Као и сви паукови скакачи, ови сићушни предатори имају изванредан вид и лове свој плен вребајући га попут нечујних мачака.

Паукови скакачи настањују готово све делове света, од тропских шума до падина Монт Евереста, а долазе у најразличитијим облицима, величинама и бојама.

Најбржи и најлакши начин да идентификујете паука скакача јесте да га погледате: ако узврати поглед са два велика ока на предњем делу главе, онда је то сигурно припадник ове породице.

Мисија уништавања комараца

Већина паукова скакача храни се инсектима, а терминатори комараца нису изузетак. Ипак, они имају изражену склоност ка одређеном плену.

Попут Арнолда Шварценегера у чувеном филму Терминатор, и ови мали предатори имају мисију да пронађу и униште своју мету – у њиховом случају, то су комарци.

Ову склоност доводе до екстрема. Посебно су им драги комарци који су пуни крви. Ако им се понуди избор између комарца који носи крв и било ког другог инсекта, па чак и комарца који није сисао крв, у девет од десет случајева изабраће оног са крвавим оброком.

Ова необична исхрана није само питање преживљавања, већ игра кључну улогу и у њиховом друштвеном животу. Након што се нахране комарцем пуним крви, ови пауци добијају специфичан мирис који привлачи супротни пол.

Неочекивани савезник у борби против маларије

Терминатори комараца живе у региону Језера Викторија у Кенији и Уганди, делу света где су болести које преносе комарци, попут маларије, широко распрострањене и сваке године односе стотине хиљада живота.

Познато је да су комарци из рода Anopheles, преносиоци маларије, антропофилни, што значи да воле да бораве у близини људи. Привлачи их наш дах и мирис наших стопала, што им помаже да лакше дођу до оброка.

Испоставило се да и терминатори комараца воле да живе близу људи, а привлачи их и мирис наших стопала. Баш као и комарце, ове паукове више привлаче ношене чарапе него чисте. Терминатори комараца су тренутно једина позната врста паука која је антропофилна. Боравак у нашој близини вероватно им олакшава проналажење омиљеног плена.

Истраживања о овим пауцима открила су да они могу да идентификују комарца који носи крв помоћу чула мириса или вида, чак и ако никада пре тога нису видели или појели комарца. Ово сугерише да је њихова склоност ка крвавим оброцима урођена, односно „уграђена" у њихов генетски код.

Значај црвене боје

Истраживања су такође испитивала да ли црвена боја има посебан значај за ове паукове. Како комарац вари усисану крв, црвена боја његовог стомака постепено тамни, а тиме постаје и мање привлачан пауцима. Ово указује да је свежина оброка кључна.

Важност црвене боје преноси се и на изглед самих паукова. Док је женка терминатора комараца углавном смеђе боје, мужјаци имају јарко црвено лице.

У једном експерименту, истраживачи су прекрили то црвено лице црном бојом, након чега су мужјаци постали мање сигурни када би наишли на потенцијалног ривала. Женке су такође ређе бирале мужјаке са зацрњеним лицем, дајући предност онима чија је боја била израженија.

Иако је њихова улога фасцинантна, ови пауци нису опасни за људе нити су вампири – не могу да нас директно уједу да би пили нашу крв. Такође, они сами не могу ослободити свет маларије. Пуштање терминатора комараца у друга станишта не би дало резултате.

Ипак, како показује студија о овим пауцима, они играју важну улогу у природи.

Иако терминаторе комараца нећемо срести у нашим двориштима, прича о њима подсећа на кључну еколошку улогу коју пауци имају свуда у свету, па и у Србији. Суочени са све већим бројем комараца услед климатских промена и опасностима попут вируса Западног Нила, важно је препознати савезнике у природи.

Домаће врсте, попут кућног паука или паука крсташа, важни су предатори који помажу у контроли популације инсеката.

Када мислимо на сву разноликост и лепоту биљног и животињског света наше планете, прва особа, која нам пада на ум је сер Дејвид Атенборо.

Каријеру је почео 1950. године на Би-Би-Сијевом радију. Три године касније, са рађањем телевизије, постао је продуцент документарних емисија о природи у сарадњи са кустосима лондонског Зоолошког врта.

„Један од кустоса се разболео и Дејвид је ускочио на место водитеља. Тако је почела његова прелепа каријера, којом је приближио природни свет генерацијама“, сећа се др Ендрју Тери из Удружења зоолога Лондона.

Током седам и по деценија, сер Дејвид је снимио преко стотину документарних филмова о природи.

Млада глумица Дилајла Бенет-Карди сматра да Атенборови документарни филмови наводе младе да о планети Земљи размишљају као о једном колективном и међузависном организму.

„Поручује нам да не мислимо шта на нас утиче као појединце, већ шта утиче на цео природни свет“, истиче она.

Век живота највећег приповедача о природи слави се широм Британије – од скулптуре на песку Велса до инсталација у Природњачком музеју у Лондону.

Сам сер Дејвид Атенборо упутио је следећу поруку свима, који су му пожелели срећан стоти рођендан.

„Ганут сам рођенданским честиткама људи од предшколског узраста преко старачких домова до безбројних појединаца и породица свих узраста“, поручује сер Дејвид.

Иако се надао мирној прослави, век од рођења сер Дејвида Атенбороа слави се посебним концертом у Ројал Алберт холу, коју уживо преноси Би-Би-Си – кућа у којој ради седам и по деценија.

„Са стадиона Маракана, стиже Dai Dai, званична песма ФИФА Светског првенства 2026. Спремни смо!", написала је певачица уз кратак видео снимак.

Пратећи видео, снимљен на легендарном стадиону у Рио де Жанеиру, приказује енергичну атмосферу која најављује глобални спортски спектакл. У тизеру дугом 67 секунди, Шакира предводи групу плесача у динамичној кореографији, док се кадрови смењују уз звуке оптимистичне и ритмичне мелодије.

Снимак је испуњен пиротехником, ватрометом и призорима који славе фудбал и глобално јединство, а све кулминира пројекцијом поруке „Спремни смо" на трибинама стадиона.

Лавина одушевљења на мрежама

Најава је изазвала моменталну и масовну реакцију, прикупивши преко десет милиона прегледа за само један дан. Међу хиљадама коментара подршке нашле су се и званичне потврде. ФИФА је одговорила емоџијима нота и аплауза, док је музичка платформа Спотифај кратко прокоментарисала: „Још једна Шакирина мундијалска ера... победили смо".

