Објашњава да на ментално здравље младих истовремено утичу биолошки, психолошки и социјални фактори, као и друштвене околности у којима одрастају.

Међу највећим изазовима издваја очекивања у погледу академског успеха, питање економске стабилности и потребу младих да изграде личну самосталност.

Додатни притисак представља и стално упоређивање са другима, које се више не одвија само у непосредним контактима већ и у дигиталном окружењу, где млади граде слику о себи и сопственој успешности.

Активизам младима доноси осећај смисла и припадности

Говорећи о актуелним друштвеним и политичким околностима и учешћу студената у друштвеном активизму, Рајићева указује да таква искуства могу да имају позитиван утицај на психолошки развој младих.

Истиче да је младост период у којем постоји изражена потреба за аутономијом, сопственим гласом и изградњом вредности, због чега учешће у друштвеним процесима може да допринесе осећају смисла и личне успешности.

„Када дође до одређеног разрешења и исхода који су били циљ младих људи, то у себи носи ресурсе и капацитете за развој позитивног мишљења, даље позиционирање и осећај смислености", објашњава Рајићева.

Додаје да су студенти, као млади људи у раном одраслом добу, током друштвеног ангажовања пролазили кроз различите изазове, неизвесност и стрепњу, али да остварени исходи могу да допринесу осећају успешности.

Посебно наглашава значај солидарности, која се развија кроз заједничко деловање и представља важан психолошки ресурс.

Солидарност помаже, али није замена за стручну помоћ

Иако заједништво, нада и ентузијазам могу позитивно да утичу на ментално здравље, Рајићева упозорава да се друштвени активизам не може посматрати као средство за излечење депресије или других психичких потешкоћа.

„Оно што може јесте да помогне у стварању позитивнијег погледа, увида и мишљења, али морамо посматрати и индивидуалност и остале факторе. Не можемо рећи да може довести до излечења", истиче психолошкиња.

Указује и да дуготрајна изложеност неизвесности и стрепњи, чак и када је реч о борби за циљеве у које млади верују, може да доведе до умора, преиспитивања и нових страхова.

Због тога је, како наглашава, неопходно разликовати колективно искуство од индивидуалних психолошких потреба.

Млади који су се и раније суочавали са менталним потешкоћама могу имати проблеме чији узроци нису непосредно повезани са актуелним друштвеним околностима. Зато је индивидуални приступ од посебног значаја.

Млади све боље препознају симптоме анксиозности и депресивности

На основу искуства у раду са младима, родитељима и студентима, Рајићева истиче да су анксиозност и депресивност међу темама са којима се често сусреће.

Наглашава, међутим, да је важно разликовати депресивно расположење од депресивног поремећаја, јер озбиљније менталне потешкоће захтевају укључивање различитих стручњака, укључујући психијатре, као и системску подршку.

Према њеним речима, млади данас имају знатно више знања о менталном здрављу, па често умеју да препознају и опишу сопствене симптоме и осећања.

Истовремено, и родитељи су све спремнији да прихвате стручну подршку, чему доприноси чињеница да се о психолошким проблемима говори отвореније него раније.

„Оно што је важно јесте да се емоционално описмењујемо, да знамо да препознамо када је реч о неком емоционалном стању, а када је то стање које заиста захтева стручну подршку и помоћ", закључује Анђела Рајић на крају гостовања у Београдској хроници.

Томи Емануел најпознатији је по својој техници свирања прстима, где истовремено изводи мелодију, бас линију и ритам. Своју јединствену уметност описује као свирање клавира на гитари.

„Када сам био мали чуо сам америчког гитаристу Чета Аткинса како свира. Сви су ми рекли да је у питању неки унапред снимљени трик, али моје уво ми је говорило да он заиста свира све одједном. Покушао сам то исто и сам и схватио да могу левом руком да правим покрете на гитари као на клавиру, док десна може да прати ритам на жици. Тако сам почео да развијам ову технику од своје осме године. Слушајући друге извођаче добијао сам нове идеје, смишљао сам тако и све песме које свирам на овој турнеји“, објашњава виртуоз на гитари.

Аустралијском музичару на турнеји се придружио и Франо Ливингстон, млади гитариста из Ријеке, који је са само осам година први пут наступао са својим ментором и идолом, Томијем Емануелом.

„Франа сам упознао када је имао четири године. До своје шесте године он је већ научио да свира неке од мојих песама. Невероватно је талентован. Када сам смишљао како ће ова турнеја изгледати рекао сам себи да је ово тренутак да се са мном на сцени појави и Франо“, додаје Томи Емануел.

Емануел верује да гитара може бити оркестар сама за себе. Разноврсност музичких стилова, техничка прецизност и непресушна харизма јесу особине због којих се сматра живом легендом акустичне музике.

Најмлађи међу њима, четрнаестогодишњи Алекса Ранђеловић, ученик је Девете београдске гимназије, а време ван школе дели између гитаре, планинарења и макетарства.

Музика је заједничка нит готово читавог тима. Шеснаестогодишњи Срђа Радаковић, ученик Десете београдске гимназије, свира флауту, претходно је завршио основну музичку школу на одсеку за клавир, а занима га и компоновање.

Петнаестогодишњи Трифун Маринковић већ је озбиљно посвећен музици као ученик Средње музичке школе „Ватрослав Лисински“, где свира виолончело и клавир, али сасвим другачију врсту дисциплине проналази у бразилској џију-џици.

Да екипи не недостаје ни дара за језике побринула се шеснаестогодигодишња Дарја Кањевац из Савремене гимназије. Говори немачки и шпански, такмичи се из српског језика, а уз школу проналази време и за гитару и волонтирање.

Ипак, њих четворо нису били само симпатична посебност ове епизоде. Сви су успешно прошли дуеле са Трагачем Алексом Стефановићем и заједно стигли до Финалне потере, где су бранили 375.000 динара. Тамо су показали да уз широка интересовања иде и озбиљно знање.

Пред Алексу су поставили задатак од чак 18 корака, а када је Трагач кренуо за њима, нису дозволили да их искуство противника поколеба. Од три прилике за враћање искористили су једну и сачували предност све до истека времена.

Најмлађи међу Трагачима победу им је честитао речима: „Видимо се овде! Чекам вас за десетак година“, предвиђајући им можда и будућност са друге стране Потере.

Прво издање Потере у којем су читав тим чинили средњошколци тако је завршено на најлепши начин, заједничком победом. Алекса, Дарја, Срђа и Трифун освојили су 375.000 динара и показали да младост пред Трагачем није била хендикеп, већ њихов адут.

Глумац и председник Синдиката глумаца Србије Дарко Томовић рекао је, гостујући у Београдској хроници, да запослени, упркос проблемима са руководством, настављају да играју представе и испуњавају обавезе према публици.

„Ми наш посао волимо, ми наш посао добро радимо. То је Народно позориште, институција од националног значаја, и то никада није био проблем", нагласио је Томовић.

Истиче да су проблеми који су дуго тињали кулминирали затварањем позоришта на два месеца, почетком октобра прошле године.

Кривичне пријаве због затварања позоришта, чека се реакција тужилаштва

Томовић наводи да је затварање Народног позоришта образложено потребом за унапређењем противпожарне заштите, али тврди да Министарство унутрашњих послова није наложило обуставу рада.

„МУП, који је једини надлежан за то, дао је само препоруке, а не и обавезу да се позориште затвори. То је била одлука министра културе, председника Управног одбора и вршиоца дужности управника Народног позоришта", наглашава Томовић.

Према његовим речима, двомесечно затварање нанело је штету и угледу и финансијама позоришта, због чега су поднете кривичне пријаве.

Томовић је позвао Тужилаштво за организовани криминал да поступи по пријави, наводећи да је од њеног подношења прошло осам месеци.

„Апелујемо, а послаћемо и службено ургенцију Тужилаштву за организовани криминал, да што пре извуче нашу кривичну пријаву из неког фајла и да кренемо на прво рочиште", поручио је Томовић.

Истиче да синдикати траже и смене директора сва три сектора Народног позоришта.

„Стрпљиви смо, бићемо, али ћемо бити и резолутни ако наше стрпљење не дâ довољно резултата", нагласио је Томовић.

Спорни правилник пред Уставним судом

Једно од отворених питања је и правилник о раду Народног позоришта, чије су поједине одредбе, према оцени синдиката, супротне Уставу.

Томовић објашњава да су правилници о раду постојали и раније, али да је садашња управа увела одредбу којом се ограничава политичко деловање у позоришту.

