Очекивања су увек велика. Деца од родитеља, као свемогућих ауторитета, очекују да код њих то раздвајање иде спонтано и да пусте да се ствари одвијају природно, својим током.

Неретко, додаје, родитељи уопште нису спремни да пусте те устаљене односе.

Чињеница да на овим просторима деца касније напуштају родитељски дом не треба да утиче на емоционално одвајање деце од родитеља, јер та врста одвајања може да се изврши и док су под истим кровом – да се поштују границе, договор, време и међусобни простор.

„Родитељи и деца се суочавају са истим страховима и несвесним процесима, због чега је процес одвајања веома изазован“, наводи дефектолошкиња и педагог.

Празно гнездо

Васпитање и одгајање деце се, како каже, најчешће везује за дечје обавезе, у које спада и осамостаљивање у разним доменима и да постану одрасле јединке које могу да функционишу самостално.

Због тога би родитељи од најранијег узраста своје деце требало себе да припремају на тренутак „празног гнезда“.

Када процеси васпитања (осамостаљивања) деце и родитељске припреме на њихово одвајање теку спонтано и паралелно, онда се то не доживљава као неки губитак, већ као просто преузимање нових улога и нешто здраво и пожељно.

Родитељи често свесно, али и несвесно, прелазе границе и контрола се врши и преко понашања и преко осећања. Контрола не мора да се покаже експлицитно, може и да буде скривена у одређеним поступцима и односима.

„Реакција и понашање деце на то може да буде агресивно, када се сукобљавате са родитељима и отуђите се од њих јер показујете да сте способни за то. Са друге стране, ту је ситуација када дете попушта и труди се да родитељи буду задовољни. Иако су то наизглед две супротне реакције, то су две стране истог новчића“, истиче Ана Јовановић.

Оба начина понашања показују да дете живи по диктату њихових емоција, било да реагује на родитељско понашање агресивно или страхом и стидом.

Емотивно уцењивање

Деца морају да се освесте да су њихова понашања и све одлуке које доносе везана за фин процес осећања-понашање-уверење.

„Можете себи да поставите врло једноставна питања. Да ли имате укорењена уверења из детињства да сте ви одговорни за њихове (родитељске) емоције које вас касније усмеравају? Да ли осећате стид због неких одлука? Да ли осећам страх да им кажем нешто? Можда бес јер ми диктирају како да живим?“, објашњава дефектолошкиња.

Одговорност према родитељима не треба мешати са одговорношћу према њиховим осећањима. Свако је одговоран за своја осећања.

„Здраве границе су да се ја саосећам са тобом. Жао ми је што те разљутио неки мој поступак, али то не значи да ја морам даље да поправљам та осећања“, додаје Ана Јовановић.

Потиснута осећања

Дете у младости учитава логику „родитељ ме више воли ако сам послушан, миран, захвалан“ и то се онда усваја и потискује. Међутим, све што је потиснуто не нестаје.

„Због тога, касније у зрелом добу када покушамо да поставимо границе, крене бујица тих емоција и често онда одрасли људи могу да се осећају као деца која треба да се правдају, доказују или бране“, каже гошћња Јутарњег програма.

Кључ је прихватање. Прихватање да наше понашање неминовно утиче на туђе емоције, као и прихватање да је сасвим у реду и нормално постављање здравих граница.

Постављање граница често може да звучи грубо. Међутим, суштина је иста, небитно на који начин је формилусано, а тај потез може да буде катарзичан.

Када ће се све то десити и да ли ће се уопште десити је индивидуално.

„Постоје различити типови људи, породице, нивои повезаности. Динамика породичних односа је везана сваку породицу као посебан организам“, закључује Ана Јовановић.

„Инспекције за рад и животну средину имају недовољне капацитете, ретко примењују ад хок или ненајављене инспекције и недостаје надзор над активностима мултинационалних компанија. Органи локалне самоуправе имају ограничен утицај у већим пројектима када је у питању осигуравање да предузећа идентификују, спрече и ублаже утицај на људска права“, истакла је Лира Јакулевичијене,експерт УН за бизнис и људска права.

Сврха посете била је да се процени на који начин Влада и пословни сектор испуњавају обавезе у складу са Водећим принципима Уједињених нација о пословању и људским правима. Током посете, радна група УН састала се са представницима владе, скупштине, синдиката, цивилног друштва, локалних заједница и компанија.

„Регулаторни оквир Републике Србије предвиђа право на учешће у доношењу одлука које се тичу животне средине. Састали смо се са неким компанијама које послују у Бору, Зрењанину и Лозници, које су потврдиле значај одржавања дијалога са заједницама и признале да се сусрећу са изазовима када са њима комуницирају током развоја и спровођења пројеката, укључујући и у сектору рударства. Према наводима заједница у Бору и Зрењанину, није било довољно консултација око пројеката који се спроводе на њиховом земљишту или у близини, нити јасних механизама за учешће у одлукама које се односе на развој њихових заједница“, рекао је Роберт Мекоркодеј,експерт УН за бизнис и људска права.

Оценили су да Србија има усклађене законе са стандардима ЕУ, укључујући оне који се односе на животну средину и право на рад, али да недостаје њихова примена.

„Подаци које смо добили показују много већи број случајева болести као што су канцер и друге озбиљне болести у областима у којима се одвијају рударске активности, док су казне за кршење закона из области животне средине минималне. Иако има напретка због употребе нових технологија у процесу производње, забележен је низак ниво транспарентности у односу на пријављивање нових супстанци коришћених у рударским активностима и њихово дејство на здравље становништва. Лира Јакулевичиене, експерт УН за бизнис и људска права.

 Финални извештај радне групе о посети Србији са кључним препорукама биће представљен на Савету за људска права УН у јуну следеће године.

Ипак, упркос тврдњама истраживача да би ово ново теоретско тело могло бити откривено у наредне три године, за сада нема доказа о његовом постојању, а неки стручњаци су скептични према овим налазима.

Потрага за деветом планетом почела је након открића Нептуна 1846. године и привремено је завршена 1930-их, када је откривен Плутон, који је касније, 2006. године, „ражалован“ на статус патуљасте планете. Потрага је поново започета 2016. године, када су астрономи са „Калтека“ Мајк Браун и Константин Батигин изнели хипотезу о „Деветој планети“, према којој необичне орбите око десетак великих објеката иза Нептуна могу бити резултат гравитационог утицаја велике, скривене планете.

Ово хипотетичко тело, познато и као планета Икс, вероватно се налази негде у Којперовом појасу, огромном диску астероида, комета и патуљастих планета (укључујући и Плутон) који орбитирају око Сунца изван осам познатих планета, али је до сада избегао телескопе астронома.