Обожаваоци су исказали огромно узбуђење, називајући певачицу „краљицом Светских првенстава" и подсећајући на њене претходне хитове.

Многи су истакли да је Шакирин повратак спас за мундијалске химне, често поредећи будућу песму са легендарном нумером Waka Waka из 2010. године. Велике похвале упућене су и Брн Боју, чије учешће обећава спој латино попа и афробитса.

Наслеђе које траје

Ово је четврти пут да је Шакира директно укључена у музички програм Светског првенства, чиме је учврстила свој статус звезде овог такмичења. Њена веза са Мундијалом почела је 2006. године када је на отварању наступила са песмом Hips Don't Lie, наставила се незаборавном химном Waka Waka (This Time for Africa) за првенство у Јужној Африци 2010. и песмом La La La за турнир у Бразилу 2014. године.

Док обожаваоци с нестрпљењем ишчекују 14. мај и комплетну верзију песме, једно је сигурно – Шакира је поново спремна да својим ритмом уједини свет, баш на време за првенство које ће се 2026. године одржати у Сједињеним Америчким Државама, Мексику и Канади.

Догађај се поклапа са 80. рођенданом уметнице и успоставља нови дијалог између њене пионирске перформанс уметности и ремек-дела ренесансе која су обликовала културни идентитет Венеције.

Поставка без преседана у Галеријама Академије

Kустос изложбе је Шаи Баител, уметнички директор Музеја модерне уметности (МАМ) из Шангаја, који је у блиској сарадњи са уметницом. Изложба се одвија како у просторијама сталне поставке, тако и у просторима за привремене изложбе.

То је први пут у историји институције да се савремени уметнички пројекат овако директно интегрише у сталну музејску колекцију.

Циљ је успостављање директног дијалога између прошлости и садашњости, претварајући музеј у простор искуства и учешћа.

Тело као инструмент енергије и трансформације

У средишту пројекта Transforming Energy налази се однос тела, духа и материје. Посетиоци ће моћи да буду у контакту са Transitory Objects, скулптуралним инсталацијама од камена са уграђеним кристалима тако што ће лежати, седети или стајати на њима.

Према речима Марине Абрамовић, ове структуре активирају „пренос енергије" који претвара присуство публике у део уметничког дела.

Поред ових интерактивних радова биће приказана и кључна дела као што су Imponderabilia (1977), Rhythm 0 (1974), Light/Dark (1977), Balkan Baroque (1997) и Carrying the Skeleton (2008), заједно са пројекцијама историјских перформанса и новим радовима насталим за ову прилику.

Дијалог са Тицијаном и венецијанском ренесансом

Један од централних тренутака изложбе биће сусрет дела Pietà (with Ulay) из 1983. са Пиета Тицијана (око 1575–1576), његовим последњим делом довршеним од стране Палме Млађег.

Ово историјско повезивање, поводом 450 година од настанка Тицијанове Пиета, реинтерпретира ренесансне теме бола, трансценденције и искупљења кроз савремени поглед, наглашавајући тело као универзално место патње и духовног уздизања.

Венеција као простор трансформације

Венеција, град који је вековима био раскршће култура и трговине, постаје кључни елемент изложбе.

Употреба материјала попут кварца, аметиста и других природних елемената код Абрамовић повезује се са венецијанском традицијом мозаика и ренесансном тежњом ка трансформацији материје и духа.

Публика је позвана на активно искуство посматрања, присуство, учешће и унутрашњу промену.

Уметница се присетила свог првог сусрета са Бијеналом у 14. години.

„Имала сам 14 година када ме је мајка први пут одвела на Венецијански бијенале. Путовали смо возом из Београда, и када сам изашла из станице и угледала Венецију, почела сам да плачем. Била је невероватно лепа. Од тада је повратак у Венецију постао традиција, а након што сам добила Златног лава 1997. године, овај град је заузео посебно место у мом животу.

Сада, док се спремам да прославим 80. рођендан, враћам се са још дубљим разлогом, да постанем прва жена уметница која излаже у Галеријама Академије, рекла је Абрамовићева.

Спој традиције и савремености

Директор Галерија Академије, Ђулио Манијери Елија, истакао је да институција наставља традицију отварања савременој уметности кроз дијалог са историјским наслеђем.

Министар културе Алесандро Ђули нагласио је значај изложбе као међународног догађаја који се реализује у Венецији и Риму, док је кустос Шаи Баител оценио пројекат као „тренутак трансформације улога музеја у савременом свету".

Изложба се реализује се у сарадњи са Марина Абрамовић Институтом и Музејом модерне уметности у Шангају, потврђујући њен глобални карактер и везу између различитих културних простора.

„Шта је истина? Како функционишу односи не само партнерски него и пријатељски? Колико знамо људе са којима проводимо доста времена или које знамо дуже време? Шта је то што они нама пласирају као истину и свој део себе кад се разоткривају и када су искрени да ли су до краја искрени? Заправо ова представа доводи у питање и искреност“, наглашава редитељ Дамјан Кецојевић.

Да ли је лаж лакши избор у животу? Како би опстали односи без лажи? Због чега лажемо себе а да при том знамо да нема ничег стварнијег од истине? Ово су само нека од питања које о неверству отвара ова интелигентна, духовита, на моменте болна комедија.

„Главна тема комада – у шта ми верујемо и како се ко од ликова носи са оним што сам ради и чини. А када му неко други исто то уради, када је та истина преко пута, како реагују на то“, наводи глумица Тамара Драгичевић.

„Пол би био онај ко трпи, али испоставиће се да он трпи зато што је још гори од ових који га киње. У ствари, највећи заплет је да ту нико није невин, нико није наиван и нико није само онај који је жртва, већ су сви џелати и жртве истовремено“, напомиње глумац Небојша Циле Илић.

Током маја, представа Истина се у Битеф театру може видети у још три термина.

„Користимо ову изванредну прилику да се на сваком Бијеналу подсетимо визионарске снаге кнеза Павла Карађорђевића, који је 1938. године иницирао куповину павиљона у Венецији, захваљујући чему смо данас у прилици да се окупимо у овом дивном простору Републике Србије“, навео је Селаковић.

