Ана Стаменковић и Ивана Божовић: На улици нас питају кад ће крај короне

На питање како би годину на измаку описала у три речи, Ана Стаменковић је одговорила: „Изазовна, тешка, не поновила се“.

За Ивану Божовић су три речи које су обележиле ову годину – неизвесност, туга и нада.

Новинарством се баве дуго и имале су прилике да извештавају и о пандемији свињског грипа, а пратиле су и болести попут грознице Западног Нила и САРС-а. Ивана Божовић каже да није искључила могућност да пандемија достигне овакве размере и напомиње да нико не може са сигурношћу да каже колико ће се вирус проширити.

„Никада нећу заборавити када је у фебруару директор СЗО за Европу др Ханс Клуге боравио у Србији. Тада сам радила интервју са њим и сећам се да је ковид 19 био непознаница за све, нико није знао са чим се бори, а сазнања о њему су се непрекидно мењала. Током посете нашој земљи, погоршала се ситуација у Италији и он је хитно отпутовао. Мислим да је тада свима постало јасно да се вирус шири невероватном брзином и да нико није 100 посто заштићен“, навела је Ивана Божовић.

Ана Стаменковић истиче како се не памти нешто што је, попут пандемије коронавируса, захватило цео свет, али се нада да је управо сада преломни тренутак.

„Вакцина је ту. Искрено се надам, да без обзира на брзо ширење, да је вирус већ ослабио, да је колективни имунитет такође важна карика у борби и да ће корона ускоро постати реалност, али реалност која нас не угрожава више, да ће постати вирус са којим ћемо научити да живимо“, објаснила је Ана.

Од почетка епидемије у Србији, кажу, било је мало слободних дана, а ових 10 месеци описују као борбу. Неретко смо их виђали како у истом дану разговарају са гостима у Јутарњем дневнику, а готово 12 сати касније извештавају са лица места за Дневник у 19.30. 

„Мислим да сам у марту, априлу и мају имала више од 350 радних сати месечно. Носи адреналин, жеља да се све уради како треба, да извештавамо професионално и одговорно и у првом сату радног дана и у последњем, на крају радног дана. И мислим, верујем, знам да је то у 99 одсто случајева било како треба, али живи смо људи, ради се предуго без паузе и разумљиво је да понекад буде и лапсуса и неких ненамерних пропуста“, истиче Ана Стаменковић.

Напомиње да се труди да у својим извештајима, интервјуима и емисијама гледаоцима увек да дозу оптимизма.

Туга, смех и стрес 

Ивана Божовић говори како је доживела различите емоције током протеклих 10 месеци – од туге због изгубљених пријатеља до смеха због оних који су се опоравили, али напомиње како је био присутан и стрес због страха да неће све стићи.

„У појединим тренуцима сам ишла са догађаја на догађај и непрекидно се уживо укључивала. Било је и умора, јер последњих 10 месеци спавам мање од пет сати дневно. Сећам се и када су ми јавили да ми је преминуо пријатељ, плакала сам цео дан на послу и радила. Али не само ја, ово је прича многих мојих колега. Сматрам да овај посао или радите како треба или не радите - нема средине“, наглашава Ивана.

Говори да је током пандемије најјачи утисак на њу оставила смрт њених пријатеља, тренутак када њена сестра креће на дежурство у ковид зону и степен сопствене издржљивости.

„Свако вече када се враћам кући, помислим како од умора не могу да корачам, а онда зазвони сат у пет ујутру и идем све испочетка“, каже Ивана Божовић.

На Ану Стаменковић највећи утисак оставило је несебично давање белих мантила током пандемије.

„Знам да често има и да су се чуле разноразне критике и замерке, али наши бели мантили, све које познајем, које сам упознала током короне, свима и дубоки наклон и велико хвала за све у претходном периоду. Захваљујем се свакој карики у ланцу! Нисмо ни свесни, без обзира на извештаје и интервјуе у свим медијима, колико су се дали и жртвовали“, истакла је Ана.

На питање да ли их заустављају људи на улици како би их питали о пандемији, Ана Стаменковић одговара да су је људи често питали шта ће Кризни штаб да одлучи, али и за савет да ли да иду на море.

„Најчешће питање је било и даље је - када ће крај? Немам и даље одговор. Раније су ме препознавали по кампањи о трансплантацији органа, а сада је мој надимак 'корона новинарка'“, каже Ана Стаменковић.

