Само у Великој Британији, процењује се да од ХОБП-а болује 1,7 милиона људи, укључујући око 600.000 оних код којих болест још није дијагностикована.

У клиничком испитивању учествовала су 63 пацијента са дијагностикованим ХОБП-ом, који су се лечили у Градској болници Анкара Билкент у Турској.

Истраживачи су трећину учесника укључили у сеансе терапије смехом, док су преостали пацијенти радили вежбе дисања кроз стиснуте усне или нису имали никакве посебне вежбе.

Након што им је показано како да изводе технике, од пацијената је затражено да током осам недеља вежбају по 30 минута, три пута недељно.

Функција дисајних органа процењивана је пре, током и након спровођења програма.

Резултати су показали да су и терапија смехом и дисање кроз стиснуте усне довели до мерљивих побољшања у поређењу са групом која није имала никакву интервенцију.

„Људи са ХОБП-ом често осећају недостатак ваздуха, чак и током једноставних свакодневних активности. То умањује квалитет њиховог живота и чини их све зависнијим од помоћи других“, објашњава др Гонџагул Алдан, предавач на Факултету за медицинске сестре Универзитета Хаџетепе у Анкари.

„Лечење ХОБП-а захтева више од самих лекова. Пацијентима је потребан холистички приступ који ће им помоћи да се изборе са симптомима, физичким теретом болести, као и њеним емоционалним и психолошким последицама.“

„Овим истраживањем желели смо да испитамо да ли би додатне, једноставне и јефтине технике могле да допуне постојеће лечење.“

„Терапија смехом већ је показала обећавајуће резултате код низа других хроничних обољења. Њена приступачност и чињеница да је пријатна указују на то да би могла да користи и пацијентима са ХОБП-ом, не само у суочавању са свакодневним стресом живота са хроничном болешћу, већ и као директна подршка здрављу њихових дисајних органа.“

Др Алдан је навела да су позитивни ефекти обе методе били присутни и месец дана након завршетка програма.

„Ови налази пружају наду да једноставне и јефтине технике, које пацијенти могу да примењују код куће – без икакве опреме или стручне помоћи – могу да смање осећај недостатка ваздуха и побољшају свакодневно функционисање“, истиче др Алдан.

„Обе методе показале су и обећавајуће резултате у побољшању општег здравственог стања, што указује на то да би терапија смехом могла да буде вредна даљег истраживања, уз дисање кроз стиснуте усне, у лечењу ХОБП-а.“

„Код ХОБП-а дисајни путеви имају тенденцију да се сужавају током издисаја, због чега искоришћени ваздух остаје заробљен у плућима.“

„Дисање кроз стиснуте усне ствара благи повратни притисак који омогућава да тај заробљени ваздух изађе, успорава ритам дисања и помаже пацијентима да стекну већи осећај контроле над дисањем.“

„Смех може да активира мишиће који учествују у дисању, подстакне дубљи издисај и изазове ослобађање ендорфина, пружајући и физичко и емоционално олакшање.“

Ипак, потребна су додатна истраживања како би се утврдило због чега смех утиче на симптоме ХОБП-а.

„Циљ терапије смехом је да у телу изазове ефекте правог, искреног смеха. Међутим, механизми деловања терапије смехом код ХОБП-а и даље нису довољно разјашњени и потребна су свеобухватнија истраживања“, додаје др Алдан.

Резултати клиничког испитивања биће представљени на конгресу Европског респираторног друштва (ЕРС) у Барселони.
Ема Рубах, руководилац за здравствено саветовање у организацији Asthma + Lung UK, рекла је: „Ова узбудљива студија показује да је терапија смехом ефикасан начин за контролисање недостатка ваздуха код особа са ХОБП-ом.“

„Ово истраживање придружује се све већем броју доказа који показују да иновативне, нетрадиционалне терапије могу да побољшају способност људи да контролишу болести плућа као што је ХОБП.“

„Иако су и даље потребна додатна истраживања са већим бројем пацијената, чини се да је терапија смехом забавна, приступачна и ефикасна техника самопомоћи која особама са ХОБП-ом може да помогне да контролишу своје симптоме.“

„Иако за ХОБП и даље не постоји лек, а ова болест људе често оставља у борби за сваки удах, иновације попут терапије смехом имају стварни потенцијал да донесу значајно олакшање и побољшају квалитет живота људима који живе са овим обољењем.“

„Најопаснија компонента су најситније честице величине 2,5 и мање микрона, које прелазе из плућа у крвоток, доспевају до свих органа и изазивају болести срца, крвних судова, болести плућа“, каже др Елизабет Пауновић, пензионисана директорка Центра за животну средину СЗО за Европу.

Овогодишњи пожари у Европи емитовали су милионе тона угљен-диоксида, што је утицало и на квалитет ваздуха. Наш регион последњих деценија има најзагађенији ваздух у Европи, а због великих врућина последњих година посебан проблем су пожари на депонијама.

„Пожари у шумама су, да кажем под знацима навода, природна ствар. Оно што се емитује од тих пожара су угљен-моноксид, суспендоване честице и друге загађујуће материје које најчешће у себи немају оно што се емитује при пожарима на депонијама. То су тешки метали, друге веома отровне загајуће материје као што су диоксини и фурани који спадају у једну групацију загађујућих материја и који имају драматично лошији утицај на људско здравље него ове загађујуће материје које се емитују при пожарима у шумама“, наводи Дејан Лекић из Националне еколошке асоцијације.

У Програму заштите ваздуха који је Влада Србије усвојила пре четири године предвиђен је низ мера, које су већ показале добре резултате у многим европским замљама.

„Значи, прелазак са фосилних горива на друге мање загађујуће, што се тиче домаћинстава, топлификација, даљинско грејање, соларни панели, што се тиче саобраћаја, употреба мотора који имају више стандарде и мање негативне емисије“, истиче др Елизабет Пауновић.

Извештај Програма Уједињених нација за животну средину и Коалиције за климу и чист ваздух показује да сваки долар инвестиран у решавање климатских промена и загађења ваздуха може донети око 15 долара економске добити кроз смањење трошкова здравствене заштите и повећање продуктивности, док одлагање акције кошта свет више од 1,5 билиона долара годишње.

„Ковчег с благом“ је кометарна глобула – изоловани облак са густом, тамном „главом“ и дугачким „репом“. Иако су овакви објекти добили назив по сличности са кометама, овај више подсећа на дрвени ковчег са подигнутим поклопцем из којег се прелива светлост.

Блискоинфрацрвена камера телескопа „Џејмс Веб“ открива извор тог сјаја: компактно јато од око 70 младих звезда уроњених у прашину. Најмасивнија међу њима је ретка звезда О-типа – изузетно велика, сјајна и кратковека звезда – која је приближно 19 пута масивнија од Сунца.

Астрономи процењују да је јато старо око 1,3 милиона година, иако су раније процене указивале на то да би могло бити старо свега 100.000 година. Многе његове звезде и даље су окружене гасом и прашином из којих су настале. Временом ће зрачење звезда из јата распршити тај материјал и открити звезде које су тренутно скривене.

Необичан облик „Ковчега с благом“ такође је под утицајем нечега што се налази изван кадра снимка телескопа „Џејмс Веб“. На око 39 светлосних година удаљености, посматрано по небу, налази се Ета Карине, најсјајнији објекат у маглини Карина. Ета Карине је позната по својој „Великој ерупцији“ у 19. веку, када је накратко постала једна од најсјајнијих звезда на Земљином ноћном небу.

Тај систем садржи најмање две звезде, међу којима је и једна која је око 100 пута масивнија од Сунца и приближно пет милиона пута сјајнија. Заједно са оближњим звезданим јатом Трамплер 16, њено интензивно зрачење и звездани ветрови одувавају мање густ гас из „Ковчега с благом“ и помажу у обликовању облака у његов препознатљив облик.

„Ковчег с благом“ неће заувек изгледати овако. Зрачење и ветрови младих звезда у његовој унутрашњости, у комбинацији са снажним утицајем масивних звезда у околини, постепено ће разрушити преостали гас и прашину. На крају ће космички ковчег нестати, откривајући своје право благо – звезде које се налазе у њему.

„Ових 35 година за мене лично није само јубилеј, то је део мог живота. Мој први сусрет са удружењем 'Увек са децом' није се десио тек када сам се запослила у њему. Био је то неки други период мог живота - била сам родитељ чије се дете лечило. То је било пре 30 година“, наводи Личина.

Она се присећа колико значи када у најтежим тренуцима поред себе имате некога ко вас истински разуме.

„И у то време сам разумела, и било ми је јасно, колико значи када имате некога коме можете да се обратите, некога ко вас разуме, и некога коме не морате да објашњавате како се осећате и са каквим проблемима се сусрећете. Некога ко вам каже: 'Tу смо. И удружење 'Увек са децом' је било ту, за мене и за моју породицу, и ја сам им на томе неизмерно захвална“, наглашава директорка удружења.

Подршка која траје током целе године

Борба против малигних болести не познаје календарске месеце, због чега је солидарност и помоћ заједнице потребна 365 дана у години.

„Важно је да говоримо током целе године, јер болест не препознаје датуме. Деца не болују само у септембру. Када прође септембар, њихово лечење није завршило. Они и даље су на лечењу, лечење траје, питања трају, страх траје, и подршка мора да траје“, објашњава Милева Личина.

Она додаје да се борба малих пацијената не завршава са изласком из болнице, већ се наставља кроз живот, због чега је очување детињства, игре и школовања током лечења од немерљивог значаја.

Вртић у болници и повратак осећаја безбрижности

На Институту за онкологију и радиологију у Београду функционише посебан кутак – „вртић“, где деца могу да забораве на тешке медицинске термине попут терапија, магнета и скенера.