Он је подсетио да је Бијенале једна од најзначајнијих културних манифестација у свету, место размене креативних искустава и представљања уметничких вредности на највишем нивоу.

Селаковић је рекао да Србију представља изложба „Преко Голготе до Васкрса“ уметника Предрага Ђаковића и кустоса Томаша Коуделе, као одговор на тему овогодишњег Бијенала „У молским кључевима“, коју је дефинисала уметничка директорка Коџо Куо (1967–2025).

„Ђаковић својим визуелним приказима, тихим и снажним сведочанствима, преиспитује однос историје и идентитета. Он нас суочава са процесима у којима се човек обликује и преобликује силама историје. Истовремено, музиком и извођењем уверљиво тумачи свет историјске трауме Европе“, истакао је министар.

Према његовим речима, Ђаковић показује да „смисао људске историје у целини лежи у тренутку од Голготе до Васкрса, у коме се одлучује судбина света и наших душа“.

„У сусрету са овом изложбом, историја се откључава у нама као наша историја, историја људског рода која обавезује – да се не остане нем на ревизионизам, фалсификовање и скрнављење искуства историје патње и узвишености“, оценио је Селаковић.

Министар је додао да изложба „Преко Голготе до Васкрса“ „обавезује на одбрану културе и истине од сваког кривотворења, на слободу, достојанство, веру, наду и љубав“, и да је „зато ова изложба у Павиљону Србије“.

Осврћући се на критике изложбе, па чак и, како је навео, говор мржње који јој је упућен пре отварања, Селаковић је оценио да је то „снажан доказ њене важности“.

„Не може се занемарити да све наведено говори много више о онима који критикују него о самом аутору“, поручио је министар.

Према његовим речима, погрешна је теза да су национални карактер уметничког израза и његова универзална вредност супротстављени.

„Аутентична универзалност извире управо из посебности искуства једног колектива и народа. Негирање тог елементарног увида само је бојни поклич аутошовинизма или провинцијалности, којима нема места у озбиљном приступу уметности“, оценио је Селаковић.

Он је додао да се „у тој матрици космополитизам доказује речником колонијалне подређености, како би се у маниру култур-расизма повукла јасна линија према ‘онима другима’ који су наводно мање вредни“. „На жалост критизера и аутошовиниста, дело Предрага Ђаковића, као и сва уметност уосталом, говориће за себе сада када је представљено на Бијеналу уметности“, истакао је Селаковић.

Супруга председника Србије Тамара Вучић поручила је да наш павиљон није случајност, већ логичан кутак стваралаштва нашег народа коме је Венеција синоним за љубав: „У времену изазова и подела, наша је дужност да то и гласно изговоримо: мир није случајност. Он је свесна одлука. А уметност је његов најтрајнији савезник на том путу. И нека ова изложба посведочи тој истини".

Напоменувши да су венецијански видици „неминовно оставили велики и неизбрисив траг и у историји нашег српског народа", подсетила је да је Венеција Србима дала прву краљицу Ану Дандоло, унуку млетачког дужда Енрика, која се 1217. године удала за краља Стефана Првовенчаног.

Додала је да су се овде за време отоманске окупације, штампале преко потребне православне књиге, као и да се „поносимо и овом кућом наше културе и уметности на парчету пријатељске италијанске земље". Вучићева је нагласила важност идеје да уметност повезује, да култура гради мостове, тамо где их политика понекад руши, да се „пријатељство међу народима најчвршће може усидрити кроз међусобно препознавање душе и суштине огрнуте у уметнички израз надахнућа и талента".

Сер Дејвид је изјавио да је „потпуно преплављен“ рођенданским порукама које пристижу, захваливши свима „најискреније“. У аудио-поруци подељеној ноћ уочи рођендана открио је своје првобитне планове.

„Мислио сам да ћу свој 100. рођендан прославити тихо. Потпуно су ме преплавиле рођенданске честитке, од предшколских група до станара старачких домова и безброј појединаца и породица свих узраста. Једноставно не могу да одговорим свакоме од вас појединачно, али бих желео да вам се свима најискреније захвалим на лепим порукама“, рекао је Атенборо.

Међу бројним личностима које су одале почаст сер Дејвиду нашао се и британски премијер, сер Кир Стармер. Он је истакао огроман утицај који је Атенборо имао на генерације гледалаца широм света, називајући га истинским националним благом.

„Желео бих да упутим најтоплије жеље сер Дејвиду Атенбороу поводом његовог 100. рођендана. Као и милиони људи широм земље и света, одрастао сам гледајући програме сер Дејвида. Деценијама је нација била опчињена његовом страшћу према природи и његовим изванредним доприносом јавном сервису. Он је право национално благо и пионир у својој области. Нека његов рад настави да инспирише људе свих генерација у годинама које долазе“, навео је Стармер.

Музичка прослава живота и природе

Прославу у „Ројал Алберт холу“, коју ће преносити Би-Би-Си (BBC), водиће Керсти Јанг, а укључиће наступе музичара чије су се композиције појављивале у његовим телевизијским серијалима „Планета Земља“.

Ден Смит, фронтмен награђиваног бенда Бастил, придружиће се Концертном оркестру Би-Би-Сија како би извео песму „Помпеја“, која је коришћена у серијалу „Планета Земља III“. Исландски бенд Сигур Рос извешће нумеру „Хопипола“, која је пратила промоцију серијала „Планета Земља“ и „Планета Земља II“.

Концертни оркестар Би-Би-Сија извешће и композиције повезане са неким од најупечатљивијих тренутака из Атенбороових програма, укључујући драматичну потеру змија за игуанама из серијала „Планета Земља II“ и моћну сцену са оркама које лове користећи таласе из серијала „Залеђена планета II“.

Наступиће и британска певачица Сијена Спајро и парагвајски харфиста Франсиско Иглесијас, који ће свирати традиционалну композицију „Пахаро Кампана“, која се чула у првом Атенбороовом програму о дивљини.

Легат који се слави широм света

Ово је само један од многих догађаја којима се обележава његов рођендан. Импозантна изложба Природњачког музеја, чији је наратор сер Дејвид, биће претворена у бесплатан петоминутни спектакл у центру Лондона.

