„Пројекат се уклапа у стратегију путничких потреба и потреба љубимаца. Собе у хотелу за псе коштају 40 евра. Током ноћних сати псима се пушта амбијентална музика ниске фреквенције, како би се пси опустили и смањили евентуалну узнемиреност.

Хотел је веома популаран, статистика за август месец наводи да је свих 40 соба за псе било попуњено.

Упала и имуни систем раде заједно: када тело примети повреду или инфекцију, имуни систем покреће упалу, која шаље имуне ћелије, хранљиве материје и кисеоник у погођено подручје. Ово помаже у зарастању и при оздрављењу.

„Упала може бити краткотрајна (акутна) или дуготрајна (хронична). Акутна упала је корисна и део је нормалног зарастања рана, огреботина, повреда... На пример, огреботина на колену постаје црвена, отечена и топла док се кожа обнавља, или бол у грлу отиче док се бори против инфекције“, објашњавају професорка хигијене исхране Лорен Бол са Универзитета у Квинсленду и Емили Берч, нутриционисткиња и предавач на Универзитету Саутерн Крос.

С друге стране, хронична упала може бити штетна. Често је непримећена, али је повезана са многим хроничним болестима, укључујући срчане болести, дијабетес типа 2 и рак.

Шта узрокује хроничну упалу

Фактори као што су старост, пушење, претерано седење, гојазност, хормонске промене, стрес и нередовни обрасци спавања повезани су са хроничном упалом.

„Исхрана такође игра кључну улогу. Исхрана, која је богата ултра-прерађеном храном као што су пакована пецива, безалкохолна пића, брза храна, прерађено месо и слаткиши, а сиромашна свежим воћем и поврћем, снажно је повезана са вишим нивоима упале“, додају Кросова и Болова.

Да ли антиинфламаторне дијете могу помоћи

Оно што једемо може утицати на упалу у организму. Исхрана богата воћем, поврћем, интегралним житарицама, махунаркама и здравим мастима – а сиромашна високо прерађеном храном и додатим шећерима – повезана је са нижим нивоом упале.

Медитеранска исхрана је најистраженији пример. Пуна је поврћа, воћа, интегралних житарица, орашастих плодова, семенки и маслиновог уља, са умереним количинама рибе, пилетине, јаја и млечних производа, и минималним црвеним или прерађеним месом и додатим шећерима.

Године 2022, истраживачи су прегледали доступне доказе и открили да људи који се придржавају медитеранске исхране имају ниже нивое инфламаторних маркера у крви, што сугерише да она може помоћи у смањењу хроничне упале.

Све више истраживања такође сугерише да исхрана богата прерађеном храном и сиромашна влакнима може променити равнотежу бактерија у цревима, што може допринети хроничној упали ниског нивоа.

Многе објаве на друштвеним мрежама препоручују пробиотске суплементе за смањење упале, а постоје и научни подаци који то подржавају. Преглед контролисаних испитивања из 2020. године открио је да пробиотици могу смањити неке инфламаторне крвне маркере и код здравих људи и код оних који живе са неким здравственим проблемом.

Али иако обећавајуће, истраживачи упозоравају да су потребна додатна истраживања како би се утврдило који сојеви и дозе су најефикаснији.

„Листе за избегавање“

Савети да се избегавају млечни производи или глутен ради смањења упале није поткрепљен јаком научном информацијом за већину људи.

„Упала због млечних производа или глутена обично се јавља само код особа са алергијама или целијакијом, и у том случају је неопходно медицинско ограничење у исхрани. Искључивање млечних производа без разлога ризикује непотребне недостатке хранљивих материја“, кажу стручњаци.

За општу популацију, систематски прегледи показују да млечни производи често имају неутралне или чак заштитне ефекте када је реч о упалама. Осим тога, храна попут јогурта, кефира и одређених сирева богата је пробиотицима, који су корисни у процесу смањења упала.

Многи људи верују да ће искључење глутена из исхране смањити хроничну упалу и саветују да га треба избегавати како би се помогло код проблема са цревима или умора.

Ипак, постоји мало научних доказа који то поткрепљују. У ствари, показало се да конзумирање интегралних житарица позитивно утиче на здравствено стање побољшањем упале. Медитеранска исхрана иначе подразумева намирнице богате глутеном, као што су колачи, пецива, бели хлеб...

Ко би могао имати користи од „антиинфламаторне" исхране 

За људе са одређеним медицинским стањима, начин исхране може играти корисну улогу уз конвенционалну негу и терапију. Истраживања указују на потенцијалне користи такозваних антиинфламаторних дијета за стања као што је синдром полицистичних јајника.

Када су у питању синдром полицистичних јајника, ендометриоза, аутоимуна стања и артритис, где хронична упала доприноси симптомима или прогресији болести, дијететске приступе треба да води и надгледа стручно лице, како би се осигурало да су промене безбедне, уравнотежене и прилагођене индивидуалним потребама.

„Ако сте иначе здрави, не морате да избацујете целе групе намирница да бисте смањили упалу. Уместо тога, фокусирајте се на равнотежу, разноврсност и минимално прерађену храну: у суштини на медитерански начин исхране“, кажу професорке хигијене исхране Лорен Бол са Универзитета у Квинсленду и Емили Берч, нутриционисткиња и предавач на Универзитету Саутерн Крос и додају: „Подржите природну одбрану свог тела тањиром пуним поврћа и воћа, уз довољно влакана, здравих масти попут маслиновог уља и орашастих плодова. Није потребна `листа избегавања` са друштвених мрежа“.

Поред уравнотежене исхране, физичка активност, добар сан, конзумирање минималне количине алкохола и избегавање дувана помажу телу да држи упалу под контролом. Ове здраве навике заједно раде на јачању имуног система и смањењу ризика од хроничних болести, закључују стручњаци.

Јовановићев филм истакао се као ауторско остварење са савременом и универзалном темом, док је поетски натурализам допринео његовој кохерентности и комуникацији са широм, глобалном публиком.

Две ствари су већински превагнуле у корист филма Сунце никад више: универзалност теме страдања људи и природе због похлепе и моћи мултинационалних компанија које се баве рударењем на читавој планети, и кохерентност трагичне приче у стилизованом маниру поетског натурализма, навела је комисија у образложењу одлуке.

„Открили смо да су матичне ћелије преживеле током целог периода анализе од пет недеља и да се већина њих трансформисала у неуроне, који су чак комуницирали са већ постојећим можданим ћелијама“, каже неуролог Кристијан Такенберг са Универзитета у Цириху.

