Како је Хртковце, Бали и Марвела уплела Дивна у папучама од кокосовог лишћа

Многи би желели да живе амерички сан, али не и Дивна Чолић. Она живи свој индонежански сан. Ова 31-годишња девојка из Србије кренула је од нуле, а данас је предузетница. Срем и равницу је заменила Балијем и егзотиком.

Дивнин пут до овог далеког острва кренуо је од Хртковаца, села надомак Руме, где егзотике нема ни у назнакама. Уметнички, нестални дух водио ју је у истраживања и експерименте. Прво на Факултет примењених уметности у Београду, а после "преко баре".

Америка је, каже, била примамљива на први поглед, али ју је вукло да пређе неке веће "баре". Чак до далеке Индонезије, о којој се у Србији тако мало тога зна. Управо је она постала Дивнина "обећана земља".

"Кад сам дошла овде, одлучила сам да одем у Јогекарту, на Јави, то је тотална провинција, мало веће село, и ту сам спознала праву индонежанску културу, локални начин живота, што је био тотални шок. Увек људи кажу кад дођу у Азију да се баш шокирају јер има доста нереда. Или волиш или не волиш. И у томе пронађеш лепоту или не. Ја сам се некако пронашла и након посете Балију сам схватила да је то то и да је то моје острво. Онда више нисам желела да идем на запад, да се тражим на другој страни", прича Дивна Чолић за РТС.

Прве послове радила је у туризму и истовремено од локалаца, вештих у плетењу од лишћа, учила о ручним радовима. Идеја о ципелама дошла је спонтано.

"У то време моја идеја није била да буде одрживи бренд, него је то за мене био једини начин на који ја могу свесно нешто да производим и да будем награђена новцем за то, само сам желела да то што производим не загађује природу и да има неке фер односе са људима. Кроз неколико година, поготово кад је почео ковид, почело је више о томе да се прича, па се тај концепт који сам смислила са брендом само фино уклопио", каже Дивна.

Купус и лишће

Дивнин бренд "Bulibasha" – вођа племена на индонежанском – јесу ручно рађене ципеле од кокосовог и палминог лишћа. Звучи помало неудобно, а тако је и било, каже Дивна, кад је започела посао.

"Прве моделе су подржавали пријатељи, они су куповали да бих ја могла да проверим да ли су модели добри, да ли су величине добре, да ли су комотне, да добијем неки фидбек од њих", прича Дивна.

На почетку си, каже, ослоњен сам на себе. Уз нешто уштеђевине платила је инвеститорску визу и кренула у авантуру – оснивање фирме на Балију. Папирологија кад се покреће фирма је, као и свуда, "купусара". Индонезија је велика земља, у којој живи много људи, па правила не могу да испрате ни они који их пишу.

Али добри пријатељ Инстаграм, уз своја правила лајковања и шеровања, урадио је своје.

"Мислим да је прва фотографија коју сам направила била са ципелама у кругу, врло једноставна фотографија коју сам одрадила. Она је доспела до једне странице на Балију где су имали више пратилаца и после тога су људи почели да прате, видела сам да су одушевљени и да неће бити проблем њих продати. Све је још било у фази испитивања терена, да ли ће производ да ради или не, да ли вреди уложити новац и време. Када је та фотографија експлодирала, почела сам да добијам доста порука да их траже, па је све кренуло полако. После сам тотално уложила новац и време и почела озбиљнију производњу", каже Дивна.

Први запослени били су времешни супружници, којима је једина имовина била неколико крава. Лишће за обућу купују од домаћих произвођача, са околних острва, а 80 одсто материјала је биоразградиво.

Одржива мода vs брза мода

Осим у корону, очи јавности током пандемије више су гледале у животну средину. Један од највећих загађивача околине је текстилна индустрија. Брза мода, у коју спадају сви водећи брендови одеће и обуће, други је највећи загађивач планете.

Што су људи освешћенији о том проблему, то мали брендови, без масовне производње, имају више шанси на тржишту. Проблем се, међутим, јавља код цене. Приступачна је за оне са дубоким џепом.

"Мислим да су људи негде и схватили да кад купујеш нешто што је од брзе производње, има и мању дужину трајања. Док они који имају мале бизнисе, ми се трудимо да то траје што дуже. Ако се негде упореди, купићемо нешто од брзог бренда, пар ципела које ће трајати једну сезону и биће 30 долара или ћемо купити једне и трајаће, рецимо, три године. Не треба нам толико ствари, треба нам више квалитетних и нешто што дуже траје", Дивнина је филозофија.

Да нестане и струје и воде, обућа Дивне Чолић могла би да се производи и даље пошто се све ради ручно, без машина. Кључ за квалитет су квалитетни људи.

"Прва ствар у компанији која мора да се смести је визија и мисија, и то да буде као неки вид мале Библије у компанији – на који начин се опходимо једни према другима, ка чему тежимо и онда обучавати људе, врло често, то су начини по којима радимо", прича Дивна.

Кад те тражи Марвел

У Хртковцима, где је похађала основну школу, сањала је да постане костимограф. Није, али њена обућа биће део костима, и то у неком Марвеловом филму. Све је, каже, кренуло од мале рекламе у британском Вогу. Продукција је с њом ступила у контакт имејлом.

"Рекли су да хоће велику количину обуће. После тога је све брзо кренуло, ставили су поруџбину, мушка и женска колекција. Додуше, не знам име филма, то не откривају, они су такви, тако да верујем да ћемо сазнати кроз неколико месеци или годину дана... Пратимо нестрпљиво да видимо који филмови излазе да бисмо видели где ће се појавити. Ја јесам питала који је филм у питању, али нисам добила одговор. Јер би то нарушило њихов имиџ", прича нам Дивна.

О повратку у Србију

Повратак у Београд, каже, још није опција. Не зато што у Србији нешто не ваља, него што посао мора да се унапреди.

"Ми имамо доста традиције и културе као људи, као и Индонежани, али мислим да до тога треба још мало времена. Морам да обезбедим да овде све може да функционише без мене да будем присутна и још неке колекције да урадимо и онда бих могла да се фокусирам на то. Била сам доста дисконектована од Србије, али ме сада више вуче, видим да се више тога дешава у Србији, Београду, доста је занимљивије", каже Дивна.

Волела би да људе са идејом, који не знају одакле да крену, научи најважнијим корацима.

"Концепт бренда је јако битан ових дана, јер ти пружаш информацију о томе зашто неко треба да купи тај производ од тебе и све се брзо дешава и јако је пуно талентованих људи, свима су доступне друштвене мреже и треба бити брз. Увек осећам да не могу да се одморим зато што увек тамо нешто што неко производи, онда мислим да се људи фокусирају на то и да неће куповати мој производ, тако да век треба мислим да треба да избацим нову колекцију, треба ми нека нова боја... Али то је то, то је свет. Такав је бизнис", закључује Дивна.

Данас у тиму Дивне Чолић ради више од 50 запослених, а ципеле се продају у око 40 продавница широм света. За сада се не могу пробати у Србији, али људи их ипак купују – преко интернета Индонезија стиже и на наше улице.

Можда на доставу са рајског Балија треба сачекати и месец-два, али некад се и обућа великих брендова брзе моде још брже распадне. А обавезно нажуља, и стопала и новчаник. Кад је већ тако, нека бар буде са дахом егзотике, кокоса и палме. Ако може Марвелов јунак, зашто не би могао и Дивнин комшија Сремац или неки Шумадинац?