„Ова нова управа увела је један став у правилник који забрањује политичко деловање у пословима позоришта. То је, наравно, противуставно. Ми смо и Уставном суду предали тај акт на оцену уставности, али ни од Уставног суда нисмо добили никакав одговор", рекао је Томовић.

Поручује да запослени више не желе да прихватају такво стање, али да не траже освету, већ поступање институција у складу са законом.

„Нема никакве одмазде, нема никакве освете. Закон треба да каже своје, па ни по бабу ни по стричевима", нагласио је Томовић.

„У последњој сезони имали смо једну и по премијеру"

Говорећи о последицама кризе по уметнички рад, Томовић оцењује да је највећу штету претрпео драмски репертоар, који је, како каже, у последње две године драстично осиромашен.

Подсећа да су глумци током затварања Народног позоришта наступали и на сцени Југословенског драмског позоришта, али да то није могло да надокнади редован рад матичне куће.

„У последње две године драмски репертоар је масакриран. Ми смо у последњој сезони имали две премијере, од којих је једна сарадња са Бањалучким позориштем, значи копродукција. Дакле, једну и по представу смо имали нашу", истакао је Томовић.

Према његовој оцени, такав број премијера није забележен деценијама и указује на озбиљне проблеме у управљању позориштем.

Томовић је оштро критиковао садашње руководство, оценивши да је његов однос према институцији нанео велику штету уметничком стваралаштву.

„Због тога се извињавамо и публици, али сада радимо на томе да се то исправи и да се заврши са тим комесарским односом у кући слободе и уметности, какво је Народно позориште", поручио је Томовић.

Позив публици да настави да долази у позориште

Упркос сукобу са управом, Томовић истиче да глумци никада нису позивали публику на бојкот Народног позоришта.

Наводи да су се поједини гледаоци питали да ли куповином улазница подржавају руководство, али да је његов одговор био да позориште припада публици.

„Долазите у позориште по своју културну потребу. А све ово о њима решаваћемо мимо позоришта, на начин који је примерен. А примерен начин је да се нађу пред законским последицама", истакао је Томовић.

Када је реч о предстојећим премијерама, Томовић каже да је до краја године најављена једна представа према делу Иве Андрића, док за пролећну сезону још нема конкретних информација.

Упозорава да ће за обнову редовног репертоара бити потребно време, јер позоришна продукција захтева континуитет, планирање и организован рад.

„Није лако покренути нешто што је успавано, што је насилно успавано. Позориште није неки комбинат, али је ипак систем који треба да се залети да би радило свој посао како треба", закључио је Томовић.

Но, ако се руководимо објашњењем самог судије, Расел Бранд ће највероватније бити ослобођен пошто буде одлежао две трећине затворске казне. Његово име међутим заувек остаје у британском регистру сексуалних преступника што ће му до краја живота отежати запошљавање и друге бројне аспекте живота.

Судија се осврнуо и на писма, које су Брандови пријатељи упутили суду, гарантујући да је особа „доброг карактера“. Он је нагласио да је свестан на Бранд неће моћи да учествује у одрастању његове деце – две кћерке и сина, али и оценио да је комичар „сам за то крив“.

Брандови пријатељи плакали су окупљени испред суда где су се налазили новинари свих водећих британских и светских медија.

Одговорност британских медија

Од петка, када је порота прогласила бившег комичара кривим, огласио се низ јавних личности, али и министарка за културу конзервативне владе у сенци Ребека Пол, оптужујући пре свих британски јавни сервис, али и друге медије да су годинама омогућавали Бранду да се понаша на начин, који је нашао свој епилог пред судом.

Би-БиС-и је јавно извинио, али треба подсетити да је пре Бранда, британски јавни сервис имао низ водитеља, који су се испоставили као сексуални предатори и педофили.

Најизразитији, али не и једини примери су некада дечји водитељ Џим Савил и Хју Едвардс, особа, која је свету саопштила да је преминула краљица Елизабета Друга.

Метрополитен полиција најављује могућност проширивања оптужнице против Бранда, јер су у међувремену проговориле још две жене, међу којима и особа са којом се Бранд „забављао“ када је имала 16 година што је доња граница старости пристанка на сексуалне односе у Британији.

Управо та „веза“, о којој је Бранд отворено говорио у свом недавном интервјуу у програму америчке десничарске коментаторке и новинарке Меган Кели, могла би да додатно наштети Бранду и доведе до пооштравања затворске казне.

Метрополитен полиција позива и друге особе да сведоче уколико су биле жртве Брандових „сексуалних ескапада“.

Од британског j…ча године до силоватеља

Расел Бранд је у младости, по сопственом признању, био зависник од тешких наркотика са озбиљним проблемима са менталним здрављем.

Његова манична природа и изузетна елоквенција донела му је 2000. године улогу водитеља на тада глобално популарној музичко-забавној телевизијској станици МТВ.

Праву славу стекао је четири године касније улогом водитеља у риалити програму Велики брат – велика уста, који је на британском Каналу 4 емитован уз први мега риалити хит Велики брат.

Део јавне персоне Расела Бранда као комичара, а касније и глумца, био је његов необуздан промискуитет. Његови јавни испади донели су Бранду титулу „Ј…ча године“, коју је у то време без пардона проглашавао најтиражнији британски таблоид Сан.

Но, оно што је било нормализовано почетком 21. века, у његовој трећој деценији нашло је судски епилог.

Увод у такав расплет, иронично, је био документарни филм Расел Бранд: На очиглед свију у продукцији британског Канала 4, који га је пре две деценије претворио у мега звезду.

Критичари тог филма истицали су да су „сведочења“ наводних Брандових жртава била снимана као да су права, пошто је женама сакривен идентитет, али да су у ствари оптужбе и сећања изговарале глумице, а не стварне особе.

Иако та критика стоји и не говори у суперлативу о уређивачкој политици савременог Канала 4, тај документарни филм послужио је као замајац за полицијску истрагу, која је резултовала окривљујућом пресудом.

Најубојитија тачка оптужнице, односи се на силовање обожаватељке, коју је срео 2009. године после наступа у позоришту 'Хамерсмит Аполо', што је најважнија локација за наступ било код комичара, који жели да себе сматра успешним у Британији.

Њих двоје су прво добровољно ступили у сексуалне односе у Брандовој гардероби само неколико минута пошто су се упознали да би, три дана касније, у свом стану у северном Лондону Бранд анално напаствовао жену, која, као и остале особе, које су га оптужиле за сексуално узнемиравање или нападе, има право на доживотну анонимност одлуком Суда.

Порота је веровала њеном сведочењу у којем је истакла да ју је Бранд „повредио и озледио и да није престао“ иако му је рекла да не жели ту врсту односа.

Бранд је осуђен и за сексуални напад на жену, која је 2004. или 2005. године радила у једном лондонском радију. Комичар је пришао непознатој жени, пољубио је и стављао руке на њене груди и задњицу.

Осуђен је и за инцидент из истог периода када је у једном бару у лондонском Сохоу пришао непознатој жени и ухватио је за груди.

Проглашен је кривим и за напад пет година касније на Каналу 4 када је једној од запослених жена изненада ставио главу у крило и покушао да иницира орални секс. Она је напад тада пријавила шефу, а суду је рекла да је била „згрожена и згађена“ Брандовим понашањем.

Политичко или етичко суђење?

Расел Бранд је излагање судије саслушао мирно, а супрузи поручио да је „воли“. Његова друга супруга Шкотланђанка Лора Галачер са којом је у браку девет година и има две кћерке и сина, подржавала га је присуством током целог суђења упркос позивима левице да га се одрекне.

Приликом изрицања пресуде гледала је у под суднице.

Они, који подржавају Расела Бранда, сматрају суђење „покушајем естаблишмента да ућутка политичког противника“. Истичу да сам Бранд никада није крио своју промискуитетну природу у младости, те да је у својим двема аутобиографијама детаљно и веома отворено и критично говорио о том периоду.

Бранд се окренуо политичком активизму 2009. године када се противио израелској војној акцији у Појасу Газе. Сада је већ легендаран његов интервју са прослављеним водитељем Би-Би-Си-ја Џеремијем Паксманом у којем је Бранд позивао на отпор естаблишменту са позиције левице.