Адаптирана верзија под називом „Наша прича са Дејвидом Атенбороом“ приказиваће се у простору „Аутернет Лондон“ од 8. маја, водећи гледаоце кроз историју човека и Земље, пре него што прикаже визију будућности Лондона, како је известио „Индипендент“.

Преплављен је порукама и лепим жељама добротворних организација за заштиту животиња и животне средине, а организација Пета назвала је „мудрог“ бика по њему.

Бик по имену Сер Атенбулок био је међу првим животињама спасеним кроз пројекат механизације у Делхију који спроводи Пета Индија.

Каријера сер Дејвида Атенбороа траје више од седам деценија, још од када је почео да ради за Би-Би-Си 1952. године. Током тог времена постао је једина особа која је освојила награду БАФТА у свим телевизијским форматима: црно-белом, у боји, HD, 3D и 4K.

Његов рад трансформисао је документарце о природи у визуелно импресивна и емотивно снажна филмска дела која су допрла до стотина милиона људи.

На питање о тајни своје дуговечности, скромно је одговорио да је кључни фактор „чиста срећа“. Ипак, његов активан живот, страст према природи и снажан осећај сврхе несумњиво су допринели његовој виталности.

Иако не следи строгу вегетаријанску исхрану, познато је да је значајно смањио унос црвеног меса. Његов најновији документарни филм, „Океан са Дејвидом Атенбороом“, објављен је 2025. године, са фокусом на морске екосистеме.

Сада су научници направили значајан корак ка разумевању тог сложеног система — креирали су детаљну „мапу мириса“ која приказује распоред хиљада различитих рецептора за мирис у носевима мишева.

Резулати истраживања, како наводе аутори, откривају да систем мириса није насумичан, већ изузетно прецизно организован.

„Чуло мириса је изузетно мистериозно. То је чуло коме је мапа најдуже недостајала", рекао је неуробиолог Сандип Дата, водећи аутор студије. Истраживање је засновано на подацима прикупљеним од више од 300 мишева.

Како функционише систем мириса

У носу миша налази се око 20 милиона олфакторних неурона, од којих сваки носи једну од хиљада врста рецептора. Ти неурони преносе информације о мирисима из носа ка мозгу.

Тим научника секвенцирао је гене око пет милиона појединачних ћелија носног ткива, што им је омогућило базу података са око 2,3 милиона олфакторних сензорних неурона.

Након тога, истраживачи су мапирали положај активних гена повезаних са рецепторима за мирис.

„Наши резултати уносе ред у систем за који се раније мислило да је без реда, што суштински мења начин на који разумемо његово функционисање“, навео је Дата.

Научници су раније тешко откривали рецепторе, због чега се претпостављало да је њихов распоред случајан и да сваки олфакторни неурон може да изрази било који од око 1.100 могућих рецептора за мирис.

Међутим, нова мапа показује да је врста рецептора коју неурони носе директно повезана са њиховим положајем унутар носа.

Градијенти мириса унутар носа

Истраживачи су открили да рецептори формирају градијенте у уским хоризонталним појасевима који се простиру од врха до дна носа.

Како су навели у научном раду, просторни распоред у систему мириса „произилази из континуирано променљивог транскрипционог кода који прецизно организује бројне дискретне канале одговорне за чуло мириса“.

Додатни експерименти показали су да на овај распоред утиче ретиноична киселина – природни молекул који може да мења експресију гена унутар ћелија.

Коришћењем лекова који мењају ниво ретиноичне киселине код мишева, научници су успели да помере градијент рецептора за мирис унутар носа.

Такође су открили да је распоред рецептора у носу усклађен са организацијом олфакторне сијалице у мозгу, дела задуженог за обраду мириса.

Потенцијал за лечење губитка чула мириса

Истраживачки тим нада се да ће боље разумевање анатомије чула мириса код мишева помоћи и у разумевању начина на који функционише људски нос.

Иако постоје бројне разлике између људи и мишева, као сисари деле одређене физичке и генетске сличности.

Научници верују да би разумевање основних механизама чула мириса једног дана могло да помогне у развоју терапија за људе који су изгубили ово важно чуло.

„Мирис има дубок и свеобухватан утицај на људско здравље, тако да његово обнављање није важно само због уживања и безбедности, већ и због психолошког благостања“, рекао је Дата и додао: „Не можемо да повратимо чуло мириса ако најпре не разумемо како оно функционише на основном нивоу".

Резултати истраживања објављени су у научном часопису Cell.

Утицај на крвни притисак и циркулацију

Једна од најбрже уочљивих последица прекрштања ногу је привремени скок крвног притиска. Када прекрстите ноге у колену, горња нога врши притисак на вене доње ноге, отежавајући проток крви према срцу. Као одговор, тело појачава притисак како би компензовало ову препреку.

Студија објављена у часопису Journal of Clinical Nursing открила је да овај положај може привремено да подигне крвни притисак, па је препорука да се он мери када су ноге паралелно постављене, а не прекрштене.

Иако се притисак враћа у нормалу брзо након промене положаја ногу, особе које већ пате од хипертензије могу осетити израженији скок притиска. Лори Волтер, физиотерапеуткиња из компаније Hinge Health" , наглашава да је код хипертензије кључно кретање, јер оно подстиче циркулацију. Дуготрајно седење са прекрштеним ногама такође се повезује са повећаним ризиком од проширених вена. Иако генетика игра примарну улогу, константан притисак на вене може погоршати постојеће стање и допринети формирању нових.

Притисак на нерве и ризик од њиховог оштећења

Један од најозбиљнијих ризика који је повезан са навиком да током седења прекрстимо ноге јесте притисак на перонеални нерв (nervus peroneus communis). Овај нерв се протеже иза колена и низ спољашњу страну потколенице, а његова улога је да омогући осећај и покрет у доњем делу ногу и стопалима. Због свог површинског положаја у близини главе лисне кости (фибуле), перонеални нерв је изузетно осетљив на спољашњи притисак.

Како наводе медицински извори, редовно и дуготрајно прекрштање ногу један је од узрока компресије овог нерва. Притисак може довести до утрнулости и трњења у ногама и стопалима, а у тежим случајевима може изазвати стање познато као парализа перонеалног нерва. Главни симптом овог стања је такозвано "висеће стопало"(foot drop), односно немогућност подизања предњег дела стопала, што значајно отежава ходање и захтева медицински третман, укључујући физикалну терапију и ношење ортопедских помагала.