У новом истраживању, друга група научника тврди да је пронашла доказе о потпуно новом кандидату за девету планету, који су назвали планетом Y. Овај хипотетички свет, који би се такође налазио у Којперовом појасу, могао би бити и до два пута ближи Земљи од планете Икс и много приближнији величини наше планете. Његово потенцијално постојање, како истичу истраживачи, не искључује теорију о планети Икс.

Тим је до овог закључка дошао анализом орбита 50 објеката из Којперовог појаса (КБО) и открио да су нагнуте око 15 степени у односу на равни положај осталих планета Сунчевог система. Једино објашњење за тај нагиб, тврде они, могло би бити присуство скривене планете.

„Покушали смо да пронађемо објашњење које не укључује планету, али испоставило се да је заправо неопходно да тамо постоји планета. Овај рад не представља откриће планете, али свакако представља откриће загонетке чије је највероватније решење – планета“, рекао је за Си-Ен-Ен Амир Сираџ, астрофизичар са Принстона и главни аутор студије.

На основу њихових прорачуна, тим сматра да је планета Y вероватно стеновито тело масе између Меркурове и Земљине. То је знатно мање од претпостављене масе планете Икс, за коју се сматра да је гасни џин, и до 10 пута масивнија од Земље.

Истраживачи такође претпостављају да се планета Y налази на удаљености од Сунца између 100 и 200 пута већој од удаљености Земље од Сунца. То није много даље од Нептуна, који орбитира 30 пута даље од Сунца од Земље и знатно је ближе него Планета X, која би требало да буде на 400 пута већој удаљености од Земљине.

На тим удаљеностима, обе планете би рефлектовале веома мало светлости, што их чини тешко уочљивим директно. Ако постоји, планета Y би такође била нагнута до 10 степени у односу на орбиталну раван осам познатих планета, још један фактор који би отежао њено откривање, наводе истраживачи.

Међутим, нису сви сагласни са новим предлогом.

Самантха Лор, астроном са Универзитета Регина у Саскачевану и критичарка хипотезе о планети Икс, рекла је за Си-Ен-Ен да резултати „нису коначни“, углавном због малог броја анализираних објеката у Којперовом појасу. Патрик Софија Лyкавка, астроном са Универзитета Киндаи у Јапану, који се специјализовао за КБО објекте, додао је да је планета Y „могућа“, али да су потребна додатна посматрања како би се та могућност потврдила.

Да би се у потпуности доказало постојање планете Y или планете Икс, истраживачи ће морати или да имају велику срећу и директно посматрају та неухватљива тела, или да пронађу много више КБО објеката који се уклапају у уочене обрасце.

То можда неће потрајати дуго захваљујући новоотвореном опсерваторијуму Вера Ц. Рубин у Чилеу, који је почео да претражује ноћно небо највећом дигиталном камером на свету. Многи стручњаци верују да ће ово истраживање у наредним годинама открити на хиљаде нових КБО објеката, што би могло пружити податке потребне да се ове теорије потврде.

„Мислим да ће током прве две до три године мисије опсерваторијума све постати јасно. Ако се Планета Y налази у видном пољу телескопа, биће могуће директно је пронаћи“, рекао је Сираџ.

Међутим, ако истраживачи у том временском оквиру не пронађу оно што траже, обе теорије би могле бити заувек одбачене.

„Хвала на питању, добро сам. Најпре желим, мислим да је то најбитније, да се захвалим породици донора, што је у најтежем тренутку, смогла снаге и рекла 'да' и омогућила наставак живота мени и још неколицини породица. Опоравак иде добро, иде неким устаљеним путем. Што се тиче и хирурга, лекара, целог медицинског особља, ја сам презадовољан, стварно немам ниједну замерку“, каже Павле.

Када је добио позив да се указала прилика да добије нови орган, био је код куће са сином и супругом. Пошто је ово био већ трећи позив, веровао је да ће овога пута имати среће, што се и догодило, мада признаје да заправо није дуго чекао на трансплантацију.

„Чекам од 19. јула, али имам ову дијагнозу од 2006. године. Тако да следеће године би било 20 година од постављања дијагнозе примарног склерозирајућег холингитис уз Кронову болест. Тако да брзо сам дочекао свој нови орган што се тиче од постављања на листу до позива“ додаје Павле.

Од донора све почиње

Како наводи др Наташа Петровић, руководилац екипе анестезиолога у тиму за трансплантације, и ова трансплантација је резултат сарадње клиничких центара, али пре свега резултат хуманости на делу коју, како и сами пацијенти кажу, никада неће заборавити.

„Велика захвалност породици донора јер од њих све почиње, а ми, читав наш многољудни тим, само је спона и пут да то њихово ДА добије прави епилог, као што видите“, истиче др Петровић.

На листи пацијената који чекају трансплантацију има доста младих пацијената, јер како напомиње докторка, већина када у младости оболи од неког обољења које доводи до цирозе јетре, уколико не добије нови орган, њихов животни век, нажалост, није дуг. Видимо да су неретко и млади пацијенти који су на листи чекања и који чекају трансплантацију.

„Десета трансплантација, али чим их бројимо није довољно, треба још, још је пацијената на листи који чекају, тако да надамо се наставку свега овога“, додаје докторка.

Наравно, медицински тимови су увек спремни. Опрема, снабевеност лековима и свим неопходним стварима се апсолутно не доводи у питање, тако да питање броја трансплантација зависи само од спремности породица да одобре коришћење органа.

„Само се надамо да нећемо имати неких нових застоја, изненађења и само да овако наставимо и дајемо наду свим пацијентима који су на листи да ће доћи и њихов трећи позив“, закључује др Наташа Петровић.

„И много се радујем зато што ће пре свега са мном бити људи који су били уз мене од самог почетка. Дакле, били су ми ветар у леђа и веровали су у мене, у то што радим и помагали пуно“, додаје гошћа Београдске хронике.

Тако да ће на концерту бити управо колеге музичари са којима је, како каже, расла и статавала, док ће у другом делу, као круна вечери, бити „Бистрик“, оркастар који је сама створила и са којим је постигла највише успеха.

Окретање етно звуку

Као музички уредник у Радио Београду, Биља Крстић је радила емисију које била специјализована за world music.

„Тако сам свашта нешто лепо чула и дошла сам на идеју, овако бих нешто ја исто могла да узмем да урадим са нашом традиционалном песмом и да је представим у неком новом извођењу. И онда сам нашла екипу и почела сам да радим на томе и они су ми у том тренутку пуно помогли“, наводи гошћа Београдске хронике.

Заједно са Љубом Нинковићем и Бранком Исаковићем снимила је први албум Бистрик, по којем је и оркестар добио име.

У то време многима се јако допадала њена идеја, међутим, углавном су са чуђењем гледали, убеђени да то неће наићи на пријем код публике, јер нити је народна музика, нити забавна, рок, поп или џез.