Поред тога, истраживачи су приметили регенерацију крвних судова, смањење упале у мозгу и јачање крвно-мождане баријере. Мишеви су чак показали знакове побољшаног кретања и координације, што је кључно откриће, јер мождани удар може озбиљно да наруши моторичку контролу тела.

Нова студија, објављена у часопису Nature, надовезује се на раније истраживање које је спровео део истог тима, а које је испитивало оптимално време за убризгавање матичних ћелија након можданог удара. Ово ће бити важно за развој стварних терапија, јер изгледа да мозак мора у извесној мери да се стабилизује након удара да би трансплантација била ефикасна.

Док су се раније студије бавиле сличним темама, Такенберг и његов тим кажу да ниједна није улазила у овај ниво детаља. Истраживаче није занимало само преживљавање усађених ћелија, већ и то да ли могу да формирају неуролошке везе.

„Наша анализа знатно превазилази обим других студија, које су се фокусирале на непосредне ефекте одмах после трансплантације“, каже Такенберг.

Тренутно је оштећење мозга изазвано можданим ударом неповратно. Унутрашње крварење или недостатак кисеоника који настају услед удара трајно уништавају мождане ћелије, што може значајно да утиче на говор и покрете.

Истраживачи се надају да би, с временом, терапија матичним ћелијама могла да се користи за поправку онога што је данас непоправљиво. Већ се појављују бројне иновације у овој области, укључујући терапије за дијабетес и губитак вида.

Да ли би овај приступ могао да функционише у људском мозгу тек треба да се види и морао би да се тестира током много дужег периода.

И даље постоји много изазова: свака интервенција у мозгу носи ризик да пође по злу.

Истраживачи, на пример, морају да пронађу начин да спрече усађене матичне ћелије да пређу оквир своје првобитне намене.

„Кључно је истраживати нове терапијске приступе потенцијалној регенерацији мозга након болести или несрећа. Наши налази показују да неуронске матичне ћелије не само да формирају нове неуроне, већ и покрећу друге процесе регенерације“, наводи Такенберг.

Деценијама је астероидна прашина падала и формирала оно што је данас познато као иридијумска аномалија – танак слој стене који садржи 80 пута више иридијума него било где другде у Земљиној кори, рекао је Гулик. Док је иридијум веома заступљен у астероидима, у спољашњем омотачу Земље га готово и нема – што представља кључни доказ да је слој стар 66 милиона година повезан са астероидом који је уништио диносаурусе.

Можда једини познати комадић астероида је фрагмент величине семена сусама који је пронашао Франк Кајт, геохемичар са УЦЛА. Каменчић је откривен у узорку језгра избушеном код Хаваја, о чему је Кајт известио у часопису Нејчер 1998. године. Наводно је још ситних фрагмената пронађено 2022, али та тврдња није потврђена рецензијом стручњака.

„Морали бисмо имати много среће да пронађемо већи комад“, рекао је Гулик. Али када бисмо га нашли, научници би могли више да сазнају о „процесу удара“ који је сам астероид доживео и да направе прецизније процене притиска и температуре којима је био изложен.

Астероид је оставио бројне трагове о свом путовању, укључујући и огроман кратер који је настао када је ударио у Земљу. Око 180 километара широк и 20 километара дубок, Кратер Чиксулуб у данашњем Мексику носи масивни ожиљак тог удара.

Име је добио по граду близу центра судара, а прекривен је стенама и седиментима који су се померали десетинама милиона година, при чему је велики део сакривен испод Мексичког залива. Са површине је и даље видљив лук вртача на делу његовог обода, формиран у ослабљеном кречњаку.

Удар је такође изазвао скоро километар високи цунами који је прошао кроз цео океан, покрећући воду брзином од 143 километра на час. Огромни таласи оставили су трагове на морском дну – такозване „мегаталасе“ – високе колико и петоспратнице, који су сачувани дубоко испод Луизијане. Сеизмичко истраживање открило је да је вода која је створила таласе дошла из правца кратера Чиксулуб.

Поред тога што је уништио створења у непосредној близини удара и накнадног цунамија, судар је покренуо низ других катастрофалних ефеката, укључујући смртоносну киселу кишу и глобалну ватрену олују.

Али можда најразорнији био је огроман облак прашине који је прекрио Земљу, драстично охладио планету, блокирао сунчеву светлост и фотосинтезу због чега је дошло до колапса ланца исхране (иако је дужина овог „нуклеарног лета“ предмет расправе). Астероид и његове последице се данас сматрају узроком изумирања диносауруса који нису птице и коначног нестанка око 75 одсто врста на Земљи.

„Енергија која се ослободила упредива је са тоталним нуклеарним ратом, изнова и изнова – 10.000 пута“, рекао је Алан Хилдебранд, планетарни научник и ванредни професор на Универзитету у Калгарију.

Хилдебранд је коаутор рада у којем је 1991. године објављено откриће Чиксулубског кратера, што је пружило кључне доказе који повезују тај кратер са смрћу диносауруса.

У време урушавања једног света и доласка новог – покорног, потчињеног, отуђеног, отишао је Јагош Марковић и његово позориште: страсно, љубавно, проницљиво, катарзично.

„Јагош је био пун љубави, страсти, био је премагичан у сваком сегменту његовог посла, а исто тако је имао снагу и моћ да глумце уведе у тај његов свет, да му све верујете", рекла је глумица Олга Одановић.

„Ово сада што се дешава у БДП-у су Дани Јагоша Марковића, као да неки други дани постоје", каже глумица Сандра Бугарски.

„У суштини је правио представе о љубави, стално је говорио о љубави, подучавао млађе генерације, показивао љубав према старијим генерацијама, фантастичну љубав према позоришту која је изнедрила све те вансеријске резултате", рекао је директор БДП-а Југ Радивојевић.

У оквиру Јагошеве недеље Сумрак богова – 25. и 26. септембра и Дивље месо – 27. и 28. у Београдском драмском позоришту.

Варијације у гену ГПР133 раније су повезане са густином костију, што је навело научнике да пажњу усмере на протеин који тај ген кодира.

Тим је спровео тестове на мишевима код којих је ген био или одсутан или активиран помоћу хемијске супстанце АП503. У одсуству гена ГПР133, мишеви су развијали слабе кости, налик симптомима остеопорозе. Међутим, када је рецептор био присутан и активиран AP503-ом, производња и јачина костију су се побољшале.

„Коришћењем супстанце АП503, која је тек недавно идентификована путем компјутерске анализе као стимулатор ГПР133, успели смо значајно да повећамо јачину костију и код здравих и код остеопоротичних мишева“, каже биохемичарка Универзитета у Лајпцигу Инес Либшер.