Постоји ли алтернативни положај?

Иако стручњаци указују на потенцијалне ризике, модерно схватање здравог седења наглашава да је већи проблем дуготрајна непомичност, а не један специфичан положај. Тело је створено за кретање, па је боравак у било ком положају сатима, био он "исправан" или не, штетан. Због тога се препоручује седење са оба стопала равно на поду, са коленима у приближно истој равни са куковима.

Важније од проналажења савршеног положаја током седења,је редовно кретање. Препорука је да на сваких 30 до 40 минута устанете, истегнете ноге или једноставно промените положај седења. На тај начин подстичете циркулацију, смањујете притисак на мишиће, зглобове и нерве, и омогућавате телу да остане динамично и здраво, чак и током дугих периода седења.

– На репертоару су химне. Ту је и класична музика коју људи воле да слушају за време Божића. А имам и дивне госте са којима сарађујем. Једног сјајног тенора. Први пут сарађујем и са Тончијем Хуљићем за кога знам да је овде веома познат, тако да мислим да ће то бити нешто прелепо и за слушање и за гледање, због саме визуелне стране, расвете и свега осталог.

Када гледамо Вашу шест деценија дугу каријеру, ту су мјузикли, филмови, опере, концерти, арене... Свестраност Вас је водила кроз различите жанрове и арене, уз наступе са бројним музичким легендама?

– Ушла сам у свет музичког театра и играла у мјузиклима Мачке, Фантом из опере, Реквијем и свим тим дивним пројектима који су ме довели до раних деведесетих. А онда сам потпуно променила каријеру и имала ту предивну дискографску каријеру, све те хитове и постала концертна уметница.

Донео сам нешто мало и симболично што носи дух зиме и празника. За Вас – једна мала успомена из Београда (Стефан је Сари поклонио снежну куглу).

– Занимљиво је, јер се током наступа налазим на једној округлој платформи која ме је подсетила на снежну куглу. Као да си знао. Баш је прелепо.

Први посао добио је 1961. године у позоришту „Београд" у Ковентрију, првом британском јавном позоришту изграђеном после Другог светског рата уз државна средства.

Позориште је добило назив по престоници Србије, јер су се два града збратимила након што су оба тешко страдала у бомбардовању.

„Моја недељна плата била је осам фунти, довољно да платим стан, који је коштао три гвинеје, и да пристојно живим. Мој стан у Београду, направљен за члана распуштене трупе, данас служи као канцеларија градског већа за образовање и рад са заједницом. Оно што се није променило од 1961. јесте ентузијазам публике за живо позориште, било класично или ново написано. Одлазак у позориште и даље је једна од главних забава у Великој Британији".

Глумац би волео да се врати у време и упозна Шекспира јер има неколико питања за писца.

„Питао бих га: ’Дакле, јесте ли ви заиста написали те драме и играли у њима? Сигуран сам да јесте, али неки прилично разумни људи у то не верују. Такође, можете ли да нацртате план оригиналног позоришта Глоб, за које сумњам да није имало она два упадљива стуба који заклањају поглед у данашњем Шекспировом Глобу на Саут Бенку“, рекао је шаљиво времешни Мекелен.

Мекелен се радо присећа наступа на Гластонбери фестивалу 2025. године, када је наступио са групом „Сизор систерс".

„За разлику од многих мојих пријатеља, никада нисам желео да будем поп певач – али је опојан осећај наступати пред одушевљеним фановима. Цео наступ деловао је као један дугачак наклон публици, испуњен љубављу и захвалношћу", рекао је славни глумац.

Гандалф као део његове личности

Мекелен је најпознатији по улози чаробњака Гандалфа у трилогији Господар прстенова која је рађена по романима Џона Роналда Руела Толкина.

„Зашто би се уопште борили? Али Гандалф би победио, наравно. Он је оригинални чаробњак“, рекао је Мекелен.

Доминик Монаган тврди да је видео Дејвида Боувија на аудицији за Гандалфа, али Мекелен ништа не зна о томе.

„Никада нисам успео да убедим Питера да потврди ко је одбио улогу живота. Што се Боувија тиче, он није био једина велика музичка звезда која је желела да буде једнако успешна и у филмовима, али у томе никада није у потпуности успео. Иако је Гандалф повезан са магијом и натприродним, мене је највише привукла његова људскост – нека врста старог скитнице кога бисте могли да сретнете како лута путевима Средње земље. Можда би Боуијев упечатљив изглед и глас више нагласили његову натприродну страну“, сматра сер Ијан.

Глумац је власник паба и сматра да се у њему налази реквизит који госте одвраћа од невоља, јер никог никада није избацио.

„Можда зато што Гандалфов штап стоји иза шанка у пабу ’Грејпс’ и одвраћа хобите Средње земље и госте из Лајмхауса од несташлука“, нашалио се.

Најгори савет који је добио

Мекелен је крајем осамдесетих година прошлог века јавно говорио о својој хомосексуанлости, а то је касније довело и до најлошијег савета који је добио у каријери.

„После представе ’Бент’ Мартина Шермана 1979. године – драме која је свет упознала са прогоном хомосексуалаца у нацистичким логорима Трећег рајха – један од најпознатијих и најцењенијих британских глумаца дошао је иза сцене. Алек Гинес је веома формално седео у мојој гардероби, одушевљен представом, пре него што ме је позвао на вечеру. Глупо сам одбио", рекао је за Гардијан.

После 10 година му се поново указала прилика да седи са Гинесом, што је и прихватио.

„Повео ме је на италијански ручак у Пимлику, где смо разговарали о свему и свачему, док није покренуо прави разлог због ког ме је позвао. Чуо је за мој рад на оснивању организације ’Стоунвол’ – групе која се борила да лезбејке и хомосексуалци у Великој Британији имају иста права као и сви остали. Сматрао је помало неприкладним да се глумци мешају у јавне и политичке послове и саветовао ме је, готово молио, да се повучем. То је био савет старије генерације који нисам послушао“, истакао је Мекелен.

За крај интервјуа, Мекелен се осврнуо и на Хамлетово питање.

„Када сам играо Хамлета у касним двадесетим, мислио сам да ’бити’ значи живети пуним плућима. Када сам се улози вратио пре неколико година, схватио сам да Хамлет одговор даје на крају драме речима: ’Нека буде’. И ја данас мислим тако“, поручио је британски глумац на крају.

