Ружан пут до лепоте – данас преко хирургије, некада преко мртвих

Често се може чути да модеран човек ради свашта због лепоте. Ипак, ако се узме у обзир чињеница да су се некада стопала умотавала и спутавала калупима да би се спречио њихов раст или да жене у неким деловима Африке и даље издужују врат користећи металне прстенове, одлазак код козметичара или естетског хирурга и не делује тако екстремно.

Нажалост, има још метода које су мање познате, али подједнако необјашњиве са данашњег естетског становишта. 

Обрве су последњих година претрпеле разне преображаје. Готово да су протеране са многих лица, прецизније замењене тетовираним двојницама.

Ипак, веђе нису једном биле на удару лепоте. Код старих Грка једна обрва изнад оба ока била је обавезна. Уколико то није било тако, крзном се попуњавао „прекид“ између њих.

У средњовековној Кини у моди су биле обрве у бојама. Један владар тражио је од своје супруге да има плаво-зелене обрве. Да би то било могуће, обрве су најпре морале да се обрију, а затим нацртају нове посебним, увозним бојама. 

Убрзо је то постао знак здравља и богатства јер су само имућни били у могућности да набаве боје.

Крајем 14. века, краљица Изабела Баварска, покренула је тренд високог чела и танког врата, тврде историчари.

Како би се повиновале новом модном стандарду, жене су бријале косу на врху чела, на прелазу врата у потиљак, а неретко су и обрве и трепавице бивале „покошене“ овим диктатом. 

Предугачки нокти били су у моди чак неколико векова.

За разлику од данашњих (некада такође исувише дугачких) вештачких ноктију, они у Кини били су прави и чували су се од ломљења као доказ богатства, то јест да постоје други који раде уместо власнице.

Екстремне дужине најчешће би успели да „доживе“ нокти на домалом и малом прсту па је то и подразумевао овај тренд.

Светао, бели тен био је на врхунцу популарности у Енглеској, у 18. веку.

Да би кожу додатно избледеле, припаднице лепшег пола користиле су прилично необичне методе. Једна од њих подразумевала је наношење праха сасушене коњске балеге на лице. 

Међутим, најопаснија је била употреба олова. Највећи садржај овог отровног састојка био је у црвеним препаратима за усне и образе како би се постигао већи контраст и на тај начин кожа учинила додатно светлијом.

За најбоље ефекте, плавом бојом исцртавали су се крвни судови по лицу.

У 18 веку, па и почетком 19, то јест док су се на британском трону смењивали краљеви који су се исто звали – од Џорџа Првог до Џорџа Четвртог, они који су водили рачуна о лепоти нису само били немилосрдни према кожи, већ и према зубима. 

Бели зуби добијали су се након третмана сумпорном киселином. Међутим, будући да је киселина уништавала глеђ, зуб би морао да се вади.

Богатији су могли да приуште импланте које су зубари куповали од сиромашних, а после чувене Битке код Ватерлоа биле су популарне протезе од слоноваче са природним зубима, скинутим са кадавера.   

Захваљујући Петрарки и његовој музи Лаури, која је била симбол лепоте и честитости, светлија коса постала је изузетно популарна у 15. веку.

Да би добиле плаве локне, жене су морале да посветле косу, што је тада трајало много дуже него данас - неколико дана.

У једном тексту из 12. века описује се поступак фарбања косе у две фазе. Прва фаза трајала је два дана и подразумевала је наношење мешавине на косу, а затим прекривање листовима. 

Након прве фазе, коса је морала да буде опрана, а онда би се наносила друга мешавина која је стајала на глави додатна четири дана.