„Али ја сам негде била сигурна да је то прави пут и да ће 'Бистрик' пронаћи свој пут, као што је и пронашао. Чекала сам. Ја сам од оних који умеју да чекају и да буду стрпљиви. Мој мото је одувек био 'тиха вода брег рони',  тако да сам сачекала тих својих пет минута и кренула заправо у једну офанзиву“, наглашава Биља Крстић.

Здравко Шотра дао ветар у леђа

Признаје да је на самом почетку било најтеже придобити публику, с обзиром на то да су били потпуно непознат оркестар.

„Али већ наредне године указала се једна дивна шанса. Здравко Шотра, наш прослављени редитељ и Мирко Беоковић који ме је препоручио Шотри да певам у филму потпуно су променили слику и потпуно променили пут 'Бистрика'. Тако да једно велико хвала нашем Шотри који ми је помогао у каријери да 'Бистрик' добије право место, оно које му у ствари припада и да крене путем славе“, каже гошћа Београдске хронике.

„Увек имам благу трему“

„Морам да вам признам, ја сам од оних који увек имају неку благу трему пре изласка и увек то неко узбуђење. Не могу да побегнем од тога.“

Још од малена је, како каже, била јако плашљива. Као дете када је требало да однесе нешто баки у суседно село, целим путем је певала из свег гласа како би отерала страх.

„Те неке ствари из тог времена су заправо биле неки мали наступи и предигра за ово што се дешава ево, ових 50 година.“

Kако се борити са новим трендовима и технологијама

Нове тенологије је не плаше, наглашава Биља Крстић, јер увек има кога да пита, с обзиром на то да је окружена људима који то одлично знају да раде.

„Волим да учим. Тако да многе ствари сам и сама научила. Сналазим се и сама по мрежама, пратим и платформе све. Има толико тога што сигурно не могу да стигнем да научим, али има ко ми је ту од помоћи.“

Младим музичарима који желе да буду другачији и да промене нешто, Биља Крстић поручује да прате свој пут, пут срца.

„Дакле, радити оно што волите, а не оно што је модерно. Мислим да ћету увек наћи прави израз у томе што јако волите, желите и умете да радите, него када имитирате некога. Дакле, када сте искрени“, наглашава гошћа Београдске хронике.

„Искреност увек дође на право место. Доведе ствари на право место!“

У причама нема наратора – не читамо текст који ми, новинари, називамо офом. Причу причају саговорници, док слика и начин монтаже помажу да се дочарају атмосфера и контекст. Из сваког разговора се узима суштина, да гледалац осети, разуме и промисли – не зато што му је речено, већ зато што му је приказано. Верујем да се наше умеће не види само на папиру, већ и у слици. А у томе је баш чар телевизије.

Прва тема емисије 44/20 су бувље пијаце. Шта је бувљак  – само гомила јефтине робе или сведочанство једног времена, културе и сеобе народа? О томе говоре људи који на бувљим пијацама не траже само предмете, већ смисао, трагове прошлости и инспирацију. Гости су један историчар, један историчар уметности и један пејзажни архитекта - троје саговорника који из различитих професионалних и личних разлога посећују бувљаке.

О томе да ли су бувљаци алтернативни музеји, огледала друштвених промена или места на којима се стара роба претвара у нову причу, гледајте у четвртак (23.10) у 13.10 на Првом програму РТС-а.

Крв се стално креће кроз наше тело кроз ширење и сужавање крвних судова како би се регулисао њен проток. Међутим, проток крви се преусмерава када смо под стресом.

Нервни систем гура крв ка нашим очима и ушима, што резултира мањим протоком крви око носа. Ово смањење крви детектује термална камера као пад температуре.

Овај необичан ефекат је назван „назални пад“ и није јединствен само за људе. Примећен је код одраслих и деце, али и код примата који нису људи, што указује да иза реакције на стрес стоји еволутивна прича.

Када смо под стресом, наш нервни систем преусмерава крв ка другим чулним органима како бисмо могли да уочимо опасност, остављајући нос мало хладнијим. Пошто се нос не помера много, та промена температуре се сматра релативно поузданим знаком да смо под стресом.

Новинарка Би-Би-Сија, Викторија Гил, подвргла се експерименту који спроводе истраживачи Универзитета у Сасексу. Тест је био пажљиво контролисан и намерно осмишљен да буде непријатно изненађење.

Истаживачи су Гилову најпре замолили да седне, опусти се слушајући бели шум који су јој емитовали кроз слушалице.

Затим су у собу ушле три њој непознате особе, које су је ћутке гледале док јој је истраживач објашњавао да на располагању има три минута да осмисли петоминутни говор о свом „послу из снова“.

Како наводи новинарка, док је осећала како јој топлота расте око врата, научници су термалном камером снимали како јој лице мања боју. Убрзо је, док је покушавала да осмисли говор, температура носа опала и постао је плав на термалној слици.

Истраживачи из Сасекса су спровели исти тест стреса на 29 добровољаца. Код сваког су видели како им се температура носа спушта између три и шест степени.

Гиловој је температура носа пала за два степена, јер је њен нервни систем потиснуо проток крви из носа у очи и уши – физичка реакција која такође помаже у тражењу и ослушкивању опасности.

Већина учесника, попут новинарке, брзо се опоравила; њихови носеви су се загрејали до нивоа пре стреса у року од неколико минута.

Професорка Џилијан Форестер, која руководи истраживањем, објашњава да је Гилова вероватно „прилично навикла на стресне ситуације“.

„Навикли сте на камеру и разговор са странцима, тако да сте вероватно прилично отпорни на друштвене стресоре“, објаснила је.

„Али чак и неко попут вас, обучен да буде у стресним ситуацијама, показује биолошку промену протока крви, што указује да је ово 'хлађење носа' снажан маркер променљивог стања стреса.“

Стрес је део живота. Али ово откриће, кажу научници, могло би да се користити за управљање штетним нивоима стреса.

„Време које је потребно некоме да се опорави од овог хлађења носа могло би бити објективна мера колико добро неко регулише свој стрес“, напомиње проф. Форестер.

„Ако се опорављају необично споро, да ли би то могао бити показатељ ризика од анксиозности или депресије? Да ли је то нешто поводом чега можемо нешто да учинимо?“

Пошто је ова техника неинвазивна и мери физички одговор, могла би бити корисна и за праћење стреса код беба или код људи који не могу да комуницирају.

Други задатак у процени стреса на који је Гилова подвргнута био је, како сама каже, још гори од првог. Требало је да броји уназад од 2023. у интервалима од 17. Неко од три равнодушна странца ју је заустављао сваки пут када би направила грешку и тражио да почне поново.

Гилова признаје да све о чему је могла да мисли током другог теста, јесте да жели да побегне. Током истраживања, само један од 29 добровољаца за тест стреса је затражио да оде.

