сте чак 85 улога на филму, серијама и у позоришту. Које су неке најважније улоге?

– Никола Тесла, наравно, једна од најдражих у филму Теслин народ, Жељка Мирковића. У име сина где сам први пут добио главну улогу и имао срећу да филм буде квалификован за Оскара у категорији кратког играног филма. Има их много, све су ми улоге драге, пошто сваку улогу третирам као прву, као да никад ништа нисам радио и као последњу, као да више никад нећу ништа радити.

Када је реч о серијама, многе Ваше улоге гледамо и ми овде на разним платформама, а које бисте издвојили?

– Си-Ес-Ај, Ред и закон, Касл, Burn Notice, Blue Bloods, StartUp која управо иде на Нетфликсу. Глумац у Америци живи од филма и телевизије, међутим, позориште је моја љубав, али ето само шест представа сам урадио у Америци, што је мени мало. Али једног дана када будем мало дуже овде онда ћу да се посветим више позоришту.

Играли сте са сјајним глумцима – Ал Пачином, Селеном Гомез и многим другима. Како је то изгледало?

– Нисам играо са Алом, он је био модератор у представи Ноћ трибада у 'Актор студију' где сам ја био гост у улози Вига Шивија, љубавника супруге Августа Стринберга. Дивна представа од Пера Улова Енквиста, а он је био модератор. Значи, човек који је радио са глумцима на ликовима. Јер 'Актор студио' је једна лабораторија глумачка, он није позориште отвореног типа, већ само за оне који се баве том професијом.

Ето, ја сам имао привилегију да мене професор одабере на трећој години за ту госујућу улогу у 'Актор студију'. Тад нисам био члан 'Актор студија' и имао привилегију да радим с њим, с Алеком Болдвином. Радио сам са Селином Гомез, тачно. Са Елизабет Шу, Џефом Голдблумом, са Кевином Бејконом, Кевином Диланом. Радио сам са Томом Хардијем, са покојним Џејмсом Гандолфинијем у његовом последњем филму 2014. године...

И Ваша животна прича је готово филмска. Рођени сте у Босанској Дубици и покушали сте да упишете Факултет драмских уметности у Београду. Када нисте успели, пут Вас је, преко Чешке, Шведске, одвео у Америку, у Њујорк и тамо сте уписали чувени, Институт „Ли Стразберг“.

– Стицајем околности. Ето, ја сам неколико пута покушао да се бавим овим послом овде. Боже мој, живот иде даље. И ја сам покушао да своје поразе, ако их тако можемо назвати, покушам да схватим на начин на који, наш народ каже – Ништа, идеш даље. Није смак свијета.

Да ми је тешко падало тада, јесте. Али нисам се обесхрабрио да напустим тог дјечака, Жељка, то јест себе дванаестогодишњег, који је хтео да буде глумац или живот. Онда сам своју срећу и мјесто под сунцем потражио негде другдје и отишао у Америку.

„Ли Стразберг“ је основан педесетих година. Прва генерација су наравно, били Брандо, Мерлин Монро и великани о којима и дан-данас слушамо, пишемо и читамо. Тема је комплексна. Траје четири године. Ја сам четири године свог живота дао да бих учио сваки дан од тих дивних људи који су били посвећени, не само мени, већ сваком студенту на мојој класи.

И дан-данас кажем да сам срећан и задовољан што сам уопште имао прилику да студирам с таквим људима. Али ипак је рад, уз дужно поштовање и „Стразбергу“ и ФДУ и свим академијама, што одређује, по мени, сваку професију, па и овај тежак занат којим се ја бавим.

Да ли имате неки животни мото који Вас је водио кроз ту причу?

– Данас живим као да нисам живео јуче и као да нећу живети сутра!