Упркос томе што је хуманост нашег народа небројено пута доказана, Србија се и даље суочава са недовољним бројем давалаца органа. Измене закона, које ускоро улазе у скупштинску процедуру, имају за циљ да то промене, стављајући фокус на јасно изражену вољу појединца и системску подршку.

Два регистра – кључна измена закона

Највећа промена коју доноси нови закон јесте увођење два регистра – регистра лица која желе да дарују органе и регистра оних који то не желе. Како објашњава др Ружица Јовановић, директорка Управе за биомедицину, грађани ће своју вољу моћи да изразе на два начина.

„Човек ће за живота моћи да се определи да ли хоће да буде донор органа или не. То може да се уради код свог изабраног лекара, где се потписује изјава о пристанку или непристанку. Иста процедура биће могућа и у просторијама Управе за биомедицину“, навела је др Јовановић.

Ова одлука неће бити коначна. Свако ко се предомисли моћи ће да потпише изјаву о опозиву претходне одлуке. У случају да се особа за живота није уписала ни у један од регистара, као и до сада, за сагласност ће се питати породица.

Уколико је неко уписан у регистар давалаца, његова воља би требало да буде испоштована, мада остаје да се види како ће се закон примењивати у пракси.

Успех који охрабрује: Прва трансплантација плућа и живот после „да“

Колико је важан само један потпис или једно „да“, најбоље показује недавни успех српске медицине. Почетком године, тим стручњака Универзитетског клиничког центра Србије (УКЦС) извео је прву трансплантацију плућа. Пацијент стар 42 године, који је боловао од тешке плућне болести, добио је шансу за нови живот.

„Овде је један потпис променио много тога. Омогућио је да почнемо са програмом и омогућио једном пацијенту нови живот. Захваљујући том потпису, ми сада планирамо његов отпуст са клинике и повратак породици“, истакла је проф. др Маја Ерцеговац, директорка Клинике за грудну хирургију УКЦС.

Снагу те одлуке већ десет година живи и Младен Тодић из Удружења „Заједно за нови живот“, коме је трансплантирана јетра.

„Ово је јубиларна десета година како живим нови живот пуним плућима. Да није било тог потписа, ја данас не бих био жив. Једна породица је остала на окупу, а моја ћерка Нина је остала са татом“, каже Тодић, чија је прича постала симбол наде за све који чекају.

Бројке које живот значе

Охрабрујући подаци стижу и са других клиника. У прва четири месеца ове године урађено је 67 трансплантација захваљујући органима 16 донора. Ипак, 13 породица је одбило да да сагласност, што показује да је едукација и даље неопходна.

Проф. др Светозар Путник, директор Клинике за кардиохирургију УКЦС, наводи да је ове године урађено девет трансплантација срца, што је значајно смањило листу чекања.

„Са овако повећаним бројем донора, ми можемо да збринемо најугроженије пацијенте. Листа чекања се код нас смањила на неких тридесет болесника“, рекао је проф. Путник.

Здравствени систем Србије има капацитет да одговори на већи број донора. „У нашој земљи имамо четрнаест тимова за трансплантацију. То значи да имамо капацитет за отприлике три донора дневно. Поређења ради, Шпанија, која је најбоља на свету, има девет донора дневно.

Ова процедура једина у медицини зависи подједнако од система и од хуманости грађана“, објаснила је др Јовановић.

Закон је сигнал, али човек је кључ

Стручњаци су сагласни да, иако је закон важан корак напред, он сам по себи не може да створи хуманост. Нови закон је, према речима професора Путника, „сигнал да смо као друштво сазрели“, али кључни ресурс остаје човек.

Младен Тодић додаје да ниједан закон не може натерати породицу да потпише сагласност. Зато је, каже, најважније разговарати.

„Ако неко гледа ово, нека после разговара на ту тему са својом породицом. То је јако важно. Статистички, двадесет пута је већа шанса да нам затреба орган, него да будемо у прилици да га донирамо“, поручује Тодић.

Његова порука носи посебну тежину када се зна прича о његовом донору. „Мој донор је, гледајући неку сличну емисију, рекао својој породици да би дао своје органе. Када се његов живот угасио, они су се сетили тога и рекли ‚да‘ мом животу. Уместо тачке, ставили су зарез на мој живот".

У фокусу овогодишње конференције није само напредак вештачке интелигенције, већ њена примена у свету у коме подаци постају највреднији ресурс. Начин на који се подаци чувају, обрађују и штите постаје кључна тачка технолошке трке.

ИБМ јасно поставља оквир: будућност ВИ не мери се само брзином модела, већ поверењем у системе.

Платформе попут Watsonx развијају се са идејом да компаније и државе задрже контролу над сопственим подацима – где се модели тренирају локално, у безбедним окружењима, без потребе да се осетљиве информације измештају ван система.

То је суштина нове фазе дигиталне економије – технолошка сувереност. У свету у коме се све чешће говори о дигиталним границама, подаци постају питање националне безбедности. Државе и компаније траже решења која омогућавају да се ВИ користи, али без одрицања од контроле.

„Ово више није фаза експериментисања. Вештачка интелигенција постаје стварна пословна алатка и управо је то оно чиме се бавимо – примена у бизнису. Стварамо алате ВИ да служе конкретним потребама компаније, да буде безбедан, контролисан, да штити податке и да у многим случајевима буде локални, односно суверени систем. Управо зато инвестирамо и у Србији – како би подаци остали унутар земље, у складу са прописима и државним регулативама. Видимо велику заинтересованост Србије да прати развој западних земља у области нових технологија и иде у корак са светом“, рекао је Томас Кристијансен испед ИБМ.

„Критична инфраструктура у којој се чува нешто што је можда и најважније, а то су подаци. Наравно, не треба занемарити струју, воду и друге критичне инфраструктуре, али се дата центри дефинитивно сврставају у ту област. Добро је да Србија има свој дата центар и има инфраструктуру за развој суверенитета. Суверенитет – војни, политички али и дигитални има важну улогу у самосталности и сигурности земље”, рекао је Данило Савић, директор у “Data cloud technology”

Истовремено, овде се говори и о следећој технолошкој револуцији – квантном рачунарству. ИБМ већ деценију развија системе који обећавају да ће променити начин на који решавамо проблеме које класични рачунари не могу да обраде. У контексту безбедности, то је двоструки изазов: квантни рачунари могу разбити постојеће енкрипције, али и створити нове, готово непробојне системе заштите.