„А онда у тај вртић неко донесе бојице, неко донесе играчку, неко седне и само поразговара са њима, и он се опет осећа као дете и разуме да је дете. Зато је наш циљ да сачувамо њихово детињство“, истиче Личина.

Акција „Да моја коса буде твоја коса“

Једна од запаженијих иницијатива Удружења јесте прикупљање косе за израду перика, пројекат који малишанима враћа самопоуздање и осмех на лице.

„Ми између многих пројеката имамо и пројекат 'Да моја коса буде твоја коса'. И можда се то чини да је то мали гест. Међутим, за децу то уопште није мали гест, то је велики гест. Јер када дете изгуби косу, оно промени свој изглед“, наводи она и додаје да перика тинејџерима помаже да се поново осећају лепо и безбрижно прошетају или оду у школу.

Личина је упутила и захвалност свима који донирају косу упркос томе што никада неће упознати дете до којег перика стиже, јер удружење штити лични интерес и приватност малих пацијената.

Статистика и наде за будућност

Када је реч о успеху лечења, светска статистика показује проценат излечења од 80 одсто, док је званична домаћа статистика на нивоу од 65 одсто.

„У том смислу ми свакако још увек морамо много тога да радимо да би постигли и достигли тај резултат. Оно што могу да кажем јесте да сам 30 година у овој причи, да је медицина напредовала и код нас, потребе су се мењале, све смо ми то пратили“, поручује Милева Личина, у емисији Првог програма Радио Београда „Јутро је“, уз уверење да ће уз даљи напредак и труд и Србија достигнути „чаробни број“ од 80 одсто излечене деце.

Весић, рођен 1959. године у Београду, био је један од најзначајнијих познавалаца и хроничара југословенске рок сцене. Током вишедеценијске каријере пратио је и промовисао развој рок музике, разговарао са њеним најважнијим актерима и бележио приче које су обележиле читаву једну музичку и културну епоху.

Од 1980. до 1990. године писао је о рок култури за бројне новине и часописе у тадашњој Југославији, а био је и уредник за домаћу сцену у часописима Рок и Поп рок.

Његов рад није остао ограничен само на новинарство. Весић је био аутор култног документарног телевизијског серијала Роковник, који је кроз 40 епизода пратио историју југословенског рокенрола и његове најзначајније извођаче.

Потписао је и серију и филм ЕКВ – Као да је било некад, посвећене групи „Екатарина Велика“, док је био и сценариста документарног филма Музика на струју из 2009. године, који се бавио групом „Бајага и инструктори“.

Књиге као сведочанство једне епохе

Значајан део Весићевог стваралаштва чине и књиге посвећене најважнијим именима и феноменима југословенске рок сцене.

Аутор је биографије Бијело дугме – Шта би дао да си на мом мјесту, објављене 2014. године, књиге Маги – Као да је била некад из 2018. године, посвећене Маргити Стефановић, као и књиге Бунт деце социјализма из 2020. године, у којој се бавио генерацијом југословенског новог таласа.

Писац и песник Ђорђе Матић навео је да је Весић „имао тек да да још великих књига“, назвавши га аутором „апсолутно најбоље рокенрол биографије код нас написане, без конкуренције“.

Од Весића се опростио и бенд „Бајага и инструктори“, назвавши га „великим музичким новинаром и критичарем, редитељем, књижевником и аналитичарем“.

Душан Весић је припадао генерацији новинара која није само писала о рокенролу, већ је ту сцену пратила док је настајала. Од новинских текстова и критика, преко телевизијских документарних серијала, до књига, његов рад остаће важно сведочанство о људима, групама и времену које је обележило историју музике на овим просторима.

Један угоститељ из Квебека пожалио се у јулу на сличне крађе – нестали су помоћни сточић, слика, па чак и термостат. И британски ресторатери потврђују да се то дешава и у Уједињеном Краљевству. Џен Остл из ресторана „Вилсон” у Бристолу рекао је за Би-Би-Си да су седефне кашичице које користи за послуживање сорбета од биља посебна мета: „Сваких неколико месеци морам да купим нових 28 комада.”

Ово је стара, често препричавана прича – све се своди на осећај да на то имате право, жељу за сувениром или храброст подстакнуту алкохолом. Ипак, делује некако ретро. Зар није стављање пепељаре из ресторана у џеп био суштински ситни злочин деведесетих?

Данас би требало да нас занимају „искуства, а не ствари”, и зар није поента објављивања досадне серије од седам лоше осветљених залогајчића на Инстаграму да свима покажете да сте били на неком фенси месту, а да нисте морали да украдете тањирић?

Успомена, трофеј или осећај да сте се „извукли“

Ипак, чини се да наши најнижи инстинкти и даље прораде када се нађемо окружени лепим посуђем. Истраживање добављача угоститељске опреме „Нисбетс” показало је да је 27 одсто одраслих Британаца узело неки предмет из ресторана или бара.

Стручњаци објашњавају да крађа из ресторана често није подстакнута материјалном потребом. Како тврди психијатар др Клаудија Ајмерих, „често се не ради о жељи или потреби за самим предметом”. Према њој, кључни мотиви укључују узбуђење, али и стварање приче – узимање предмета из одређеног ресторана претвара га у трофеј или успомену на доживљај.

Други важан мотив је осећај права. Гости који потроше значајну своту новца могу сматрати да имају право да узму нешто „мало” као компензацију или додату вредност за свој новац. За неке, привлачност лежи у самом чину крађе и осећају да су се „извукли” с нечим што не би смели да раде.

И колумнисткиња Гардијана признаје да није имуна на такве злочине и признаје да има малу кашичицу коју сигурно није купила.

Како угоститељи одговарају на тихе крађе

Шта угоститељи могу да ураде? Неки су покушали да на предмете ставе цене, док су се други упуштали у директну конфронтацију са осумњиченим крадљивцима кашика. Познат је случај из 2012. године када је кувар Том Ејкинс изазвао пометњу суочивши се са једним гостом.

Постоје и креативнији приступи, попут амнестије коју је понудио мексички ланац ресторана „Вахака”, обећавши бесплатне такосе гостима који врате њихове атрактивне, шарене кашике.

У ширем контексту, ове ситне крађе представљају значајан трошак. Само у категорији стакленог посуђа, ова навика је коштала угоститељску индустрију у Европи око 220 милиона евра у 2023. години.

Као одговор на проблем, угоститељи се све више окрећу технологији. Увођење дигиталних менија, постављање сигурносних система и видео-надзора постају све чешћа пракса. Ипак, дискретне крађе ситног инвентара и даље остају изазов који се више ослања на психологију госта него на софистициране методе заштите.

Досадно решење је пребацивање трошкова на госте кроз више цене. Знатно забавнији предлог је повратак брендираних кутија шибица, које су некада биле легитиман и шарен начин да се похвалите да сте негде били. Наравно, угоститељи би морали да нагласе гостима да је забрањено узимати их – јер на крају, све је у узбуђењу, а не у самом предмету.

Албум Психолукс садржи осам песама и једну бонус нумеру, које је музички и текстуално највећим делом уобличила сама Ана Штајдохар у сарадњи са композитором, аранжером и продуцентом Срђаном Танасковићем.

Претходно су екранизовани синглови Симулација, Добар дан и Успешна жена. Сваким својим новим спотом, Ана нам открива по још један нови слој овог музичког материјала – пажљиво повезујући свој глас, музику, слику, емоције и савремене технологије у причу која очигледно још није завршена.

Када сте објавили Психолукс, вероватно сте имали слику о томе како ће публика доживети албум. Да ли се та слика поклопила са реакцијама које данас добијате?

– Не бих могла да кажем да сам имала слику реакције публике када сам објавила албум. Изашао је у чудно време. С једне стране сам имала у рукама албум који сам прижељкивала дуги низ година, с друге сам имала свест о томе шта се око мене дешава. Прилике су биле такве да ми је било готово непримерено да се бавим промоцијом албума...Сада поново имам жељу да га представим публици.

Уз то већ поменуто чудно време иду и чудне поделе на подобне и неподобне, па се избор места и прилика за промоцију мојих песама необично смањио. Такве су прилике, а живот је један.

Зато, живеле стреаминг платформе, живео Јутјуб и живеле мреже. (Мој друг Тадић из основне школе би додао и да је важно другарство и ја се тога често сетим. Тако једноставна и лепа мисао.)

Ваше песме говоре о различитим емоцијама, односима, преиспитивањима али и о савременом животу. Када данас слушате песме са албума Психолукс са ове временске дистанце? Имате ли осећај да су Ваше поруке заиста стигле до људи онако како сте желели? И колико Вам значи када схватите да је неко у одређеној песми пронашао баш своју причу?

– То је прелеп осећај. Извучеш своје мисли и осећања и пренесеш их у спољни свет, даш им тело и онда започну свој самостални живот као песме. Могу и да те надживе. Стигну до људи, некога забаве, неког наведу на размишљање, некоме помогну, неко се уз њих заљуби, неко исплаче, разне су могућности.

Обрадујем се сваки пут када ми неко каже или напише да има мој албум, да га слуша, да воли ову или ону песму. Мени је то јако лепо. Мислим да ће моје песме још „путовати”. Прође ми кроз главу да ће можда неки будући људи слушати оно што сам снимила, гледати спотове, читати кроз њих нама садашње, њима прошло време.

Појма немам да ли ће бити тако, али ми се свиђа да тако замишљам будућност. А у садашњости планирам да направим дуго одлагану промоцију албума. Мислим да је заслужио и да није ок да се то не деси.

Код Вас спот никада није тек „слика уз песму“. Када настаје та визуелна идеја- док се још песма ствара или тек кад је завршите?

– Мени је код музике најважнија атмосфера. Ако ми она одговара, песма ми се свидја. Тако бирам шта слушам, тако пишем песме.