Међутим, током пандемије, некадашњи комичар окренуо је политичке ставове за сто осамдесет степени. Био је и даље веома критичан према естаблишменту, мултинационалним и фармацеутским компанијама, али овога пута са позиције деснице. Његов подкаст је на друштвеној мрежи Икс стекао преко једанаест, а на Јутјубу превазишао шест и по милиона следбеника.

Бранд је тако постао чест и омиљен гост америчких десничарских коментатора попут Меган Кели и Такера Карлсона.

Његова најновија књига, објављена у августу ове године, Како постати хришћанин за седам дана дочекана је међу његовим противницима као „провидан покушај да себе представи у најбољем светлу уочи суђења“.

Викторијански затвор

Бранд се, барем за сада, налази у затвору Вонсворт у јужном Лондону. Зграда датира из викторијанског периода, а сам затвор озлоглашен је због неусловних услова живота, пренасељености, катастрофалне хране, недостатка безбедности, недовољног броја чувара и честих бекстава.

У згради, старој сто седамдесет година, не ради ни грејање. Бранд би могао да буде пребачен на специјално одељење уколико званичници затвора буду оценили да је на мети других затвореника што је чест случај са осуђенима за силовање.

За сада се зна да га је у ћелији посетио затворски свештеник.

„Само снимање серије ‘Пупин‘ био је комплексан продукциони и логистички подухват, пре свега због временског и географског распона који је прича захтевала. Било је потребно реконструисати и дочарати градове и села на два континента и у распону од почетка 19. до двадесетих година 20. века. Од малог банатског села до европских метропола и Њујорка.

Поред важних сцена које су снимане у селима широм Војводине, у Београду, Панчеву, Новом Саду, Бечеју, Сремској Митровици, један део екранизован је и у Бугарској, и то у студију 'Boyana' у ком су се снимали многи холивудски филмови“, наводи продуценткиња Ана Гобељић.

Занимљиво је и да су делови серије који су смештени у Америци углавном снимљени у Србији. Тако је Пупинов њујоршки дом смештен у Параћину, а чувени колеџ „Колумбија” у Сомбору. Један од најамбициознијих сегмената продукције била је реконструкција Њујорка с почетка 20. века.

Њујорк са екрана настао је, заправо, у чувеном "Nu Boyana Film" студију у Софији, где су снимана бројна холивудска остварења, од Црне Далије Брајана Де Палме, сви наставци акционог спектакла Силвестера Сталонеа The Expendables, Rise Of An Empire сценаристе Зека Снајдера, последњи наставак Рамба, као и поједине епизоде чувене британске серије Doctor Whо.

„Међутим, за мене размере продукције никада нису биле саме себи циљ. Све те локације, реконструкције, костими и продукцијски ресурси имали су један задатак: да гледаоцу омогуће да заиста уђе у Пупинов свет. Да не посматра историју из даљине, већ да осети како је изгледао живот човека који је кренуо из једног малог села и стигао до самог врха научног и друштвеног живота свог времена”, наводи продуценткиња Ана Гобељић.

Да је у питању озбиљан пројекат, сведочи и чињеница да је током снимања серије ангажовано више од чак 1.500 статиста. У серији је ангажовано преко 100 глумаца од којих су многи из Америке, Британије и других земаља Европе.

Посебан захтев био је костим који покрива више од 110 година, град и село, два континета. Тим костимографа Невене Миловановић урадио је више од 500 костима – од радних одела, све до свечаних хаљина, дечијих костима, као и великог броја различитих униформи.

Све акционе сцене кореографисане су уз помоћ Калојана Воденичарова, специјалисте из Бугарске, који је радио на филмовима као што су Бондов No Time To Die, Троја, Немогућа мисија, Man in Black, A Good Day to Die Hard, као и серијама као што су Гомора, La Casa de Papel.

Ауторску екипу серије Пупин предводи редитељ Данило Бећковић, који је заједно са Душаном Булићем, Иваном Јовановићем, Ђорђем Милосављевићем, Гргуром Струјићем и Филипом Вујошевићем потписао и сценарио.

Директорка фотографије је Бојана Андрић, музику потписује Марко Кон, а извршни продуценти су Марко Паљић и Ана Гобељић.

Генетска слагалица без преседана

Тим компаније "Colosall" тврди да је реконструисао геном тилацина са прецизношћу већом од 99,9 одсто, што га чини најкомплетнијим древним геномом до данас. Успех је омогућен захваљујући изузетно очуваном примерку – глави тилацина старој 110 година чуваној у етанолу. За разлику од већине древних узорака, овај је задржао дуге секвенце ДНК.

Поред тога, научници су успели да изолују и молекуле РНК, који су знатно нестабилнији. РНК пружа увид у то који су гени били активни. „Са овим ресурсом моћи ћемо да утврдимо шта је тилацин могао да окуси, омирише, какав је вид имао, па чак и како је функционисао његов мозак", објаснио је професор Ендру Паск са Универзитета у Мелбурну.

Од миша до тигра: Пут кроз ДНК

Поседовање генетског кода је само први корак. План подразумева коришћење технологије ЦРИСПР за измену генома најближег живог сродника тилацина – дебелорепог дунарта, малог торбара величине миша. Упоређивањем генома, истраживачи идентификују кључне разлике и потом „преправљају" ДНК дунарта.

Тим је већ извршио више од 300 јединствених генетских измена у ћелијама дунарта. Паралелно су остварени и пионирски кораци у асистираној репродуктивној технологији. Научници су развили методе за индукцију овулације код дунарта и успели да одгаје ембрионе у вештачком уређају налик материци. Ове технологије би могле имати примену у очувању угрожених торбара, попут тасманијског ђавола.

Гласови сумње и етичке дилеме

Упркос оптимизму, многи научници позивају на опрез, а главни приговор је недостатак рецензираних научних радова.

„Волела бих да видим објављене податке пре него што се превише узбудим", изјавила је Парвиндер Каур, директорка ДНА Аустралија. Други су скептичнији у погледу изводљивости пројекта. Кристофер Хелген, научник у Аустралијском музеју, сматра да је савршен геном „мали део слагалице" и не представља приручник за састављање животиње.

Он истиче да су тилацин и дунарт раздвојени са 40 милиона година еволуције, упоређујући покушај са уређивањем генома пса како би се добила мачка.

Пројекат отвара и бројна етичка питања: да ли би новац био боље потрошен на очување постојећих врста и каква би била добробит животиња створених у лабораторији? Док једни виде „васкрснуће" тилацина као исправљање историјске неправде, други га називају „науком из бајке".

За песме Тече Уна и Како плаче овај лав – Чолић је написао музику и стихове. Последња песма на албуму, седмоминутна Време љубави и наде – дело је Златана Фазлића Фазле, чији аранжман потписује Никша Братош.

„Све песме са албума не морају бити хитови, али нека буду садржајне, нека остану за неко даље време и то ће бити довољно“, поверио је Здравко Чолић.

На албуму Маштам и праштам Здравка Чолића су, између осталих, сарађивали : Дино Мерлин, Вјекослава и Тончи Хуљић, Нено Белан, Мирослав Рус, Антонија Шола, Маyа Сар, Саша Матић, Хрвоје Домазет, Милош Смиљанић Жућа и Никша Свиличић. Продукцију потписују Никша Братош, Махир Сарихоџић, Бабy Доокс, Марко Луис и Тончи Хуљић.

Нови студијски албум Здравка Чолића Маштам и праштам од данас је, осим на дигиталним сервисима, доступан и у „физичком издању" – и као ЦД (са књижицом од 16 страница) и као ЛП плоча (љубичасти винил,180 гр) на свим продајним местима ПГП РТС-а, а може се поручити и онлајн.

Касел игра Квазимода, грбавог клесара који постаје мета полиције и медицинских власти, које желе да га искористе за експерименте. Његов ионако тежак живот постаје још сложенији када се заљуби у плесачицу и изложи опасности како би је заштитио.

„У Паризу 1830. године, разореном колером и револуцијом, грбави клесар (Венсан Касел у улози Квазимода), кога полиција прогони, ризикује све како би спасао плесачицу у коју се заљубио и тако постаје инспирација за најлегендарнији лик Виктора Игоа“, наводи се у саопштењу.

Овакав приступ представља занимљив заокрет у односу на изворни материјал, јер је Квазимодова прича приказана као инспирација за настанак чувеног Игоовог књижевног јунака, а не као пуко препричавање догађаја из оригиналног романа.

Већина публике вероватно најпре повезује овај лик са Дизнијевим анимираним филмом Звонар Богородичине цркве из 1996. године, али је Игоов оригинални роман из 1831. године током деценија послужио као основа за бројне филмске и телевизијске адаптације. Ново остварење више ће се ослањати на историјску драму и мрачније елементе приче.

