Најсимпатичнији српски анђео: Понекад ми се деси свињарија, али је и она анђеоска

Увек искрени Урош Ђурић каже да му много значи што је добитник награде Сава Шумановић. „Када вам неко каже да сте добили награду Сава Шумановић није вам уопште свеједно. То име је за неког ко долази из сликарског миљеа представља једну недодирљиву тачку“, објашњава Ђурић.

Његове слике изложене су и у бечкој Албертини једној од најпрестижнијих културних установа на свету.

„Не желим да звучим ни скромно ни претенциозно, али то је толико ван моје реалности. То је непојмљиво. Да постанете део колекције у којој су најзначајнији радови о којима сте учили. Албертина је пре свега позната по импозантној колекцији цртежа ван сваке категорије. Њихова збирка има 300.000 цртежа, а да не причамо о сликама и других дела. То је музеј ранга Лувра, њујоршког Метрополитена или минхенске Пинакотеке“, истиче познати уметник.

Осим што је сликар, Ђурића многи знају и као Анђела у филму Ми нисмо анђели, који је снимљен пре скоро 30 година.

„Прву награду за сликарство сам добио на Октобарском салону 19. октобра 1991. године, а прву клапу Ми нисмо анђели смо снимили 9. новембра исте године. То је нешто што је у мом животу било паралелно“, присећа се Ђурић.

За тај период га везује и много ружних успомена.

„Почео је рат, вуковарска кампања, распала се Југославија, а те ноћи после прве клапе ми је умрла мајка. Све се преломило у тих неколико недеља. Цео живот ми се трансформисао. Један живот који сам до тада живео је престао, а кренуло је ово што живим и дан данас“, наводи Ђурић.

Глумио је Анђела, што за себе сматра да му савршено пристаје.

„Ја сам анђеоско биће, ту нема дилеме. Чак и да ми се деси нека свињарија, то је потпуно анђеоски, као када вас погоде стрелом у задњицу. Верујем да сам добар човек. Нико није страдао због мене, нити ће“, истиче омиљени српски анђео.