Како од забаве направити адреналински посао

Да бисмо вам приближили Јеленин посао најбоље је да замислите себе како се бар једном спуштате низ тобоган. Управо тако се она осећа. Само што то нема везе са тим што прави тобогане и лавиринте, већ са осећајем да је сама себи газда.

„Ми проведемо 15 сати на терену и све је захтевно и сваки пут кад се заврши тај неки последњи као, ху и ово смо урадили, али радили смо један брод четири метара дугачак, четири широк, пет висок који се радио у Дубајиу, тако да нам је то можда био најзахтевнији посао“, истакла је Јелена Обреновић Дамњановић.

Одрасла је у уметничким атељеима, по професији је сликарка. У свет дечије маште ушла је пре десетак година када је осликала забавни парк, да би пре пет година почела да израђује играонице.

„И онда сам схватила да у тим ентеријерима постоји нешто што бих ја волела да изгледа другачије и онда сам ја сама смислила шта би то могло да буде другачије и тако сам дошла на идеју и почела то да правим, тако да не треба бити велики Тесла, већ само видиш шта би ти другачије.

Углавном је реч о ентеријерима до 200 квадрата. Све се прави и осликава ручно. И свака играоница је непоновљива. Посао је веома исплатив, каже Јелена, јер готово да не постоји конкуренција.

„Тренутно на тржишту нема професионалаца, дакле, вајара и сликара који су у овоме послу, постоје фирме које се баве израдом лавирината и тапацираних програма али нема оних који раде тематске играонице, зато смо ми препознати“, напомиње сликарка Јелена Обреновић Дамњановић.

Не само да Јеленине играонице распирују дечију машту већ су привукле пажњу једне шведске компаније која такође прави делове за дечије играонице. Понудили су јој да буде део њихове пословне приче.

Међутим, иако примамљива, понуда није успела да пољуља њену жељу за уникатним радом.

„Али сам ја једноставно схватила да желим да будем сам свој мајстор и сам свој газда тако да сам одбила да будем део велике корпорације“,рекла је Јелена.

Посла има довољно, а годишње успе да направи десетак играоница. Осим у Србији, улепшавала је просторе за децу у Немачкој, Аустрији, Хрватској. Поред естетике, на уму је увек имала безбедност деце.

„Што се безбедности и израде тиче ми имамо једну шалу, да све што радимо морамо да радимо као да треба сто коња у трку да прође и да се ништа не догоди и да ништа не пукне, по стандардима радимо, ивице морају да буду обле, глатке, све унутра мора да буде тапацирано, чврсто о свему водимо рачуна“, истакла је Јелена.

До сада је израдила шездесетак играоница. Свака је нова-нови је изазов, а како каже, све док се у овом послу осећа као у спорту, за дечју игру биће места.