У овим експериментима, АП503 делује као биолошко дугме које појачава рад остеобласта. Истраживачи су такође показали да ова супстанца може деловати у комбинацији са физичком активношћу, чиме се кости додатно јачају.

Сазнање да је рецептор ГПР133 кључна карика у одржавању чврстине костију код мишева представља важно откриће. Иако су резултати засновани на животињском моделу, основни процеси су вероватно слични и код људи.

„Ако је овај рецептор оштећен генетским променама, мишеви показују губитак густине костију у раном узрасту – што је слично остеопорози код људи“, објашњава Либшер.

Истраживачи кажу да би будући третмани могли да се користе за јачање већ здравих костију, али и за обнављање ослабљених костију до пуне снаге, као у случајевима остеопорозе код жена у менопаузи.

На јачину костију утиче велики број фактора, што научницима пружа широк простор за проналажење метода које могу спречити остеопорозу и подстаћи здравије старење.

Остеопороза је озбиљно обољење које погађа милионе људи широм света. Иако доступни третмани могу успорити њен напредак, за сада не постоји начин да се болест потпуно излечи. Тренутни третмани често носе ризичне нежељене ефекте (попут повећаног ризика од других болести) или временом постају мање ефикасни.

„Ново доказано паралелно јачање костију истиче велики потенцијал овог рецептора за медицинску примену у старијој популацији“, каже молекуларна биолошкиња Јулиан Леман са Универзитета у Лајпцигу.

„Сниматељ је можда ненамерно активирао ту безбедносну функцију. Сигурносни механизам је направљен да спречи да људи или предмети случајно буду ухваћени и заглављени или увучени у зупчанике", рекао је Дижарик.

Из Беле куће су саопштили да је покренута истрага о томе да ли је покретно степениште намерно заустављено како би се понизио амерички председник, који је касније критиковао глобално тело у свом говору Генералној скупштини УН у Њујорку.

„Ако утврдимо да су то били запослени у УН који су намерно покушавали да саплету, буквално саплету председника и прву даму Сједињених Држава, па, боље да постоји одговорност за те људе. И ја ћу се лично побринути за то“, рекла је портпаролка Беле куће Каролина Ливит за Фокс њуз.

Трамп се током обраћања на Генералној скупштини Уједињених нација, пожалио на инцидент након што му, на почетку говора, ни телепромптер није радио.

„Две ствари које сам добио од Уједињених нација су лоше покретне степенице и лош телепромптер", рекао је Трамп говорећи пред Скупштином и додао: „Ко год да користи овај телепромптер је у великој невољи".

Затим је – очигледно у шали – повезао ова два инцидента са, како је рекао, вишеструким пропустима УН, укључујући недостатак подршке његовим мировним напорима у низу сукоба.

„Окончао сам седам ратова, имао сам посла са лидерима сваке од ових земаља, а никада нисам добио ни телефонски позив од Уједињених нација“, рекао је Трамп.

„Све што сам добио од Уједињених нација биле су покретне степенице које су се, на путу горе, зауставиле тачно на средини. Да прва дама није била у одличној форми, пала би, али јесте у одличној форми. Обе смо у доброј форми", рекао је председник САД.

Ипак, из УН инсистирају да постоје једноставна објашњења. „Покретне степенице су ресетоване и убрзо су поново биле у функцији. Када је реч о телепромптеру, немамо коментар, јер телепромптером за америчког председника управља Бела кућа“, рекао је Дижарик.

Када је Трамп завршио говор, председница Генералне скупштине УН Аналена Бербок изјавила је да „телепромптери у УН раде беспрекорно".

Одрасла у Тунису у породици сицилијанског порекла, Кардинале се упознала са светом филма 1957. године након што је победила на такмичењу лепоте у Тунису и била награђена путовањем на Филмски фестивал у Венецији.

Њен глас је морао бити синхронизован за њене прве филмске улоге на италијанском језику јер је одрасла у породици у којој се говорило сицилијанским дијалектом.

Њену рану каријеру је такође компликовала тајна трудноћа за коју је рекла да је резултат насилне везе. Родила је сина Патрика у Лондону 1958. године и неколико година га је приказивала као млађег брата док су га одгајали њени родитељи.

Након низа мањих улога, стекла је међународну славу 1963. године када се појавила у филму Федерика Фелинија Осам и по, док је исте године глумила поред Берта Ланкастера у филму Леопард.

У интервјуу за Гардијан 2013. године, Кардинале је упоредила приступе редитеља Фелинија и Лукина Висконтија, који је режирао Леопарда. „Он (Фелини) није могао да снима без буке. Са Висконтијем, супротно, као да радимо позориште. Нисмо могли да кажемо ни реч. Веома озбиљно“, рекла је.

Убрзо јој се отварају врата холивудских продукција и појавила се у хумористичком остварењу Ружичасти пантер, у режији Блејка Едвардса, и у филму Серђа Леонеа Било једном на Западу 1968. године.

Успони и падови

Њена каријера је доживела ударац 1970-их, након што се растала од филмског продуцента Франка Кристалдија да би започела доживотну везу са филмским ствараоцем Паскуалеом Сквитијеријем, са којим је имала ћерку, такође Клаудију. Кристалди је замолила пријатеље и сараднике у италијанској филмској индустрији да је игноришу, што је, на пример, резултирало тиме да ју је Висконти одбио за свој последњи филм, Невина 1976. године.

„Био је то веома деликатан тренутак. Открила сам да немам новца на банковном рачуну“, рекла је Кардинале о том периоду.

Франко Зефирели јој је на крају притекао у помоћ, ангажујући је за улогу у телевизијској мини-серији Исус из Назарета из 1977. године. Затим је наставила да ради са другим европским редитељима, укључујући Вернера Херцога и Марка Белокија.

Кардинале је имала је репутацију жестоко независне, слободоумне жене, која је једном пркосила ватиканском протоколу појавивши се на састанку са папом Павлом VI у мини-сукњи.

Проводећи већи део времена у Француској као пријатељица председника Франсоа Митерана и Жака Ширака, Кардинале се окренула позоришту око почетка овог века, освајајући похвале за своје наступе на сцени.

Наставила је да снима филмове на разним европским језицима до касно у животу, појавивши се у швајцарској ТВ серији Bulle 2020. године.

Добитница награде за животно дело на Берлинском филмском фестивалу 2002. године, рекла је да је глума била сјајна каријера. „Проживела сам више од 150 живота – као проститутка, светица, романтичарка, свака врста жене – и дивно је имати прилику да као глумица мењаш себе. Радила сам са најважнијим редитељима. Дали су ми све", рекла је Клаудија Кардинале.

