Жена пред којом је клечао Дали и која је лепотом и гласом одушевила Европу

Рођена је као Оливера Петровић, али је широј јавности познатија по уметничком имену Оливера Катарина. Свом имену је додала име мајке Катарине.

Иако је по наговору оца уписала Правни факултет, ипак се одлучила за Позоришну академију. Примљена је у класу професорке Огњенке Милићевић заједно са Петром Краљем, Станиславом Пешић, Миленом Дравић, Бранком Зорић.

О њеном гласу и лепоти се писало свуда где је наступала, а РАИ ју је прогласио најлепшим гласом Медитерана. Упоређивана је са највећим светским звездама тог доба, а чланак у Њујорк тајмсу је гласио „Рођена је нова Ана Мањани", док су у Француској говорили да нема на чему да завиди Брижит Бардо.

Kao интерпретатор изворних народних песама и циганских романси одржала је више од стотину концерата широм света. Певала је композиције Енија Мориконеа, Шарла Димона, Дома Сузукија, Микиса Теодоракиса, Корнелија Ковача. У чувеној француској „Олимпији" одржала је 72 узастопна концерта којима су присуствовале све водеће француске звезде филма и музике тог времена.

Остаће упамћена и као „једина жена пред којом је клечао Салвадор Дали" након њеног концерта у Паризу, будући да је био одушевљен њеном лепотом и гласом.

Играла је у десетак домаћих и двадесетак иностраних филмова. За филм „Гоја" награђена је на филмским фестивалима у Москви и Венецији, a њена најпознатија улога је у филму „Скупљачи перја" (1967) Александра Саше Петровића, који је награђен на филмском фестивалу у Кану.  Глумила је у филмовима Пурише Ђорђевића, Миће Поповића, Соје Јовановић, Ђорђа Кадијевића, Ђанфранка Паролинија, Алберта Латуаде, Мајкла Армстронга, Конрада Вулфа.