Лаптопови су постали уобичајени у шведским учионицама крајем 2000-их и почетком 2010-их. До 2015. године, према званичним подацима, око 80 одсто ученика у државним средњим школама имало је индивидуални приступ дигиталном уређају.

Обавезна употреба таблета у предшколским установама укључена је у наставни план и програм 2019. године, као део мисије претходне владе коју су предводили социјалдемократе да припреми чак и најмлађу децу за све дигиталнији радни и приватни живот.

Заокрет нове власти – „од екрана до фасцикле“

Али тренутна десничарска коалиција, која је дошла на власт 2022. године, усмерава наставу у другом правцу.

„Заправо покушавамо да се решимо екрана колико год је то могуће“, наводи Јоар Форсел, портпарол за образовање Либералне странке чији је лидер министар просвете Шведске.

„Са вишим узрастом у школи, можда ћете их користити мало више, али са нижим узрастом, или у школи, мислим да уопште не би требало да користимо екране.“

Влада је често користила слоган „från skärm till pärm“, што звучи привлачно на шведском, а преводи се као „од екрана до фасцикле“.

Тврди се да часови без екрана стварају боље услове за децу да се концентришу и развију своје вештине писања и читања.

Нове мере: без таблета и мобилних телефона

Од 2025. године, предшколске установе више нису обавезне да користе дигиталне алате, а таблети се не дају деци млађој од две године.

Касније ове године ступа на снагу забрана мобилних телефона у школама – чак и у образовне сврхе.

Школама је већ додељено више од 2,1 милијарде круна (200 милиона долара) у виду грантова за улагање у уџбенике и водиче за наставнике. Нови наставни план и програм, осмишљен да спроведе учење засновано на уџбеницима, требало би да буде објављен 2028. године.

„Читање правих књига и писање на правом папиру, и бројање са правим бројевима на правом папиру, много је боље ако желите да деца стекну знање које им је потребно“, тврди Форсел.

Истраживања упозоравају на утицај екрана

Промена у приступу уследила је након консултација 2023. године у којима су учествовали академски истраживачи, наставне организације, јавне агенције и општине.

„Повећана је свест о поремећајима које технологија изазива у учионицама“, каже др Сисела Натли, неуролог, сарадница Каролинског института у Стокхолму.

Натли каже да ученици губе концентрацију гледајући шта друга деца раде на уређајима. Такође указује на све већи број међународних истраживања која показују да читање на дигиталним уређајима отежава обраду информација и да интензивно коришћење екрана може утицати на развој мозга млађих ученика.

Пад резултата на ПИСА тестирањима

Влада се нада да ће повратак традиционалнијим методама наставе помоћи у побољшању позиције Шведске на ПИСА ранг листи. Некада међу најбољима, Шведска је нагло опала 2012. године, а након кратког опоравка поново бележи пад у математици и читању 2022. године.

Иако је и даље мало изнад просека за земље ОЕЦД-а, резултати у писмености су слабији него у Великој Британији, САД, Данској и Финској. Скоро четвртина ученика не достиже основни ниво разумевања прочитаног.

Извештај ОЕЦД-а указује да ученици имају користи од дигиталних алата, али и да је у учионицама присутно много ометања. Велика употреба уређаја на часовима математике повезана је са слабијим резултатима.

Андреас Шлајхер упозорава да је у Шведској технологија уведена без јасних педагошких циљева.

Привреда страхује од мањка дигиталних вештина

Владина стратегија изазвала је жестоке дебате у пословној заједници.

Извештај индустрије образовне технологије упозорава да би ученици могли бити недовољно припремљени за тржиште рада. 

„Свима су потребне основне дигиталне вештине“, каже Јани Јепесен, наводећи процену ЕУ да ће 90 одсто послова то захтевати. Упозорава и на могући одлив технолошких компанија ако не буде довољно ИТ кадра.

Вештачка интелигенција и ризик од „дигиталног јаза“

Питање је и како укључити вештачку интелигенцију у наставу.

Док влада планира наставу у средњим школама, критичари сматрају да би са тим требало почети раније.

Професорка Линеа Стенлиден упозорава да би у супротном деца из имућнијих породица могла стећи предност и продубити „дигитални јаз“.

Форсел одбацује те критике и истиче да деца прво морају савладати основне вештине. „Људима можете дати могућности које им неједнакост одузима само тако што ћете им пружити одговарајуће образовање.“

С друге стране, Јепесен оцењује да је реч о „популистичком“ приступу и упозорава да се занемарују други проблеми, попут неравномерне расподеле ресурса и наставног кадра, на шта указује и извештај Шведске агенције за образовање.