Највећи загађивач ове државе је индустрија угља, где је Аустралија у врху држава по сагоревању угља по глави становника.

Привреда се ослања на извоз ових сировина у земље попут Јапана, Кине и Јужне Кореје, док увози готове производе и машине.

Највећи део Аустралије чине пустиње или полусушне области. Аустралија је најравнији континент са најстаријим и најнеплоднијим земљиштем, а уједно је и најсувљи насељени континент.

Извештај података рађених на тромесечном нивоу током 2024. године показује благи пад загађења, због коришћења обновљивих извора енергије у електроенергетском сектору.

Мало је познато да је Аустралија једна од земаља са највишим емисијама загађења ваздуха и гасова стаклене баште по становнику.У извештајима о квалитету ваздуха наводи се да ће бити потребно да се уклони 100 милиона тона угљен-диоксида из ваздуха.

Како је истакао министар за климатске промене Аустралије, Крис Бовен,циљ мора да буде и амбициозан и остварив.

Аустралијски премијер Ентони Албаниз, најавио је пет милијарди аустралијских долара(2,81 милијарда евра), као помоћ индустријским постојењима у процесу декарбонизације. Такође ће бити издвојено много новца за финансирање чистих енергија.

Уметност прецизности

Червати није почетник у претварању данских коцкица у монументална уметничка дела. Његова је прича страсти и технике која је кроз године освајала нове врхове. Године 2022, такође за ову манифестацију задивио је публику највећим пловећим бродом направљеним од „лего коцкица" без лепка или структурних носача: репродукцијом Коста Диадема изграђеном са преко 200.000 коцкица.

Али, иза те креације крило се много више од рекорда. Био је то омаж љубави коју је одећао према Беатрићи Да Рос, његовој супрузи која је преминула у новембру 2021. са само 40 година, са којом је делио не само живот већ и страст према „лего свету". Заједно су 2014. отворили Град коцкица (La Città del Mattoncino), радњу у Бергаму која и данас остаје референтна тачка за љубитеље.

Када коцкице приповедају о крајевима

У 2023. години, Червати је дао живот највећем мозаику од „лего коцкица" на свету: преко 800 хиљада коцкица које су имале за задатак да прославе Бергамо и Брешу као италијанску престоницу културе. Дело које сведочи како мале обојене коцкице могу постати језик за приповедање о крајевима, идентитетима, сећањима.

Данашњи Давид представља можда врхунац овог уметничког путовања: узети универзални симбол уметности и људског савршенства и реинтерпретирати га кроз материјал који говори генерацијама одраслим између игре и креативности. То није само верност оригиналу, већ савремена реинтерпретација мита без времена.

Преко игре до уметности

Питање се спонтано намеће пред ових 635.000 склопљених коцкица: „Да ли се налазимо пред уметничким делом или импресивном вежбом вештине?"

Одговор можда лежи управо у способности ових креација да емотивно покрену, задиве, натерају на размишљање. Као што оригинални Давид и даље поставља питања ономе ко га посматра после пет векова, тако и ова „лего верзија" пропитује наш однос са уметношћу, технологијом, народном креативношћу.

Одјек Черватијевог подухвата одзвањаваће далеко након експозиције овог џина од коцкица, у свету коме је све потребније да открије да уметност може настати било где, чак и из три хиљаде сати стрпљивог склапања малих обојених коцкица. А Ћервати се нада да ће ући у Гинисову књигу рекорда. 

Узрок је у почетку био мистерија, али су научници на крају повезали експлозије са климатским променама и порастом температуре. Како се пермафрост топи, утврдили су, џепови метана се формирају испод површине.

Али питања су остала: Зашто су се експлозије дешавале само у Сибиру, када се Арктик у целини загрева брже од остатка планете? И да ли ће експлозије постати чешће ако планета настави да се загрева?

Нова студија геолога са Универзитета у Ослу, објављена у часопису Science of the Total Environment нуди одговоре.
Др Хелг Хелеванг, геолог за животну средину и главни аутор нове студије, наводи да се први пут заинтересовао за кратере, на полуострвима Јамал и Гида, након што је погледао кратки документарац Би-Би-Сија. „Одмах смо пожелели да разумемо како настају“, рекао је др Хелеванг.

Његов тим је истражио постојећу литературу, али ниједно од објављених истраживања о кратерима није дало задовољавајуће објашњење зашто су кратери настали на два северна полуострва, а не у „огромним подручјима пермафроста другде у Арктику“.

Зато су др Хелеванг и његове колеге одлучили да детаљније проуче податке. Почели су са прегледом објављених запажања на енглеском и руском језику. На основу тог прегледа, тим је креирао сопствене компјутерске моделе за истраживање узока експлозија.

Овај део Сибира је познат по великим налазиштима природног гаса. Али др Хелеванг и његове колеге су приметили да се на полуострвима Јамал и Гида такође појављују знаци тањења пермафроста повезани са раседањем, у суштини пукотинама у основним стенама изазваним тектонском активношћу у том подручју. Посумњао је да су управо раседи играли улогу у формирању гасних кратера.

Према компјутерским моделима тима, услови за експлозију почињу да се јављају када се гас креће навише кроз раседе у шупљину испод пермафроста која је довољно чврста да спречи цурење већине гаса у атмосферу. Када више температуре отопе тај пермафрост, формирајући плитка језера на нивоу тла, заштита је ослабљена.

Истовремено, притисак унутар шупљине се повећава како више температуре ослобађају гас заробљен испод леда, који се комбинује са прекомерно потиснутим гасом који долази из раседа дубоко испод. Ако притисак у шупљини постане прејак, према моделима, све то може да произведе огромну експлозију. И понекад се то и дешава.

Од тог првог открића 2014. године, на два полуострва је откривено од осам до најмање 17 гасних кратера, у зависности од тога како су дефинисани. И та појава би могла све чешће да се дешава, према речима др Хелеванга.

„Како се атмосферско загревање и слабљење површинског пермафроста настављају, вероватно је да ће се догодити још експлозија.“

Јевгениј Чувилин, геолог са Сколковског института за науку и технологију у Москви, који је проучавао гасне кратере, али није био укључен у рад др Хелеванга, истакао је да је нова студија веома добро објединила ранија истраживања. Али, иако су коришћени модели добри, напомиње др Чувилин, геологија подручја је „слабо проучена“ и нико није бушио дубоко у кратере да би видео њихову пуну дубину.

„Доступни појединачни геофизички подаци су индиректни и остају непотврђени“, додаје др Чувилин. Једно од ограничења модела које је предложио тим др Хелеванга, рекао је он, јесте то што не објашњавају како се шупљине уопште формирају испод површине.