Када замишљам спот, уклапам га у својој глави уз атмосферу песме, њен амбијент. Свидја ми се могућност да сама уз помоћ вештачке интелигенције слике из сопствене главе пребацим у формат који ће и други моћи да виде. Тако је настао спот за Успешну жену, а сада и за Дуже од заувек.

Повезаност спотова за Симулацију, Добар дан, Успешна жена и сада Дуже од заувек је препознатљива, а Ана Штајдохар поверава да није унапред планирала којим ће редоследом екранизовати синглове са албума Психолукс.

– Једино ми је за Симулацију било јасно да треба да иде прва. Ваљда ми је то био један од доминантнијих утисака о спољном свету, оном ван малог који изградиш како би се сачувао. Након тога сам осетила да је време да пошаљем поруку о добром дану који долази, па о бремену које људи данашњице осећају на својим леђима, описаног кроз лик Успешне жене.

Сада када се неке ствари чине као да трају дуже од заувек, представљам вам једну врло љубавну песму која вас кроз спот може одвести у неке скривеније кутке унутрашњег свемира. Ова реч се згодно намешта јер у себи носи реч мир. Када рашчистимо неред у заборављеним фиокама нашег бића, доћи ће и мир.

За уметника је технологија истовремено и алат и  изазов- колико је Вама ВИ отворио нова врата, у домену реализације Ваших видео спотова? Да ли Вас је то искуство можда навело да преиспитате сопствене границе, као аутора? Да ли је ово за Вас била авантура, експеримент или ?

– Вештачка интелигенција и уопште све нове технологије су свакако и изазов и алат, али су истовремени и перфидни преузимач људских делатности. Вероватно ћемо прво допустити њен брзи развој, па ћемо много касније размишљати о етици. Тако ми се чини.

ВИ сад већ може да прави песме, видее, може да пева, ускоро ћемо вероватно ићи на концерте холограма. Развој вештачке интелигенције ми отвара безброј питања која се тичу њене злоупотребе. Бојим се да човечанство одлази у правцу дистопијских романа и СФ филмова, који нам навелико најављују губитак приватности и апсолутну контролу.

Па ипак, верујем да можемо да извучемо најбоље из ње. Мени је послужила као веома згодна алатка у видео продукцији. Добре стране де фацто постоје и доступне су. Уосталом, и сам живот је врло често избор измедју очајавања и прављења лимунаде од лимуна који ти је уваљен...

Ако је Ваш студијски албум Психолукс велика лична и музичка прича, где се у тој причи данас налази Ана Штајдохар? Јесте ли овим албумом заокружили једну уметничку и ауторску  фазу или сте уствари, тек одшкринули врата нечему што тек долази?

– Осећам да је време за неки нови ниво. Неку нову мене, неке нове песме, нову вољу и енергију.

Дишенова мишићна дистрофија (ДМД) једно је од најтежих наследних неуромишићних обољења које се јавља у детињству. Генетска болест доводи до постепеног слабљења мишића и губитка њихове функције, а у Србији са њом живи више од 200 особа.

Како болест напредује, дечаци постепено губе снагу и покретљивост, док касније могу бити погођени и мишићи руку, срце и респираторни систем. Посебан проблем представља то што се једном изгубљене функције не могу једноставно вратити, због чега је, како истичу лекари и породице оболелих, важно што раније започети терапију.

Удружење тражи јасан план за сву децу која чекају

Председник Удружења ДМД Србија Горан Васовић каже да су од Републичког фонда за здравствено осигурање затражили одговоре када ће терапију добити наредне групе дечака и када би, према постојећем плану, последње дете са листе чекања могло да започне лечење.

„За породице је важно да знају шта могу да очекују и да имају јасан и предвидив план. Разумемо да постоје процедуре и ограничења, али не можемо да прихватимо да не постоји одговор на питање када ће деца која испуњавају медицинске критеријуме добити терапију", истакао је Васовић.

Наводи да чињеница да је седморо деце већ започело лечење показује да је могуће направити корак напред, али да је сада потребно направити план и за остале.

„Не тражимо привилегију нити прескакање процедура. Тражимо да се време које имамо на располагању за ову децу искористи на најбољи могући начин", поручио је Васовић, наглашавајући да Удружење жели сарадњу са институцијама.

Проф. др Тасић: За следећу годину план за пацијенте

Помоћник министра здравља проф. др Небојша Тасић рекао је да су ретке болести већ готово 14 година један од приоритета здравственог система и да је обавеза државе да учини све како би онима којима је потребна била омогућена адекватна здравствена заштита.

„Свесни смо колико је родитељима важно да њихова деца добију терапију и учинићемо све да се адекватно збрину сви дечаци којима је она потребна", рекао је Тасић.

Када је реч о гивиностату, који је до сада примило седморо дечака, Тасић је навео да увођење терапије има свој ток и да се она не може у најкраћем року увести за све пацијенте.

„Министарство здравља и друге надлежне институције наставиће да раде на томе, а за следећу годину направићемо план који ће задовољити потребе и захтеве пацијената", најавио је Тасић.

Др Косаћ: Циљ је што дуже очувати функцију мишића

Неуролог др Ана Косаћ са Клинике за неурологију и психијатрију за децу и омладину истиче да терапију Дишенове дистрофије треба посматрати као дугорочну борбу за очување функционалности.

„Сваки месец и свака година током којих дете може да хода, да буде активно и да учествује у животу са својим вршњацима имају велики значај", објаснила је Косаћева.

Навела је да се савремени приступ лечењу ДМД не заснива само на једној терапији и да су нови лекови омогућили да се на ток болести утиче различитим механизмима.

Један од њих је гивиностат, који је, према њеним речима, 2025. године одобрен за примену код оболелих узраста од шест година и старијих од стране европске и америчке агенције за лекове.

Циљ терапије није отклањање генетског узрока болести, већ успоравање процеса оштећења мишића и што дуже очување њихове функције.

„Важно је да јавност разуме да се код ретких болести напредак не мери само бројем нових лекова. Он се мери тиме колико рано поставимо дијагнозу, колико брзо укључимо одговарајућу терапију, колико добро пратимо функцију срца и плућа и колико квалитетно спроводимо физикалну терапију", истакла је Косаћева.

Василије и Немања међу дечацима који чекају

Међу дечацима који чекају терапију је и једанаестогодишњи Василије Станковић. Први знаци болести појавили су се када је почео често да пада и отежано се пење уз степенице, а након анализа и вишемесечног чекања породица је добила потврду дијагнозе.

Његова маћеха Андријана Станковић каже да је након дијагнозе почела да истражује болест, повезала се са другим родитељима и да су започели терапије, физикалне третмане и бањско лечење.

„Годинама ме је одржавала нада да ће доћи дан када ћемо имати терапију. Тај дан је дошао и не желим да сада изгубимо наду. Код Дишенове дистрофије време је пресудно и желим да дечаци оно што могу данас могу и сутра", рекла је Андријана Станковић.

Терапију чека и Немања Лукић, коме су први знаци болести примећени када је имао осам и по година, док је дијагноза постављена 2019. године. Данас иде у другу годину средње школе и још хода, али му је за поједине свакодневне активности потребна помоћ.

Његова мајка Весна Лукић каже да се породица бори за сваки Немањин корак и нада терапији која би могла да успори напредовање болести.

„Не тражимо ништа више од прилике да се боримо за наше дете и да му омогућимо да што дуже остане на ногама", поручила је Весна Лукић.

На графичком приказу пише да је дизајн „инспирисан дисциплином и функционалношћу униформе из филма Свемирски војници. Модернизован за чуваре свемирског простора“.

Униформа укључује елегантну јакну са крагном и панталоне боје угља, црни каиш, црне чизме и капу у истом стилу. Симбол Делта Свемирских снага налази се на крагни, амблему на рукаву, копчи каиша и предњем делу капе.

Филм Свемирски војници (Starship Troopers) је научнофантастични еп из 1997. године, у режији Пола Верховена, који је одрастао у Холандији под нацистичком окупацијом, у близини немачке војне базе, а инспирацију је црпео из фашистичких пропагандних филмова попут Тријумфа воље. Филм приказује будућност Земље којом управља фашистички режим који води рат против џиновских ванземаљских буба.

Међутим, филм из 1997. године експлицитно се ослања на нацистичку иконографију, а његов редитељ Пол Верховен описао га је као „ироничну“ визију „фашистичке утопије“.

„Одлучио сам да направим филм о фашистима који нису свесни сопственог фашизма“, рекао је Верховен за Гардијан 2022. године, наводећи да се филм конкретно односио „на америчку политику“.

Нила Патрика Хариса, који у филму игра официра, обукао је у нешто што је, према његовим речима, у суштини била СС униформа. Харис, који се прославио у ситкому Како сам упознао вашу мајку, због тога је наводно добио надимак „Дуги Химлер“.

Критичар Вашингтон поста је 1997. године указао на „очигледну нацистичку моду“ у филму и Харисову „црну кошуљу, капут и капу у стилу СС-а“, док је Лос Анђелес тајмс навео да је естетика филма „изведена из нацистичке Немачке“.

Трамп, који је 2019. године основао Свемирске снаге САД, у недељу је на свом налогу на мрежи Трут соушал објавио приказ нове униформе, који делује као да је генерисан помоћу вештачке интелигенције.

Иако униформа не укључује Харисов дугачки кожни капут, чини се да је инспирисана припијеном тамном војничком блузом његовог лика, капом са ознаком и чизмама до колена.

Палета боја, према Трампу, укључује „свемирско сиву“, „поноћно црну“, „сребрносиву“ и „сатенско црну“.

Актуелна униформа Свемирских снага, насупрот томе, има већу војничку блузу у складу са савременим војним униформама, која се спреда дијагонално закопчава са шест дугмади – што би требало да симболизује чињеницу да су Свемирске снаге шести род Оружаних снага САД.