Филм режира Жан-Франсоа Рише, чија претходна остварења укључују филмове Assault on Precinct 13, Mesrine: Killer Instinct, Blood Father и Plane. Рише је режирао и акциони трилер Mutiny са Џејсоном Стетамом.

У глумачкој екипи су и Бенжамен Воазен, Дафне Патакија, Карим Леклу, Ноеми Лвовски и Ежени Рише, која тумачи Козету. И сам Рише појављује се међу глумцима наведеним у филмској екипи.

Сценарио потписују Ерик Беснар и Едгар Мари, док су продуценти Клеман Мизерез и Матије Вартер.

Француска кинематографија последњих година враћа на велико платно неколико познатих књижевних класика, међу којима су Јадници и Три мускетара. Сада је на реду Квазимодо, а Касел ће преузети једну од најпрепознатљивијих улога у светској књижевности.

Посебно је занимљиво како ће изгледати верзија у којој се Квазимодо налази усред епидемије колере и града на прагу револуције. И избор Касела за ову улогу привлачи пажњу, а чини се да ће филм донети нешто прилично другачије од досадашњих адаптација.

Филм The Hunchback, Soul of Paris биће премијерно приказан на Нетфликсу широм света 27. новембра 2026. године.

Ендокринолог, професор Небојша Лалић, објашњава да су овакви скупови од изузетног значаја јер омогућавају лекарима и пацијентима да се брзо упознају са иновацијама. Према његовим речима, због велике количине нових материјала и резултата, одлучено је да се конгреси, који су се раније одржавали на сваке две године, сада организују сваке године.

Кључ за успешну борбу против ове болести лежи у умрежавању свих актера. Професор Лалић истиче концепт, првобитно развијен у Америци, који повезује лекаре, истраживаче, медицинске сестре и оболеле.

Циљ је да се права експлозија нових сазнања у дијабетологији што брже пренесе са нивоа истраживача до медицинских сестара и пацијената, како би се најмодерније терапије и технологије хитно примениле у пракси.

Превенција, тихи симптоми и скривени ризик

Иако данас постоје нове технологије и терапије, превенција остаје најтежи део медицинског ангажмана јер захтева темељну промену начина живота. Лалић објашњава да живот у транзицији намеће нередовну и неквалитетну исхрану.

Људи често раде по два или три посла дневно и налазе се у безизлазним ситуацијама, због чега им је неопходна системска помоћ домова здравља, саветовалишта, нутрициониста и удружења пацијената.

Препознавање болести додатно отежава њена природа. Класични симптоми попут појачане жеђи, учесталог мокрења и губитка телесне тежине често изостану, а највећи проблем је чињеница да дијабетес не боли. Уместо да се чека појава симптома, препоручује се попуњавање упитника за утврђивање скора ризика, након чега се, на основу резултата, пацијенти упућују на даља циљана испитивања.

Статистички подаци за нашу земљу указују на хитност решавања овог проблема. Процењује се да у Србији са дијабетесом живи до 800.000 људи.

Од тог броја, сматра се да чак 36 одсто оболелих уопште не зна да има ову хроничну болест, што правовремено тестирање и рано деловање поставља као апсолутни приоритет јавног здравља.

Доктор Роберт Грујичић, специјалиста дечије и адолесцентне психијатрије, сматра да је време да се такви наративи заувек одбаце. Он поставља питање како људи уопште замишљају рај, с обзиром на то да физичко кажњавање код најмлађих изазива искључиво страх, повлачење и осећај кривице. Насилним методама, како истиче стручњак, никако није место у савременом приступу одрастању.

Употреба силе најчешће представља трансгенерацијски образац, где се несвесно понављају праксе које су одрасли и сами искусили у младости. Ако је физичко кажњавање било нормализовано у њиховом детињству, велика је вероватноћа да ће посегнути за истим методама у тренуцима кризе. Стручњаци наглашавају да родитељи ретко примењују насиље из чисте намере да повреде дете. То се углавном дешава када су потпуно исцрпљени, уплашени за безбедност или када остану без других васпитних алтернатива.

Како би се спречиле овакве ситуације, кључна је превенција и едукација о ненасилним приступима. Први корак је увек саморегулација одраслих, јер је нереално очекивати од детета да контролише своје понашање уколико родитељ то не може.

Грујичић саветује да се у изазовним тренуцима остане смирен и сталожен, уз постављање јасних граница без попуштања. Као помоћ, препоручује се Уницефов приручник Буди рука која воли, реч која соколи, који нуди конкретне алате за превазилажење конфликата без употребе силе.

Губитак поверења и скривени ожиљци

Највећа штета физичког кажњавања лежи у нарушавању базичног поверења између детета и родитеља, који би увек требало да представља сигурну базу и утеху.

Када особа која пружа заштиту уједно наноси бол, у дечијој психи ствара се огромна збуњеност и дубока несигурност.

Ове ране често остају невидљиве, али се у зрелом добу могу манифестовати кроз интернализоване или екстернализоване проблеме у функционисању. То укључује склоност ка самоповређивању, изражену импулсивност, пад успеха у школи, као и агресивност усмерену према околини.

Још једна опасна заблуда је уверење да батине уче децу исправном понашању и неопходној дисциплини. Уместо тога, насиље само скамени дете у тренутку и научи га како да убудуће успешније прикрива грешке из страха од казне.

Како би помогао одраслима да боље протумаче потребе најмлађих, доктор Грујичић је написао књигу Детињство изнутра, која делује као својеврсни преводилац дечијих емоција.

Уместо пуког инсистирања на академском успеху, друштву би приоритет морала да буде емоционална зрелост и стварање стабилног породичног окружења из којег деца могу безбедно да истражују свет.

Лазар Беговић из Бора живи са дијабетесом шест година, а трчањем се активно бави последње четири.

„Пре шест година сам добио дијабетес, али активно сам почео да се бавим трчањем пре четири године. Открио сам потпуно случајно – просто, почео сам нагло да губим килограме, апетит ми је скочио и осећао сам неку дрхтавицу“, каже Беговић.

За Петра Перуновића из Београда учешће на трци представља начин да брине о свом здрављу.

„Овде трчим зато што желим да будем здрав и да ми шећер буде нижи“, поручује Перуновић.

Тркаче су бодрили бројни суграђани, док су студенти Медицинског факултета заинтересованима мерили ниво шећера у крви и крвни притисак. Тако је манифестација била и прилика да се грађани информишу о свом здрављу и значају превентивних прегледа.

„Доста људи који су знали да имају повишен шећер у крви дошло је да га измери, али има и оних који су можда данас сазнали да имају повишен ниво шећера“, каже Василиос Хајманис, студент Медицинског факултета и волонтер.

Подршку учесницима пружили су и најмлађи. Теодора Томић, ученица из Обреновца, одлучила је да их подржи возећи ролере.

Организатори истичу да здраве навике треба да постану део образовног система, како би деца од најранијег узраста усвајала навике које доприносе очувању здравља.

„Мислимо да је јако важно да се час физичке активности врати у школе. Они се одржавају, али је смањен број часова. Не треба само на физичком да се прича о томе, већ и на часовима биологије или одељењским заједницама. Наставници и разредне старешине морају да говоре како о физичкој активности, тако и о исхрани. То мора да почне од основних школа, чак и од предшколских установа, да деца одмалена стекну навику да буду активна“, истиче Бојана Марковић, председница Удружења „Плави круг“.

Према доступним подацима, у Србији око 800.000 људи живи са дијабетесом. Са гојазношћу, која је један од главних фактора ризика за развој дијабетеса типа два, суочава се више од 300.000 деце и младих.

Смртоносни траг цинабарита

Нивои овог тешког метала били су далеко изнад онога што се сматра природним, превазилазећи све савремене безбедносне стандарде за квалитет воде. "Подаци о живи били су невероватни. Ван сваке скале. Ови нивои живе једноставно нису нормални", рекао је Вотерс.

Главни извор овог невидљивог загађења био је цинабарит, јаркоцрвени минерал познат као жива-сулфид, који су Маје масовно увозиле и користиле као пигмент. Древни становници Мезоамерике фарбали су у црвено готово све, од храмова и тргова до грнчарије и посмртних остатака, јер је та боја за њих симболизовала сунце, крв и сам живот. Међутим, јаке кише су спирале овај отровни пигмент са зграда директно у околна језера и резервоаре. Тамо су анаеробне бактерије у муљу претварале цинабарит у метил-живу, високо токсично једињење које се неумољиво таложило у воденом екосистему.