Могуће је да су се такве експлозије дешавале и у прошлости, али су можда пропуштене јер су сателитска посматрања подручја била ређа, а локално становништво је ретко. Пошто се неки остаци вероватно враћају у ове кратере након експлозије, веома је вероватно да су у почетку били још дубљи.

„Ови кратери брзо деградирају и претварају се у језера док се лед топи или пуне водом, тако да је могуће да нису забележени док су били празни“, наглашава Лорен Шурмајер, истраживач са Универзитета на Хавајима, која је 2023. године објавила посебну студију о гасним кратерима. „У овом подручју има много више структура сличних језерима него кратера.“

Др Хелеванг истиче и да би желео да посматра како ови гасни кратери почињу да еволуирају у језера током година и да ли почињу да личе на друга језера у региону. Услови су били слични или топлији у том подручју пре око 9.000 до 10.000 година, и могуће је да су се такви кратери појавили и тада.

„Многа од ових језера су можда били емисијски кратери“, закључује др Хелеванг.

Сада је, на миљама од обале Тапосирис Магне, њен тим открио оно што Мартинез верује да може бити кључни траг у двомиленијумској мистерији – потопљену луку у дубинама Средоземног мора.

Откриће, које је објавило египатско министарство туризма и антиквитета, указује да Тапосирис Магна није било само важно религијско средиште, већ и поморски трговачки центар, далеко значајнији него што се раније мислило.

„То чини храм заиста важним“, каже Мартинезова, додајући да је „имао све услове да буде изабран за место где би Клеопатра могла бити сахрањена са Марком Антонијем“, римским политичарем кога је волела и уз кога се борила.

Још 2022. године, њен тим египатских и доминиканских археолога објавили су откриће низа артефаката и структура у рушевинама Тапосирис Магне из времена Клеопатриног владања – као и тунела дугог 1.300 метара, усмереног директно ка мору.

Тунел, смештен око 12 метара под земљом, делимично је био потопљен морском водом. У њему су пронашли керамичке посуде и грнчарију из времена Птолемеја. У комбинацији са најновијим открићем под морем, Мартинезова каже да то указује да је „лука била активна у време Клеопатре и још од почетака династије“.

Да би истражила овај неочекивани спој копна и мора, затражила је помоћ морског археолога Националне географије Боба Баларда, познатог по открићу Титаника и немачког бојног брода Бизмарка. У поморској операцији наишли су на велике, несумњиво људском руком направљене структуре, укључујући високо полирани под.

„Ово је један од оних тренутака када се осећате заиста живим“, рекла је Мартинезова, пловећи на сплаву по мору, у сцени снимљеној за предстојећи документарни специјал Клеопатрина последња тајна, који се премијерно емитује 25. септембра на Националној географији.

Изузетан живот и мистериозна смрт

Рођена 69. године пре нове ере, краљица Клеопатра VII ступила је на престо са 18 година. Била је последња владарка птолемејског периода – најдуговечније династије у историји старог Египта, која је устоличена 305. године п.н.е. након што је Александар Велики освојио Египат.

Римљани су клеветали Клеопатру, посебно због њене везе са Јулијем Цезаром. Представљали су је као „опасну, егзотичну заводницу која је угледне римске државнике одвлачила од њихових дужности према Републици“, каже Сара Е. Кол, кустос за антике у музеју Џ. Пол Гети, која није део истраживачког тима Тапосирис Магне. „А западни историчари и уметници су наставили да негују ту слику.“

„Била је филозоф, лекар, хемичарка и фараонка“, додаје Мартинезова.

После атентата на Цезара, краљица је имала 11-годишњу, страствену и политички повезану романсу са једним од његових генерала и могућих наследника – Марком Антонијем.

Плутарх је описао Клеопатринин сусрет са Антонијем док је пловила реком Киднус „у барци са позлаћеном крмом и развијеним пурпурним једрима, док су сребрна весла ударала ритам у складу са музиком флаута, свирала и харфи“ – Клеопатра га је дочекала под златним балдахином, обучена као богиња Венера.

Њен политички и лични однос са Антонијем завршио се такође на мору. Године 31. п.н.е. њихове поморске снаге сукобиле су се са римским владаром Октавијаном, Антонијевим ривалом, у бици код Акцијума на западној обали Грчке, где је Клеопатра командовала сопственом флотом.

После пораза, Антоније је побегао у Египат и, како се наводи, сам себи задао смртни убод мачем у Александрији, касније преминувши у Клеопатриној гробници, у њеним рукама. Суочена са претњом заробљавања од стране Римљана, Клеопатра је окончала свој живот у 39. години – неки верују отровом змије, али то никада није доказано.

Потрага за Клеопатрином гробницом

Плутарх је записао да су Антоније и Клеопатра били сахрањени заједно у њеној гробници у Александрији, али тамо никада није пронађен никакав доказ. Град је 365. године нове ере погодио снажан земљотрес и цунами, а данас је велики део историјске краљевске четврти потопљен шест метара испод нивоа мора.

У потрази за гробницом, Мартинезова је узела у обзир и Клеопатрин отпор Октавијану. Мисли да је, уместо да се преда Риму, краљица осмислила план да нестане, сакривши своје тело заједно са Антонијевим на месту на које Римљани никада не би помислили да погледају.

„Морала је да изабере место где би могла да се осећа безбедно за свој загробни живот са Марком Антонијем“, каже Мартинезова.

Разматрала је све храмове до којих је краљица могла стићи из Александрије у року од једног дана. На крају је своју потрагу сузила на Тапосирис Магну и у октобру 2005. њен тим је започео ископавања.

Експедиција је довела до низа изузетних открића. Посебно, тим је ископао камену плочу на темељу храма са натписом на грчком и хијероглифима, који је указивао да је храм био посвећен богињи Изиди – веза од великог значаја, будући да су многи сматрали Клеопатру живим оваплоћењем Изиде.

За Мартинезову је било логично да би краљица желела да њено коначно почивалиште буде у храму богиње са којом се толико поистовећивала: „Није желела да умре као робиња или затвореница.“

На локалитету храма, њен тим у сарадњи са Националним универзитетом Педро Енрикес Урења из Санто Доминга, открио је стотине људских остатака, укључујући и мумије некада прекривене златним листићима, као и грнчарију и више од 300 новчића, од којих неки носе лик Клеопатре. Према објави египатског Министарства туризма и антиквитета из децембра прошле године, керамика датира из периода Клеопатриног владања, од 51. до 30. године п.н.е.