Неки су нови дизајн упоредили са униформама које носе официри Империје у Ратовима звезда.

„Ово је она врста дизајна коју костимографи праве како би вам ставили до знања ко су негативци у свемирском филму“, наводи Дерек Гај, колумниста који пише о мушкој моди.

Међутим, није јасно да ли ће Трамп заиста покушати да промени дизајн униформи Свемирских снага или је графички приказ био само део једне од његових уобичајених серија објава на друштвеним мрежама.

„Добили смо позив шпанских колега да ову технику коју смо усавршили и издигли на један завидан ниво, презентујемо колегама у највећој шпанској болници, Грегорио Марањон у Мадриду", наводи Грујић.

Пре интервенције, српски кардиохирург одржао је предавање за тридесетак интервентних кардиолога и кардиохирурга у Мадриду, којима је представио резултате рада свог тима и саму технику.

Шпански лекари ускоро у Београду

Операција је, истиче др Грујић, успешно изведена, а асистирао му је шеф кардиохирургије мадридске болнице, чији тим планира да примени ову методу.

„Операција је протекла сјајно, асистирао ми је шеф њихове кардиохирургије, др Грегорио Куијарпо, који са својим тимом планира да ову методу имплементира у њихов здравствени систем."

Сарадња ће бити настављена у Београду, где се очекује долазак шпанских лекара.

„Договорили смо се да ту сарадњу свакако наставимо, и најавили су њихову скору посету нашем центру, нашој клиници, где ћемо им поред тог дела, уводног дела који је неопходан за увођење ове методе, показати и саму организацију у самој операционој сали: како та техника изгледа, каква је сарадња, који је тим потребан да би се метода увела, а поготову издигла на овако један висок ниво", истиче Грујић.

Бајпас без пресецања грудне кости

Реч је о минимално инвазивној методи бајпаса, код које се, за разлику од стандардне процедуре, не пресеца грудна кост.

„Овом методом ми не отварамо грудну кост, правимо мали рез од неколико центиметара између ребара, на тај начин приступамо срчаном мишићу и комплетну реваскуларизацију срца изводимо минимално инвазивним приступом, комплетно са артеријама и све на куцајућем срцу, без манипулације са успоном аортом", објашњава Грујић.

Како истиче, техника је током година развијана и усавршавана у Београду, а интересовање за њу показали су бројни европски центри.

„То је техника коју смо ми донели, развијали, издигли на један завидан ниво, такав да су нас колеге из многих европских центара позивали да им ову технику имплементирамо и уведемо у њихов систем", додаје Грујић.

Програм већ заживео у немачкој клиници

Један од примера међународне сарадње је Универзитетска болница у Аугсбургу. Немачки хирург је пре непуних годину дана боравио у Београду, а др Грујић је потом посетио колеге у Немачкој.

„Могу да вам кажем да је пре неких месец дана тај програм у њиховој клиници заживео у пуном обиму, тако да је то једна велика лична сатисфакција, велики успех српске медицине, да једна метода која је уведена и развијена на нашој клиници заживи у једном немачком центру", наглашава др Грујић.

Тим Клинике за кардиохирургију УКЦ Србије до сада је извео близу 500 таквих интервенција.

„Оваквих процедура, са комплетном реваскуларизацијом миокарда, са артеријама, урадили смо близу 500, и то је један од највећих бројки сигурно у светској хирургији", закључује др Данко Грујић.

Ситне избочине, црвенило и интензиван свраб могу да се јаве неколико сати, па чак и неколико дана након боравка на сунцу. Због тога оболели често у први мах не повезују промене на кожи са излагањем сунчевој светлости.

Иако се понекад описује као „алергија на сунце“, PMLE не значи да особа мора потпуно и трајно да избегава сунце. Дерматолози указују да одговарајућа заштита, постепено привикавање коже и терапија у случају појаве симптома могу значајно да смање тегобе.

Шта је полиморфна светлосна ерупција

Полиморфна светлосна ерупција је одложена реакција коже на УВ зрачење и сматра се најчешћим стањем повезаним са преосетљивошћу на светлост, објашњава дерматолог др Хана Ахмед.

Назив „полиморфна“ потиче од чињенице да промене на кожи могу да изгледају веома различито од особе до особе. Код једног пацијента, међутим, реакција углавном има исти или сличан изглед приликом сваког новог јављања.

Дерматолог др Џенифер Тран наводи да се PMLE може испољити као мноштво ситних издигнутих промена, али и као веће промене налик копривњачи, пликови, екцем или плакови.

Црвенило и свраб су међу најчешћим симптомима.

Промене се најчешће јављају на деловима тела који су изложени сунцу – спољашњој страни надлактица, подлактицама и грудима. Могу да се појаве и на ногама и горњем делу леђа, док су на лицу ређе.

Једна од карактеристика PMLE јесте то што реакција не мора да наступи непосредно након излагања сунцу. Осип може да се појави тек после неколико сати или дана, због чега је понекад тешко препознати његов узрок.

Може да се јави и у одраслом добу

Полиморфна светлосна ерупција може да се појави код особе која претходно годинама није имала никакве тегобе приликом боравка на сунцу.

Породична историја представља један од значајних фактора ризика, али PMLE може да се јави код било кога и у било ком животном добу.

Према речима стручњака, већи ризик имају жене између 20 и 40 година, као и особе које су и раније примећивале повећану осетљивост коже на сунчеву светлост.

Постоје и значајне географске разлике. Истраживања показују да се PMLE јавља код око 10 до 20 одсто становништва северне Европе, док је ређа међу људима који живе ближе екватору.

Зашто кожа реагује на сунце

Тачан механизам настанка полиморфне светлосне ерупције још није у потпуности разјашњен.

Према једној од водећих теорија, реч је о одложеној реакцији имуног система на промене које у кожи настају услед УВ зрачења.

Излагање ултраљубичастим зрацима изазива оштећење ћелија, али истовремено има и локални имуносупресивни ефекат. Тај механизам требало би да спречи имуни систем да претерано реагује на промене настале услед излагања сунцу.

Код особа са PMLE тај процес, како објашњава Ахмедова, не функционише правилно.

Имуни систем молекуле који настају у кожи након излагања УВ зрачењу погрешно препознаје као претњу и покреће одбрамбену реакцију. Последица је запаљење коже праћено осипом и сврабом.

Механизам је сличан ономе који се јавља код контактне алергије на неки састојак козметичког препарата или приликом контакта са отровним бршљаном. Дерматолози овакву реакцију називају преосетљивошћу типа IV, односно одложеном преосетљивошћу.

Реакција је најчешћа почетком пролећа

Чини се да UVA зрачење има већу улогу у настанку PMLE него UVB зрачење. Због тога код појединих људи реакција може да се јави чак и након излагања сунцу кроз прозоре аутомобила, јер стакло не блокира поуздано све UVA зраке.

PMLE се најчешће јавља почетком пролећа, приликом првог дужег и интензивнијег излагања сунцу после зимских месеци.

Занимљиво је да код многих особа реакције током пролећа и лета постепено постају блаже.

Кожа временом постаје мање осетљива на сунчеву светлост, а дерматолози овај процес називају „фотоочвршћавањем“.

Због тога се не препоручује трајно и потпуно избегавање сунца, већ контролисано излагање уз одговарајућу заштиту.

Како спречити појаву осипа

Особе које имају PMLE требало би посебну пажњу да посвете заштити од сунчевог зрачења.

Стручњаци препоручују креме широког спектра које штите и од UVA и од UVB зрака, са заштитним фактором од најмање SPF 30.

Међутим, ни креме са високим заштитним фактором не могу увек у потпуности да спрече појаву полиморфне светлосне ерупције. Због тога се препоручује комбиновање више начина заштите – боравак у хладу, ношење шешира и одеће која прекрива кожу, као и употреба одеће са UPF заштитом.

UPF означава степен заштите коју тканина пружа од ултраљубичастог зрачења. Предност такве одеће је што заштита не зависи од правилног и редовног наношења препарата на кожу и може да буде корисна и приликом боравка у води. 

Да ли суплементи могу да помогну

Као једна од могућности за додатну заштиту помиње се и екстракт Polypodium leucotomos, врсте тропске папрати која се користи у појединим додацима исхрани.

Сматра се снажним антиоксидансом и постоје истраживања која указују на могуће фотопротективно дејство.

Италијанска студија из 2011. године, спроведена на 57 особа са реакцијама коже изазваним сунцем, показала је да је готово 74 одсто испитаника имало мање реакција и симптома након излагања сунцу током узимања овог суплемента.

Систематски преглед 18 студија из 2018. године такође је указао на могуће фотопротективне ефекте без озбиљних нежељених дејстава. Ипак, стручњаци наглашавају да су досадашња истраживања малог обима и да је потребно више података како би се поуздано проценила ефикасност различитих препарата.

Шта урадити када се осип појави

Уколико се реакција ипак јави, локални кортикостероиди, попут хидрокортизонске креме која се издаје без рецепта или јачих препарата које прописује дерматолог, могу да помогну у смањењу упале и тегоба.

За ублажавање свраба могу да се користе и антихистаминици друге генерације, као што су цетиризин или фексофенадин. Они делују дуже и обично имају мање нежељених ефеката од антихистаминика старије генерације. У тежим случајевима лекар може да препише и оралне кортикостероиде.

Током акутне реакције препоручује се избегавање сунца све док се промене на кожи не повуку, што обично траје око недељу дана.

Након смиривања осипа, постепено и контролисано излагање сунцу може да помогне кожи да развије већу толеранцију и смањи вероватноћу поновног јављања реакције.

Појава полиморфне светлосне ерупције, дакле, не значи да је неопходно трајно избегавати сунце. Кључ је у препознавању симптома, доследној заштити коже и постепеном, контролисаном излагању, а код изражених или учесталих реакција потребно је обратити се дерматологу.

