„Кад видите једну слику, не можете толико ни примјетити да су то радила двојица умјетника. На неки начин, оне се преплићу и само као да је другачији третман једног умјетника, јер смо се на неки начин прилагођавали и гледали да та слика испадне негдје што боља. Имате смјену. Знате, добро је кад вас неко мало одмјени. Ја сам пред штафелајем, па одна, 'ајде сад мало ти, да мало нодопуниш'. Тако смо се мијењали, а у ствари причали, дружили. Умјесто да смо сједили у кафани и зезали се, тако смо исто за штафелајем на неки начин. Јако креативно“, објашњава Марко Кусмук.

„Марко и ја смо одредили партије које ћемо радити на самој слици, тако да је из тог разлога јасније 'ко је ко' на тој слици, и јасно се виде партије које је Марко радио и оне које сам ја. Међутим, за слику Златно јутро која је касније настала, ту смо радили буквално упоредо, један и други, тако да смо чак више прилагодили неком мом рукопису његово сликарство, где је он смањио фигуру, то јест свој израз, и прилагодио га информацијама које сам ја поставио“, наводи Вељко Ваљаревић.

Поред заједничких радова Златно јутро и Дијалог изложена су и самостална дела младих уметника на различитим форматима платна, који већ годинама привлаче пажњу, не само српске, већ и регионалне и светске критике и јавности.

„Остале слике су опет на неки начин сличне, јер сам ја тражио нешто што по мом сензибилитету и одговара његовом раду, тако да заправо тај назив 'Ко је ко?' има своју симболику и код осталих радова. На неки начин, обојица се бавимо емоцијом човјека. Дакле, кроз фигурацију ми покушавамо да пренесемо тако што ћемо, у мом случају, одређене дијелове тјела или фигуре, или портрета, декомпоновати, деконструисати. Вељко ту емоцију преноси својим колором“, напомиње Марко Кусмук.

„Што се мене тиче, овде су све нови радови настали од почетка 2025. до саме изложбе, тако да је то можда прилика да се види нека моја лична промена. Промена у колору, пошто се за мене већ јако дуго везује зелена боја и тај зелени пејзаж који заправо симболизује ноћ и свитање. Тако да овде се десила нека промена и базирање на појам зиме“, истиче Вељко Ваљаревић.

Марко Кусмук излаже од 2007. године од када је имао 28 самосталних изложби у Србији и иностранству. Докторске студије завршио је у класи професора Милоша Шобајића. Добитник је бројних награда и признања међу којима Прве награде за цртеж фондације Владимир Величковић и Златни лав у Венецији и награде „Момо Капор" за ликовну уметност.

Вељко Ваљаревић је током седам година излагао на више од 30 групних и 20 самосталних изложби, а његова дела су заступљена и у неколико књига и есеја о цртежу. Добитник је награде на Првом бијеналу фантастике у Београду за најбољег младог сликara 2021. godine. Тренутно је на докторским студијама на Факултету примењених уметности у Београду.

Господине Ћика, снега је било на планинама, али сте се ви добро припремила да га правите и када га нема.

– Ова сезона је била врло успешна. Уочи сезоне смо направили велико акумулациони језеро на врху Караман гребена тако да смо имали довољно воде за прављење вештаког снега.

На Копаонику је сезона трајале 118 дана, на Старој планини 75, на Златибору 80 дана. Било је укупном шест милиона и 500 хиљада пролазака кроз капије наших скијалишта. Продато је 300 хиљада ски-карата и остварен промет већи за 20 одсто у односу на прошлу годину.

Домаћи гости су најбројнији на Копаонику, а ко нам је долазио из иностранства?

– Предњаче гости из региона, из Румуније, Грчке, али и из Кине. Копаоник постаје, а већ и јесте, водећи регионални ски центар.

Скијање је завршено а какви су даљи планови?

– За нас нема одмора. Након ски сезоне радимо сервисирање опреме, а онда почињу припреме за летњу туристичку сезону.

На планинама пуна сезона траје и лети јер су нам последњих година лета у градовима све врелија, па се онда трудимо да одемо на неке више надморске висине како бисмо ту врућину лакше поднели.

„Данас смо имали неке непланиране ситуације. Ауто нам се мали покварио. Били смо два-три сата код мајстора. После нас је ухватио мрак пред прелазак у Белорусију. Пролазили смо кроз нека села напуштена и мрачна. Није баш била целоцневна пријатна ситуација, али и даље смо насмејани, имамо жељу и вољу да помогнемо малим херојима“, наглашава Марко Трмчић.

„Био нам је много бољи дан него јуче. Ево, стигли смо до Минска, што нам је био циљ за данас“, додаје Младен Вучковић.
У акцији „За мале велике хероје“ на путу до Кине до сада су прешли 1.600 километара. У Минску их је дочекала амбасадорка Србије Илина Вукајловић.

„Поред неизмерног поноса који осећамо када видимо нашу заставу која се виори на 'југу', симболу некадашње Југославије, видимо и диван пример тога како свако од нас, као појединац, на конструктиван начин може да допринесе својој земљи и добробити нашег друштва“, истиче амбасадорка.

„Настављамо ка Москви све нам иде по плану планирали смо свакако 4. дан да будемо у Москви пратите нас и даље и шаљите СМС поруке на 3027“, поручује Марко.

Први новац већ је прикуљен, 100.000 евра, захваљујући гласовима публике током „Песме за Евровизију“. Све детаље и начине за донирање акцији „За мале велике хероје“ можете пронаћи овде.

„Бојим се – за сада – да ће, иако ће све мање људи имати значајније користи од ових алата, већина људи наставити да одустаје од слободног деловања, креативности, доношења одлука и других виталних вештина у корист ових још увек примитивних вештачких интелигенција“, написао је футуриста Џон Смарт у есеју који је део универзитетског извештаја од скоро 300 страница назван Бити човек у будућности (The Future of Being Human).

Забринутост долази усред текуће трке за убрзањем развоја и усвајања вештачке интелигенције која је привукла милијарде долара инвестиција, заједно са скептицизмом и подршком влада широм света.

Технолошки гиганти улажу у своје пословање уверени да ће вештачка интелигенција променити начин на који радимо све – посао, комуникацију, тражење информација – а компаније попут „Гугла“, „Мајкрософта“ и „Мете“ се утркују да направе ВИ (агенте агенте засноване на вештачкој интелигенцији) који могу да обављају задатке у име особе. Међутим, стручњаци упозоравају у извештају да би такав напредак могао навести људе да се превише ослањају на вештачку интелигенцију у будућности.

Брзо ширење вештачке интелигенције већ је покренуло велика питања о томе како ће се људи прилагодити овом најновијем технолошком таласу, укључујући и то да ли би то могло да доведе до губљења посла или до генерисања опасних дезинформација.

У извештају Универзитета Илон, у који је Си-Ен-Ен имао увид, доводе се у питање обећања технолошких гиганата да ће вредност ВИ бити у аутоматизацији ситних задатака за које не треба много размишљања како би људи могли да посвете више времена сложеним, креативним активностима.