Управо ту се спајају све кључне теме – ВИ, подаци, безбедност и енергија. Јер како модели расту, расте и потреба за инфраструктуром која може да их подржи. Дата центри постају темељи дигиталног света, али и стратешка имовина – нешто што се штити једнако као енергетски системи. У ери у којој алгоритми доносе одлуке, поверење постаје кључно – и у људе и у технологију. И све је више јасније да они који успеју да споје иновацију са контролом над подацима – обликоваће дигитални поредак који долази.

Према подацима објављеним у новој студији, уколико би се таква батерија пунила једном дневно, њен теоријски век трајања могао би да премаши 300 година.

То је вишеструко више у односу на стандардне литијум-јонске батерије, које у просеку издрже неколико хиљада циклуса пре значајног пада капацитета.

Кључ дуготрајности лежи у хемијском саставу. Уместо корозивних киселина и база које се користе у традиционалним батеријама и временом оштећују унутрашње компоненте, нови систем користи неутрални електролит са пе-ха вредношћу 7.

Електролит је састављен од соли магнезијума и калцијума, сличних растворима који се користе у производњи тофуа.

Такав састав спречава корозију, док је анода направљена од специјално дизајнираног органског полимера, а катода од аналога пруског плавог пигмента.

Једна од главних предности оваквог решења, поред дуготрајности, јесте и безбедност. Пошто користе воду као основу електролита, ове батерије су незапаљиве, а њихове компоненте су нетоксичне и широко доступне у природи.

То значи да би батерија, по истеку радног века, могла безбедно да се одложи без опасности по животну средину и ризика од загађења.

Густина енергије је за сада мања у односу на литијум-јонске батерије, што их чини мање погодним за уређаје попут паметних телефона.

Научници сматрају да би овакве батерије могле да буду идеално решење за складиштење енергије у електроенергетским мрежама, где су дуготрајност, поузданост и ниска цена важнији од компактности.

У ревијалном програму БРФ10 наступиће и победници БАРФ-а Великоградиштанске гитаријаде – Jolly Little Bunch и бенд Deminutiv.

Ауторка Бунт рок фестивала Бранка Главоњић истакла је да овогодишње издање фестивала има посебан значај због обележавања десет година постојања али и због почетка новог поглавља јединствене националне платформе за афирмацију нових рок аутора и бендова.

„Бунт рок фестивал ове године има посебан значај, пре свега зато што обележавамо десет година постојања. Овај јубилеј уједно представља и почетак новог поглавља јединог телевизијског такмичења нових аутора и бендова. Фестивал ће, уместо у летњем термину, бити одржан на јесен, чиме се мења досадашњи ритам и структура не само фестивала, већ и свих активности које након њега следе.

Новине се, међутим, не огледају само у организацији и концепту фестивала. Разликују се и саме пријаве које су ове године пристигле. Стигао је значајан број песама које у сваком смислу прате савремени тренутак, а посебно је упечатљиво то што међу ауторима и извођачима предњаче жене – и као ауторке и као вокали.

Било је право задовољство преслушавати песме нових генерација, од којих многе представљају зрела ауторска музичка остварења, што потврђује и већина музичких уредника Радио-телевизије Србије, који су и овог пута одговорно учествовали у избору”, навела је Бранка Главоњић.

Бунт рок фестивал је једини телевизијски фестивал такмичарског карактера у Србији чији је циљ афирмација домаће поп и рок музике, као и формирање нове домаће поп и рок сцене.

Током досадашњег трајања фестивала, кроз процес селекције прошло је око 2.000 бендова из целе Србије, док је више од 160 извођача добило прилику да наступи на сцени РТС-овог телевизијског студија и представи се најширем аудиторијуму.

По традицији, најбољи учесници 10. Бунт рок фестивала освојиће статуете муње – златну, сребрну и бронзану – као и новчане награде РТС-а и награде партнера и пријатеља фестивала.

Овогодишњи победници моћи ће да рачунају и на нову награду – објављивање студијског албума, у издању ПГП РТС-а.

Такође, наставља се и традиција по којој најуспешнији бендови и извођачи Бунт рок фестивала, добијају прилику и да наступе на најзначајнијим музичким фестивалима у Србији и региону, у оквиру пројекта „Бунт рок турнеја”.

Наступ представља увод у два велика београдска концерта који су заказани за 5. и 6. јун, а којима ће обележити 41 годину од изласка „Болеро“ албума његовог некадашњег састава Хаустор.

Рундека многи сматрају једним од најзначајнијих аутора југословенске и постјугословенске музичке сцене.

Као фронтмен бенда Хаустор током 1980-их, учествовао је у обликовању новог таласа у региону, спајајући реге, пост-панк и поетичне, често надреалне текстове.

Албуми попут „Тајни град“, „Болеро“ и песме као што су „Шејн“, „Ена“ и „Шал од свиле“ стекли су култни статус и остали уписани као важан део музичког наслеђа бивше Југославије.

Након распада Хаустора, Рундек је често наступао са међународним музичарима комбинујући акустичне и електронске елементе.

На београдском наступу придружиће му се и дугогодишња сарадница, саксофонисткиња Ана Ковачић, што ће програму дати додатну импровизациону и џез ноту, по којој су Рундекини концерти препознатљиви последњих година.

Организатори истичу да је циљ овог „изненадног“ концерта да се публика директно на улици укључи у најаву предстојећих великих наступа, као и да се у центру Београда направи својеврсни сусрет генерација које су одрастале уз музику Дарка Рундека, али и оних које га тек откривају.

Посебан догађај биће Франкофони салон књиге у Француском институту од 13. до 16. маја. Сајам се потом сели у новосадску књижару Зенит од 20.до 23. маја. Најављено је и гостовање Валери Леви-Сусан, дугогодишње директорке француске издавачке куће Аудиолиб, чувене по објављивању звучних књига чија је популарност у Француској све већа. Циљ је да се оствари француско-српска сарадња у области издаваштва аудио књига.