„До сада смо открили више од 2.600 предмета на месту за које су сви веровали да нема шта да се нађе. Променили смо историју овог подручја, иако још нисмо пронашли Клеопатрину гробницу“, наводи Мартинезова.

Лука повезана са Клеопатром

Мартинез верује да је Клеопатрином телу донетом у Тапосирис Магну можда био намењен пролаз кроз тунел, пре него што је скривено и положено далеко од домашаја Римљана.

Током векова, најмање 23 земљотреса погодила су египатску обалу између 320. и 1303. године, што је довело до тога да делови Тапосирис Магне потону под таласе. Најновије подводно откриће Мартинез надовезује се на две деценије доказа, ширећи потрагу и поново потврђујући значај храма у Клеопатрином добу.

У поморској потрази, коју је помогла и египатска морнарица, Балард каже да је његов тим најпре пронашао камене нише где су рибари некада складиштили опрему попут мрежа и тегова, што указује да је то подручје некада било обала. Уз помоћ сонара, израдили су мапу морског дна – где су рониоци потом открили обиље древних реликвија.

„Почели смо да видимо структуре“, каже Балард – низ колосалних грађевина прекривених седиментом, распоређених у редовима и високих преко шест метара – цементне блокове, стубове, гладак камен, као и више сидра и амфора. Докази указују да је то можда била лука повезана са Тапосирис Магном, која је коришћена у Клеопатрино време.

„Пронашли смо је, а тунел је водио право ка њој“, додаје Балард.

Једна структура, названа „Салам 5“ имала је неколико високих и равних, правоугаоних камених грађевина. Рониоци су тамо открили и базалтну основу која подсећа на постоља поломљених статуа у храму Тапосирис Магне. У близини су пронашли и другу камену структуру са три стуба, коју су назвали „Три сестре“.

За Мартинезову, откриће ове потопљене луке приближило ју је корак ближе циљу.

Балард је направио детаљну мапу која приказује око 10 километара кључних области, са сликама луке, потопљене обале и других подводних структура. Пратећи његову мапу, Мартинезова и њен тим планирају да крајем септембра започну нова ископавања са бушилицама и рониоцима, фокусирајући се на „Салам 5“.

Мартинез остаје истрајна у својој мисији. Осeћа да је Клеопатрина гробница сада ближа него икада; „За мене, то је само питање времена.“

„Има један део који се односи на медицину, истраживања у здравству и који каже да тренутно треба дати импут свим иновативним елементима развоја медицине укључујући и примену вештачке инетелигенције као и примену свих савремених достигнућа у целом свету. То је оно што је велики циљ, али се сад поставља питање како и на то питање ће покушати и ова конференција да одговори“, каже генерални секретар САНУ, академик Небојша Лалић.

Програм треба да допринесе успостављању чврсте основе за напредак технологије, пољопривреде, индустрије и образовања ка одрживом, безбедном и мирном развоју на локалном, националном, регионалном и глобалном нивоу.

„Ова конференција је веома важна зато што с једне стране имамо богате изворе, веома развијене научне и технолошке капацитете, али у исто време с друге стране имамо свет пун ратова, насиља, конфузију, забринутост за будућност. Ако немамо сазнање зашто се то дешава и шта да урадимо да заједно кренемо добрим путем, ту наука игра важну улогу. Даје нам одговоре на питања шта треба да радимо. Али наука није довољна, поребна је добра комуникација међу људима“, објашњава председник Светске академије уметности и науке, Гери Џекобс.

Мека моћ науке и уметности треба да побољшаја односе између земаљама, чак и тамо где су званични односи затегнути или прекинути, као и да олакша сарадњу научника и уметника.

„Ови изазови који су ту данас су можда и шанса за нови почетак, за једну велику трансформацију и о томе конференција говори, по мом мишљењу како да се достигне будућност која је сигурна за све, која је праведна за све, да не постоје тако огромне разлике које данас имамо у свету; Могућност је ту, да се то оствари, само треба политичка воља, али треба и воља од свих нас, зависи од нас да ли ће бити правац одрживог развоја, заштите климе, заштите целе планете за лепу будућност свих нас“, истиче проф. емеритус Техничког универзитета у Бечу, Небојша Накићеновић.

Закључци са конференције биће упућени и Уједињеним нацијама и свима онима који су за то заинтересовани.

Наводно су чланови породице Илона Маска тражили помоћ од њега, због чега је понекад морао да интервенише.

Ерол Маск је у потпуности одбацио наводе које је објавио Њујорк тајмс, рекавши да су то „бесмислице“ и „лажи“.

Позивајући се на лична писма, мејлове и интервјуе са члановима породице, лист пише да Ерол Маск, који има најмање деветоро деце и пасторака и био је у браку са три жене „и даље има снажан утицај над већим делом породице“.

Илон Маск није одговорио на захтеве за коментар које је послала редакција.

Према судским документима, личној преписци, извештајима социјалних радника и интервјуима са члановима породице, Њујорк тајмс наводи да се најранија оптужба против Ерола Маска појавила 1993. године, када је његова четворогодишња пасторка рекла рођацима да ју је он недолично додиривао у породичној кући.

Деценију касније, пасторка је изјавила да га је затекла како њушка њен веш, наводи лист, додајући да су га неки чланови породице оптужили и за злостављање две кћерке и једног пасторка.

Према наводима, покренуте су три одвојене истраге, на основу полицијских и судских докумената, као и исказа породице. Две истраге су окончане без поступања, док није јасно шта се догодило са трећом.

„Није било доказа јер су то бесмислице“, навео је Ерол Маск у изјави за Њујорк тајмс, тврдећи да су „извештаји лажни“. Оптужио је чланове породице да „терају децу да износе лажи“ и да покушавају да изнуде новац од Илона, његовог најстаријег сина.

Илон Маск је ретко говорио о свом оцу, али је описао њихов однос као тежак. За Ролинг стоун 2017. године рекао је да је његов отац учинио „готово свако зло које можете да замислите“.

Маск је испричао да је са 10 година отишао да живи са оцем, док су његова млађа браћа и сестре, Кимбал и Тоска, остали са мајком.

„Било ми га је жао, јер је моја мајка добила старатељство над сво троје деце. Он је деловао врло тужно и усамљено. Па сам помислио: ’Могу да му правим друштво’. Нисам у то време заиста схватао какав је он човек… То није била добра идеја“, рекао је Илон.

Без улажења у детаље, додао је: „Мој отац ће имати пажљиво смишљен план зла. Он ће планирати зло.“

Узнемирен, Макрон је изашао из аутомобила и пришао полицији да се распита о чему се ради, а када је сазнао разлог, телефонирао је председнику Трампу и питао хоће ли коначно да ослободи улице. 

