Алфред Хичкок, човек за кога је филм био живот из кога су избачени досадни делови

За неке је био геније, за неке лудак, али и поред тога Хичкок је сачувао репутацију најутицајнијијег филмског аутора свих времена и свакако једног од највећих редитеља у историји филма. У готово шест деценија дугој и богатој каријери режирао је више од 50 филмова, од којих је 16 имало 50 номинација за Оскара.

Тешко је побројати све филмске ствараоце на које је Алфред Хичкок директно или индиректно утицао и све начине на које је то чинио. Такође је тешко, с обзиром да је режирао око четрдесет звучних наслова, постићи консензус међу критичарима, али и публиком, и направити ранг-листу његових филмова. У едицији „1001 филм који морате видети пре смрти“ Хичкок држи рекорд са 18 нслова. Такође је и режисер са највећим бројем филмова у топ 250 на ИМДБ-у, а на листи Америчког филмског института од сто најнапетијих филмова, Хичкокових је чак, девет.

Рођен на самом крају 19. века у породици ирских католика постао је веома затворен човек, с мноштвом фобија и чудних навика. Омиљени писац му је био Едгар Алан По и њега је истицао као свог првог узора. Није имао активан друштвени живот и тек је после 25. године први пут изашао са девојком и први пут окусио алкохол.

Први филм Број 13 је режирао 1922. године, али продукција није завршена због затварања студија. Већ са трећим филмом Станар из 1927. године стиче популарност и добија похвале критичара. Следећа значајна година за Хичкока била је 1929. када ради свој десети филм, који је уједно и први британски звучни филм, Уцена, где је поново бриљирао.

Неки од првих веома успешних филмова су му били 39 степеница (1935) и Дама која нестаје (1938). Приликом прве посете Холивуду одбили су га сви водећи студији. Кад је најзад потписао уговор са Дејвидом Селцником, први филм је требало да буде о Титанику. Пројекат је обустављен јер продуцент „није могао да нађе брод који ће потопити“, те је Хичкоку додељена режија филма Ребека који осваја Оскара као најбољи филм и за најбољу фотографију, али не и за режију, што ће се Хичкоку догодити пет пута.

Педесете су најпродуктивнији период његовог развоја, када су настала дела попут Назови М ради убиства, Држ' те лопова, Прозор у двориште, Вртоглавица, Север, северозапад и Психо. Све лошије здравље обележило је последње две деценије његове каријере када је снимио Птице, Марни, Френзи и Породичну заверу, свој последњи филм.

Био је перфекциониста. Понављао је сцене по више десетина пута. Култна сцена из филма Психо траје 45 секунди, а снимана је седам дана и то из 17 различитих углова. Глумци су се често жалили да је Хичкок претеривао у својим захтевима и мучио их и вређао. Када су га оптужили да је рекао да су глумци стока, он се бранио речима „Само сам рекао да их треба тако третирати“.

Од свих глумаца, сам је тврдио да је Кери Грант био можда једини кога је заиста волео, мада је био велики пријатељ и са Џејмсом Стјуартом и Ингрид Бергман. Завидео је Волту Дизнију што ако му се глумац не свиди, може да га „згужва и баци“.

Посебно су биле интригантне његове женске јунакиње за које је бирао ледене плавуше које су постале заштитни знак његових филмова. Неке од најпознатијих су Грејс Кели, Типи Хедрен, Ким Новак, Вера Мајлс, Џенет Ли и Џоан Фонтејн.

По Хичкоковим речима, три најбитније ствари да се направи добар филм су: 1. сценарио 2. сценарио и 3. сценарио. Познат је и његов заштитни знак – коришћења такозваног. „Мекгафина“ – ствари, предмета или уређаја који су од великог значаја за развој радње и ликовима су од великог значаја, али за публику су потпуно безначајни, као што су уранијум у Озлоглашеној или украдене паре у Психу. Кад су га питали како се најбоље постиже напетост, одговорио је да нема страха у пуцњу, него само у очекивању истог.

Првог дана 1980. је од краљице Елизабете II добио титулу витеза, а 29. априла исте године je умро у свом дому у Бел-Еру. Није било јавне сахране, кремиран је, а пепео просут у океан. Сeр Алфред Хичкок је остао Британац, иако је 1956. узео америчко држављанство.