Балашевић у Центру „Сава“ део новогодишње магије које више неће бити

Нажалост, новогодишњих концерата у Центру „Сава“ више неће бити, а на њима су многи одрастали, сазревали, заљубљивали се и праштали. Ђорђе Милутиновић био је један од организатора тих концерата.

„Када прочитате све оно што је у протеклих 40 сати било н адруштвеним мрежама, што су људи изјављивали, писали и плакали, радовали се што су били савременици и туговали за оним што се десило, једна таква величина од човека не може да оде тек тако. Ја ћу се трудити да о Ђорђу Балашевићу говорим у садашњем трајном времену. Неко ко има такав опус иза себе остаје ванвременски, показује да не постоје границе за његову музику“, истакао је Милутиновић, гостујући у Јутарњем програму.

Према његовој оцени, Ђорђе Балашевић је јуче и прекјуче показао да границе не постоје, да се људи воле преко музике, да се уз његову музику плакало, радовало, заљубљивало, одљубљивало и да је многима био много значајан.

Редови и по снегу до хотела Интерконтинентал

Десетине концерата које је Панонски Морнар одржао у Центру „Сава“ били су без возног реда, како је он то говорио, „до последњег шинобуса“, често са завршетком после поноћи. Редови за куповину карата стварали су се неретко и пре зоре.

„Манија за Балашевићем је почињала почетком новембра када се најави да ће карте бити у продаји крајем новембра. Онда је свако од на, а имали смо око 150 запослених, почео да добија позиве од људи из основних школа, гимназија, средњих школа, факултета... Свако је имао по 200-300 резервација, не да се добију карте, него да се купе. То је било немогуће јер би били неправедни према људима који не познају никог и чекају у реду“, каже Милутиновић.

Један 1. децембар посебно је остао у сећању Ђорђу Милутиновићу по томе што је дан раније почео да пада снег: „Са стране где је свечани улаз код паркинга, по четворо-петоро стајало је у реду који је био до Интерконтинентала. Снег је вејао, људи су заједно пили кафу, носили су термосе као ми некада за први ФЕСТ када смо чекали карте целу ноћ пред Домом синдиката. Обезбеђење и запослени су им износили чајеве. Људи су се већ знали, то је била екипа која иде на Ђолетов концерт“.

Балашевићеви концерти део новогодишње магије 

Сви Балашевићеви концерти су били доживљаји. У неком тренутку почели су да буду део новогодишњег програма, део божићних и новогодишњих празника.

„Никад исто, а сваки концерт нов на стари начин. Четири сата гледаш опчињен у бину, нико не устаје, нико не иде до помоћних просторија, нико не иде по цигару, јесноставно – магија на сцени. А магија је човек. Миран, тих, дивно прича, неки су долазили да чују оно што мисле а не смеју да кажу и наравно, све оно што је кроз музику и поезију давао што је било потпуно фасцинантно“, објашњава Милутиновић.

Концепт концерата, којих је укупно било 130, мало се мењао. Једне године су организовани камерни концерти за 700 људи који су били на бини поред Ђолета и његове пратње на клавиру – пијаниста Александар Дујин.

„То је било баш интимно, као да си на некој већој слави, када си са друштвом и када су сви опуштени. Такву атмосферу умео је да створи самом својом појавом. Опуштао је људе и привлачио их да му буду пријатељи и да воле оно што ради, да нема трему на концерту јер је дошао пред пријатеље, са њима прича као кад се једанпут недељно видите са друштвом из гимназије“, прича Милутиновић.

За концерт у Арени у Београду такође су се договорили веома брзо.

„Имао сам мало страх пошто је публика у Арени стајала у партеру. Нисам био сигуран да публика може физички да издржи да стоји три и по, четири сата. Међутим, чаролија са бине их је држала. Пуна Арена је била неких нових клинаца који су на свој начин, правећи селфије и радујући се животу доживели концерт, али су знали све песме“, сећа се Милутиновић додајући да је то била још једна велика победа Балашевићеве поезије, њега као човека и уметника.

Стихови и ноте Ђорђа Балашевића не признају међугенерацијске баријере.

„Могу да га поредим са ванвременским уметницима које сам имао част да промовишем као што су Леонард Коен, као што је Доминго. То су људи који кад изађу на бину и седну и кад би решавали укрштене речи, цела сала би купила карту и аплаудирала. Аплауз треба да остане иза таквих величина које су задужиле генерације и које ће задужити генерације које и даље слушају све што је Ђорђе урадио“, поручио је Милутиновић.