Невидљива претња и колапс екосистема

Токсичност воде имала је разорне последице по живи свет у језерима Јукатана. Према налазима Вотерсовог тима, нивои живе су прешли такозвани праг озбиљних последица, тачку у којој водени организми почињу масовно да одумиру. У језеру Ценоте Кскач, концентрације су биле и до девет пута веће од границе која изазива озбиљну штету. Загађење је било толико интензивно да је опстало на опасним нивоима деценијама, а у неким случајевима и вековима.

Анализа микрофосила показала је драматичну промену у биолошким заједницама током овог периода екстремног загађења. Претходно присутне алге, цијанобактерије и љубичасте сумпорне бактерије потпуно су ишчезле из слојева муља који одговарају класичном периоду.

Заједно са њима, изумрли су и ситни ракови попут остракода, као и ларве барских мушица. Губитак ових микроскопских организама, који чине темељ ланца исхране, неминовно је угрозио и веће врсте риба од којих су Маје зависиле ради свакодневне исхране.

Сличан биолошки парадокс забележен је и на археолошком локалитету Уканал у Гватемали, где је истраживао Жан Тремблеј, докторанд са Универзитета у Монтреалу. Иако су Маје поседовале изузетно напредне системе за филтрацију који су воду чистили од видљивих биолошких загађивача попут фекалија и алги, хемијско загађење живом пролазило је неопажено.

"Они нису имали начин да знају да је вода токсична, јер жива није мутила воду нити је бојила у црвено", навео је Тремблеј, истичући границе иначе бриљантног мајанског инжењерства.

Туристе у Италији обично не изненађује навика да се еспресо попије стојећи за шанком, готово у једном гутљају, нити чаша воде која се служи уз кафу. Међутим, ситуација је нешто другачија када после ручка наруче капућино. Конобар им вероватно неће замерити, али би неко од гостију за суседним столом могао да их погледа са нескривеним чуђењем.

У Италији, наиме, капућино има своје незванично радно време – време доручка, по могућству пре 11 часова. Након тога, предност се даје еспресу.

Туристи за ово правило најчешће сазнају преко блогова, друштвених мрежа или италијанских пријатеља. У Риму су се чак појавили и натписи „Молимо вас, без капућина после поднева“, инспирисани популарним интернет-ликом „Dude with Sign“. Иако су угоститељи и конобари подржали ову поруку, она није променила навике страних посетилаца.

Правило, а не закон

Једно од најчешћих објашњења за ову навику односи се на варење. Капућино садржи знатну количину млека и, према традиционалном италијанском схватању, није најбољи избор после обилног оброка. Еспресо се, с друге стране, сматра идеалним завршетком ручка.

Ипак, ово објашњење више припада домену културе него медицине. Не постоје докази да капућино после ручка штети варењу здравих особа. Људи осетљиви на лактозу или маснију храну могу имати одређене тегобе, али оне могу настати без обзира на то у које доба дана пију овај напитак.

„То је свакако део културног наслеђа, али ми Италијани требало би да будемо мало отворенији“, каже Фабио Сипионе, менаџер за догађаје и обуку у тренинг-центру компаније „Лаваца“, поводом Дана капућина.

У Италији је капућино готово нераскидиво повезан са доручком. Припрема се од еспреса, топлог млека и млечне пене, а најчешће се служи уз кроасан или бриош. Та комбинација део је препознатљиве слике италијанског јутра – кафе попијене за шанком, новина у рукама и кратке паузе пре одласка на посао.

„Капућино смо сврстали у напитке за доручак и у том делу дана он је готово недодирљив“, објашњава Сипионе.

Слична правила важе и за кроасан, који се традиционално једе ујутру, иако, како додаје, нема разлога да неко не пожели ово пециво и током поподневне паузе.

Странци не маре за неписано правило

Изван Италије капућино се пије ујутру, поподне, па чак и после вечере. У неким земљама постао је готово десерт, нарочито у верзијама са додатном количином млека или шлагом.

Док Италијани после ручка предност дају еспресу, туристи без много размишљања наручују капућино и у три сата поподне, често и не знајући да су прекршили једно од најпознатијих неписаних правила италијанске гастрономије.

Ипак, ни италијанска култура кафе није остала имуна на промене. Америчка и филтер кафа некада су сматране страним навикама, неспојивим са традицијом, али су данас део понуде бројних италијанских кафића.

Сипионе сматра да би слична промена могла да се догоди и када је реч о испијању капућина у поподневним сатима. На то би, између осталог, могли да утичу и туристи који у Италију доносе другачије навике.

Дан капућина – без правила о времену

Наручивање капућина после поднева није увреда за италијанску културу, већ само одступање од традиционалне навике. Ако вам се после ручка пије овај напитак, нема разлога да га се одрекнете.

А уколико вас бариста погледа зачуђено, увек можете да кажете да Дан капућина славите са једним даном закашњења.

Међутим, докази добијени истраживањима на великом броју испитаника изненађујуће су ограничени.

У новој студији спроведеној у Кини, истраживачи су упоредили квалитет сперме код 21.221 мушкарца који су навели да носе широк доњи веш и 5.615 мушкараца који су носили узак доњи веш.

Сви учесници су се јавили на процену плодности, али су истраживачи, након што су узели у обзир и друге здравствене факторе, утврдили да је ношење уског доњег веша повезано са умереним смањењем показатеља квалитета и количине семене течности.

На пример, у поређењу са ширим доњим вешом, уски модели били су повезани са 18 одсто већом вероватноћом да ће мушкарци имати мању запремину семене течности.

Ношење уског доњег веша било је повезано и са 12 одсто већом вероватноћом мањег броја покретних сперматозоида, 48 одсто већом вероватноћом мањег удела сперматозоида нормалног облика и 108 одсто већом вероватноћом већег броја сперматозоида са фрагментисаном или оштећеном ДНК.

У додатној анализи истраживачи су такође утврдили да су еректилна дисфункција и преурањена ејакулација биле чешће у групи мушкараца који су носили уски доњи веш.

Резултати истраживања објављени су у часопису Asian Journal of Andrology.

„Закључак је да је ношење уског доњег веша повезано са лошијим квалитетом семене течности и већом учесталошћу еректилне дисфункције и преурањене ејакулације“, наводе аутори студије, предвођени урологом Сјуе-Чун Хуом са Универзитета за науку и технологију Кине (USTC).

„Избор ширег доњег веша могао би да представља једноставан фактор животних навика који се може променити како би се очували квалитет семене течности и сексуална функција.“

Има разлога да се верује претпоставци

Ипак, за сада је реч само о претпоставци. Ова студија не може да докаже да уски доњи веш узрокује смањење квалитета или количине сперме, нити да ношење ширег доњег веша може да помогне мушкарцима да остваре потомство.

Међутим, постоје разлози за сумњу да би то могао бити случај. Познато је да повишена температура у мошницама и њиховој околини негативно утиче на функцију тестиса, а могуће је да то има последице и по мушку плодност.

У мошницама су нивои хормона најстабилнији, а сперматозоиди најбоље сазревају и развијају се на температури која је приближно два до три степена Целзијуса нижа од унутрашње телесне температуре.

Осим тога, могуће је да више температуре повећавају број угинулих сперматозоида и оних са поремећеном функцијом.

Уске гаће смањују проветравање, што може да повећа температуру мошница и до једног степена Целзијуса у поређењу са ношењем ширег доњег веша.

То је, теоретски, довољно да утиче на завршну фазу развоја сперматозоида, а могуће и на њихов облик и способност кретања.

На пример, у студији Харвардског универзитета из 2018. године, у којој је учествовало 656 мушкараца, утврђено је да су они који су најчешће носили боксерице имали већу концентрацију сперматозоида и већи укупан број сперматозоида.

У то време, то је била највећа студија која је показала да врста доњег веша може да буде повезана са квалитетом семене течности.

Навика коју је лако променити

Нова анализа обухватила је више од 40 пута већи број испитаника.

Истраживање је спроведено међу мушкарцима који су се јавили на процену плодности у Првој придруженој болници Универзитета за науку и технологију Кине. Медијана старости учесника била је 30 година.

За потребе истраживања, мушкарци који су дошли на процену плодности навели су да ли су током претходна три месеца најчешће носили „широк доњи веш (боксерице)“ или „узак доњи веш (класичне мушке гаће, танге и припијене боксерице)“.