У типичном снимку миленијалац улази у кафић и покушава нешто да наручи. Особа за касом одговара са што мање речи, показује на натпис или екран, а на следеће питање поново одговара гестом. На крају следе празан поглед и превртање очима.

Као и већина успешних шала о генерацијским разликама, и ова је постала популарна зато што, иза претеривања, можда постоји стварна друштвена промена – људи заиста све мање разговарају.

За 14 година пад од 28 одсто

Анализа више од 2.000 испитаника, објављена у јулу у часопису Perspectives on Psychological Science, показала је да Американци и становници још неколико земаља са сваком наредном годином дневно изговоре око 300 речи мање.

То одговара смањењу разговора од приближно два до три минута дневно за сваку годину.

Када се посматра читав период од 2005. до 2019. године, пад броја изговорених речи износи чак 28 одсто. Промена је посебно изражена код особа млађих од 25 година.

Такав резултат неизбежно отвара питање улоге паметних телефона, текстуалних порука, рада на даљину и бројних других технолошких промена које су омогућиле да све више свакодневних послова обављамо без да отворимо уста.

Главна ауторка студије, Валерија Фајфер, доценткиња психологије на Универзитету Мисури у Канзас Ситију, до тог открића заправо је дошла случајно.

Проучавала је разлике у говору између мушкараца и жена када је у подацима уочила нешто неочекивано – без обзира на пол, чинило се да људи временом све мање говоре.

Поново је анализирала податке како би проверила да ли тај образац заиста постоји. Тек када је обухватила читав период од 14 година, размере промене постале су јасне.

„Када смо дошли до тог увида, било је то велико и узнемирујуће откриће“, рекла је Фајферова.

Када је разговор постао непотребан

Током највећег дела људске историје говор није био само један од начина комуникације – био је подразумевани начин.

Људи су могли да пишу писма, али су куповина, тражење пута, упознавање непознатих особа, рад са колегама и одржавање пријатељстава углавном захтевали разговор.

Данас је у многим ситуацијама говор постао необавезан.

Храна може да се наручи преко екрана. Пут проналазимо уз помоћ телефона. Куповина се обавља преко интернета. Уместо позива шаљемо поруку. Чак и недоумицу о неком податку, због које бисмо некада питали другу особу, можемо да разрешимо претрагом на интернету или уз помоћ вештачке интелигенције.

Свака од тих промена појединачно делује безначајно. Апликација је једноставнија, киоск бржи, а порука понекад мање непријатна од разговора. Технологија нам сваки пут уштеди неколико реченица.

Тек када се све те неизговорене реченице саберу, поставља се питање шта смо њиховим нестанком изгубили.

Да ли је разговор вежба за мозак

Научници већ дуго посматрају промене у говору као својеврстан прозор у стање мозга. Језичке тешкоће честе су код деменције и других неуролошких обољења. Неки пацијенти имају проблема да пронађу одговарајућу реч, други да се изразе или разумеју оно што им је речено.

Та веза се углавном посматрала у једном смеру – промене у мозгу доводе до промена у говору.

Међутим, истраживачи сада постављају и обрнуто питање: може ли мање разговора на неки начин утицати на функционисање мозга?

Говор је, наиме, изузетно сложена неуролошка активност.

Чак и приликом изговарања обичне реченице мозак мора да пронађе одговарајуће речи, организује их, координира мишиће потребне за говор, протумачи реакцију саговорника и припреми оно што ће бити изговорено следеће – све у делићу секунде.

У том процесу учествују различити делови мозга, укључујући Брокину област у левој хемисфери, која има важну улогу у стварању и артикулацији говора.

Због тога се намеће питање: ако разговор непрестано активира те системе, може ли он представљати својеврсну когнитивну вежбу? И шта се дешава ако је све ређе упражњавамо?

То, наравно, не значи да ће наручивање хране преко екрана изазвати деменцију. Али пад свакодневне комуникације могао би да буде део много шире промене у начину на који кроз контакте са другим људима стимулишемо мозак.

Не разговарамо само мање – мање смо и заједно

Проблем је тешко одвојити од још једног тренда – људи не само да мање разговарају већ и мање времена проводе заједно.

Вишедеценијска истраживања повезују друштвене контакте и когнитивну стимулацију са бољим здравственим исходима, док се друштвена изолација повезује са лошијим.

Политиколог са Харварда, Роберт Патнам, аутор књиге Bowling Alone из 2000. године, пад непосредне комуникације види као део много старијег повлачења из заједничког живота.

Американци су, према његовим истраживањима, почели да се повлаче из клубова, цркава, комшијских организација и других облика друштвеног живота још шездесетих година прошлог века – после ширења телевизије, али много пре паметних телефона.

Дигитални живот је, према том тумачењу, можда само убрзао процес који је већ трајао.

„У извесном смислу, то је оно што највише узнемирава – чињеница да се пад и даље наставља. Чини се немогућим преокренути тај тренд“, каже Патнам.

Последице тог повлачења до сада су се углавном посматрале кроз усамљеност, поларизацију, слабљење заједница и мањи број пријатељстава. Али ако је разговор истовремено и захтевна когнитивна активност, његов нестанак отвара и друга питања.

Зашто разговор није исто што и порука

Посебно је значајна разлика између разговора уживо и комуникације порукама.

Током непосредног разговора радна меморија и пажња непрестано су активне. Треба запамтити шта је саговорник рекао, разумети то, одлучити како одговорити и слушати га док истовремено припремамо следећу реченицу.

Код порука и имејлова део тог притиска нестаје. Поруку можемо да прочитамо више пута, размислимо о одговору, напишемо га, исправимо и поново преправимо. Претходни део разговора остаје на екрану, па не морамо ни да га памтимо.

Професор Универзитета Џорџтаун Кал Њупорт, који се бави утицајем технологије на друштво, сматра да људи све више избегавају непосредне и телефонске разговоре управо зато што захтевају више напора.

Али тај напор је, сматра, важан.

„Проблем је у томе што наш друштвени мозак жртвовање времена и пажње за неког другог доживљава као кључни знак важне повезаности. Зато, када дружење учинимо лакшим, парадоксално се осећамо мање повезано и мање друштвено“, објашњава Њупорт.

Шта се догодило генерацији Зед

Пад је нарочито приметан код младих, због чега се разматра и могући утицај пандемије ковида 19.

Многи припадници генерације Зед провели су важне године одрастања и социјализације похађајући наставу на даљину и уз ограничене непосредне контакте са вршњацима.

Зато се и популарни "Gen Z stare“ различито тумачи. Једни у њему виде непристојност или одбојност према необавезном разговору. Други сматрају да је реч о реакцији младих који су несигурни, узнемирени или једноставно не знају како да реагују у неочекиваној друштвеној ситуацији.

Фајферова, међутим, сумња да највећи губитак нису разговори са породицом и блиским пријатељима, већ ситне, успутне комуникације са непознатим људима.

„Одрасла сам у средини у којој, ако идете улицом и у сусрет вам наиђе непозната особа, морате да је поздравите. Имам утисак да се норме мењају у правцу тога да је сада пристојније не разговарати с неким“, каже Фајферова.

Истраживања, међутим, указују да разговор са непознатима, чак и када нам у почетку делује непријатно, људе често чини срећнијим и повезанијим него што очекују. Усмени разговор, такође, ствара снажнији осећај повезаности од дописивања.

Зато Фајферова последњих месеци свесно покушава да више разговара. Коментар упућен возачу о лепом јутру претворио се у разговор о путовању и породици. Опаска сапутници у авиону открила јој је да је то њен први лет. Чак је и питање о топлом или хладном напитку у кафићу постало повод за разговор.

Ниједна од тих размена сама по себи није била нарочито важна.

Али управо у томе можда и јесте њихова вредност – свакодневни разговор не мора да буде значајан да би нас приморао да слушамо, памтимо, формулишемо мисли, тумачимо друге људе и одговоримо им.

„Мислим да овакви мали кораци могу много да допринесу томе да поново стекнемо више самопоуздања у међусобном разговору“, закључује Фајферова.

Њихов заједнички ауторски језик настао је у Берлину где су се упознали током студија режије. Рад на кратким филмовима прерастао је у дугометражни првенац.

Искуство миграције у њиховим филмовима није само тема, оно одређује начин на који размишљају о дому, породици, идентитету, границама и могућности да човек поново дефинише самог себе. У средишту веома личног филма Садим своју руку у врт је питање породице.

Миграција - могућност обликовања

„Оно што је занимљиво код миграције јесте што имате могућност да себе поново обликујете. Дођете на неко место где немате никакве корене, немате никакву прошлост везану за то место и на неки начин можете да се запитате – како сада желим да будем? Можете да кренете из почетка“, каже Борис Хаџија.

„Ми смо се кроз миграцију пронашли у Берлину. Када мигрирате, увек недостаје породица, па постоји додатна потреба да ту породицу изградите. А ако припаде ‘квир‘ заједници, то носи додатну тежину јер се не уклапате у хетеронормативни стандард. Пронашли смо се на тој заједничкој основи. Можда смо обоје желели да имамо породицу, али нас није занимала у традиционалном смислу“, истиче Хода Тахери.

У филму играју и чланови њихових породица. О томе како су задобили њихово поверење и где су повукли границу између филмског материјала и породичне интиме, Хаџија каже:

„Процес рада са њима био је врло једноставан, без неке велике припреме и без икаквих проба. Ми смо написали сценарио. Иако ми играмо у филму у њему има врло мало импровизације и врло мало експериментисања. Филм је имао сценарио у класичном смислу. Ми смо написали сценарио и проследили њима. Оне су научиле реченице и репродуковале их на сету. Често се постављало питање да ли је ово документарни или играни филм. Ја бих га назвао играним филмом који је више аутобиографски. А фикција је важна и зато што представља неку врсту штита.“

„Мислим да је лако стећи поверење сопствене мајке. Не мораш много да се трудиш око тога. Тако да је у том смислу, био веома лак процес. Ствари се у стварном животу дешавају на одређени начин и не уклапају се нужно у причу коју желите да испричате за 85 минута. Тако да је за нас била важна ствар слобода коју вам даје фикција“, истиче Тахеријева.