Извештај такође наводи резултате истраживања које су ове године објавили „Мајкрософт“ и Универзитет Карнеги Мелон, у којем се сугерише да би коришћење генеративних алата вештачке интелигенције могло негативно да утиче на вештине критичког размишљања

„Фундаментална, револуционарна промена“

Истраживачи Универзитета Илон анкетирали су 301 технолошког лидера, аналитичара и научника, укључујући Винта Серфа, једног од „очева интернета“ и сада потпредседника „Гугла“; Џонатана Грудина, професора Информационе школе Универзитета у Вашингтону и бившег дугогодишњег истраживача и менаџера пројеката у „Мајкрософту“; бившег потпредседника Института Аспен Чарлија Фајерстона; технолошку футуристкињу и извршну директорку компаније "Futuremade" Трејси Фолоуз. Скоро 200 испитаника написало је своје одговоре у форми и дужини стручног есеја.

Више од 60 одсто испитаника рекло је да очекује да ће, у наредних 10 година, ВИ променити људске способности на „дубок и смислен“ или „фундаменталан, револуционаран“ начин. Половина је изјавила да очекује да ће ВИ донети промене човечанству набоље и нагоре у једнакој мери, док је 23 одсто анкетираних рекло да ће промене бити углавном на горе. Само 16 одсто оценило је да ће промене бити углавном набоље (остатак је рекао да не зна или да очекује незнатне промене).

Испитаници су такође предвидели да ће до 2035. године ВИ изазвати „углавном негативне“ промене на 12 људских особина међу којима су социјална и емоционална интелигенција, капацитет и спремност да се дубоко промишља, емпатија и примена моралног просуђивања и ментално благостање.

Људски капацитети у тим областима могли би да се погоршају ако се људи све више обраћају вештачкој интелигенцији за помоћ при извршавању задатака као што су истраживање и изградња односа ради погодности, наводи се у извештају. Пад умешности у тим и другим кључним способностима могао би да има забрињавајуће импликације на људско друштво, као што су „ширење поларизације, неједнакости и смањење слободног деловања људи“, наводе истраживачи.

Стручњаци који су допринели изради извештаја очекују да ће само три области доживети углавном позитивне промене: радозналост и капацитет за учење, доношење одлука и решавање проблема и иновативно размишљање и креативност. Чак и међу алатима који су данас доступни, програми који могу да генеришу уметничка дела и решавају проблеме кодирања су међу најпопуларнијим. И многи стручњаци верују да, иако би ВИ могла заменити неке људске послове, такође би могла да створи нове категорије послова које још не постоје.

Еволуција вештачке интелигенције

Многи проблеми наведени у извештају односе се на то како технолошки лидери предвиђају да ће људи уградити ВИ у свој свакодневни живот до 2035. године.

Серф је рекао да очекује да ће се људи ускоро ослањати на ВИ агенте, који су дигитални помагачи који могу независно да ураде све, од хватања белешки током састанка до прављења резервација за вечеру, преговарања о сложеним пословним уговорима или писања кода.

Технолошке компаније већ уводе почетне верзије ВИ агената – у „Амазону“ кажу да њихов унапређени гласовни асистент Алекса може наручити ваше намирнице, а „Мета“ дозвољава предузећима да обликују агенте засноване на ВИ за корисничку подршку, како би одговарали на питања на друштвеним медијима.

Такви алати могу људима да уштеде време и енергију у свакодневним задацима, као и да помажу у областима попут медицинског истраживања. Али Серф такође брине да људи постају „све више технолошки зависни“ од система који могу да дају погрешне одговоре или покваре ствари.

„Можете да предвидите и неку крхкост у свему овоме. На пример, ништа од ових ствари не ради без струје, зар не? Ове ствари, на које се ослањате толико да изазову тешку зависност, дивне су када раде, а када не раде, могу бити потенцијално прилично опасне“, истакао је Серф у интервјуу за Си-Ен-Ен.

Серф је нагласио важност алата који помажу да се људи разликују од онлајн ботова заснованих на ВИ, као и транспарентност око ефикасности високо аутономних алата ВИ. Позвао је компаније које праве моделе ВИ да воде „ревизијске дневнике“ који би им омогућили да испитају када и зашто су њихови алати направили грешке.

Извршна директорка компаније "Futuremade" Трејси Фолоуз рекла је за Си-Ен-Ен да очекује да ће интеракција људи са вештачком интелигенцијом превазићи оквире екрана на којима људи данас генерално комуницирају са ВИ четботовима. Уместо тога, ВИ технологија ће бити интегрисана у различите уређаје, попут паметних сатова, као и у грађевине и домове где људи једноставно могу да постављају питања наглас. Али са том лакоћом приступа, људи могу почети да пребацују и емпатију на ВИ агенте.

 „Вештачка интелигенција можда ће преузети љубазност, емоционалну подршку, бригу и прикупљања средстава у добротворне сврхе и радити то све уместо људи“, написала је Фолоузова у свом есеју.

Према њеним речима, људи могу да формирају емоционалне везе са ВИ персонама и инфлуенсерима, што доводи до недоумица и „забринутости због тога да ли ће аутентични, реципрочни односи бити гурнути у страну у корист предвидљивије дигиталне везе која се може контролисати“.

Људи су већ почели да успостављају односе са четботовома, што је имало различите ефекте. Неки су, на пример, уз помоћ ВИ направили реплике преминулих вољених особа. Родитељи неколицине младих људи су такође предузели правне мере након што су, како кажу, њихова деца повређена због везе са четботовима.

Ипак, стручњаци кажу да људи имају времена да спрече неке од најгорих потенцијалних исхода са ВИ кроз регулацију, обуку у дигиталној писмености и једноставно давање приоритета међуљудским односима.

Ричард Рајсман, виши сарадник у Фондацији за америчке иновације, нагласио је у извештају да следећа деценија означава прекретницу у томе да ли вештачка интелигенција проширује потенцијале човечанства или их смањује.

„Сада нас у погрешном правцу води доминантна моћ ’технолошко-индустријског система', али још увек имамо шансу да то исправимо“, поручио је Рајсман.

„Идеја је нешто потпуно ново јер ја не доживљавам слику само као објекат већ је доживљавам потпуно као једну ауру, као једно биће. То јесте један део бића које је унутар мог бића и који изражавам на дводимензионалној површини“, објашњава Марија Шавија, ликовна уметница

Мотив палете у самом називу поставке упућује на уметникову повезаност са бојама којима ствара. Палета представља извор боје као променљиве материје коју уметник додаје, одузима, наноси у слојевима, са којом експериментише и истражује.

„Желим да осликам душу саме слике која је потпуно променљива у односу на самог посматрача и само светло, на основу чак и емотивног доживљаја самог посматрача“, истакла је Шавија.

Тринаест уља на платну, носи називе градова, па тако бојом и интензитетом светла упућују на вибрантност Лисабона, Прага, Москве, Дубаија, Лондона или Фиренце. Поставка је у Галерији 73 отворена до 8. априла.