Анксиозни мајмуни

Професорка Форестер ће демонстрирати ову нову методу термалног мерења стреса пред публиком на догађају New Scientist Live у Лондону 18. октобра.

Можда један од најизненађујућих аспеката овог приступа јесте то што, пошто термалне камере мере физичку реакцију на стрес која је урођена код многих примата, може се користити и код мајмуна.

Истраживачи тренутно развијају њихову употребу у уточиштима за велике мајмуне, укључујући шимпанзе и гориле. Желе да открију како да смање стрес и побољшају добробит животиња које су можда спасене из трауматичних околности.

Тим је већ открио да приказивање видео снимака бебам шимпанзи одраслим шимпанзама има смирујући ефекат. Када су истраживачи поставили видео екран близу ограде склоништа у коме су смештене спасене шимпанзе, видели су како се њушке животиња које су гледале снимак загревају.

Коришћење термалних камера у уточиштима за мајмуне могло би се показати као делотворно у помагању спасеним животињама да се прилагоде и сместе у нову друштвену групу и чудно окружење.

„Оне не могу да кажу како се осећају и могу бити прилично добре у маскирању како се осећају“, објаснила је Маријан Пејсли, истраживач са Универзитета у Сасексу која проучава мајмуне.

„Проучавали смо примате последњих 100 година како бисмо разумели себе. Сада толико знамо о људском менталном здрављу, па можда то можемо да искористимо и да им узвратимо.“

„Када сам видео те слике, помислио сам да би било важно да му поклоним једног прелепог арапског коња”, рекао је Михалски за ватиканске медије. Како је објаснио, жели да овај поклон буде конкретан знак захвалности и одговор на папин позив да се љубав показује кроз дела.

Ко је Протон

Коњ се зове Протон. Отац му потиче из Сједињених Америчких Држава, док је мајка купљена од јорданске принцезе. Рођен је у Јанову Подлашком, а Михалски га је одгајио још као ждребе. „Креће се величанствено и веома је леп”, додао је сада већ бивши власник.

Током сусрета у Ватикану, папа је направио круг са Протоном пред окупљенима. „Папа је био веома задовољан, а ми пресрећни”, испричао је Михалски.

Током посете прочитано је и писмо у којем је власник представио активности свог центра и затражио благослов поводом 30. годишњице оснивања, која ће бити обележена наредне године.

Позивање на апостолско писмо Dilexi te

У свом писму папи, Михалски је цитирао апостолско писмо Dilexi te, подсећајући на речи папе Лава XIV: „Љубав и најдубља уверења морају се хранити, а то се чини делима. Живот у свету идеја и расправа, без личних, честих и искрених гестова, доводи до пропасти наших најдрагоценијих снова.“

„Желео бих да мој гест допринесе остварењу пројеката које је Његова Светост назначила“, закључио је Михалски

Ергела, хипотерапија и помоћ сиромашнима

Ергела „Михалски” није само место за узгој, проучавање и коњичка такмичења, већ и центар за хипотерапију. Ана Мјечковска, градоначелница Коложбега, која је такође дошла у Ватикан, истакла је значај хипотерапије за децу са моторичким инвалидитетом.

„Наш центар пружа ове активности два до три пута недељно. Припремамо се да следећег месеца организујемо мини-првенство за децу са инвалидитетом на дрвеним коњићима“, каже Михалски.

Папина љубав према коњима

Папа Лав XIV је заволео коње још када је био мисионар у Перуу где их је често јахао. Како би могао да посећује руралне пределе папа је био принуђен да путује на коњу, и његова љубав према овим племенитим животињама живи и данас.

Редак поклон, који спаја симболику, страст према овим животињама, наклоност и друштвени ангажман, а који је папа дочекао са топлином.

„Топлота коју заробе угљен-диоксид и други гасови стаклене баште загревају нашу климу и доводе до екстремнијих временских услова. Смањење емисија је стога неопходно не само за климу већ и за нашу економску безбедност и добробит целе заједнице“, рекла је заменица генералног секретара Светске метеоролошке организације МО Ко Барет.

Стопе раста угљен -диоксид су се од 60-их година прошлог века утростручиле. Концентрације метана и азот-оксида такође су порасле на рекордне нивое. Око половине укупног угљен-диоксид емитованог сваке године остаје у атмосфери, а
остатак апсорбују копнени екосистеми и океани Земље.

Међутим, ово складиштење није трајно. Како глобална температура расте, океани апсорбују мање угљен-диоксид због смањене растворљивости на вишим температурама, док су копнени понори погођени на више начина, укључујући и дуготрајније суше.

Вероватни разлог за рекордни раст између 2023. и 2024. године био је велики допринос емисија шумских пожара и смањена апсорпција угљен-диоксид од копна и океана у најтоплијој години у историји какава је била 2024. са јаким Ел Нињом. Током година Ел Ниња, нивои угљен-диоксид расту, јер се ефикасност копнених понора угљеника смањује због суша и шумских пожара – као што је био случај са изузетном сушом и пожарима у Амазону и јужној Африци 2024. године.

„Постоји забринутост да копнени и океански понори угљен-диоксида постају мање ефикасни, што ће повећати количину која остаје у атмосфери, чиме ће се убрзати глобално загревање.Континуирано и појачано праћење гасова стаклене баште је кључно за разумевање ових петљи“, рекла је Оксана Тарасова, виши научни службеник СМО.

Емисије угљен-диоксида у атмосферу не само да утичу на глобалну климу данас, већ ће то чинити стотинама година због свог дугог животног века у атмосфери.

Глобално просечна концентрација метана у 2024. години била је 1942 дела на милијарду (ппм),  што је повећање од 166 одсто у односу на прединдустријске нивое (пре 1750. године).Глобално просечна концентрација азот-оксида, трећег најважнији дуготрајног гас стаклене баште, достигла је 338 ппм у 2024. години, што је повећање од 25 одсто у односу на прединдустријски ниво.

СМО је објавила годишњи билтен о гасовима стаклене баште како би пружила научне информације за конференцију УН о климатским променама у новембру. Састанак ЦОП 30 у Белему, у Бразилу, настојаће да појача акције у области климе.

Видео који је овековечио ову незгоду подељен је на друштвеним мрежама под насловом: „Када Гугл мапа каже 'иди право', а ти си у Венецији.“
Постоји и други снимак у којем девојка показује огреботине задобијене при паду, упућујући позив свима да буду пажљиви када ходају и прате навигацију.

Проблем који се често понавља у Серенисими

У Венецији није тако тешко окупати се, а да то нисте имали у плану – довољно је слепо следити информације са Гугл мапа. Навигатор је и раније стварао непријатне инциденте туристима који нису били довољно пажљиви, а млада Пољакиња је само најновија жртва технологије која, колико год била прецизна у многим контекстима, има озбиљне потешкоће у граду попут Венеције. Наиме, навигација у овом граду често није поуздана, те многи завршавају у каналима.