На крају је утврђено да је ношење уског доњег веша повезано са неколико показатеља лошијег квалитета семене течности, укључујући мању запремину, мањи број покретних сперматозоида, мањи удео сперматозоида нормалног облика и структуре, као и већи удео сперматозоида са оштећеном или фрагментисаном ДНК.

„Ови налази у складу су са претпоставком да топлотни стрес у мошницама доприноси поремећајима у процесу стварања сперматозоида“, наводе аутори студије.

„Посматрани заједно, ови резултати указују на то да је ношење уског доњег веша фактор животних навика који се релативно лако може променити, а који може негативно да утиче на стварање сперматозоида, интегритет њихове ДНК и мушку сексуалну функцију.“

Ипак, мање је јасно да ли то утиче на стварне могућности зачећа.

На пример, висок ниво фрагментације ДНК сперматозоида утврђен је код 10,7 одсто мушкараца који су носили уски доњи веш, у поређењу са 5,8 одсто оних који су носили широк доњи веш.

То значи да велика већина мушкараца у обе групе није имала ненормално висок ниво фрагментације ДНК сперматозоида.

Истраживачи су 2022. године анализирали податке о 3.041 пару из САД и Канаде и утврдили да постоји мало доказа о повезаности вероватноће зачећа са изложеношћу топлоти у пределу мошница. У анализу су били укључени коришћење сауне, број сати проведених са лаптопом на крилу, коришћење грејача на седиштима и ношење уског доњег веша.

Већина досадашњих истраживања углавном се бавила повезаношћу врсте доњег веша са квалитетом и количином сперме.

Како би додатно испитали ову тему, Ху и његове колеге спровели су истраживачку анализу сексуалне функције међу истим учесницима.

Из предострожности, боље одабрати боксерице

Ови резултати су прелиминарни и морају се тумачити са опрезом, али указују на то да би уски доњи веш могао да буде повезан не само са квалитетом сперме већ и са сексуалном функцијом.

„Поред топлотног стреса, дуготрајно ношење уског доњег веша може да смањи лучење тестостерона и доведе до сексуалне дисфункције“, претпостављају аутори студије.

Потребна су додатна истраживања како би се тачно утврдило на који начин уски доњи веш утиче на функцију тестиса на ћелијском нивоу.

Из предострожности, лекари који се баве лечењем неплодности често саветују мушкарцима да избегавају уски доњи веш. Међутим, тај савет не мора нужно да важи за целокупну популацију, како је 2022. године објаснио биомедицински научник Тим Мос.

„Истраживања на која се често позивају, чак и наводно угледни извори“, написао је Мос за портал Healthy Male, „обично су спроведена на групама мушкараца који су затражили помоћ због проблема са плодношћу, па се њихови резултати не могу уопштено примењивати на целокупну популацију“.

Исто ограничење постоји и у новој студији из Кине, иако је број испитаника далеко већи него у свим претходним истраживањима те врсте.

Број сперматозоида опада широм света, али је могуће да је то више повезано са изложеношћу загађујућим материјама него са врстом доњег веша коју мушкарци носе.

Шири доњи веш могао би да побољша број или квалитет сперматозоида код неких мушкараца, али још увек није познато да ли то утиче на њихову способност да остваре потомство.

„Ове године сам имала прво право летовање, без ограничења. Нисам морала да размишљам да ли ћу успети и моћи нешто да урадим. Понела сам лекове, купила карту и уживала. То је једна врста слободе која без тог важног 'да' и некога ко је тамо негде, а увек са мном, не би била могућа“, каже Оливера Јовановић из Удружења „Заједно за нови живот“.

Одлука породице може да спаси више живота

Колико је танка линија између живота и смрти, најбоље знају лекари Ургентног центра Универзитетског клиничког центра Србије. У тренуцима када породица изгуби ближњег, одлука о даривању органа може да пружи шансу за живот онима који чекају трансплантацију.

Лекари истичу да су за развој трансплантационог програма неопходни јединство, хуманост и разумевање, као и подршка грађана.

„То је тренутак у којем породица, суочена са трагедијом, одлучује да ли ће продужити животе људи који су на листи чекања. Ми смо као лекари у тим тренуцима изгубили један живот, али морамо да наставимо да се боримо за све оне који имају шансу. Потребни су нам јединство, слога, хуманост и емпатија свих грађана. Њихова одлука је пресудна. Имамо све потребне капацитете да обавимо много више трансплантација“, истичу у Ургентном центру УКЦС.

На трансплантацију бубрега чека око 400 људи

Од око 1.100 грађана који у Србији чекају на трансплантацију органа, приближно 400 чека на нови бубрег.

Сања Бојић, председница Савеза организација бубрежних инвалида, и сама је прошла кроз искуство болести и трансплантације. Бубрежни је болесник од 17. године, а до сада је имала две трансплантације.

„Добила сам ту шансу и мислим да свако од нас треба да има прилику да се пробуди и да не буде на дијализи“, поручује Бојићева.

Национална координаторка за трансплантацију др Александра Плећаш Ђурић наводи да је сагласност породица за даривање органа између 50 и 60 одсто. Иако је то и даље испод потреба пацијената на листама чекања, позитиван тренд започет прошле године се наставља.

Од почетка године 26 породица рекло је „да“ даривању органа. Захваљујући њиховој одлуци и хуманости, спасено је и продужено 105 живота.

Током живота, истичу стручњаци, веће су шансе да ће нам затребати трансплантација него да ћемо бити потенцијални донори. Зато је важно говорити о значају даривања органа и подизати свест о томе да једна одлука може да пружи нову шансу за живот.

Концерт који има хуманитарни карактер биће одржан 10. децембра у МТС дворани.

Посебност концерта је и његов хуманитарни карактер.

„То ми можда највише значи, јер је реч о нашем првом солистичком концерту у Београду. Драго ми је што ће имати и хуманитарни карактер“, истичу чланови бенда.

Назив концерта ослања се на њихов ранији акапела снимак, који је пре неколико година обишао Балкан. Овога пута публика ће имати прилику да чује како се музика са ових простора развијала кроз различите деценије.

„Извешћемо велики број познатих песама у новим аранжманима. Имаћемо и специјалне госте, а верујем да ће то бити прави спектакл. Читавом продукцијом и сценским наступом припремамо нешто што до сада није виђено у овој дворани“, најављују чланови бенда.

Музичко образовање, истичу, има значајну улогу у њиховом раду, посебно када је реч о компоновању, музичком осећају и аранжирању. Ипак, сматрају да оно није пресудно за успех у популарној музици.

Први албум „Девојка са пламеном у очима“ објавио је ПГП РТС, а бенд већ припрема нови материјал. Како откривају, у плану су чак два албума.

„Имамо много песама које су већ припремљене, тако да ћемо морати поново да покренемо тај процес. Не бисмо још говорили о роковима, али радимо на новом материјалу“, кажу чланови бенда.

Предстојећи наступ у МТС дворани разликоваће се од њихових досадашњих концерата. На сцени ће бити двадесет музичара, а публика може да очекује целовит музички и сценски перформанс.

Репертоар ће обухватити песме настале од шездесетих година прошлог века до данас, музику уз коју су одрастале различите генерације.

„То је заиста најлепша музика. Слушали су је наши бака и дека, потом родитељи, а данас и ми. Пролазимо кроз читав тај период и на неки начин поново откривамо песме. Верујем да ће публика чути и неке нумере које до сада није имала прилику да упозна“, поручују чланови Чеги бенда.

Остварење је признала Међународна аутомобилска федерација (ФИА), а Yangwang U9 Xtreme поставио је и два Гинисова светска рекорда – за највећу брзину серијског аутомобила и највећу брзину електричног серијског аутомобила у вожњи у једном смеру.

Нови резултат надмашио је претходни рекорд истог модела, постављен у септембру 2025. године на тест-полигону у немачком Папенбургу, када је достигнута брзина од 496,22 километра на час.

Више од 3.000 коњских снага

Иза невероватних перформанси кинеског хипераутомобила стоје четири електромотора, чија укупна снага премашује 3.000 коњских снага.

Сваки мотор покреће по један точак, а систем омогућава независну расподелу снаге и обртног момента, што доприноси стабилности и контроли возила при екстремним брзинама.

Посебност модела је и електрична архитектура напона од 1.200 волти, која омогућава ефикаснији пренос енергије и управљање великим оптерећењима. Електромотори могу да достигну до 30.000 обртаја у минуту.