У белоруској престоници ће преноћити, али се неће дуго задржавати пошто ће око шест ујутру кренути даље ка Москви.

До сада су прешли око 1.600 километара од више од 12.000 колико ће прећи на путу до Пекинга, у оквиру акције „За мале велике хероје“ којом се прикупља новац за Институт за неонатологију.

Први део новца од 100.000 евра већ је прикупљен захваљујући гласовима публике током „Песме за Евровизију“. Све детаље и начине за донирање акцији „За мале велике хероје“ можете пронаћи овде.

„Откривена египатска гробница осветлила је део египатске историје од 1.640. до 1.540. године, када су се фараони-ратници борили за територије. То је био период немира, сукоба, борби”, рекао је Вегнер, археолог на Универзитету у Пенсилванији и кустос одељења египтологије музеја „Пен”.

Додаје да је овај период познат као златно доба многих фараона – Рамзеса, Тутанкамона и других.

На обронцима Западне планине Анубиса, на дубини од 23 метра, недалеко од града Абидоса, једног од најстаријих градова древног Египта, налази се гробница египатског владара.

Мистериозна династија

Како је истакао професор Вегнер, владар је припадао мистериозној династији.

Вегнеров тим је током претходног периода открио гробницу (2014. године), у близини остатака гробнице фараона по имену Сенеб Каи. Током ратова, извучено је тело фараона Каија и премештено на другу локацију.

Вековима касније, истраживачи су прегледали скелет и пронашли 22 ране у костима, укључујући бројне ударе секиром у лобању, па су закључили да је владар страдао у бици.

Зидови гробнице Сенеба Каија украшени су сликама са хијероглифима који крију краљево име.

Нова открића

Археолози су открили још седам гробница, укупно осам из Абидоских пописа краљева.

„Веровали смо да нема шта ново наћи, а онда смо открили још једну гробницу и то много већу”, нагласио је професор Вегнер.

У гробници се налази неколико ходника или комора са таваницама од кречњака. Тај фараон је вероватно био претходник Сенеба Каија

Вегнер се ипак нада да ће потврдити нови краљев идентитет. Археолошки тим открива и тајне околине гробнице.

Вегнер планира да се овог лета врати и настави ископавање.

„Планински простор Анубиса дао је много података о историји Египта, од када се копа на том подручју, односно од 1990. године. То је простор на коме је сахрањено много владара, краљевско гробље или долине краљева”, рекао је на крају Јосеф Вегнер, вођа тима који је открио нову гробницу.

Тако је и протекли викенд провео на свом омиљеном скијалишту Бакеира у Пиринејима, уредно чекајући ски лифт заједно са осталим скијашима и настојећи да се не издваја од „обичних“ људи. Његов високи стас и препознатљива појава, међутим, нису могли да прођу незапажено. 

Уживајући на снегу, 57-годишњи монарх се можда превише опустио, па га је јако сунце ухватило у лицу толико да се са ски викенда вратио у Мадрид сав црвен и зајапурен. Само су му око очију остали бели трагови од скијашких наочара које је носио. 

Потпуно неуобичајена и помало неозбиљна слика за једног краља, нарочито када има обавезу да се и обрати присутнима на неком званичном скупу. 

Управо то догодило се дан касније, када је било предвиђено да отвори међународни економски форум „Пробуди се, Шпанијо“, који је окупио 150 лидера из области економије и политике из целог света. Свестан да ће његова појава код многих изазвати смех, Фелипе се нашалио на свој рачун, па се на почетку говора извинио због свог изгледа, уз коментар да се то дешава када се не заштитите од сунца на адекватан начин. 

А онда је своје до пола румене, а од пола беле образе развукао у широк осмех, што је изазвало симпатије присутних, посебно оних који, попут њега, такође воле да уживају у белим спортовима.

„У сваком селу где је наша екипа одлазила и преузимала ове предмете најосновније питање је било, а то се бележило све у свесци, име и презиме власника, из којег је места, из којег је села и назив предмета“, наводи Гојко Миливојевић, директор Центра за културу „Сава Дечанац“ у Лепосавићу. 

Драгоцени сведоци прошлости изложени су у више сегмената од земљаног и дрвеног посуђа, до израде тканина и народне ношње. Представљено је како је изгледала девојачка соба, стамбени простор са огњиштем, као симболом опстанка на Косову и Метохији.

„Чиме су се наши преци хранили, шта су облачили у одређеним периодима живљења и тако даље и све да сачувамо генерацијама које долазе да они то виде и мислим да то заиста има једну велику вредност“, објашњава Миливојевић.

Најстарији предмет у збирци је јелек који је мајка Јелица направила ћерки Стани 1802. године за сабор у селу Кијевчиће.

„Чувањем ових предмета чувамо једну традицију, долази све више деце, све више људи са стране које обиђу нашу општину долази овде, погледају. За нас је то заиста велико јер немају више где да виде ове предмете“, нагласио је директор Центра за културу „Сава Дечанац“.

Колекција етно експоната уз чување историје и традиције, подсећа на обичаје и вредности које су обликовале прошлост на Косову и Метохији.

„Има две вредности. Једна је да нам прикаже на овој изложби шта је оно што је актуелно у архитектури у Србији и шта је оно што је у смислу квалитета нешто што желимо да промовишемо. С друге стране представља једну јако добру архиву која ће бити значајна када причамо негде 20 година од данашњег тренутка“, објашњава Слободан Јовић, архитекта и кустос изложбе.

Овогодишњe 47. издање Салона носи назив Под притиском, указујући на бројне изазове и притиске које је архитектура претрпела у последњих годину дана, али и околностима у којима је неопходна промена професионалног деловања.

„Крвна слика Салона архитектуре говори о томе каква нам је архитектура. Ми читамо у новинама и знамо да никад више градилишта нема, а Салон са никад мање радова. Нема великих бироа, нема ни великих имена. И знамо да су неке велике реконструкције завршене, па чак ни то немамо. Говори о томе да су неки људи из неког разлога одлучили да не дођу на Салон“, истакла је Снежана Ристић, архитекта. 

Салон архитектуре трајаће до краја месеца, а пред сам крај биће проглашени добитници награда за најбоље реализовано дело архитектуре и награда, признања и похвала за нереализиване пројекте, конкурсне радове, истраживања и друге архитектонске радове.

Колико је живот особа са аутизмом непредвидив и тежак - потврђују родитељи који су им често једини ослонац. Истичу да аутизам није болест, већ поремећај због кога болује цела породица.

„То је доживотно трајно стање које увек остаје. Њима је потребан надзор 24 сата дневно, зато многе мајке и очеви не раде и морају да буду уз дете, јер немају коме да га оставе“, истакла је Весна Павловић.

“Моје дете има 12 година, још увек је у систему образовања, али када дође до 18 године, губи сва права. Треба нам лични асистент, да би могли да се запосле касније, становање уз подршку, да би могли да буду самостални и да се осећају равноправно“, рекла је Ирена Динитријевић, мајка.