Савети „Клинике наздравље“ још су значајнији током пандемије 

Ивана Божовић се најчешће сусретала са људима који су је питали када ће им се вратити стари живот и да ли да се вакцинишу, али и са онима који су имали конкретна питања у вези са здравственим стањем.

„Ја волим такве разговоре, јер ме занима шта људи мисле, шта их интересује, збуњује, да ли желе да о још неким темама и проблемима разговарамо. Ми смо ту због наших гледалаца“, истакла је Ивана.

Годинама, у оквиру рубрике „Клиника наздравље“, Ивана Божовић, која је доктор медицине, даје савете гледаоцима Јутарњег програма РТС-а. Напомиње да су савети увек исти - са пандемијом или без ње.

„Оставите пушење и алкохол, једите умерено и разноврсно, будите физички активни. Више спавајте, а мање се нервирајте (колико год је то могуће). Сви хронични болесници морају да узимају терапију у договору са лекаром, никако да је мењају на своју руку. Ослушкујте свој организам, уколико осетите нешто необично - не чекајте, идите на преглед“, поручује Ивана Божовић.

„Дневник једног пролећа“ 

Током изазовног времена, као што је ванредно стање, било је потребно објаснити грађанима са каквим професионалним и личним изазовима су се суочили здравствени радници. Ана Стаменковић је то учинила својим првим документарним филмом „Дневник једног пролећа“. Захваљује се уреднику Ненаду Љ. Стефановићу на указаном уверењу, за које се нада да није прокоцкано.

„Током снимања филма само сам се уверила у посвећеност и пожртвованост свих који учествују у борби против короне. Многи су се током филма расплакали, многи су плакали док су гледали филм. Хвала свима који су говорили у филму и оголили се, да тако кажем, потпуно се отворили. Хвала др Наташи Гоцић Перић која је свој лични дневник поделила са свима нама, али и свим саговорницима који су испричали и најтеже ситуације и осврнули се на оне које су им враћале осмех и давале наду“, нагласила је Ана Стаменковић и позвала све да погледају филм.

Пандемија коронавируса представља тешко и изазовно време током којег нам је свима био потребан ослонац, како професионални, тако и лични.

„Професионални ослонац у свим изазовима био ми је целокупан Информативни програм РТС-а. Радили смо као тим и у сваком тренутку се нашли једни другима“, рекла је Ивана Божовић. 

Ана Стаменковић је истакла како има колеге на које може да се ослони и увек рачуна и додаје како су јој то и пријатељи, а не само колеге, а ту су, наводи, и пријатељи ван посла, породица, али и неки здравствени радници, лекари и сестре.

„Ово је прилика да се захвалим и мојим шефовима, уредницима Дневника, директору, што сам у ова тешка времена, као здравствени новинар у једном од највећих и најтежих здравствених изазова добила прилику да кроз разне ТВ форме покажем новинарске квалитете. Хвала свима још једном на томе“, навела је Ана Стаменковић.

Награде потврђују посвећеност и знак су добро обављеног посла 

Ивана Божовић и Ана Стаменковић су за своје извештавање ове године добиле велики број награда, како новинарских, тако и оних за заслуге.

„Важне су ми јер потврђују и професионални рад и посвећеност и доносе потврду да сте на правом путу и речима и сликом. Ми без слике не можемо и зато хвала колегама сниматељима, посебно Владимиру Законовићу“, истакла је Ана Стаменковић.

Нагласила је да јој је гран-при „Златна Ника“ који је добила за филм „Дневник једног пролећа“ посебно драг, као и награда „Херој Београда“, јер је део новчане награде поклонила за лечење једне девојчице.

„Свако признање је знак да сте добро радили и да је то неко уочио. Због тога сам поносна и почаствована и осећам велику одговорност. То ме обавезује да радим још више и још боље“, казала је Ивана Божовић.

Нова година, од које сви очекујемо да нам донесе побољшање стања по питању пандемије, куца на врата. Замолили смо наше колегинице да нам своја очекивања за 2021. годину опишу, поново, у три речи.

„Борба, нада, љубав“, каже Ивана Божовић.

Ана Стаменковић наводи да су то здравље, победа и нови живот и додаје: „Само да смо здрави и живи, а како каже 'Хладно пиво', 'и ово ће проћи', али и 'никад више нећу овако бахато узимати срећу здраво за готово'“.