Наслов филма "Садим своју руку у врт" потиче из стиха песме иранске песникиње Форуг Фарохзад. Имајући у виду да су и претходна четири кратка филма овог ауторског тандема инспирисана стиховима исте песме, мораће да сниме још много филмова док сви стихови не пронађу своје место на великом платну.

„У првој епизоди настављамо иза тога, бавимо се почетком Првог светског рата, ултиматумом који је Аустро-Угарска послала Србији, првим борбама и улазимо у 1915. годину. Прве три епизоде заокружују Велики рат“, каже Милош Јанковић, уредник Образовно-научног програма.

„Наш циљ је да публику РТС-а упознамо са овим континуитетом и да покажемо да српски филм постоји више од века, али да он има и своје стилске одлике, има своје падове и узмахе. Он има своје класике, он има све што има и француски и британски филм, дакле, српски филм припада европској култури као део једне нације“, наводи сценариста оба серијала, проф. др Божидар Зечевић.

Златиборски фестивал има и свој интернационални део.

„Ми се трудимо да ово претворимо у тај један национални фестивал који ће исто имати госте из иностранства, зато да представимо нас њима, а и да они имају шансу да се представе овде. Ове године су нам Руси, прошле године били Мађари, Кинези ће бити идуће године“, додаје Предраг Гага Антонијевић, идејни творац фестивала.

Црвеним тепихом уз звезде домаће филмске и телевизијске продукције, као и све оне који учествују у стварању, а обично се не виде, прошетала је и глумица Настасја Кински.

Пројекције су, осим на Златибору, биле и у салама у Чајетини, Новој Вароши и Прибоју.

Истраживачи су успели да мапирају утицај генетике на личност и начин на који она утиче на изборе које људи доносе током живота.

Како предграђе утиче на развој неуротицизма

На пример, људи који су били отворенији за нова искуства чешће су током средњег животног доба живели у градовима, док су особе са израженијим неуротицизмом чешће живеле у предграђима.

Иако генетика може да предвиди само мали део карактеристика личности, њен утицај се протеже на бројне аспекте живота, укључујући избор каријере, блискост са другим људима и физичко здравље. Студија је показала да су савесније особе мање склоне злоупотреби психоактивних супстанци, ређе завршавају у болници и здравије старе.

Истраживање је такође утврдило генетску повезаност између особина из модела „великих пет“ и одређених менталних поремећаја, као што су депресија, анксиозност, биполарни поремећај, шизофренија, поремећај пажње са хиперактивношћу (АДХД), поремећај из спектра аутизма, гранични поремећај личности, анорексија нервоза и опсесивно-компулзивни поремећај (ОКП).

Савесност и компулзивни поремећаји

Особе са генетском предиспозицијом ка неуротицизму имале су повећан ризик од свих наведених поремећаја, нарочито такозваних интернализованих поремећаја, попут анксиозности, депресије и анорексије.

Савесност је била повезана са мањим ризиком од неуроразвојних поремећаја, али и већим ризиком од компулзивних поремећаја, као што је ОКП.

С друге стране, екстраверзија је била повезана са мањим ризиком од интернализованих поремећаја, али и већим ризиком од неуроразвојних поремећаја, као што су поремећај из спектра аутизма и АДХД.

Особине личности у истраживањима

„Чини се да је личност важна у готово свакој области коју посматрате. Надамо се да ће ова студија подстаћи многе друге научнике да особине личности укључе у своја истраживања“, изјавио је водећи аутор студије Тед Шваба.

„На пример, генетске варијанте повезане са неуротицизмом указују на више времена проведеног у болници, што је важно за лекаре и истраживаче у области здравља. С друге стране, варијанте повезане са отвореношћу за нова искуства повезане су са приходима и променом послова, што је важно за истраживаче који проучавају професионални развој“, истакао је Шваба.

Кевин Хил са Харварда и његове колеге, у раду објављеном у American Journal of Psychiatry, као и Мајкл Хсу са Универзитета Калифорније у Лос Анђелесу (UCLA) и његов тим, у истраживању објављеном у часопису JAMA, указали су на повећану подложност младих који користе канабис неповољним психијатријским последицама и поремећајима употребе психоактивних супстанци.

Хил и његове колеге наглашавају да је употреба канабиса, нарочито ако почиње рано, ако је честа или подразумева производе са високим садржајем ТХЦ-а, повезана са погоршањем анксиозности, депресије, биполарног поремећаја и психотичних обољења.

Истраживање Хсуа и сарадника показало је и да докази из рандомизованих испитивања не подржавају рутинску употребу канабиса за лечење акутног и хроничног бола или несанице. Аутори су употребу производа високе јачине повезали са каснијом појавом психотичних симптома. Навели су и да је 29 одсто испитаника који су канабис користили у медицинске сврхе испуњавало критеријуме за поремећај употребе канабиса.

Пола милиона адолесцената под лупом истраживача

На ризике посебно указује нова студија објављена у часопису JAMA Pediatrics, којом је обухваћено готово пола милиона адолесцената из здравственог система „Кајзер Перманенте Северна Калифорнија“.

Испитаници су током редовних здравствених прегледа давали податке о употреби психоактивних супстанци, а истраживачи су их потом пратили до раног одраслог доба.

Употреба канабиса током претходне године била је повезана са повећаним ризиком од каснијег постављања психијатријских дијагноза, међу којима су психотични и биполарни поремећаји, депресија и анксиозност. Најснажнија повезаност уочена је код психотичних и биполарних поремећаја.

Подаци указују и на могући однос између учесталости употребе и ризика – код адолесцената који су канабис користили чешће забележен је већи ризик него код оних који су га користили ређе. Употреба канабиса била је документована у просеку око 1,7 до 2,3 године пре прве забележене психијатријске дијагнозе.

Међутим, сама повезаност не доказује нужно да је канабис непосредно изазвао психијатријски поремећај код сваког појединца. Аутори указују и на могућност да неке особе канабис користе како би покушале да ублаже већ присутне психичке тегобе.

Од депресије до суицидалног понашања

На потенцијалне последице указала је и анализа више од 280.000 младих одраслих особа у Сједињеним Државама, старости од 18 до 34 године, коју су Нора Волков и сарадници објавили у JAMA Network Open.

Употреба канабиса била је повезана са већом учесталошћу суицидалних мисли, планирања самоубиства и покушаја самоубиства. Повезаност је уочена код различитих образаца употребе – од повремене и свакодневне употребе до поремећаја употребе канабиса – а била је присутна и код особа са великим депресивним епизодама и код оних без њих. Посебно снажна повезаност забележена је код жена.

Слични резултати добијени су у великој данској националној кохортној студији, која је обухватила 6,6 милиона људи. Истраживање објављено у JAMA Psychiatry показало је повезаност поремећаја употребе канабиса са повећаним ризиком од депресије и биполарног поремећаја.

Поремећај употребе канабиса био је повезан са готово двоструко већим ризиком од депресије и два до три пута већим ризиком од развоја биполарног поремећаја код мушкараца и жена.

Психоза и производи са високим садржајем ТХЦ-а

Посебну пажњу истраживача привлачи повезаност канабиса и психотичних поремећаја. Прва епизода психозе повезана са употребом канабиса најчешће се јавља у периоду између 15. и 30. године. Код мушкараца се обично јавља раније, током касне адолесценције и раних двадесетих година, док се код жена врхунац бележи нешто касније.

Искуства налик психотичним симптомима нису неуобичајена током адолесценције. Према проценама, јављају се код пет до десет одсто младих и код већине не прерастају у клинички поремећај. Ипак, трајност и тежина таквих симптома могу бити показатељ већег ризика од каснијег психотичног обољења.

Преглед литературе објављен у JAMA Internal Medicine наводи да је редовна употреба производа са високим садржајем ТХЦ-а код адолесцената и младих одраслих повезана са два до 11 пута већим ризиком од психозе.

Истраживачи су код особа са поремећајима расположења уочили и већи ризик од развоја поремећаја употребе канабиса и самоповређивања.

Нема доказа да канабис лечи анксиозност и депресију

Додатне податке доносе систематски преглед и метаанализа Џека Вилсона и његових колега из Аустралије, објављени у The Lancet Psychiatry. Истраживачи су анализирали рандомизована испитивања употребе канабиноида код менталних поремећаја и поремећаја употребе психоактивних супстанци.

У том прегледу нису пронађени докази да канабис ефикасно лечи анксиозност, депресију или посттрауматски стресни поремећај. Аутори су због тога закључили да је медицинска употреба канабиноида код тих стања ретко оправдана.

Деван Кансагара и његове колеге у JAMA Internal Medicine такође наводе да канабис у којем преовлађује ТХЦ не побољшава симптоме ПТСП-а, док нема довољно доказа о његовим повољним ефектима код анксиозности, депресије и поремећаја пажње са хиперактивношћу.

Истовремено, указују на могуће значајне нежељене ефекте, међу којима су погоршање маније и функционисања код особа са биполарним поремећајем и појачавање психотичних симптома код особа са поремећајима из психотичног спектра.

Канабис данас знатно јачи него пре три деценије

Један од фактора који мења процену ризика јесте повећање концентрације ТХЦ-а. Док је током деведесетих година прошлог века типична концентрација износила око три до пет одсто, данас поједини производи садрже 15 до 20 одсто ТХЦ-а или више.

Концентрати, попут уља и такозваних „дабова“, могу да садрже између 60 и 90 одсто ТХЦ-а.