Да би било помака, прво треба да се направи регистар, односно да се коначно утврди колико је особа с аутизмом. Зна се да је четири пута чешћи код дечака него код девојчица. Забрињава и то што нема довољно стручњака који би могли да препознају у раној фази.

„Треба обрати пажњу на то да ли се дете одазива на своје име, какав је контакт погледом, какав је развој комуникацијских способности у најширем контексту, обрати пажња на то да ли дете у свом обрасцу понашања има неке стереотипне и репетитивне радње“, рекао је Зоран Ковачић, дефектолог-олигофренолог, Завод за психофизиолошке поремећаје и говорну патологију "Проф. др Цветко Брајовић".

„Пракса показује да смо ми упућени на приватну праксу што се тиче логопедско - дефектолошких третмана. Ми у државном систему имамо јако мали, готово један термин месечно или ниједан. Ако узмемо породицу која треба да путује из неког мањег места у веће ту немамо подршку система велику“, рекла је Невена Петровић Јојић, Савез Аутизма Србије.

Подршка изостаје и када деца крену у школу. Иако је прошла деценија од увођења инклузивног образовања, кажу, нема инклузивних школа, обучених наставника нити прилагођених програма. Зато родитељи захтевају хитну измену Правилника о пружању социјалних услуга, повећање броја персоналних асистената и бољу повезаност институција.

„Да се омогући персонална асистенција или да то буде породични аистент који ће бити у породици, помоћи особи са аутизмом по изласку из образовног система.Имамо превелик проблем што се тиче смештања наше деце, то су ти млади, одрасли људи, где породица биолошка остари, или премину родитељи, јако је битно да у сарадњи са државом донесемо законске и подзаконске акте, како бисмо развијали услуге у заједници које су достојне човека", истакла је Невена Петровић Јојић, Савез Аутизам Србије.

На ту најважнију, дуго обећавану услугу – становање уз подршку, и даље се чека. Процена је, кажу, да има најмање 900 корсиника који би користили ту услугу само у Београду.

Предах – смештај у Шекспировој улици

У Шекспировој улици у Београду, налази се Предах смештај – услуга социјалне заштите за коју су се изборили родитељи деце са сметњама у развоју.

У овом објекту родитељи могу да оставе своју децу, ако имају неку здравствену интервенцију, а нико други не може да их причува.

Дивовске јапанске подморнице класе „И-400“, величине (површинског) разарача, у свој својој необичности, у том смислу заправо представљају класичан пример технолошке еволуције и инжењерске смелости, мотивисане суштом потребом за самоодржањем у конфликту са далеко надмоћнијим непријатељем.

Дивовска неман

Подводни апарати класе „И-400“, који су у својој утроби у хладне морске дубине носили три борбене летелице, били су дуги 122 метра и истискивали чак три и по хиљаде тона воде, исто колико и лакше крстарице у наоружању Јапанске царске морнарице.

Рад на пројектовању те моћне подморнице-носача авиона, чија је посада бројала чак 157 људи, почео је 1942. године на иницијативу адмирала Исорокуа Јамамотоа, који је, између осталог, предводио одважне и успешне морнаричке ваздушне нападе на седиште америчке Пацифичке флоте у Перл Харбору на Хавајима, на аустралијску метрополу Сиднеј и луку Дач Харбор на Аљаски.

Јамамото, који се у младости две године школовао на Харварду и радио као јапански војни аташе при амбасади у Вашингтону, сматрао је да царска морнарица мора да стекне капацитете којима би могла да периодично угрожава америчко тло. С обзиром на то да су површински носачи авиона крупни циљеви који су лаки за откривање из ваздуха и помоћу (у то време новог и ефикасног изума) радара, за изненадне ударе по територији САД, веровао је, најприкладнији су подводни носачи авиона.

Но, да би њихово деловање имало смисла, морали су да буду превладани проблеми просторне ограничности и тежине, односно, повећан број авиона које могу да понесу.

Горућа потреба

Подморница-носач авиона није била нови концепт, јер су експерименте усмерене на интеграцију војних летелица са подводним машинама још од Првог светског рата вршили Британци, Французи, Немци и Италијани. Њихова размишљања углавном су се односила на извиђање и релативно ограничене ваздушне нападе на неоклопљено цивилно бродовље, јер су у та испитивања, због техничких изазова, углавном били укључене лакше и мање летелице.

Сами Јапанци су, по угледу на немачке узоре, најпре у периоду од 1925. до 1927. године развили лаки (расклопиви) извиђачки авион који би могао бити смештен на домаће подморнице класе „И-5“. Уследио је даљи развој подморница-носача: „И-7“, „И-9“, побољшаних верзија „И-12“, „И-13“ или „И-15“, са којих су се помоћу катапулта могли лансирати један или два авиона, намењених извиђању и нападима на комерцијално бродовље. Кран са чекрцима је коришћен да се летелица по повратку са задатка извади из мора и подигне на палубу.

Међутим, Јапанцима је била потребна још већа ударна сила, па је Јамамото од својих конструктора тражио пловило које би могло да тегли бомбардере, и то не један или два авиона, како је до тада био случај, већ читава три.

Тако је настала класа „И-400“, тип подморнице која је сместа понела титулу највећег подводног пловила на свету. Штавише, њу је задржала више од деценије након завршетка Другог светског рата, све до шездесетих, када су је по димензијама и носивости претекле подморнице на нуклеарни погон.

Квалитети и мане

„И-400“, успешно изграђена у потпуној тајности, била је право чудо технике, не само због својих гигантских размера, већ и релативно велике брзине од 19,6 чворова и великог досега – она је теоретски могла да оплови целу Земљу један и по пут.

Поређења ради, прва јапанска подморница која је понела један авион, „И-5“, била је дугачка 97 и по метара и истискивала 1.970 тона воде, односно, била је за четвртину краћа и готово упола лакша од Јамамотове нове узданице.

Неке од највећих техничких потешкоћа које су морале бити решене су биле како конструисати подморницу тако да задржи пристојне динамичке карактеристике упркос додатној тежини и како добро изоловати велики хангар за смештање летелица тако да у њега не продире вода.

Предност је била то што је хангар, алтернативно, у тешким условима када су Американци из ваздуха добро покривали широка морска пространства и готово у потпуности прекинули непријатељево снабдевање и логистику, могао бити коришћен и за пренос наоружања, горива и других потрепштина за јапанске трупе разбацане по пацифичким острвима.

Ипак, џиновска класа „И-400“ је, неизбежно, имала и више мана. Ту необично крупну морску неман било је лакше приметити од других подморница када би изронила. Такође, зарањала је релативно споро и била тешка за управљање.

Стратешке амбиције

„И-400“, опремљена са осам торпедних цеви и топом калибра 140 милиметара, у својој унутрашњости, попут трудне женке грбавог кита, носила је три ваздухопловна двоседа „М6А1 сеиран“, максималне брзине од 474 километара на час.