Инжењери су пред рекордну вожњу додатно подесили аеродинамику, ослањање и притисак у пнеуматицима како би побољшали стабилност аутомобила. За потребе покушаја затворено је око десет километара пута, од чега је седам километара чинила права деоница.

Од 496 до више од 503 километра на час

Развој модела У9 почео је 2024. године. Прва верзија аутомобила достигла је брзину од 309 километара на час, да би исте године на тестирању у Немачкој убрзала до 391,94 километра на час.

Посебна верзија У9 екстрим представљена је 2025. године. Након резултата од 472,41 километар на час у августу, већ у септембру поставила је тадашњи рекорд од 496,22 километра на час.

Најновији резултат потврђује да електрични погон више није ограничен само на ефикасност и убрзање, већ постаје озбиљан фактор и у борби за највеће брзине у аутомобилској индустрији.

Производња модела Yangwang U9 Xtreme ограничена је на свега 30 примерака за купце широм света.

Ипак, важно је направити разлику између нутритивне вредности ове намирнице и здравствених обећања која се понекад везују за колаген. Супа од пилећих ногица може бити вредан део разноврсне исхране, али није лек за болести зглобова, нити је доказано да сама по себи уклања боре или обнавља хрскавицу.

Који колаген садрже пилеће ногице?

Колаген је структурни протеин који организму даје потпору и чврстину. Налази се у кожи, костима, хрскавици, тетивама, лигаментима и другим везивним ткивима.

Истраживања показују да су пилеће ногице значајан извор колагена, а да је колаген типа I главна идентификована врста колагена у њиховој кожи.

У истраживању објављеном у часопису LWT – Food Science and Technology, истраживачи су изоловали колаген из коже пилећих ногица и анализирали његове особине. Сва три испитивана облика изолованог колагена припадала су типу I.

Колаген типа I најзаступљенији је колаген у људском организму. Посебно је важан за структуру коже, костију, тетива и лигамената.

Важно је, међутим, нагласити да се на основу ових истраживања не може тврдити да свака порција супе садржи одређену количину колагена типа I, нити да супа представља извор колагена типа II у количини која би имала доказано терапијско дејство на зглобове.

Шта се дешава са колагеном током кувања?

Колаген је протеин који се дуготрајним загревањем у присуству воде мења и прелази у желатин. То је разлог због којег супа од пилећих ногица, после хлађења у фрижидеру, може да постане густа и желатинаста.

Желатин је, дакле, производ делимичне термичке промене колагена. Он садржи аминокиселине карактеристичне за колаген, нарочито глицин, пролин и хидроксипролин.

Количина желатина која ће се издвојити зависи од количине и свежине пилећих ногица, односа количине меса и воде, времена кувања, температуре на којој се припремају, количине везивног ткива у употребљеним ногицама.

Научни радови који су испитивали издвајање колагена из пилећих ногица потврђују њихов потенцијал као добре сировине за добијање желатина и колагена.

Зашто је супа од пилећих ногица добра?

Њена основна нутритивна вредност потиче од протеина и желатина који се ослобађају из везивног ткива током кувања.

Постоји неколико разлога због којих ово јело може бити користан део уравнотежене исхране.

1. Обезбеђује аминокиселине потребне организму: Колаген садржи аминокиселине попут глицина, пролина и хидроксипролина. Оне учествују у изградњи различитих протеина и ткива. Када се унесу храном, протеини се током варења разлажу на аминокиселине и мање пептиде. Организам их затим користи у складу са својим потребама.

Зато није исправно тврдити да се колаген из супе директно уграђује у кожу или зглобове. Његове аминокиселине пролазе кроз процес варења и метаболизма.

2. Представља извор желатина: Желатин настаје загревањем колагена и одговоран је за карактеристичну густину охлађене супе.

Може да допринесе уносу протеина, али треба имати у виду да колаген није комплетан протеин: не садржи све есенцијалне аминокиселине у одговарајућим количинама. Због тога не треба да буде једини извор протеина у исхрани.

3. Може да буде део исхране усмерене на очување здравља коже и везивног ткива

За природно стварање колагена организму су потребни аминокиселине, витамин Ц и други микронутријенти. Зато је корисно комбиновати супу са поврћем, нарочито оним које садржи витамин Ц, као што су паприка, броколи и купус.

Ипак, нема довољно квалитетних доказа да конзумирање супе од пилећих ногица само по себи смањује боре, затеже кожу или зауставља старење.

4. Представља традиционалан, хранљив и свестран оброк: Супа може да обезбеди течност, одређену количину протеина и хранљиве материје из додатог поврћа. Њен стварни нутритивни састав зависи од рецепта и количине употребљених састојака.

Не треба је, међутим, представљати као изузетно богат извор калцијума или минерала само зато што се дуго кувају животињски делови. Истраживања о бујонима показују да количине минерала могу бити прилично мале и променљиве.

Како се правилно прави супа од пилећих ногица?

За добру супу најважнији су квалитетне ногице, темељно чишћење и довољно дуго кување на умереној температури.

Састојци

За породични оброк потребно је:

1 кг пилећих ногица;
2–2,5 литра воде;
2 шаргарепе;
1 главица црног лука;
1 корен першуна;
парче целера;
1–2 чена белог лука, по жељи;
неколико зрна бибера;
со по укусу;
першунов лист.

Припрема корак по корак

Чишћење ногица

Пилеће ногице треба куповати од провереног произвођача, чувати у одговарајућим условима и припремати док су свеже или правилно одмрзнуте.

Уклонити остатке перја и оштећене делове. Ако нису већ обрађене, одстранити врхове канџи. Након тога проверити да ли су чисте и спремне за кување.

Не препоручује се прање сирове живине под млазом воде, јер се тако микроорганизми могу распршити по судопери и радним површинама.

Прво кување

Ногице ставити у већу шерпу, прелити водом и загревати до кључања. По потреби уклонити пену која се појави на површини.

Додавање поврћа

Додати шаргарепу, црни лук, целер, корен першуна и бибер. Со додавати умерено, нарочито ако се супа припрема за особе којима је препоручен смањен унос натријума.

Дуже кување

Супу кувати на тихој ватри приближно 2,5–3 сата, односно док ногице не омекшају и док се из везивног ткива не издвоји довољно желатина. Ово време је практична препорука за кућну припрему, а не научно утврђен оптимум за максималну екстракцију колагена.

Процеђивање

Када је супа готова, процедити је. Меснате и меке делове ногица могуће је одвојити од костију и додати у супу, уз пажљиво уклањање ситних костију и хрскавичних делова. По жељи додати ситно сецкан першун.

Хлађење и чување

Ако је супа добро припремљена, после хлађења у фрижидеру може да се стегне и добије структуру желатина. То је очекивана особина супе богате желатином.

Ради безбедности хране, супу треба поделити у мање, плитке посуде и ставити у фрижидер најкасније два сата после припреме. Кувани остаци се у фрижидеру на температури до 4 °C обично чувају 3–4 дана. При поновном загревању треба да достигну 74 °C.

Зашто је супа од пилећих ногица јефтинија од колагенских суплемената?

Једна од највећих предности овог јела јесте његова економичност. Пилеће ногице су често међу приступачнијим деловима пилета. За припрему веће количине супе није потребно много састојака, а добија се оброк који може да се конзумира током више дана, уз правилно чување.

С друге стране, колагенски суплементи се продају као посебно обрађени производи, најчешће у облику праха, капсула или течности. Неки садрже хидролизовани колаген, односно колагенске пептиде који су ензимским или другим поступцима разложени на мање молекуле.

Управо се у томе налази важна разлика:

Домаћа супа: садржи желатин и протеине који се ослобађају током кувања, али њихова количина није стандардизована.

Колагенски суплементи: имају декларисану количину колагена или колагенских пептида по порцији, мада квалитет и састав зависе од производа.

Цена: домаћа супа је обично приступачнија као оброк, док суплементи представљају додатни трошак за издвојени и обрађени производ.

Важно је нагласити да се не може прецизно упоредити једна чинија домаће супе са дозом суплемента без лабораторијског мерења количине колагена у супи.

Такође, хидролизовани колаген и желатин нису потпуно исти производи. Разликују се по степену разградње и молекуларној структури.

Према Харвардској школи јавног здравља, докази о делотворности колагенских суплемената и даље имају ограничења. Део истраживања показује могуће користи за кожу и зглобове, али су многа истраживања недовољна, а значајан део финансира индустрија суплемената.