Већа изложеност ТХЦ-у повезана је са појачаном анксиозношћу, дисфоријом, тешкоћама у емоционалној регулацији и већим ризиком од развоја поремећаја употребе канабиса.

Млади притом чешће посежу за производима велике јачине, укључујући концентрате и производе за вејпинг, који омогућавају уношење већих количина ТХЦ-а и понављање дозе у кратким временским интервалима.

То је посебно значајно током адолесценције, периода у којем се мозак и даље развија и сазрева. Због тога истраживачи упозоравају да изложеност великим количинама ТХЦ-а у том животном добу може представљати посебан ризик.

Доступни резултати не значе да ће свака млада особа која користи канабис развити психијатријски поремећај, нити сама повезаност доказује узрочно-последични однос у сваком појединачном случају. Ипак, више великих студија указује да ризик расте са ранијим почетком, чешћом употребом и већом концентрацијом ТХЦ-а, због чега истраживачи посебно упозоравају на употребу канабиса међу адолесцентима и младим одраслим особама.

Према информацијама градских власти, више нема активног изливања нити новогприлива загађујуће материје према граду. Екипе надлежних служби настављају да прате ситуацију и уклањају остатке загађења.

Посебна пажња усмерена је на канал Рођа Сонћина код места Робеко сул Навиљо, где се накупио материјал из прве фазе изливања. Канал је затворен, али су и даље присутна мања пропуштања и стајаћа вода која изазива непријатне мирисе, па је у договору са Конзорцијумом за управљање водама Est Ticino Vilorezi убрзана санација овог подручја.

У чишћењу се користе апсорбујуће плоче и јастуци, као и опрема за чишћење обала, надлежни кажу да је тај метод ефикаснији и одрживији од искључивог механичког усисавања загађене материје. Радови би могли потрајати још неколико дана, јер ће се проток воде постепено обнављати.

Чекају се и резултати анализа Агенције за заштиту животне средине Ломбардије (АРПА), чији су стручњаци узели узорке материје да би утврдили о којој се тачно супстанци ради. За сада нису забележене критичне концентрације штетних материја у ваздуху.

Из предострожности је забрањен риболов на деловима канала захваћеним загађењем, а надлежни апелују да се риболов избегава и у околним подручјима уколико се на површини воде примете неуобичајене мрље.

Ванредна ситуација почела је у петак, 4. септембра, у месту Понтевекијо код Магенте, током планираних радова на канализационој мрежи. Тада је, под још неразјашњеним околностима, велика количина материје за коју се претпоставља да је дизел гориво доспела у Навиљо Гранде. Узрок инцидента још није утврђен, проверава се могућност случајног оштећења цеви, али и сценарио према којем је изливање повезано са покушајем крађе горива.

Загађење се брзо ширило каналом, на дужини од приближно 28 километара, све до Милана. Ватрогасци су поставили низ плутајућих баријера између Магенте и Милана како би успорили и задржали загађујућу материју, а у подручју Сан Кристофора, код веслачког клуба Канотијери Милано, постављене су додатне баријере да би се спречило доспевање загађења у Навиљо Павесе и даље у Дарсену. Већи део је успешно заустављен, иако је мања количина ипак прошла и стигла до Дарсене.

На појединим местима ватрогасци су привремено затварали канале како би зауставили проток воде и извукли што већу количину загађујуће материје. У акцију је укључен и Конзорцијум Est Ticino Volorezi, који надзире више канала у овом подручју, затворени су отвори кроз које вода из система Навигли доспева у канале за наводњавање, како би се спречило загађење пољопривредног земљишта, пиринчаних поља и заштићених природних подручја јужно од Милана.

Према процени надлежних, ситуација се постепено стабилизује, али ће санација трајати још неколико дана, до коначних резултата лабораторијских анализа.

Антонијевић већ више од три деценије живи и ради на релацији Србија–Калифорнија. На недавно одржаном Националном фестивалу филма и телевизије на Златибору угостио је и Настасију Кински, са којом је пре три деценије сарађивао на филму Спаситељ.

„Управо је 30 година како смо снимали Спаситеља заједно. Ја сам је позвао том приликом да дође на Златибор, да буде део овог нашег фестивала. И она је то прихватила, што ми је јако драго“, рекао је Антонијевић.

Од Мале до Холивуда

Говорећи о одласку у Сједињене Америчке Државе, Антонијевић је рекао да га је водила радозналост. После филма Мала, америчка дистрибутерска кућа „Семјуел Голдвин“ показала је интересовање за то остварење и позвала га у Лос Анђелес.

„Један је живот. Сматрам себе неким планинаром. На Авалу сам се пео, овде, на Златибор сам се пео, али имају и тамо неки филмски Хималаји, зову се Холивуд. Рекох да одем, да кренем, па докле стигнем. Ако посрнем на пола пута, шта ћу, али бар сам пробао“, рекао је Антонијевић.

Управо му је Мала, каже, отворила пут ка Спаситељу. Пре тог пројекта добио је понуду за други филм о рату у Босни, али је сценарио одбио.

„Оливер Стоун, страшни, нуди ми пројекат. Ја не спавам целу ноћ, шетам се и одлучим ујутру да кажем да нећу“, навео је Антонијевић.

Недуго затим добио је сценарио из којег је настао Спаситељ, филм који му је отворио врата за наредне пројекте у Америци.

Главну улогу добио је Денис Квејд, који га је, како се присетио Антонијевић, сам позвао након што је прочитао сценарио.

„Каже: ‘Овде Денис Квејд, је л’ можемо да причамо? Ја сам прочитао сценарио, мени се то свиђа, ја бих то да играм.’ Рекох: ‘Не могу сад да причам, сад сам с пијаце, дај само да одложим’“, испричао је Антонијевић.

„Холивуд лечи его“

Више од три деценије живота и рада у САД описује као искуство које га је променило. Пре одласка већ је имао статус редитеља у Србији, али је у Америци морао да почне готово испочетка.

„Одеш у Америку, не зна те нико. Не можеш да добијеш сто у кафани. Али опет, с друге стране, то је било јако корисно искуство, јер сам онда почео да радим на себи и да лечим себе од тога што се зове его“, рекао је Антонијевић.

У Америци, како каже, није ушао у велики студијски систем, већ је углавном снимао независне филмове. Ипак, неколико његових остварења добило је биоскопску дистрибуцију.

„Нисам суштински никад добацио у студио систем да радим велике филмове за студио. Али сам радио мање филмове. Сад кажем мање, то су ипак и даље пристојни буџети у односу на овде“, навео је.

Америчка нарација у српској серији

По повратку у Србију, Антонијевић је радио на серијама Убице мог оца и Државни службеник. Сматра да су Убице мог оца донеле промену у домаћу телевизијску продукцију.

„Увеле су модернију, агресивнију слику, увеле су једну, да кажем, америчку нарацију – ко је убица, шта се дешава“, рекао је Антонијевић.

Искуство америчког система, заснованог на прецизном планирању времена и трошкова снимања, применио је и у домаћој продукцији.

Говорећи о филму као индустрији, Антонијевић истиче да његов значај превазилази уметност и забаву.

„Филм јесте уметност, али и бизнис. У Америци је пре свега бизнис. Он путује светом и заиста је присутан свуда и на сваком месту. Код Американаца је, уз музику, био један од инструмената меке моћи“, рекао је редитељ.

О политичким ставовима и поделама

Антонијевић је, осврћући се на друштвено-политичка дешавања у Србији, рекао да подржава политику председника Србије Александра Вучића, али и нагласио да политичка опредељења не би требало да одређују професионалну сарадњу.

„Нико ником не треба да узима право да другачије мисли политички и да врши било какве активности политичке као сваки други грађанин који узме себи то за право“, рекао је Антонијевић.

Говорећи о политичким поделама, оценио је да би требало направити разлику између страначких интереса и интереса државе.

„Где престаје твој политички интерес, а где почиње држава и мајка Србија. Кад бисмо се ми око тога могли договорити, овако политички нек се свађају колико хоће“, рекао је Антонијевић.

Сретење, Јаничар и 12 витезова

Антонијевић је потврдио да је завршио рад на филму Сретење, који се бави двема различитим политичким и државотворним концепцијама.

„Не проглашавајући једну или другу опцију бољом или гором, то је само доказ да се може“, рекао је редитељ.

Није одустао ни од Јаничара, а говорио је и о пројекту 12 витезова, заснованом на причи о групи витезова који се договарају да уђу у турски табор и убију султана.

„Ако Бог да, али човек снује, Бог одлучује, видећемо“, рекао је Антонијевић о будућим пројектима.

Дара из Јасеновца и домаћа кинематографија

Осврћући се на реакције на Дару из Јасеновца, Антонијевић је оценио да критике нису биле усмерене само на филм или њега као аутора, већ и на сам избор теме.

„Оспоравали су филм, али није то било само због филма, а тек поготово није због тога што сам га ја радио. Основно је било то да се као тема и не сними“, рекао је Антонијевић.

Према његовом мишљењу, српска кинематографија је током претходне деценије доживела велику експанзију, пре свега захваљујући улагањима телевизија, кабловских оператера и Филмског центра Србије.

Током разговора, Антонијевић није одвајао свој холивудски период од рада у Србији. Напротив, искуство рада у америчкој индустрији користи као објашњење свог размишљања о филму, продукцији и домаћој кинематографији.

„Холивуд свакога на крају стави на своје место“, каже редитељ који више од три деценије живи и ради између Србије и Калифорније.

Разговор са редитељем Гагом Антонијевићем у емисији "За столом са Апостолом" можете погледати у видеу на почетку текста

Тајанствени „осећај у стомаку", дуго сматран неком врстом шестог чула, данас престаје да буде енигма. Деценије истраживања у психологији и неуронауци откривају да интуиција није паранормална способност, већ сложен и муњевит процес обраде информација који се одвија дубоко у нашој подсвести.