Ти хидроплани, које је призводило предузеће „Аићи летелице“, могли су да буду наоружани са четири мање бомбе од по 250 килограма или једном тешком од осамсто. Алтернативно, могли су да буду опремљени и торпедом.

Ушли су у наоружање у новембру и децембру 1944, али су због разорног земљотреса при крају те године и америчких ваздушних напада наредне, који су оштетили постројења у Нагоји, направљени у само 28 примерака.

Њихови циљеви требало је да буду ништа мање него амерички велегради Њујорк и Вашингтон. С обзиром на географску локацију Јапана, који се налази ближе западној обали САД, удари на урбане центре на источној били би посебно ефектни када су у питању изненађење, подизање морала јапанске војске и становништва и ратна пропаганда.

Али, како се ситуација на бојишту погоршавала и царство губило територијалне поседе у Пацифику, јапанске војсковође су биле присиљене да коригују стратегију употребе подморница-носача авиона – напуштене су амбиције у вези са нападима на источну обалу САД и као примарни циљ постављен је Панамски канал. Његова потпуна или делимична парализа би спречила или бар осетно отежала трговину између двеју обала САД и, што је још важније, онемогућила или омела пребацивање војних ефектива изграђених у бродоградилиштима у Балтимору, Филаделфији, Норфолку и другде на источној обали у Пацифички океан, где су коришћени у борби против јапанских снага.

Но, до тренутка када су подморнице класе „И-400“ постале оперативне, огромне америчке снаге су већ биле концентрисане у Пацифику, па су јапански планери убрзо одустали и од атака на Панамски канал. Уместо тога, осмишљена је нова операција: камиказе удар на ланац атола Јулити, у склопу Каролиншких острва, где је, у пространој лагуни који су ти атоли оформили, у августу 1945. било укотвљено чак петнаест америчких носача авиона.

На те крупне америчке снаге упућено је неколико подморница носача, од чега и две класе „И-400“, са скромним бројем од укупно 14 авиона. Али, пре него што су они ступили у акцију, из Токија је стигла драматична вест... о предаји државе.

Највеће подморнице на свету тако никада нису узеле учешћа у борби, а њихови капетани, несумњиво поносни на нову, моћну технику којом су командовали, доживели су ироничну судбину да своје импресивне машине предају у руке заповедницима америчких бродова који су били вишеструко мањег габарита.

Заплењене подморнице класе „И-400“ потом су одвезене до Хаваја, где су намерно потопљене торпедима како би се онемогућила инспекција коју су захтевали Совјети.

Изневерена очекивања?

Јапанци су током рата на море извели укупно 36 подморница-носача авиона.

Када је у питању класа „И-400“, првобитно су планирали 18 апарата, али је тај број због проблема са производним ресурсима потом смањен на девет, и, коначно, на пет. На крају, само три су биле изграђене, од чега су само две запловиле на задатак.

Историчари, који за разлику од ондашњих економских планера и ратних стратега имају привилегију да могу хладне главе да завире у прошлост и промисле о већ познатом исходу уместо да у ковитлацу брига и страха покушавају да одгонетну шта им може донети неизвесна будућност, данас једногласно критикују програм изградње необичних „И-400“.

Њихов аргумент је да су оне прогутале пуно времена, рада и новца у за Јапан врло тешким тренуцима када су они били дефицитарни, те да војно гледано не представљају исплатив, оправдани пројекат, пошто се од њих никако није могло очекивати да одсудно утичу на ток рата.

Јер, и да је била изграђена планирана флота од 18 подморница класе „И-400“, она би носила само 54 авиона, што је занемарљив број који не би утицао на исход беспоштедног сукоба у Пацифику.

Ту неповољну оцену на неки начин потврђује и узалудност једине успеле акције бомбардовања америчког копна из ваздуха помоћу подморнице-носача. Њу је у септембру 1942. извело подводно пловило класе „И-15“, чији је лаки извиђачки хидроплан типа „Јокосука Е14“, у настојању да изазове шумски пожар, у два наврата бацио запаљиве бомбе на планинско растиње у држави Орегон, проузроковавши минималну материјалну штету, без људских жртава.

Ипак, може се рећи да поменуто негативно мишљење не узима у довољној мери у обзир чињеницу да је надмоћ савезничких снага у ваздуху присиљавала Јапан да транспорт наоружања и опреме, колико је то могуће, пребаци испод таласа и то да рат, осим конкретне војне, има и друге димензије, попут политичке и пропагандне, које могу да утичу на војну.

Последња улога Вала Килмера била је у филму Top Gun: Maverick, из 2023. године, који је наставак класика снимљеног 1986. године. Климер се појавио у новом наставку у једној од дирљивих сцена са глумцем Томом Крузом.

„Желим да истакнем да је снимање сцене било јако емотивно, а Вала познајем годинама, јако је квалитетан глумац и сјајно је одиграо своју улогу у филму“, једном приликом је истакао глумац Том Круз.

Вал Килмер је остварио једну од својих најпознатијих улога у филму Топ Ган из 1986. године, где је тумачио Тома Ајсмена Казанског, талентованог и самоувереног пилота борбеног авиона који је главни ривал младом Маверику, кога је глумио Том Круз.

Килмер у почетку није био одушевљен сценаријом, али је прихватио улогу, због обавеза према студију "Парамоунт". Његова улога у овом филму упамћена је као велики део успеха филма, а Вал је добио статус филмске иконе.

Вал Килмер рођен је у Лос Анђелесу у САД, 1959. године. Његову породицу погодила је трагедија 1977. године, када се његов млађи брат у 15. години утопио.

Килмер је најмалађи глумац који је примљен у славну школу глуме Џулијард у Њујорку, а то је био почетак успешне глумачке каријере Вал Килмера.

Једном од најбољих улога Вал Килмера сматра се улога Џима Морисона у филму Дорси, из 1991. године, који је режирао чувени Оливер Стон.

„Ако постоји награда најбрилијантнијег човека своје генерације требало би је дати Вал Килмеру. Толико улога у тако жанровски различитим филмовима, које су тако уверљиве. Већина људи чак ни сада не схвата да су у свим тим улогама и ликовима гледали истог глумца“, рекао је филмски критичар Роџер Еберт.

Шта се једе на кето дијети

Кетогена дијета је верзија дијете са мало угљених хидрата и како у интервјуу за Гардијан објашњава проф. Гонзалес, за доручак се на пример једе омлет са сиром. За ручак би могао да буде лосос и поврће, али поврће са ниским садржајем угљених хидрата, дакле поврће без скроба, и нешто слично за вечеру. Нека врста масног меса и поврће са мало скроба – зелено лиснато поврће, а не шаргарепа и кромпир.

Чак и вегетаријанци могу да практикују кетогену дијету, мада би њима то било нешто компликованије. Њихова исхрана би се углавном сводила на намирнице попут авокада и орашастих плодова. Али како напомиње професор, кетогена дијета с обзиром на потребне намирнице може бити прилично оптерећење за кућни буџет.