Видео-снимак инцидента убрзо је постао виралан на друштвеним мрежама.

Бундесвер има 890 радних места за војнике и војникиње који се баве врхунским спортом – и тиме је највећи државни подржавалац те области спорта у Немачкој. Годишње се у ову подршку улаже око 67 милиона евра. Тиме се покривају трошкови за спортисткиње и спортисте, као и набавка спортске опреме.

Бундесвер има 14 спортских група распоређених широм земље, углавном близу олимпијских центара и центара за врхунски спорт.

У Савезној полицији постоји до 160 радних места за спортисткиње и спортисте из националних тимова. Прошле, 2024. године, издвојено је око 13 милиона евра за врхунски спорт. Савезна полиција има две спортске школе: у Кинбауму (Бранденбург) за летње и целогодишње спортове и у Бад Ендорфу (Баварска) за зимске.

Царина годишње улаже око три милиона евра у свој скијашки тим, у којем је у сезони 2024/2025 било укупно 65 спортисткиња и спортиста. Тим царине организован је децентрализовано у одговарајућим олимпијским центрима.

Који спортови се подржавају?

Спортисти војници Бундесвера активни су у око 200 дисциплина – олимпијских и неолимпијских, како летњих, тако и зимских. Ту спадају и параспортске дисциплине, али и војни спортови попут оријентационог трчања или падобранства.

Спортисткиње и спортисти Савезне полиције баве се појединим олимпијским летњим дисциплинама (џудо, атлетика, бициклизам, стреличарство, веслање, стрељаштво, кајакаштво, гимнастика и карате). Уз то, покривени су сви олимпијски зимски спортови – осим хокеја на леду, уметничког клизања, плесова на леду и карлинга. Подршка немачке царине у врхунском спорту усмерена је искључиво на олимпијске зимске спортове.

Зашто се ове институције ангажују у врхунском спорту?

Немачки врхунски спортисти треба да могу потпуно да се посвете својој каријери, да буду финансијски обезбеђени и да имају прилику да изграде дугорочну професионалну перспективу за период после спорта. Све три институције то омогућавају, па су посебно привлачне спортистима који не могу да зараде довољно као професионалци.

Иако подршка спорту није део основних војних задатака Бундесвера, она има друштвену функцију. На великим спортским манифестацијама попут Олимпијских игара или светских првенстава, спортисти треба да преносе вредности попут дисциплине, фер-плеја и тимског духа и да буду узор друштву.

„Ми нисмо обични војници, већ служимо кроз спорт", рекао је за Дојче веле европски првак у хокеју Том Грабуш. „Кад смо на терену, представљамо Бундесвер као војници. А Бундесвер представља и Немачку. Дакле, сваки пут представљам и нашу земљу."

Савезна полиција и царина нуде спортистима могућност дуалне каријере. У царини се млади спортисти прво запошљавају као службеници у нижем рангу, за шта није потребна дуга обука. Након завршетка спортске каријере, пролазе двогодишњу обуку за средњи ранг или трогодишње студије на високој школи за виши ранг.

Слично је и у Савезној полицији, али се обука за средњи полицијски ранг обавља већ током активне каријере. Она је продужена са три на четири године да би остало довољно времена за тренинге и такмичења. Касније је могуће напредовати у виши ранг или започети студије.

Спортисти војници у Бундесверу прво проводе једанаест месеци као обвезници војног рока, а затим остају као војници на одређено време. По правилу, напуштају војску по завршетку спортске каријере. Међутим, многи током службе заврше студије и тако се припреме за живот после спортске каријере.

За разлику од тога, већина спортиста који добијају подршку Савезне полиције и царине остаје код својих послодаваца и након завршетка активне спортске каријере.

Какви су резултати?

Од Олимпијских игара у Барселони 1992. спортисти војници освојили су више од 300 олимпијских медаља. Све у свему, спортисти Бундесвера учествовали су у освајању око 46 одсто свих немачких олимпијских медаља од уједињења.

Међу спортистима Савезне полиције посебно се истичу шесторострука олимпијска победница у санкању Натали Гајзенбергер, клизачица у тркама леду Клаудија Пехштајн са пет олимпијских злата и бобиста Франческо Фридрих, који је до сада освојио четири олимпијска злата.

У царинском скијашком тиму издвајају се двоструки олимпијски победници Андреас Велингер (скијашки скокови) и Магдалена Нојнер (биатлон). Ту је била и бивша биатлонка Лаура Далмајер, која је такође освојила два олимпијска злата, а недавно трагично погинула током планинарења у Пакистану.

Постоје ли слични програми у другим земљама?

Подршка врхунском спорту кроз војску, полицију или царину прилично је распрострањена. Слични модели постоје у Аустрији, где Бундесвер подржава спортисте, или у Швајцарској, где врхунски спортисти добијају подршку као војници на одређено време.

У Француској и Италији војна подршка спорту је такође снажна, често са сопственим спортским центрима и програмима обуке. И земље попут Јапана, Норвешке или Украјине улажу у државне програме кроз безбедносне службе, а исто важи и за државе попут Русије и Кине. САД имају сличан програм “World Class Athlete Program" у оквиру војске, који припрема врхунске спортисте за Олимпијаду.

Многи од ових програма повезани су кроз Међународно војно-спортско удружење (CISM). Њихови спортисти учествују на такмичењима попут Војних светских игара, које се одржавају на сваке четири године – за летње спортове од 1995, а за зимске од 2010. године.

„Има један део који се односи на медицину, истраживања у здравству и који каже да тренутно треба дати импут свим иновативним елементима развоја медицине укључујући и примену вештачке инетелигенције као и примену свих савремених достигнућа у целим свету. То је оно што је велики циљ, али се сад поставља питање како, и на то питање ће покушати и ова конференција да одговори“, наводи академик Небојша Лалић, генерални секретар САНУ.

Програм треба да допринесе успостављању чврсте основе за напредак технологије, пољопривреде, индустрије и образовања ка одрживом, безбедном и мирном развоју на локалном, националном, регионалном и глобалном нивоу.

„Ова конференција је веома важна зато што с једне стране имамо богате изворе, веома развијене научне и технолошке капацитете, али у исто време, с друге стране, имамо свет пун ратова, насиља, конфузију, забринутост за будућност. Ако немамо сазнање зашто се то дешава и шта да урадимо да заједно кренемо добрим путем – ту наука игра важну улогу. Даје нам одговоре на питања шта треба да радимо. Али наука није довољна, поребна је добра комуникација међу људима“, наглашава Гери Џекобс, председник Светске академије уметности и науке.