Она је производ нашег целокупног животног искуства, сажет у тренутну, често телесну сензацију. Разумевање њених механизама кључно је да бисмо научили када је овај моћни унутрашњи компас поуздан водич, а када нас може одвести на погрешан пут.

Мапа искуства у нашем уму

У својој суштини, интуиција је научена вештина, а не магија. Џоел Пирсон, неуронаучник и психолог са Универзитета у Новом Јужном Велсу, након 25 година проучавања, дефинише је као „научену, позитивну употребу несвесних информација за боље одлуке или акције".

Наш мозак непрестано прикупља и складишти податке из окружења – од микроизраза на лицу саговорника до атмосфере у просторији. Док свесни ум, попут рефлектора на позорници, фокусира само мали део тих информација, несвесни ум обрађује све остало, стварајући огромну базу података.

Када се нађемо у новој, али на неки начин познатој ситуацији, мозак муњевито претражује ту базу и, препознавањем образаца, шаље нам сигнал. Овај процес је толико брз да га не доживљавамо као мисао, већ као изненадни осећај или порив.

Брус Хендерсон, оснивач Бостон консалтинг групе, још 1977. године описао је интуицију као „подсвесну интеграцију свих искустава, условљавања и знања стечених током живота, укључујући културне и емоционалне предрасуде тог живота".

Дакле, иако се чини да интуитивне одлуке долазе „из ведра неба", оне су заправо утемељене на подацима. Проблем је што ми немамо свестан приступ тим подацима, већ само њиховом коначном производу – осећају да је нешто „исправно" или „погрешно".

То је енергетски ефикасан механизам који заобилази напоран процес свесне анализе, штедећи драгоцене ресурсе мозга.

Неуробиолошки потпис интуиције

Научници су успели да мапирају и неке од кључних можданих регија и процеса који стоје иза интуиције. Истраживања показују да је орбитофронтални кортекс (ОФЦ), подручје кључно за емоционално вођено доношење одлука, једна од првих станица.

Он прима сигнале из свих чула и брзо формира „иницијалну претпоставку" о кохерентности ситуације – да ли се делови слагалице уклапају или не. Студије магнетоенцефалографијом (МЕГ) показале су да се ОФЦ активира пре него што уопште постанемо свесни препознавања неког објекта, потврђујући његову улогу у формирању првог, интуитивног утиска.

Друга кључна структура су базалне ганглије, дубоко смештене у мозгу и повезане са имплицитним учењем, навикама и развојем вештина. Када кроз праксу и искуство постанемо експерти у некој области, знање се аутоматизује и складишти управо овде.

Због тога искусни лекари, шахисти или детективи често доносе бриљантне одлуке „по осећају" – њихове базалне ганглије препознају познати образац и нуде решење без потребе за свесном анализом. Студије су, на пример, показале да активација у каудатном једру, делу базалних ганглија, директно корелира са развојем стручности и интуиције унутар те струке.

Новија истраживања, како је објашњено у чланку објављеном у часопису Nature, иду и корак даље, предлажући да хипокампус, центар за памћење, игра кључну улогу кроз процес познат као „оштроталасни рипели" (sharp-wave ripples). То су најсинхронизованији обрасци неуронске активности у мозгу, током којих се сажето понављају претходна искуства, али и симулирају потенцијални будући путеви.

Овај механизам, назван „унутрашњим пробним покушајем и грешком", омогућава мозгу да несвесно истражује опције и предвиђа исходе, што се на крају манифестује као интуитивни сигнал који нас усмерава у одређеном правцу. Интуиција је, у том смислу, еволутивни механизам за „проналажење пута" (pathfinding), који нам помаже да се крећемо кроз неизвесност.

Тело као компас

Оно што интуицију чини тако убедљивом јесте чињеница да је често осећамо физички. Класични експеримент познат као Ајова коцкарски задатак (Iowa Gambling Task) пружио је доказе за то.

Учесници су бирали карте из четири шпила, од којих су два била „ризична" (велике награде, али још веће казне), а два „сигурна". Иако им је требало око 40 покушаја да свесно схвате који су шпилови бољи, њихова тела су реаговала много раније.

Приликом посезања за ризичним шпилом, мерења су показала суптилне промене у пулсу и знојењу дланова. Ови физиолошки сигнали, познати као „соматски маркери", представљали су несвесно упозорење. Наш „осећај у стомаку" је, дакле, често дословна интерпретација сигнала које тело шаље мозгу.

Способност правилног тумачења ових унутрашњих сигнала уско је повезана са емоционалном интелигенцијом (ЕИ). Џереми Јип, професор менаџмента на Универзитету Џорџтаун, открио је да су особе са нижим ЕИ лошије тумачиле сопствене телесне сигнале током Ајова задатка.

Повишен стресни одговор, који је код већине служио као упозорење, они су погрешно интерпретирали као узбуђење, што их је наводило да доносе још ризичније одлуке. Ово сугерише да јачањем емоционалне интелигенције и свесности о сопственом телу можемо изоштрити и своју интуицију.

Уметност слушања унутрашњег гласа

Најважније питање није да ли интуиција постоји, већ када јој можемо веровати. Научници су идентификовали јасне ситуације у којима је она поуздана, али и оне у којима је опасно ослонити се на њу.

Интуицији треба веровати када поседујемо дубоко искуство у одређеној области. У експерименту који је водио Ерик Дејн са Универзитета Рајс, учесници су процењивали аутентичност дизајнерских торбица. Експерти који су се ослањали на интуицију били су око 20 одсто прецизнији од оних који су користили искључиво анализу.

Њихов мозак је несвесно препознавао суптилне детаље које свесни ум не би регистровао. Слично томе, искусни регрутери су се показали знатно успешнијим у одабиру кандидата када су се ослањали на први утисак.

Како наводи Винод Винсент, професор са Универзитета Клејтон Стејт, „ако сте експерт, познаваћете све идиосинкразије које неког кандидата чине добрим за посао, чак и ако је то тешко артикулисати". Насупрот томе, почетници су били прецизнији када су користили аналитички приступ.

Прво правило је, дакле, јасно не можете се ослонити на интуицију ако нешто радите први пут.

Страх није интуиција

Међутим, постоје замке. Наш мозак је лош у процени вероватноће, па осећај страха од летења авионом или напада ајкуле није интуиција, већ когнитивна пристрасност. Такође, интуицију је лако помешати са анксиозношћу, жељама или паранојом.

Кључна разлика је у осећају: анксиозност се манифестује као стезање, контракција и хитност, док права интуиција доноси осећај смирености, јасноће и отворености. Анксиозне мисли су увек негативне прогнозе („Шта ако не успем?"), док интуитивни увид може бити и позитиван и негативан, али је неутралан у тону.

Најопасније је веровати интуицији када смо под јаким емоцијама или стресом. Тада је наш унутрашњи компас поремећен. Одлуке донете у афекту често су производ емоционалног резоновања, а не мудрости стечене искуством. Такође, треба бити опрезан у ситуацијама где постоји ризик од несвесних предрасуда, попут расизма или сексизма, јер интуиција може само појачати постојеће стереотипе.

На крају, живимо у свету информационог преоптерећења. Наш „древни мозак" еволуирао је у много једноставнијем окружењу, где је количина података била ограничена и релевантна. Данас смо бомбардовани информацијама које наш подсвесни ум не може ефикасно да обради, што може довести до „покварене" интуиције засноване на небитним или застарелим подацима.

У таквом окружењу, интуиција би требало да буде полазна тачка, а не коначан одговор. Она је вредан сигнал који нам говори да обратимо пажњу, али тај сигнал увек треба проверити рационалном анализом, посебно када су улози високи. Учити како користити интуицију значи неговати партнерство између брзог, инстинктивног ума и спорог, аналитичког разума – препознајући снагу оба и мудро их комбинујући.

"У мојој породици свирам ја, свирао је отац, прадеда, деда. Мора труба да се наследи,у породици сви свирамо, и сви живимо од тог инструмента, јер нам је труба много важна", рекао је Бојан Крстић, мајстор трубе.

И Бојан Ристић остварен је као мајстор трубе, са оркестром освојио је многе награде. Сада жели да помогне новим генерацијама.

"Владичин Хан је свима нама дао крила да одавде одлетимо, да одемо у Гучу, у цео свет и мислим да Владичин Хан ово заслужује, да сви мајстори трубе, а имамо их 6, славе трубе", навео је Бојан Ристић, мајстор трубе.

"Сваки оркестар је најбољи за себе, то јесте тачно. Али најважније је та интерпретација коју ће они да изведу, како ће да је изведу, на који начин. Ниједна није иста, наравно да треба да постоји најбоља, али најбоља је она који додирне целу публику, а не само оркестар који је извођач", рекао је Владица Васић, професор трубе у Музичкој школи у Врању.

Владичин Хан прославили су, најпре, Бобан Марковић, Слободан Салијевић, Стојан Крстић. Међу мајсторима трубе је и Јунуз Исмаиловић. И млађи оркестри настављају тим путем.

"Циљ је мој увек успех, труд, мени је труд важан. Желим да се исплати, јер стварно улажем у себе и у свој оркестар да звучимо феноменално и да будемо најбољи од свих", рекао је Милан Мића Петровић, трубач из Владичиног Хана.

"Гуча је место које је прославило трубу, али Хан ништа мање не заостаје за Гучом, тако да из пијетета према трубачима који су потекли из овог краја ми организујемо ово такмичење", навео је Часлав Младеновић, директор Центра за културне делатности, туризам и библиотекарство, Владичин Хан.

Стручни жири одлучио је да је оркестар Стефана Ристића био најбољи. Организатори најављују да ће и наредних година славити трубу на овај начин, крај Јужне Мораве, у Владичином Хану.