Разговори и радионице са ауторком дечјих књига Ан-Гаел Балп  са најмлађима на програму су 15. и 16. маја у Београду.
Карол Фив Ворлд дружиће се с публиком и читати одломке из свог романа Жена на телефону, у Великом Градишту, Крагујевцу и у Београду.

Сектор за промоцију француског језика Француског института  угостиће студенте француског језика и књижевности и њихове професоре са Универзитета из Београда, Новог Сада, Ниша и Крагујевца, који ће у Амбасади Француске традиционално прогласити добитника награде Гонкуров избор студената Србије. Лауреат ће бити један од четири романа који су пред крај прошле године ушли у најужи избор за француску награду Гонкур.

Поводом педесетогодишњице објављивања Гробнице за Бориса Давидовича, Француски институт, у сарадњи са Народном библиотеком Србије, организује трибину и изложбу посвећене Данилу Кишу. Гошћа из Француске биће Паскал Делпеш која је на француски превела Кишова дела и
биографију и која неуморно ради на представљању Кишове књижевности у Француској и у свету.

За крај Молијерових дана организатори приређују француско-немачко поетско вече. Сви програми су бесплатни, улаз слободан, а за већину разговора обезбеђен је француско-српски превод.

Детаљни програм налази се на сајту Француског института у Србији.

С обзиром на сложеност модерних ТВ продукција и велики број визуелних ефеката, постојала је бојазан да би нови „Хари Потер“ могао да излази у дугим временским размацима.

Ипак, ХБО планира да одржи континуитет, па ће се снимање друге сезоне одвијати паралелно са постпродукцијом прве, чија је премијера заказана за 25. децембар ове године.

Како би се одржао темпо рада, сценариста Џон Браун унапређен је у креативног руководиоца друге сезоне.

„Како смо разрадили планове за преклапање продукционих распореда – да прву сезону завршимо до Божића и да се већ на јесен вратимо снимању друге – постало је јасно да је именовање ко-шоуранера кључно за одржавање замаха“, изјавила је продуценткиња серије Франческа Гардинер.

Она је додала да са Брауном сарађује још од рада на серији Succession, истичући његове сценаристичке способности и сараднички дух.

Ипак, из ХБО-а поручују да публика не треба да очекује нову сезону „Хари Потера“ сваке године.

Директор компаније Кејси Блојс раније је за The Hollywood Reporter објаснио да комплексност оваквих продукција значајно успорава процес рада.

Према његовим речима, овакве серије захтевају огромне продукционе тимове, дуготрајну постпродукцију и сложене визуелне ефекте, што онемогућава бржу реализацију.

ХБО своје серије углавном емитује на недељном нивоу, па се очекује да ће прва сезона „Харија Потера“ трајати до фебруара 2027. године.

Друга сезона би, према проценама, могла да стигне током лета или јесени 2028, иако званична потврда још није објављена.

Пројекат се сматра веома амбициозним, а додатни изазов представља чињеница да главне улоге тумаче млади глумци, због чега ће продукција морати да задржи брз темпо рада како глумци не би прерасли своје улоге.

Церемонија прилагођена роботу

Током обреда, робот је добио име "Габи", што на корејском значи милост. Церемонија, први пут одржана за не-људског учесника, прилагођена је новом искушенику. Уместо традиционалног ритуала прочишћења "јонби", где почетници добијају мале опекотине од тамјана, монаси су Габију залепили налепницу фестивала лотосових лампиона. Око врата су му ставили огрлицу са 108 молитвених перли, које симболизују 108 овоземаљских жеља којих се будисти одричу на путу ка просветљењу.

На питање монаха: "Хоћеш ли се посветити светом Буди?", Габи је одговорио јасним гласом: "Да, посветићу се." Пет будистичких правила такође је реинтерпретирано за робота. Уз помоћ алата вештачке интелигенције, формулисане су нове заповести: "Поштуј живот и не наноси му штету", "Не оштећуј друге роботе", "Поштуј и слушај људе", "Не користи обмањујући говор" и "Штеди енергију". На сваку од њих, Габи је потврдно одговорио.

Око истине са вештачком интелигенцијом

Габи, међутим, није једини робот који корача духовним стазама у Јужној Кореји. На Универзитету Донгук, тим предвођен професором Лим Џунг Јоном развио је "почасног Хјеана", чије име значи "око истине". За разлику од Габија, Хјеан је полу-хуманоидни робот са точковима, дизајниран као интелигентни асистент у храмовима. Његов АИ систем обучен је на огромној бази будистичких списа, проповеди и информација о храмовима.

"То је робот оптимизован за простор храма и аскетску праксу", објаснио је професор Лим. Хјеан поздравља посетиоце и одговара на питања на корејском и енглеском. На питање да дефинише саосећање, одговорио је: "Осетити бол свих живих бића као сопствени." Пошто обрађује податке локално, без интернета, може да ради и у удаљеним храмовима. Његове дужности ће обухватити и помоћ у кухињи, чишћење и ноћни надзор. Професор Лим наглашава да Хјеан није замена за монахе, већ помоћник који им ослобађа време за духовне потраге.

Глобални дијалог вере и технологије

Појава  монаха робота у Јужној Кореји део је глобалног тренда спајања технологије и духовности. У Јапану, где се друштво суочава са старењем свештенства, роботи попут "Миндара" и "Будароида" већ годинама помажу у одржавању верских заједница. У Индији се роботске руке користе за извођење хиндуистичких ритуала, док је у Немачкој Протестантска црква представила робота "БлесЈу-2" који даје благослове.

Ред Џогје, највећи будистички ред у Јужној Кореји, описује увођење робота као "експеримент о томе како традиционална религија може комуницирати са дигиталним добом". Иако истичу да духовна пракса остаје домен људи, надају се да ће ове иницијативе приближити будизам млађима. У земљи где се више од половине становништва не изјашњава као религиозно, а будизам бележи раст популарности, Габи и Хјеан представљају мост између древне традиције и будућности.

Како истиче професор Лим, крајњи циљ није техничко савршенство, већ емоционално исцељење. Он верује да АИ може постати "најтоплије оруђе" човечанства, нудећи утеху усамљенима. "Робот опремљен вештачком интелигенцијом без садржаја је само празна љуштура - грумен метала", рекао је. "Управо због будистичке етикеције робот који спаја дланове покреће људе. Роботи би требало да буду помоћници који помажу људима да постану потпунији", закључио је професор Лим.