Зашто Гугл мапа „полуди“ у Венецији

Навигациона услуга има неколико специфичних проблема у венецијанском контексту, како објашњава сајт Tour Leader Venice. Пре свега, у Венецији не постоје адресе као у остатку света: град је подељен на сестјере, а нумерација зграда је, благо речено, необична – дакле, апсолутно непредвидива за навигацију ГПС-ом.

Поред тога, улице се врло често завршавају слепим сокацима, односно испред канала који нема мостове преко којих се може прећи. У тим случајевима потребно је вратити се и пронаћи алтернативни пут – операцију коју навигатор не увек правилно извршава.

Када упутства постоје, али су неизводљива

У неким случајевима, Гугл мапа може бити поуздана, али пружа упутства која нису изводљива за све туристе. Дешава се, на пример, да навигатор саветује руту која подразумева пролаз преко мостова са степеницама, што је неприступачно особама са потешкоћама у кретању или путницима са тешким пртљагом.

Понекад се стигне испред веома уских сокака које на мапама телефона изгледају као потпуно нормалне улице, што чини пролаз са коферима или колицима немогућим.

Решење? Вратити се на старе добре папирне мапе

Шта, дакле, чинити? Ако најбоља идеја подразумева ослањање на искусног водича, они који желе да посете Венецију самостално боље је да купе папирне мапе које у овом случају свакако нису застареле.

Незгода Викторије Гузенде служи као опомена свим туристима који се спремају да посете Серенисиму: у Венецији технологија не може заменити познавање територије. И држати очи на екрану уместо на путу може коштати много више од неколико погрешних скретања.

"Ми смо се доказали као добри организатори,LIFFE се доказао да је и поред препрека и проблема којих је кроз ових 18 година било опстао и да ће трајати", рекла је Соња Цонић, директорка Лесковачког културног центра.

Награда "Златна нит", којом је фестивал повезан са лесковачком традицијом и умећем редитеља да изадју из лавиринта свакодневице, поклон је за пунолетство. Аутори идејног решења награде Душан Оташевић и Славимир Стојановић инспирисани су Тезејевом храброшћу.

"Адријаднин конац који је у минотауровој палати помогао да се извуче жива глава, с једне стране је то метафора стваралаштва, с друге признање резултатима стваралаштва", истакао је Мирољуб Вучковић, Уметнички савет Лајф фестивала.

Зрела је одлука да се фестивал окрене публици, да их филм опусти и насмеје, тиме се водио дугогодишњи селектор фестивала.

"Лијепо је кад се људима који се толико муче ода признање и омогући да имају контакт са публиком, значи неки од ових филмова никад дошли до српске публике, а да није овог фестивала", рекао је Огњен Свиличић, селектор фестивала.

Језиком емоције и слике LIFFE брише границе региона. Уз то слави редитељски рукопис, по томе је посебан.

„Уметност је безболна и можда људи ретко употребљавају уметност зато што су навикли да их стварност боли", истакао је Зијах Соколовић, глумац.

За пет дана двадесетак пројекција у главном делу фестивала и још четири програма.Уз искусна редитељска имена своје место овде имају млади аутори. Подршка министарства ове године је изостала, али је Град Лесковац помогао да се врата реновиране биоскопске сале отворе и пожели добродошлица филмским уметницима региона.

Социолози кажу, највредније је дати своје емоције. И можда је то један од разлога што Малог Штрумфа, дечака који воли фудбал и истовремено се бори са вишком килограма, прати више од 100 хиљада људи. 

Његовом храброшћу осокољени, многи уче да, без обзира на недостатке, не одустају од својих жеља. Мали Штумф игра фудбал од своје шесте године у Фудбалском клубу „Младост“ у Доњој Борини, недалеко од Малог Зворника. И многи долазе да навијају управо захваљујући њему. Надимак Штрумф, добио је од деке, а Мали је додао, да се нашали на свој рачун.

„Кад ми неко напише да сам дебео, или  ми да неки смешан надимак у коментарима, ја се на то баш и не обазирем“, каже Стефан Владић, алијас Мали Штрумф.

Када се проблем подели, човеку је лакше. Тако је било и у случају Усвојене маме, како је свој профил назвала Кристина, која је желела да усвоји дете.

„Kада смо супруг и ја донели одлуку о усвајању детета, трагали смо за било којом информацијом о томе. Постојала су само  становишта струке. Како изгледа цео процес, која је улога социјалних радника... Али искустава родитеља, тога нигде није било, па смо одлучили да то променимо“, напомиње Кристина.

Данас, осим што уживају у родитељству, она и њен супруг несебично деле своја искуства на мрежама и стичу нове пријатеље.

Као и Ивана, која своје пијачне дане, некад тешке, некад хладне, некад без пазара, дели са онима који на Видиковачкој пијаци раде или купују.

По струци електротехничар радио-видео технике, Ивана, познатија по Инстаграм налогу Мали пијац, већ 15 година свакодневно преноси атмосферу са тезге и забавља хиљаде људи на друштвеним мрежама.

„Волела сам овај посао и пре овога, а сада пошто усрећујем толики број људи на Инстаграму и Тик-току, све оне који ме прате – има их више од 100.000 – како да се човек не осети боље? То ми је нека потврда. То њихово расположење које ја чиним бољим“, наводи Ивана Станковић.

Ивана је заволела посао захваљујући друштвеним мрежама, а Стефан је заволео себе захваљујући Малом Штрумфу. О љубави Кристине и њеног супруга и храбрости да и не говоримо.

„Људи углавном воле да виде и неки стваран део, да га тако назовемо, а не само оно што је сажето за друштвене мреже. Многи крену у креирање таквог садржаја из сопствених потреба, из љубави према нечему, из лечења самога себе, тражења одговора на одређена питања“, наглашава Јелена Радовић, социолог и стручњак за маркетинг.

И одговори дођу, када се човек отвори. Баш такви, спонтани и искрени инфлуенсери најлакше освајају публику и постају популарни. Посебно кад нису ту само због новца и реклама, већ да би поделили оно највредније – своју емоцију.

Роковић је један од најистакнутијих џез-пијаниста, композитора и аранжера.

„Он је особа коју можемо означити као spiritus movens београдске џез сцене после Другог светског рата. Не само београдске, него српске, уопште југословенске. Он је музичар који је почео своју џез каријеру као члан Забавног оркестра Радио Београда, из ансамбла из којег је касније настао и 'Биг бенд' РТС-а", испричала је Паладин.

Шездесетих година, Роковић одлази у Немачку и постаје члан чувеног оркестра Курта Еделхагена. Затим стичући искуство, студијски снима, живо свира...

