Српску ношњу има ко да носи

Надомак Београда, у кући Илића, од заборава се чува српска традиционална одећа. Веште руке, стрпљење и љубав, кажу, били су потребни за стотине јелека, тканица, сукњи, чакшира које су израдили током 27 година.

„Ми имамо све више поруџбина за бебе од годину дана, за крштења. Рецимо доста парова узима за венчања. Људи узимају и овако да имају за славу, да дочекују госте, итд. Ево, скоро смо имали једног господина који је бранио докторат на факултету у Стокхолму. Дошао је, комплетну ношњу наручио“, каже Драган Илић из Друштва народне радиности „Срна“.

Шумадијска ношња из ове радионице доспела је и до британског двора, а један од купаца био је и оскаровац Џереми Ајронс. Ипак, ове занатлије опстају захваљујући културно-уметничким друштвима.

„Разлог томе је што се све више деце бави фолклором. Друго, што у дијаспори има све више друштава и чланова, наших земљака који су вољни да се баве тиме, они су велики, чак и највећи купци“, рекао је Дарко Тодоровић из КУД „Бранко Крсмановић“ у Београду.

Мајстори су домаћи, али не и материјали од којих се ношња прави. Због тога што их код нас одавно нема, увозе се из Пакистана, Сирије, Турске, Чешке.

„Сва ношња која се прави у Србији, не прави се готово ништа од материјала који је направљен у Србији – мислим на чоју, шифон, гајтане“, истиче Драган Илић.

Ношње које су од домаћих материјала ручно радили и носили наши преци, чувају се у многим кућама.

„То је неко наслеђе којег се људи тешко одричу. Али морам да признам, долазе млађи које баш не интересује и онда се одричу те ношње. Један мушки фермен, јелек који се носи у Шумадији, са толико меса, срме то више не може да се уради. То се месецима радило. Тада се није радило због новца него да би изгледало што лепше“, објашњава Дарко Тодоровић.

Некада одећа, данас је ношња луксуз. Они који не могу да је приуште, бирају мање предмете домаће радиности. Пројекат „Сувенири Србије“ окупља око 2.000 произвођача чији су највећи купци компаније.

„За своје репрезентативне поклоне више не бирају роковнике, упаљаче и сличне производе, већ су то традиционални српски производи“, рекла је Ана Јовановић из „Сувенира Србије“.

Најтраженији су опанчићи, лицидерско срце, шајкаче.

„Ручно рађени производи траже и време, траже и вештину, и материјал. Нажалост, тако ручно рађени производи морају да се продају по сувенирским ценама, а сувенири су углавном неке ситнице серијске производње“, додаје Ана Јовановић.

Управо серијска производња могла би да угрози домаће занатлије, јер се у продаји налазе и српски традиционални предмети произведени у Кини.