Први директор Берлинала – Гебелсов човек за филм

Управо на дан када је нови уметнички директор фестивала Карло Шатријан у Берлину представио званични такмичарски програм, експлодирала је новинарска бомба. Алфред Бауер, први и дугогодишњи директор филмског фестивала Берлинале, од 1942. године па све до краја рата био је високорангирани нацистички функционер.

По завршетку Другог светског рата Бауер је – показује истраживање недељника Цајт – ту прошлост прећутао и себе представљао у другачијем светлу.

Берлинале је најважнији филмски фестивал у Немачкој и највећи на свету. Али три седмице пре почетка 70. фестивала (20. фебруар) јасно је да је Бауер, који је имао кључну улогу у успону фестивала од 1951. до 1976. године, био присталица националсоцијалиста. То не баца добро светло на однос Берлинала према прошлости.

Случај откривен захваљујући приватној истрази

Према сазнањима недељника Цајт, до којих се дошло захваљујући једној особи која је велики љубитељ филма, Бауер је систематски крио своју прошлост. Ти документи се нису појавили изненада. Очигледно је да су годинама били доступни сваком заинтересованом, у Државном архиву у Кобленцу. Али никога то није занимало.

Све док на њих није наишао Улрих Хенел, дипломирани економиста и филмофил, истражујући нешто сасвим друго. Све то се може прочитати у актуелном издању недељника Цајт.

У званичним брошурама и јубиларним књигама фестивала, који су излазили између 2000. и 2010. године уз подршку „опуномоћеника савезне владе за културу и медије“, нема речи о том делу Бауерове прошлости.

„Др Алфред Бауер био је правник и имао је непуних четрдесет година када је 6. јуна 1951. године отворио фестивал пројекцијом Хичкокове Ребеке у Титанија-Паласту у Берлин-Штеглицу, након сјајног говора тадашњег градоначелника Ернста Ројтера“, стоји у брошури из 2010. године.

Публикација повучена

И у новој публикацији насловљеној „Алфред Бауер. Основе Берлинског међународног филмског фестивала“, која је званично требало да буде представљена 24. фебруара на предстојећем фестивалу, очигледно нема ни речи о Бауеровој нацистичкој прошлости.

У међувремену издавач је то издање повукао: „Разлог за то је чланак недељника Цајт (...) и у њему представљена интерпретација извора о улози Алфреда Бауера у националсоцијалистичкој филмској политици“, наводи се.

У међувремену је реаговао и Берлински фестивал: „Награда која носи име првог директора фестивала Берлинале, која се додељује од 1987. године, сребрни медвед са натписом 'Награда Алфред Бауер' биће преименована“.

Посебно проблематично је, саопштио је фестивал, то што се награда додељивала за „нове перспективе у филмској уметности“, посебно иновативним режисеркама и режисерима, и њу су у прошлости добили бројни важни филмски уметници.

Како пише Цајт, Алфред Бауер је био члан НСДАП (Националсоцијалистичке немачке радничке партије), члан СА (јуришни одред НСДАП) и других нацистичких организација. Од 1942. године Бауер је био референт у Филмској дирекцији Рајха: „На централном бирократском месту он је био један од креатора филмске политике нациста“.

Када се зна колики је значај Јозеф Гебелс, министар нацистичке Немачке за „народно просветљење и пропаганду“, придавао филму и биоскопу за време националсоцијалистичког режима у Немачкој, онда је Бауерово деловање тешко замислити подаље од нацистичке идеологије са свим својим последицама.

Истраживања Хенела и листа Цајт показују да је Бауер неко време био „други човек Филмске дирекције Рајха“. Задатке те институције Гебелс почетком 1942. године овако описује: „Директор Филмске дирекције Рајха задужен је за генерално планирање продукције, за усклађивање целокупног уметничког и интелектуалног става продукције, за надзор ангажмана уметничког персонала, као и за образовање младих“.

То је за многе, не само за јеврејске филмске уметнике, значило: забрану рада, прогон, хапшење и смрт.

За време националсоцијализма снимљени су грозни пропагандни комади. Један од најпознатијих је антисемитски филм Jud Süß, режисера Фајта Харлана из 1940. године. И данас се такви филмови приказују у јавности, али само у одређеним оквирима, када их прате историјска предавања и дискусије.

Заташкана истина

Алфред Бауер је, како пише Цајт, по завршетку рата покушао да друкчије представи своју прошлост: „У процесу денацификације, Бауер је систематски ствари заташкавао и лагао је“, пише недељник.

У јубиларном издању поводом пола века фестивала писало је да је Бауер докторирао 1938. радом о филмском праву, а да је 1942. почео да ради за филмску продукцију „Уфа“. Тамо је, пише у брошури, био задужен за „припрему диспозиционих планова за Немачку филмску продукцију“, као и за „припрему месечних извештаја о продукцији филма и стручног мишљења о закону о филмовима и филмском пословању“.

То звучи прилично безазлено. О раду у Филмској дирекцији Рајха у краткој биографији нема ни речи.

Случај Алфреда Бауера није усамљен. У политици, друштву, у области правосуђа, медицини и разним секторима културе, деценијама након Другог светског рата у Немачкој су откривани слични случајеви.

На дан када је недељник Цајт упознао јавност са овим случајем, у Бундестагу су се састали израелски председник Рувен Ривлин и немачки председник Франк-Валтер Штајнмајер, како би одали почаст жртвама Холокауста.

Ривлин је изразио забринутост што Европу „прогањају духови прошлости“. Притом је апеловао на посебно улогу Немачке у борби против национализма, мржње према странцима и антисемитизма. Део те одговорности је и суочавање са прошлошћу. Случај Алфреда Бауера вероватно није последњи.