„Оставио је богати опус и као композитор и као аранжер, који њега позиционира данас као једног од најзначајнијих не само српских, него слободно европских. Џез енциклопедије као описују и као међународног џезера", каже одговорна уредница Музичке продукције РТС-а.

Део богатог Роковићевог опуса „Биг бенд" представља на наступу овогодишњег Београдског џез фестивала.

„Биг бенд" спрема још два спектакла до краја године – 22 новембра у Великој дворани Коларчевое задужбине, и 27. децембра у МТС Дворани.

Међутим, Карлос са својих десетак презимена није ни близу светског рекордера Лоренса Воткинса чије се пуно име и презиме састоји од 2.253 речи!

Када би Воткинс приликом представљања требало да изговори како се заиста зове, за то би му требало око 20 минута, пише Си-Ен-Ен.

Да је реч о веома тешком задатку, доказ је ситуација са његовог венчања 1991. године, када је свештеник требало да током церемоније прочита Лоренсово пуно име и презме.

Свештеник је унапред припремио снимак који је емитован док су гости шетали по простору са шампањцем у рукама, а трајао је све док коначно није дошао тренутак да Воткинс изговори Да.

Титулу званичног светског рекордера у категорији најдужег личног имена и презимена недавно је Лоренсу доделила Гинисова књига рекорда.

Рођен као Лоренс Грегори Воткинс 1965. године, овај Новозеланђанин је рекао да је био фасциниран телевизијском емисијом Риплијево веровали или не, која је приказивала необичне чињенице о изузетним људима, местима и догађајима широм света.

Затим се заинтересовао и за Гинисову књигу рекорда и након читања пробудила му се амбиција да се и он нађе на њеним страницама.

Због тога је и додао толико делова имена уз она које је добио на рођењу.

„Нас посебно радује што ће се ове године наше позориште представити са две премијере, отварамо и затварамо фестивал", рекао је Ђуричић, и додао да данас тече програм предфестивалског дана.

Предфестивалски дан обухвата и представу Лево, десно, глумац, аутора, редитеља и глумца Зијаха Соколовића у извођењу позоришта "YugoArt“. Одржава се Оснивачка скупштина Задужбине Адама Пуслојића, како би се очувала успомена на његово дело.

На званичном отварању фестивала (16. октобар) премијерно ће бити приказана представа Галерије у режији Небојше Брадића која говори о римском цару који је био важан за ове просторе.

„Атеље 212 се 17. октобра представља представом Моје позориште Бориса Лијешевића. Следи Уна по тексту Моме Капора Звездара Театра коју је написао Стеван Копривица", најављује Ђуричић.

Београдско драмско позориште у недељу, 19. октобра изводи представу Свака птица своме јату Дина Мустафића.

Мајстори, мајстори Горана Марковића у режији Марка Мисираче, а у извођењу бањалучког Народног позоришта на програму су у понедељак, 20. октобра.

Ућуткивање Сократа Хауарда Брентона у режији Небојше Брадића Битеф театра и копродуцента Центра за културу Тиват, на програму је у уторак, 21. октобра.

У среду 22. октобра на програму је Kontra mundum, представа Центра за културу Тиват, инспирисана аутобиографијом Тајни живот Салвадора Далија.

Богат пратећи програм

У пратећем програму фестивала су изложбе, промоције књига, песничке вечери, и наравно трибине посвећене Зорану Радмиловићу. Биће представљена и књига Зоран Радмиловић на радију и телевизији коју је приредио Марко Мисирача а која је издата у сарадњи зајечарског позоришта и Радио-телевизије Србије.

У петак, 17. октобра,и на програму је портрет глумца Миодрага Микија Крстовића, прошлогодишњег добитника награде за најбоље глумачко остварење на Данима Зорана Радмиловића. Истог дана од 19 часова, биће отворена изложба фотографија из архиве Атељеа 212 40 година без Зорана – Зоран Радмиловић у Атељеу 212.

После сваке фестивалске вечери додељује се награда „Зоранов брк“ за најбољу глумачку бравуру. Додељују се и статуете у бронзи за најбоље глумце Фестивала, као и признања за младе глумце.

У завршној вечери фестивала, 23. октобра – Кабаре зајечарског позоришта Ситнице живота, Жељка Јовановића.

Народно позориште у Зајечару следеће године обележава 80 година рада. Ове године, обележено је 40 година од смрти Зорана Радмиловића.

„Иако је толико времена прошло од његове смрти, никад живљи није био што се тиче свести гледалаца или љубитеља културе у Србији", рекао је Ђуричић.

За оркестарски део песме заслужан је Симфонијски оркестар Радио-телевизије Србије, чији раскошан звук доноси нову димензију овом емотивном класику. Повезивањем светске продукције и регионалног уметничког израза, Јасмин Леви још једном потврђује универзалност музике која превазилази границе језика и култура.

Италијански кантаутор Лучо Дала аутор је нумере Карузо, дела које је посвећено великом тенору Енрику Карузу, а које је временом постало симбол вечне љубави, сећања и моћи гласа, а у интерпретацији Јасмин Леви песма добија потпуно ново, оријентално-медитеранско значење, пуно страсти и меланхолије.

Пројекат носи потпис агенције "Stars & More", менаџмент тима Јасмин Леви, који стоји иза бројних интернационалних музичких сарадњи и продукција високог уметничког домета.

Нова верзија Каруза најављује и нова музичка поглавља Јасмин Леви, као и велике концерте уметнице широм региона и света.

Карузо је од данас на свим дигиталним платформама, а спот је на званичном Јутјуб каналу Јасмин Леви.

Технологија помаже овим мајсторима да аутоматски направе фактуре, предлоге за радове, па чак и да размишљају о томе како да реше компликоване водоинсталатерске проблеме, рекао је за Си-Ен-Ен директор предузећа Ден Калис. Све што треба да ураде је да, на пример, фотографишу покварени бојлер или напишу своја запажања у промпту, а ChatGPT ће избацити листу препорука.

„Дефинитивно се исплатило улагање. Неки од наших старијих мајстора су научили да постављају ChatGPT-ју права питања и помало су запањени неким одговорима које даје“, наводи Калис.

Од области канцеларијских задатака до решавања проблема на терену, сектор занатских послова све више прихвата вештачку интелигенцију како би повећала продуктивност, смањила трошкове, па чак и заменила административне улоге подршке.

Неки користе популарне софтвере засноване на вештачкој интелигенцији као што су ChatGPT и Microsoft Copilot, док други користе платформе посебно прилагођене занатима, као што су "ServiceTitan" и "Housecall Pro".

„То утиче на обе стране нашег предузећа, на терену и интерно у нашој канцеларији“, објашњава Калис.