Закључак је да супа од пилећих ногица може бити економичан начин да се у исхрану укључе желатин и аминокиселине из колагена, али није научно доказано да једна порција супе има исто дејство као одређена доза хидролизованог колагена.

Коме се препоручује супа од пилећих ногица?

Супа од пилећих ногица може бити део разноврсне исхране одраслих особа које желе да уносе протеине из различитих извора и користе традиционалне, приступачне намирнице. Може бити добар избор особама које желе да обогате исхрану протеинима.

Супа садржи протеине и желатин, али због непотпуног аминокиселинског састава колагена треба је комбиновати са другим изворима протеина, попут јаја, рибе, меса, млечних производа или махунарки.

Супа од пилећих ногица такође је популарна међу особама које воде рачуна о здрављу коже. Колаген је важан структурни протеин коже. Супа обезбеђује аминокиселине које организам може да користи у синтези сопствених протеина.

Међутим, не постоји довољно директних клиничких доказа да конзумирање супе од пилећих ногица побољшава еластичност коже или смањује боре.

Пилеће ногице омогућавају припрему хранљивог оброка уз релативно мали трошак. То је нарочито практично за домаћинства која желе да искористе различите делове пилета и смање бацање хране.

Такође. супа је течан оброк и може допринети дневном уносу течности. Додатак поврћа повећава њену нутритивну разноврсност.

Ко треба да буде опрезан?

Иако је супа од пилећих ногица уобичајена намирница, није подједнако погодна за свакога. Особе којима је лекар препоручио ограничење уноса соли треба да воде рачуна о количини додате соли.

Особе које имају хроничну бубрежну болест треба да ускладе унос протеина, фосфора и натријума са индивидуалним препорукама лекара и дијететичара.

Људи са алергијом на протеине пилетине треба да избегавају ову намирницу.Код особа које имају специфичне здравствене проблеме или прописан режим исхране, погодност супе треба проценити индивидуално.

Супа није замена за терапију, лекове или медицински препоручену исхрану.

Да ли супа од пилећих ногица може да замени колагенске суплементе?

Одговор зависи од тога шта се жели постићи. Ако је циљ да се у исхрану укључи намирница која природно садржи колаген и желатин, супа од пилећих ногица представља добар избор.

Ако је циљ унос тачно одређене количине хидролизованих колагенских пептида, домаћа супа није равноправна замена, јер њен састав није стандардизован.

Поред тога, научна истраживања о колагенским суплементима не дају потпуно једнозначне резултате.

Систематски преглед и метаанализа објављени 2025. године у часопису The American Journal of Medicine, који су обухватили 23 рандомизована клиничка испитивања са укупно 1.474 учесника, показали су да су позитивни резултати за кожу били израженији у истраживањима финансираним од фармацеутске индустрије. У анализи квалитетнијих студија и студија без таквог финансирања није утврђен значајан ефекат на испитиване показатеље старења коже.

Зато ни суплементе ни домаћу супу не треба представљати као сигурно решење за подмлађивање коже или лечење зглобова.

Супа од пилећих ногица има оправдано место у традиционалној и савременој исхрани. Пилеће ногице садрже колаген, а дуготрајним кувањем део колагена прелази у желатин, који остаје у течности.

Научна истраживања потврђују да је колаген типа I главна идентификована врста колагена у кожи пилећих ногица. Ипак, то не значи да супа има доказано терапијско дејство на кожу, кости или зглобове.

Њене највеће предности су једноставна припрема, приступачност, садржај желатина и могућност да се комбинује са другим хранљивим намирницама.

У времену када се колаген све чешће продаје као скуп суплемент, вреди подсетити да и обичне намирнице могу бити део квалитетне исхране. Супа од пилећих ногица није чудотворни напитак, али јесте приступачан, традиционалан и нутритивно вредан оброк.

Ови резултати могли би да помогну научницима да боље разумеју глобални циклус угљеника, који описује кретање угљеника између атмосфере, живих организама, океана и копна. Прецизнијим мерењем доприноса човечанства научници настоје да побољшају предвиђања о томе колико су ефикасне мере за смањење емисија угљен-диоксида.

Зашто се угљен-диоксид који производи људско тело разликује од емисија фосилних горива

Упркос великим количинама, истраживачи наглашавају да се угљен-диоксид који настаје људским метаболизмом суштински разликује од емисија насталих сагоревањем фосилних горива.

Када људи издишу угљен-диоксид, највећи део угљеника у том гасу првобитно потиче из хране коју су конзумирали. Биљке су га релативно недавно апсорбовале из атмосфере, што значи да је већ део природног циклуса угљеника.

Сагоревање угља, нафте и природног гаса је другачије. Та горива садрже угљеник који је милионима година био заробљен под земљом. Њиховим сагоревањем тај дуго складиштени угљеник ослобађа се у атмосферу и повећава количину угљен-диоксида која кружи кроз климатски систем Земље.

Ново истраживање, објављено у научном часопису The Lancet Planetary Health, предводио је професор Хавијер Гонзалес из Центра за вежбање, исхрану и метаболизам Универзитета у Бату.

Истраживачки тим израчунао је да је глобална производња угљен-диоксида услед људског метаболизма порасла са 1,18 милијарди метричких тона 1985. године на 2,05 милијарди метричких тона 2015. године. Више од 60 одсто тог повећања може се приписати расту броја становника широм света.

„Сви производимо угљен-диоксид једноставно претварајући храну у енергију, али до сада нисмо имали добру представу о томе колика је укупна количина тог гаса на глобалном нивоу. Утврдили смо да је повећање углавном последица тога што нас има све више. То научницима пружа још један део слагалице када покушавају да утврде одакле угљеник долази и куда одлази. На крају, ове информације могу да помогну да се прецизније предвиди колико би стратегије за смањење емисија угљеника могле да буду ефикасне“, навео је професор Гонзалес.

Како су научници измерили производњу угљен-диоксида у људском телу

Да би проценили колико угљен-диоксида производе људи, истраживачи су анализирали хиљаде мерења прикупљених од појединаца различитих животних доба, од беба до старијих особа.

Ова мерења пружила су податке о количини угљен-диоксида коју тело производи током уобичајених свакодневних активности. Истраживачки тим је затим комбиновао те резултате са подацима о броју становника и телесној маси на глобалном нивоу како би израчунао како се производња угљен-диоксида услед људског метаболизма мењала током времена.

Резултати су показали да је раст броја становника био главни фактор повећања производње угљен-диоксида за 74 одсто. Промене у количини угљен-диоксида коју производи сваки појединац имале су знатно мањи утицај.

Прецизно мерење овог процеса важно је јер људски метаболизам доприноси непрекидном кретању угљеника кроз животну средину. Његов утицај на локална мерења концентрације угљеника може бити посебно приметан у густо насељеним градовима и урбаним срединама, где велики број људи живи и ради на релативно малом простору.

Разумевање ових доприноса може да помогне истраживачима да направе потпуније билансе угљеника, који прате његове изворе, кретање и одредишта у оквиру Земљиних система.

Научници наглашавају да дисање не покреће климатске промене

Иако истраживање открива изненађујуће велику количину угљен-диоксида коју производе људска тела, његове резултате не треба тумачити као доказ да је људско дисање један од главних узрока глобалног загревања.

Истраживачи не препоручују људима да смање физичку активност или мењају начин исхране како би смањили количину угљен-диоксида коју њихово тело производи. Циљ истраживања је, уместо тога, да се научна мерења и прорачуни глобалног циклуса угљеника учине прецизнијим.

Разликовање угљен-диоксида који настаје природним биолошким процесима од оног који се ослобађа сагоревањем фосилних горива од суштинског је значаја за разумевање климатских промена на планети.

„Важно је разумети да угљен-диоксид који издишемо није исто што и угљен-диоксид који настаје сагоревањем фосилних горива. Не тврдимо да дисање покреће климатске промене. Ово истраживање нам пружа много јаснију слику о томе колико игљен-диоксида производе људи широм света и како се та количина мења са растом броја становника. Ово сазнање може да допринесе прецизнијим проценама ефикасности програма за смањење емисија угљеника“, истакао је Гонзалес.

Успостављањем јасније слике о производњи угљен-диоксида услед људског метаболизма, истраживачи су обезбедили још један важан податак који научници могу да користе за праћење глобалног кретања угљеника и процену стратегија за смањење емисија.