Косовски вез – некада скриван, сада цењен али пред нестајањем

Красио је одећу, постељину. Али косовски вез био је и посебан детаљ, који ако имате, истичете на видном месту у кући. И данас му се диве, али су прилике за то све ређе. 

Даме ову вештину чувају и преносе вековима. Нарочито је усавршаван у време краљице Јелене Анжујске, а најпознатија везиља је монахиња Јефимија.

У то време основане су чак и посебне школе како би се техника бода усавршавала. Љиљана Аксић себи је задала да оно што зна пренесе млађима.

„Ово радим од своје седме године. Училе су ме баба и мајка. Када сам била дете, вратим се из школе – једва сам чекала да нешто везем или исплетем. Када сам се удала исто тако, свекрва је ткала и учила ме“, прича Љиљана и додаје да и даље воли да везе.

Љубав, међутим, није довољна да би се традиција косовског веза сачувала. Данас је тешко наћи и материјале и опрему попут ђерђефа, игле, ибришима, то јест свилени конац и златну срму.

Чуварке традиције пред све већим изазовима  

Све то, и вештина и оруђе, некада су били обавезни део девојачке спреме.

„Имају другу забаву, телефоне, интернет и Фејсбук. Лакше им је да купе кинеско миље које се не пере и не пегла у односу на ово које ми радимо“, наводи везиља Јелена Аксић.

Задатак чувара традиције зато је све изазовнији. Мотивисати, пренети знање и очувати га.

„Након Косовског боја мотив је био претежно црвени божур који је симбол нашег страдања. Постоје сада и други мотиви до којих смо дошли захваљући интернету, контактима са сличним удружењима и обилазећи разне манифестације. Желели смо да те мотиве и ту лепоту унесемо на наше везове“, објашљава Гордана Ђорић, председница Удружења жена „Авенија“ из Лапљег Села.

Кроз историју скриван, али и унапређиван. Усавршаван до најситнијег бода. Једно време изучаван као редован школски предмет за женску омладину.

Косовски вез данас заузима престижно место на листи нематеријалног културног наслеђа Србије.