Вештачка интелигенција мајсторима све привлачнија

Захваљујући вештачкој интелигенцији, од тренутка када клијент затражи услуге од предузећа "Gulfshore Air Conditioning & Heating" у Најсвилу на Флориди до доласка техничара у његов дом, људи нису укључени.

А када техничар стигне, користи вештачку интелигенцију да дијагностикује проблем и прикупи техничке информације у року од неколико секунди, што је задатак који је раније захтевао прегледање чак пет приручника од 60 страница, истакла је Криста Ланден, менаџерка за маркетинг и информационе технологије у предузећу.

Анкета коју је, почетком ове године, спровело предузеће "Housecall Pro" међу више од 400 мајстора и техничара који врше разне врсте поправки широм Северне Америке, показала је да је више од 70 одсто испитаника рекло да је испробало алате вештачке интелигенције, а око 40 одсто да их активно користи. Млађи професионалци предњаче у томе, показала је анкета, иако и старији радници испробавају нове могућности.

Интеграција и утицај вештачке интелигенције варирају у зависности од заната. Анкета показује да водоинсталатери најчешће оцењују да је вештачка интелигенција помогла расту њиховог предузећа; запослени ангажовани за професионално чишћење највише су прихватили ВИ, док су електричари највише били „задовољни“ асистирањем вештачке интелигенције.

Школе и други едукативни центри за овакве послове такође су приметили да ВИ може бити корисна. Џејсон Алтмајер, председник и извршни директор "Career Education Colleges and Universities", трговинског удружења које представља више од 800 приватних стручних школа широм земље, рекао је да неколико институција укључује вештачку интелигенцију у свој наставни план и програм у сарадњи са послодавцима.

„Они желе да њихови дипломци буду спремни за послове који ће бити доступни у будућности, а не за послове који су постојали пре пет година“, рекао је Алтмајер.

Ипак, неке занатлије су скептичне у погледу тога како нова технологија функционише и како се може применити на реалне задатке.

„Постоји извесно оклевање, тако да не бих рекао да су сви за, али плима дефинитивно долази“, оценио је Едвард Мекфарлан, председник управног одбора компаније "Air Conditioning Contractors of America".

Утицај нове технологије

Вештачка интелигенција полако мења слику занатских услужних делатности.

Када је реч о занатима који при пружању услуга примењују вештачку интелигенцију, приметна је већа продуктивност, што омогућава мајсторима да преузму више позива или побољшају квалитет својих услуга, рекла је Лаура Улрих из компаније "Job Site Indeed".

„Људи се баве занатима јер воле да обављају сам практични посао, а ако се неки од административних задатака могу аутоматизовати, онда би то требало да помогне тим радницима да се окрену задацима које воле и то тако да могу да их ураде брже, боље и паметније“, прецизирала је Лаура.

Вештачка интелигенција је већ остварила мерљив утицај у предузећу Gulfshore, које је забележило повећање прихода од 370.000 долара и то 30 дана након једне надоградње засноване на вештачкој интелигенцији која аутоматизује маркетиншке кампање.

Фирма је саопштила да је такође забележила повећање прихода од 150 долара по кориснику након имплементације алата вештачке интелигенције који су помогли техничарима да брже обављају административне задатке и омогућили им да продају додатне услуге или производе. Криста Ланден, такође из фирме "Gulfshore Air Conditioning & Heating" истакла је да би већи приход, ако се одржи, на крају требало да се претвори у веће плате за техничаре.

„Користимо ове производе вештачке интелигенције од јуна, тако да би требало да видимо већу корист у наредних шест месеци како бисмо увели нове пакете надокнада (за техничаре),“ додала је Ланденова.

Ден Калис из предузећа "Oak Plumbing & Remodeling" каже да је ChatGPT омогућио компанији да „смање трошкове и пружи боље услуге или бољу вредност“.

Економисти и власници предузећа кажу за Си-Ен-Ен да би растућа примена вештачке интелигенције у области заната могла да значи да предузећа можда неће морати да запошљавају толико канцеларијских радника за област маркетинга и примање позива. То тим предузећима пружа прилику да смање такве трошкове.

За сада постоји широка сагласност да вештачка интелигенција неће преузети послове техничарима, барем не док роботска технологија не буде знатно напредовала. ВИ се углавном показала као користан алат за занатлије.

„Сви наши техничари раде ефикасније и мање су под стресом“, закључила је Криста Ланден.

Већ четврту годину за редом селектор Главног такмичарског програма је редитељ и сценариста Огњен Свиличић. У главном такмичарском програму је седам филмова. Српском премијером Павиљона Дина Мустафића Фестивал је и почео. Јовић из програма препоручује и филм Обитељска терапија Соње Просенц, који се бави нарушеним односима у породици и генерацијским јазом.

Фестивал има и селекцију „Посебан третман" која представља дебитантска остварења аутора из Југоисточне Европе.

„Лесковачки фестивал режије се бавио прво, у првим годинама у такмичарском програму, европским филмом, филмовима који долазе из Југоисточне Европе. Тек смо у трећој години почели са филмовима из региона. Онда смо 15 година касније, прошле године се вратили кроз младе ауторе, дебитантска остварења, са југоисточно европским филмом", каже Јовић и додаје да је у програму „Посебан третман" – пет снажних дебитантских остварења.

Међу њима је издвојио румунски филм Инк вош Саре Коракидис, и грчки филм Ривијера који се бави друштвеном изолованошћу редитеља Орфеаса Перециса.

Специјална награда „Златна нит" за афирмацију филмске уметности у региону додељена је Рајку Грлићу. 

Грлић се присутнима на отварању обратио видео поруком: „Требао сам стајати вечерас ту пред вама жив, у трећој димензији, али моје кољено које је пре неки дан оперирано, ме је спречило да дођем. Захваљујем вам што сте ту. Захваљујем Фестивалу на части коју ми је указао. Захваљујем што су се уопште сетили да постоји један стари режисер. Хвала вам свима и добре вам пројекције".

Фестивал су отвореним прогласили глумци Бранка Петрић и Зијах Соколовић.

„Аристотел се пита има ли стваралаштва без представљања. Лесковац је основао фестивал да би сјајни редитељи могли да прикажу своја остварења. Срећна сам што сам дошла са филмом Павиљон. Да би дошло до представљања, мора ту да буде публика. Овде ће бити ствараоци који ће се представљати пред публиком. И то је савршен круг”, изјавила је Петрићева.

„Желео бих да подсетим на колегу Мету Јовановског који је преминуо након снимања филма. Ово је филм (Павиљон) не о нашим или њиховим пензионерима, већ уопште о пензионерима. Филм о нама који знамо како изгледају домови стараца, а ипак своје родитеље шаљемо тамо. Наши ликови су сами, усамљени, остављени, а када их деца назову имају само три питања – Да ли си узео таблете, како си и какво је време напољу. Есхил је рекао у Окованом Прометеју – Сила за правдом је у човеку, не у Боговима, и она се може научити само уметношћу”, рекао је Соколовић.