Мека моћ науке и уметности треба да побољша односе међу земаљама, чак и тамо где су званични односи затегнути или прекинути, као и да олакша сарадњу научника и уметника.

„Ови изазови који су ту данас, можда су и шанса за нови почетак, за једну велику трансформацију, и о томе конференција говори, по мом мишљењу. Како да се достигне будућност која је сигурна за све, која је праведна за све, да не постоје тако огромне разлике које данас имамо у свету. Могућност је ту, да се то оствари, само треба политичка воља, али треба и воља од свих нас. Зависи од нас да ли ће бити правац одрживог развоја, заштите климе, заштите целе планете за лепу будућност свих нас“, истиче проф. др Небојша Накићеновић, емеритус Техничког универзитета у Бечу.

Закључци са конференције биће упућени и Уједињеним нацијама и свима онима који су за то заинтересовани.

Смршати и одржати тежину, успешно се решити дугова, пронаћи смислен посао, одржати дугорочне, срећне везе: све то захтева одлагање наших непосредних жеља у служби дугорочног циља.

Одлагање задовољства, како се то назива, била је корисна тактика вековима. Али у одређеном тренутку постаје разумно запитати се: зашто толико модерног живота изгледа подразумева пливање узводно? Зашто нас праћење наших инстинкта често доводи у толико проблема?

Једна од централних идеја у области еволуционе психологије јесте идеја о „еволуционој неусклађености“. Једноставно речено, еволуирали смо у веома другачијем окружењу од оног у којем се сада налазимо. Као резултат тога, наши мозгови, тела и инстинкти су слабо усклађени са околином, објашњава психијатар.

Колико је ово заиста важно? Зар није обележје људског бића способност наше врсте да се прилагоди променљивим околностима? Да и не.

Имамо изванредну способност да се носимо са новим проблемима, сарађујемо како бисмо пронашли решења и створимо технологију која ће нам помоћи да их остваримо. Истовремено, антрополози процењују да су људска генетика и анатомија остале углавном непромењене око 100.000 година. Тада смо живели у малим номадским племенима ловаца-сакупљача, развијајући пољопривреду тек пре око 10.000 година, а цивилизације пре 5.000 година.

За све нас, осим занемарљиво малог броја, савремено људско станиште није оно за које смо створени. Тешко је очекивати да генетске адаптације (које могу трајати десетинама хиљада година) прате селидбу у градове, а камоли технолошке и културне промене, које могу имати драматичне последице у року од једног животног века.

Какве су последице

Можда је највеће последице претрпео наш струк. Инстинкт за преједањем храном богатом сољу, мастима и шећером одржавао је људе у животу током већег дела људске историје, када следећи оброк никада није био загарантован.

Сада живимо у свету где су калорије јефтине и где научници посвећују читаве каријере стварању „суперукусне“ хране – што значи да је далеко привлачнија од било које хране која се налази у природи. Ове вештачке грицкалице ометају способност тела да регулише апетит, што чини веома тешким појести само један чипс или само један кекс. Гојазност, раније ретка, сада је претекла неухрањеност као водећи проблем јавног здравља у вези са исхраном у многим деловима света.

Сфера забављања (и парења) се такође променила до непрепознатљивости. Снажна жеља да се пронађе прави сексуални партнер била је неопходна када смо се удруживали у племена од око 150 људи против неумољивог света. Али у то време, број потенцијалних партнера је био мали.

Сада имамо уређаје који нас повезују са хиљадама и хиљадама њих. Као резултат тога, процес често постаје продужен и преоптерећујући – фаза живота коју карактерише парализа избора, штетно понашање и стална анксиозност да је наша права сродна душа само корак од нас.

Растуће стопе депресије и других проблема менталног здравља такође се могу посматрати кроз призму неусклађености. Живот ловаца-сакупљача подразумевао је стално дружење, практичан рад који је одмах био награђујући (као што је проналажење хране или изградња склоништа) и заједнице богате традицијом, ритуалним и духовним значењем.

Модерна технологија сада чини већину ових ствари опционом, а не неопходном. Као последица тога, многи од нас живе живот одвојен од других, без испуњавајућег посла и без смисла. У овом контексту, лоше расположење није последица поремећеног мозга, већ сигнал да можда пропуштамо важне аспекте људског искуства.

Бег у технологију

Да бисмо се носили са овим празнинама, неки од нас се враћају технологији. На исти начин на који хиперлабилна храна искоришћава наше древне апетите, алати вођени вештачком интелигенцијом, као што су ChatGPT, почели су да искоришћавају нашу дубоку жељу за смислом, као и друштвену и романтичну везу.

Саме компаније које се баве вештачком интелигенцијом биле су изненађене степеном до ког се људи емоционално везују за њихове производе. И појављују се извештаји да четботови могу да подстакну заблуде и параноидно размишљање људи подложних психози.

Бег у далеку прошлост

Ништа од овога не значи да је прави пут за човечанство покушај повратка у далеку прошлост. Ловци-сакупљачи нису живели у утопијској хармонији попут На'вија у Аватару, напомиње др Керми, већ указује да постоји снажно објашњење за многе наше тренутне физичке и менталне тешкоће, а то је да се свет развио на начине које наша биологија није могла да поднесе.

Ако ово не узмемо у обзир док анализирамо свој живот, већ очекујемо да се понашамо као нека врста високо оптимизоване машине, отварамо врата дубокој самокритици и огорчености. Фрустрација због немогућности да смршамо, празнина посла за који смо мислили да га желимо, усамљеност модерних градова – све се то може доживети као индивидуални неуспех.
С друге стране, разумевање живота за који смо еволуирали омогућава нам да на своје проблеме сагледамо са више јасноће и самосаосећања и може нас подстаћи ка бољим, информисанијим одлукама.

Шта можемо да учинимо

Уместо да се критикујемо што нисмо у стању да контролишемо своје импулсе, можемо их видети кроз призму неусклађености и почети да размишљамо о корисним ублажавањима. Нека решења су једноставна, попут држања брзе хране ван куће, брисања апликација друштвених медија или ограничавања времена проведеног испред екрана.

Други су сложенији и захтевају да се мало одмакнемо и сагледамо ширу слику. Заједница, заједничко решавање проблема, ритуали и значење су витални састојци задовољавајућег живота и остаће такви, без обзира на технологију коју изумемо или културне трендове који се појаве.

Размишљање о томе како да их уградимо у наше животе тако да буду део његовог ткива, а не опциони додаци, јесте вежба која потенцијално мења живот. Не зато што са нама нешто није у реду – већ зато што се налазимо у чудним временима, закључује др Алекс Керми.