У чему је тајна кетогене дијете

Очигледно је да ова врста исхране помаже људима са епилепсијом, што указује на један од специфичних ефеката кетогене дијете.

„Дакле, када ограничимо унос угљених хидрата на веома ниске нивое, онда наше тело почиње да сагорева масти као гориво. А када је јетра изложена великим количинама масних киселина, она ће неке од тих масних киселина претворити у ствари које се називају кетонска тела. Када видимо високе нивое кетонских тела у крви које јетра производи, технички смо у кетози, и то даје име кетогеној исхрани. Сада ова кетонска тела могу да користе као гориво мишићи, али и мозак. И то би могао бити један од начина на који утичу на ризик од напада током епилепсије“, објашњава проф. Гонзалес.

Али ова кетонска тела такође имају широк спектар других ефеката у смислу деловања као сигнални молекули, а не само као гориво, додаје професор. Ова кетонска тела су нешто што смо вероватно еволуирали тако да када пролазимо кроз периоде поста, још увек можемо да производимо енергију.

Ако сте гладни или постите, онда је један од проблема тај што мозгу недостаје гориво, јер ће мозак углавном користити глукозу и лактат, који су веома слични молекулима угљених хидрата. Мозак не може да користи масти као гориво. Добра ствар у вези са кетонским телима је што могу да обезбеде алтернативно гориво за мозак када ограничимо унос угљених хидрата.

Да ли и друге дијете са мало угљених хидрата покрећу процес кетозе

Друге врсте дијета са ниским садржајем угљених хидрата, као што су Аткинсова или палео дијета, такође ограничавају унос угљених хидрата до одређеног степена, али се на друге начине разликују од кетогене дијете.

„Ако узмемо Аткинсову дијету као један пример, можда има мало угљених хидрата, али има релативно висок ниво протеина. А протеин може да спречи кетозу. Јер када једемо протеине, добијамо инсулински одговор. А то ће смањити количине масти које циркулишу у крвотоку, смањујући количину која је доступна јетри да их претвори у кетонска тела“, напомиње др Гонзалес.

Кето дијета и губитак тежине

Постоји доста доказа да, у просеку, кетогена дијета резултира губитком тежине. У просеку, чини се да није нужно ефикаснија од других приступа, али многи тврде да су изгубили доста килограма захваљујући оваквом начину исхране.

„Код кето дијете се може догодити неколико ствари. Неко може приметити промену у потрошњи енергије и имати осећај да једе много више хране, али и даље губи на тежини. Нема довољно поузданих доказа за било какве промене у потрошњи енергије на кетогеној исхрани, али чини се да је губитак тежине више повезан са мање калорија које се уносе“, наводи професор.

Узрок губитка тежине могу бити и хормонске промене које се јављају код овакве врсте исхране. Мада је је можда објашњење још једноставније, јер ограничавање било које главне хранљиве материје доводи до рестриктивног избора, који са друге стране помаже људима да се придржавају нижег укупног уноса калорија.

Такође треба имати у виду и психолошке ефекте с обзиром на то да храна која се једе на кето дијети није типична и људи се можда осећају као да уопште не држе дијету и мада једу пуно хране, у ствари једу мање калорија.

Мора се имати у виду и мотивациони фактор, напомиње професор Гонзалес, јер једна од ствари које се дешавају у првих неколико дана кетогене дијете је да прилично брзо долази до губитка тежине.

„А то заправо нису масне наслаге и сало које губите. То је углавном гликоген, који је ускладиштени облик угљених хидрата. И такође, врло брзо губите доста воде, јер се гликоген складишти са водом. Дакле, иако то можда није стварни губитак масти, сама чињеница да људи виде на ваги да брзо губе на тежини може бити мотивациони фактор, који им онда помаже да се тога држе на дужи рок, и на крају виде стварни губитак масти.“

Нежељени ефекти кето дијете

Професор Гонзалес каже да постоје неки нежељени ефекти или бар неки ризици или потенцијални ризици којих треба бити свестан. Једна од најјаснијих је да се код многих често јавља прилично значајно повећање нивоа ЛДЛ или холестерола липопротеина ниске густине, који обично називамо лош холестерол, за који се сматра да изазива атеросклерозу, која доводи до срчаних обољења.

Професор Гонзалес и његов тим је недавно урадио истраживање о неким последицама кетогене дијете на здравље људи. Учесници студије су били подељени у три групе. Једна група је требало да се придржава кето дијете, друга да настави са прилично нормалном исхраном, а трећа група је била на дијети која је имала високе укупне количине угљених хидрата, али им је био ограничен унос шећера. Учесници су на овом режиму били 12 недеља.

„И оно што смо открили је да је кетогена дијета резултирала губитком тежине. Али неке од последица су биле повећање овог ЛДЛ холестерола, такође извесне промене у њиховом цревном микробиому, као и промене у начину на који су реаговали на угљене хидрате, односно, нису били у стању да контролишу ниво шећера у крви тако ефикасно након кетогене дијете“, наводи Гонзалес.

Додуше, напомиње професор, вероватно је у питању био краткорочни ефекат и да би се регулација нивоа шећера нормализовала прилично брзо када поново уведу угљене хидрате у исхрану, мада би то требало додатно проверити.

Код микробиома испитаника који су се придржавали кетогене исхране пронађене су промене посебно код неколико врста бактерија, пре свега бифидобактерија, што донекле објашњава зашто долази до повишених нивоа холестерола.

„Познато је да висок унос засићених масти повећава ЛДЛ холестерол. Али независно од тога, чини се да бифидобактерије такође играју улогу у метаболизму холестерола. Тако да мислимо да је вероватно недостатак влакана на кетогеној исхрани узроковао ову промену у бифидобактеријама, а то би такође могло допринети ЛДЛ холестеролу који смо видели“, напомиње проф. Гонзалес.

Као и код било које рестриктивне дијете, постоје ризици од нутритивне дефицијенције, па је један од начина за потенцијално ублажавање тих последица да се ова дијета користи само у краткорочним временским оквирима, саветује професор.

Други начин би могао бити допуна одређеним хранљивим материјама које ће то подржати или да се пажљивије бира врста хране и да се обезбеди добољно поврћа уз останак на кетогеној дијети.

Зашто је кето дијета популарнија од уравнотежене исхране

„Још једна ствар која је независна од губитка тежине је да кетогена дијета снижава концентрацију глукозе у крви док сте на дијети. То би могло изгледати очигледно јер људи једу мање угљених хидрата, али оно што је занимљиво је да се чак и нивои шећера у крви наташте снижавају кетогеном дијетом. А ми мислимо да је то посебан ефекат кетонских тела јер ова кетонска тела директно делују на јетру, да се смањи количина глукозе коју јетра ослобађа“, додаје професор.

За оне који морају да контролишу ниво шећера из медицинских разлога, рецимо ако имају дијабетес типа 2, овакав начин исхране би могао да буде од велике помоћи. У сваком случају, чини се да сваки облик ограничења угљених хидрата производи неку корист за ниво шећера у крви. Ако људи могу постићи и губитак тежине, онда то може имати додатну корист за њихову способност да контролишу ниво шећера у крви.