Отварању LIFFE-а присуствовали су и Мирољуб Вучковић, члан Уметничког савета Фестивала, редитељ, сценариста и селектор Главног такмичарског програма Огњен Свиличић, Вања Јуранић, редитељка и чланица жирија, Павле Вучковић, редитељ и коселектор програма Посебан третман, драматург Жељко Хубач, глумац Милош Влалукин и други.

Водитељ церемоније отварања био је глумац Андреј Шепетковски.

„Отварајући LIFFE, не отварамо само још један фестивал у низу, већ као и претходних 17 година, отварамо своја врата уметницима, редитељима, сценаристима, глумцима, свима који верују да филм није само уметност, већ средство којим се може мењати начин на који гледамо једни на друге, начин на који се може мењати свет.

LIFFE је фестивал региона, заједнички су нам језик, песма, хумор и туга. Заједничка нам је способност да се насмејемо чак и када је тешко, и да се препознамо једни у другима, иако нас раздвајају границе. Али овај фестивал не познаје границе и поделе. LIFFE је доказ да је уметност увек изнад свега и Лесковац место где славимо оно што нас спаја, а не оно што нас дели”, изјавила је Сања Цонић, директорка Лесковачког културног центра.

Лесковац – национална престоница културе за 2026. годину

Градоначелник Лесковца др Горан Цветановић поздравио је уметнике, редитеље, глумце и љубитеље филма и додао да је LIFFE постао понос града, бренд југа Србије, симбол стваралаштва који спаја људе, емоције и идеје: „Култура није трошак. Она је инвестиција и у садашњост и у будућност, у образовање, креативније и хуманије друштво. Реконструкцијом ове сале, која је добила модеран изглед и савремену техничку опрему, стварамо услове да Лесковац настави да буде средиште филмских и културних дешавања.

Лесковац је град  богате историје, богате културе и богатог наслеђа. О свим овим аспектима људског постојања  у нашем граду сведоче многобројне установе културе које постижу запажене резултате. Као потврда тих резултата стигле су многобројне домаће и међународне награде, али она најзвучнија везана за културу је престоница културе у Србији за наредну 2026. годину.

Ово признање није само част,  она је потврда да култура живи у сваком нашем кораку, у свакој улици, у сваком детету које сања, у свакој руци која ствара. 2026. ће бити година у којој ће Лесковац сијати још јаче. Биће то година нових уметничких програма, обнова простора за стварање, сарадњу уметника из целе земље и нашег региона.  Зато хвала свима вама који сте данас овде да заједно поделимо овај тренутак пунолетства, да Лесковац који има душу и даље остане град културе, уметности и великих људи”.

Министарство културе је пре неколико дана прогласило Лесковац националном престоницом културе за 2026. годину. 

На затварању Фестивала ће бити уручена награда „Отисак Горана Паскаљевића", коју је Фестивал заједно са супругом Горана Паскаљевића, Кристин Паскаљевић установио прошле године. Лауреат је Игор Безиновић, хрватски аутор.

„Жеља нам је била, и замисао, када смо из дирекције Фестивала разговарали са госпођом Кристин, да када се ова награда додељује, да се додељује млађим редитељима који су у успону", каже  један од оснивача Фестивала Драган Јовић.

„Пре свега, албум породице Ракић, то је албум фотографија који је припадао породици песника, чувеног и дипломате Милана Ракића, где се налазе фотографије не само чланова породице, него и значајних личности из тог времена. Има једна фотографија, рецимо, кнеза Михаила, кнегиње Јулије Обреновић. Ту је и фотографија коју смо искористили за насловну страну каталога и за уводну насловну страну изложбе, једна од мало ређих фотографија Ђуре Даничића. Такође, изложили смо и факсимил једног дописа његовог Попечитељству просвештенија тадашњем, који је упутио са места библиотекара, односно управника Народне библиотеке“, коауторка изложбе Јелена Витезовић.

Најпознатији је по делу Рат за српски језик и правопис. Био је један од најзначајнијих савезника Вука Караџића у језичкој реформи, али његова улога у лингвистици је много шира.

„Обично када се помене Даничићево име, прво се сетимо Рата за српски језик и правопис с правом, то јесте изузетно дело, поготово када се узме у обзир да га је написао у 22. години живота. Понеко се сети и Светог писма, то јест Даничићевог превода Старог завета. Међутим, желели смо ипак да кроз књиге, управо кроз дела које је он објавио и дела које су његова, а објављена или постхумно или објављена као репринти, подсетимо јавност на то колико је он заправо учинио за српски језик и за развој српске филологије и за постављање српског језика у шире оквире европске лингвистике“, објашњава Јелена Витезовић.

Изложба ће бити отворена до краја новембра.

То је драма у два чина, два главна лика су Владимир и Естрагон који чекају Годоа, који никада неће доћи. Њих двојица су највероватније скитнице које су се пре састале са мистериозним Годоом, рекао им је да га чекају на месту где се налазе на почетку драме.

За Кијану Ривса учешће у представи значи да се његов животни сан остварио, док Винтеру позоришне даске нису непознаница, дебитовао је на Бродвеју 1977. године.

„Био сам на Бродвеју као дечак, мој очух је режирао представу у којој је играла Клодет Колбер. Дошао сам и био очаран, осетио сам да је то чаробно место. Касније током школе глуме читао сам много комада, уживао у бродвејским поставкама. Као тинејџер сам гледао пуно представа на Бродвеју и себи рекао да желим и ја то да радим", каже Ривс.

„Одрастао сам у овом амбијенту, као дечак сам много година провео у овдашњим позориштима. Задивљујуће је бити поново овде са Кијаном, редитељем Џејмијем и другим глумцима, то је невероватно", додао је глумац Алекс Винтер.

Глумачки двојац је раније на сцени био у представи Бил и Тед, за њихове обожаваоце представа Чекајући Годоа је прилика да поново уживају у њиховој изведби.

Редитељ ремек-дела у жанру апсурда је Џејми Лојд, награђиван Тони и Оливије наградом.

„Овај комад сам дуго желела да радим, у центру пажње је један пар. Глумци су дошли са идејом да радим представу, било је то задивљујуће. Постоји пријатељство између њих двојице, исти осећај за хумор, сналажљивост, љубазност, о чему публика сазнаје током представе. За мене је био дар да радим овај комад", изјавио је Џејми Лојд, продуцентк и редитељ.

У представи играју и Брендон Дирден, Мајкл Патрик Торнтон, Зејн Арора и Ерик Вилијамс. Биће на репертоару до почетка јануара.