Шта још треба истражити

Професор Гонзалес наводи да започиње серију студија како би проучили дугорочне ефекте ове врсте исхране, између осталог и сагледавање ризика од рака дебелог црева.

„Једна ствар коју желим да разумем је да ли можемо да опонашамо неке од позитивних ефеката кетогене дијете без негативних последица. А један од начина да се то постигне могу бити суплементи кетона. Дакле, нови начини за повећање нивоа кетона у крви без ограничавања уноса угљених хидрата у исхрани.“

У сваком случају, пре него што одлучите да пређете на кето дијету, вреди размислити да ли имате контраиндикације за такав начин исхране и који су вам циљеви, напомиње професор.

„Тако, на пример, ако имате висок ниво шећера у крви и ваш холестерол је у добрим границама, онда је можда вредно покушати са неком врстом ограничења угљених хидрата, али и да будете свесни потенцијалних недостатака хранљивих материја“, закључује проф. др Хавијер Гонзалес.

Гуштери чије је станиште на копну широм света, заштићени су Међународном конвенцијом о међународној трговини угроженим врстама (CITES), као и још ређе – морске игуане са Галапагоса.

„Сва измештања игуана из њиховог природног станишта од 1936. па надаље вршена су неовлашћено и стога су незаконита“, наводи се у студији.

„Наше истраживање показује како је организована текућа крађа ретких животиња из Еквадора, и како је Уганда постала центар за кријумчарење“, наводи коауторка Сандра Алтер, у саопштењу организације за заштиту врста "Pro Vildlife".

„У средишту шверца игуана је човек који сада послује из Уганде; само он је зарадио око три милиона долара од илегалне трговине”, рекао је Винсент Најман са Универзитета Оксфорд Брукс.

„Уганда држи глобални монопол на трговину галапагоским игуанама. Тај човек је трговао илегално ухваћеним гмизавцима најмање од 1999. године и неколико пута је хапшен, укључујући у Кенији и Новом Зеланду“, наводи се у Студији.

„Он сада организује трговину из Уганде, а курири доносе залихе из других земаља“, каже Сандра Алтер, биолог.

Већина животиња заврши у Азији

Већина шверцованих животиња је намењена азијском тржишту. Међутим, повремено их шаљу и у Шведску, Канаду и Украјину.

„Према трговинској бази података CITES, Уганда је пријавила извоз 77 животиња. По цени на црном тржишту од 30.000 до 50.000 долара по животињи, то значи да су у питању пошиљке у вредности од 2,2 до три милиона долара”, каже Најман.

Аутори студије стога позивају надлежне органе да не издају извозне дозволе за животиње којима се тргује без претходнe провере порекла и кредибилитета подносилаца захтева.

Све животиње за које се не може доказати порекло такође морају бити заплењене „у складу са националним законом“, упозоравају истраживачи.

Острва Галапагос припадају Еквадору и налазе се на око хиљаду километара од копна. Они су вулканског порекла и дом су многим животињским врстама.

Британски природњак Чарлс Дарвин био је инспирисан током своје експедиције на Галапагосу, па је тако успео да развије своју теорију еволуције, коју је забележио у делу О пореклу врста. Острво је под заштитом Унеска као светска баштина од 1978. године.

„Кључна ствар код терапијских паса јесте да су они бирани из посебно контролисаних крвних контролисаних легала, и да су прошли строге контроле и тестове. Након тих тестова, уколико их прођу, тек онда могу да уђу у процес обуке за терапијског пса“, рекао је терапеут Стевин.

Додаје да, када се одлучи да пас може бити терапеутски пас, мора да се нађе компатибилни водич, јер, како објашњава, не одговара сваки човек – сваком псу терапеуту. Важно је да терапијски тим буде компатибилан.

Прва процена карактера и темперамента пса, ради се већ са два месеца њихове старости. Следећи корак је процес социјализације а потом са 12 до 16 месеци иду на другу процену када се одлучује да ли они могу бити водичи, помагачи или терапеутски пси.

Конкретно, Нана је тренирана да оствари контакт са корисницима, односно са децом којој је потребна. У односу на људе који имају нека очекивања, пас нема очекивања и то је оно што деца, која имају третмане са псима осете, и успевају да остваре тај важан невербални контакт.

„Дешава се да Нана и дете остваре однос, да они одаберу и дају ми до знања коју ћемо активност радити, и цео мој план“, каже Стевин, и истиче да та метода свакако остварује успех.

„Свако дете има потребу другачију, у односу на друго дете. Негде смо видели резултате после две, три недеље, негде смо видели после два, три месеца. Пас се не уводи увек на почетку терапије“, објашњава гост РТС-а.

Каже да је процедура таква због тога да се дете не би увеодило нагло у стрес, као и због уверавања да неће бити контраефеката.

Истиче да концепт пет терапије подразумева важност добробити пса, подједнако као добробит детета.

Говорећи о законским оквирима пет терапије, Стевин каже да су одређени чланови спорни, те да због нерегулисаности у прописима, постоји проблем при, рецимо, уласку у болнице, како би се посетила деца и слично…

Гост Београдске хронике се нада да ће и област терапија у којима учествују пси, ускоро бити, у том смислу регулисана, као што је то случај у неким другим државама, попут Хрватске.

Док су слушали хип-хоп хитове из деведесетих, компјутерски програмери су се дружили са глумцима и руководиоцима студија, најављујући промене моћних играча у индустрији.

ВИ у Холивуду је „неизбежна“, каже Брин Музер, домаћин забаве и суоснивач „Мунвелија“ (Moonvalley), који је креирао алат генерисан ВИ Мери (Marey) откупљујући снимке филмских стваралаца уз њихов пристанак. Музер напомиње да иако је вештачка интелигенција можда још увек непожељна реч, њихов производ је „чист“ јер плаћају за садржај.

„Уметници би требало да буду за преговарачким столом“, сматра Музер, и додаје да је боље направити алат намењен филмским ствараоцима, него да их „прегазе велике технолошке компаније“.

Вештачка интелигенција и ауторска права

Вештачка интелигенција је дуго била приказивана као негативац у Холивуду. У Терминатору, ВИ коју користи америчка војска одлучује да уништи све на Земљи.

Али креатори вештачке интелигенције, а не сама технологија, поднели су највећи терет критика. Компаније користе јавно доступне податке да направе своје моделе вештачке интелигенције – што укључује материјал заштићен ауторским правима који се дели на мрежи – а креатори истичу да су опљачкани.

„ОпенАИ“, „Гугл“ и друге технолошке компаније суочавају се са више тужби писаца, глумаца и новинских организација, у којима се наводи да је њихов рад украден ради обуке вештачке интелигенције без њиховог пристанка. Студији као што су Парамаунт, Дизни и Универзал, који поседују ауторска права на филмове и ТВ серије, под притиском писаца су позвани да ураде исто, мада још увек нико није предузео правне мере.

„Сви смо се јако борили за законе о ауторским правима, и нико не жели да види да им се украде дело да би неко други профитирао од тога“, каже господин Музер.

Технологија је свеприсутна

„ОпенАИ“ је био домаћин филмског фестивала ВИ у Лос Анђелесу раније овог месеца. Директори „Марвела“, Џо и Ентони Русо рекли су за Волстрит џурнал да планирају да уложе 400 милиона долара у израду алата вештачке интелигенције за филмске ствараоце.

Али утицај на то како ће то променити будућност индустрије забаве остаје нејасан.

Генеративна ВИ, на пример, омогућава рачунарима да уче и решавају проблеме на начине који могу изгледати људски – иако много брже. Многи се брину да ће технологија заменити њихове послове јер се вештачка интелигенција користи за генерисање сценарија, анимација, локација, гласова и глумаца.

Ако питате „ОпенАИ“-јевог популарног чет бота, ChatGPT-a, који послови у филмској индустрији ће бити најлакше замењени вештачком интелигенцијом, статисти су се нашли на врху листе као „најугроженији“, док се „глумци и редитељи са А-листе“ сматрају најбезбеднијим јер „моћ звезде и препознатљивост бренда чине врхунски таленат незамењивим“.

„Овде смо да учимо“, рекао је новинару Би-Би-Сија један руководилац студија који је присуствовао забави. „Ми ништа не потписујемо нити купујемо, али смо заинтересовани.“

Музер и његов суоснивач Наим Талакдар страствено говоре о томе како ће ВИ трансформисати Холивуд и омогућити филмским ствараоцима да стварају епове у стилу блокбастера са много нижим буџетима. То би могло довести до многих лоших филмова – али би такође могло да помогне у откривању следећег Квентина Тарантина или Мартина Скорсезеа, чак и ако немају подршку великих студија.

„Ова технологија је потпуно бесмислена без уметника у њеном средишту; технологија мора на крају да буде подређена уметнику“, наглашава Талакдар.

Технолошке компаније играју на карту Кине

Технолошке компаније кажу да не могу да се такмиче са Кином према постојећим америчким законима о ауторским правима и да им је потребан неометан приступ филмским делима – од Микија Мауса до Матрикса – да би обучили своје моделе представљајући то као питање националне безбедности.

„Гугл“ и „ОпенАИ“ желе да америчка влада означи уметност, филмове и ТВ емисије заштићене ауторским правима као „поштену употребу“ за обуку вештачке интелигенције, тврдећи да ће без изузетака изгубити трку од Кине.

Холивудски филмски ствараоци кажу да технолошке компаније покушавају да поткопају индустрију забаве, за коју истичу да обезбеђује више од 2,3 милиона радних места у САД.

„Чврсто верујемо да америчко глобално вођство у вештачкој интелигенцији не сме да иде на рачун наших основних креативних индустрија“, написала је група од више од 400 холивудских звезда са А-листе.  

Међу потписницима писма биле су звезде као што су Бен Стилер, Пол Макартни, Кејт Бланшет и Лили Ваховски, једна од креаторки Матрикса, који приказује дистопијску симулирану стварност у којој су људи поробљени интелигентним машинама.

Многи у Холивуду су и даље уплашени шта ВИ значи за њихову будућност

Испред канцеларије Disney Character Voices-а раније овог месеца, десетине глумаца су протестовали против компанија за видео-игре због одбијања да се договоре о коришћењу вештачке интелигенције у видео-играма.

Глумци желе уговор који гарантује да се њихови гласови и сличност неће користити без њиховог пристанка за обуку модела ВИ који ће их заменити у будућности.

Музер каже да ће вештачка интелигенција омогућити филмским ствараоцима да стварају невероватну уметност – ако се то уради како треба. Са људима који се баве тим, каже он, вештачка интелигенција би им могла помоћи да створе сетове и светове којима не могу лако да приступе или измисле – и да то ураде много брже од онога што би традиционално могли да раде са компјутерском графиком и визуелним ефектима.

„Покушавамо да кажемо, гледајте, технологија ће бити у свему. Хајде да се потрудимо да се боримо колико год можемо да будемо сигурни да је то урађено на прави начин и да уметнике не прегазе велике технолошке компаније.“

„Ја сам знао да се спрема Монографија зато што је то обавеза када се добија награда „Павле Вуисић“. Постоје нека средства и за документарни филм. Ја сам покушао да некако то мимоиђем. Питао сам, рекли су да нема смисла… Морам да признам да сам јако мало учествовао у томе, и да сам добио готов производ. Хвала на томе“, изјавио је Штимац пред промоцију Монографије.

Аутор и редитељ документарног филма Славко Штимац – самотњак, је Срђа Пенезић.

Аутори филма и Монографије кажу да су инспирацију пронашли у несвакидашњем начину глуме Штимца, и његовој ненаметљивости. Име представе је Да кренемо испочетка, а главну улогу тумачи – Славко Штимац.

„Боравак у природни постаје нешто што није само избор већ и потреба, поготово младих људи који су због свог стила живота мање у прилици, или због живота у градовима све више се негде тражи и доживљавава та врста туризма као нешто изузетно важно, битно, здраво, потребно“, рекла је Јелена Станковић, из Туристичке организације Београда.

Ипак, не би свако да у природни борави на традиционалан начин – у шатору, те је све популарнији концепт луксузног камповања односно глампинг – урбано камповање које подразумева боравак у природи, али у потпуном комфору.

На свега 60 километара од центра Београда, налази се права оаза мира и тишине, у срцу Космаја.

Ту оазу створили су Марија и Рајко Вујовић пре две године. Београда, а у близини урбане средине највише траже домаћи туристи, како млади тако и старији.

„Највеће интересовање је за неки посебан доживљај, то је оно што људи све више траже, не глампинг као само глампинг већ да доживе нека нова и другачија искуства. Наше куће су направљене у складу и хармонији са природом и то је нешто што људи препознају. У кући има баш све што је потребноод да кажем неке хотелске опреме“, рекла је Марија.

Екотуризам је у порасту у целом свету, а кампинг и глампинг омогућавају уживање у природи, а без остављања отпадака који је загађују.

„Чим одете у природу гледате да се понашате еколошки одговорно, да пре свега научимо да се односимо према тој природни онако како треба, да сачувамо не бисмо ли у будућности имали заиста шта да понудимо домаћин, али и страним гостима који трагају за таквим местима која су у ствари излована, без светлосног и звучног загађења где заиста можете да доживите неки спој са природом, неко растерећење, просто један начин одмора“, испричао је Владимир Ђумић, оснивач Кампинг асоцијације Србије.

„Важно је за Београд да такви капацитети постоје, будући да структура тих гостију постаје све већа и већа. То више нису само млади људи, авантуристи који би нам можда први пали на памет када причамо о кампингу и глампингу и еко туризму већ просто људи који осећају потребну да им такав одмор треба“, додала је Станковићева из, ТОБ-а.