Екстремни временски догађаји попут топлотних таласа постају све чешћи и интензивнији широм света, подстакнути људским активностима као што је сагоревање фосилних горива.

Опис, који је увела Јапанска метеоролошка агенција (ЈМА) у петак, користи реч „коку“ – што значи суров или окрутан – како би описао врућину, пренео је лист Јапан тајмс.

Анкета је спроведена у фебруару и марту и прикупила је око 478.000 одговора, у којима су грађани бирали омиљени израз међу 13 понуђених опција за опис најтоплијег дана.

Јапан већ има термине за дане са температурама изнад 25, 30 и 35 степени Целзијуса.

Нови израз за још топлије време долази након рекордних врућина које су погодиле Јапан прошле године.

Лето 2025. било је најтоплије од почетка мерења 1898. године, са просечним температурама широм земље вишим за 2,36 степени у односу на просек.

Температуре су прелазиле 40 степени Целзијуса током девет дана између јуна и августа, уз нови национални рекорд од 41,8 степени у граду Исесаки.

Укупан број екстремно топлих дана такође је премашио претходни рекорд постављен 2024. године.

Примера ради, Токио је забележио 25 дана са температурама изнад 35 степени, у поређењу са просеком од само 4,5 дана. Кјото је имао 52 дана изнад исте температуре, у односу на просечних 18,5 дана.

За ово лето, Јапанска метеоролошка агенција предвиђа велику вероватноћу надпросечних температура у Јапану од јуна до августа.

Како је саопштено, она је боловала од деменције.

Рођена је 6. јула 1948. године у нормандијском селу Менвил у породици сликара као болешљиво дете које је патило од дислексије.

Међутим, већ са 14 година је напустила редовно школовање и уписала се у плесну школу у Монаку, а три године касније отишла је у Њујорк да усаврши своје плесно умеће са познатом руском балетском групом.

Глумила је са великим звездама француског филма попут Жаклин Бисе, Жан-Пјером Омоном и Жан-Пјером Леом, Трифоовим омиљеним глумцем.

Добитница три награде Цезар која се сматра француским еквивалентом Оскару, Натали Баје припада одабраном кругу водећих глумица француске кинематографије, наводи Фигаро.

Док се промене на Марсу обично одвијају током милиона година, ова трансформација пејзажа догодила се у свега неколико деценија. Када су Насине сонде „Викинг орбитер“ снимиле исти регион 1976. године, вулкански пепео био је знатно мање распрострањен него данас.

Необично ширење пепела могло би бити последица марсовских ветрова или уклањања слоја прашине који га је раније прекривао, наводи Еса.

Тамна страна

Марс има дугу историју вулканске активности, укључујући највећи вулкан у Сунчевом систему – планину Олимп у региону Тарсис. Пре више милијарди година, Марс је пролазио кроз масивне суперерупције, које су се касније смањиле на ређе активности и неексплозивне токове лаве.

Верује се да је тамни слој који се шири по Марсу настао и распрострањен деловањем вулкана. Вулкански материјал богат је мафичним минералима, тамно обојеним минералима који садрже магнезијум и гвожђе.

Научници имају две теорије о томе зашто се тамни слој пепела проширио у последњих 50 година: или је пепео подигнут и разнет ветром, или је златно-жута прашина која га је раније прекривала одувана.

Свет који се мења

Најновији снимак сонде „Марс Експрес“ показује упечатљив контраст између данашњег изгледа Марса и његовог изгледа пре неколико деценија. Када су Насине сонде „Викинг“ снимиле исти регион, приказале су препознатљиву светлу, жућкасто-смеђу површину са тамним слојем који се постепено шири на врху.

Нове слике, међутим, откривају како је тамни пепео током година изменио површину Марса и постао знатно распрострањенији. Пепео је прекрио делове планете који су раније били под песком.

Обе мисије истраживале су област око Утопија Планиције – древног басена за који се верује да је некада садржао водену површину попут језера или океана.

На поменутој слици Марс Експреса види се велики кратер у Утопија Планицији. Кратер је окружен прстеном материјала светлије боје у односу на остатак пејзажа. Тај прстен се састоји од материјала избаченог приликом удара који је формирао сам кратер.

Роман Мој брат, Месија чешког аутора Мартина Вопенке сеже до средине 22. века и приказује свет погођен климатским катастрофама и технолошким експериментима.

„Увек када пишем неку књигу о будућности, размишљам да понудим једну могућу верзију те будућности, не значи да мислим да ће нужно тако бити, то је само моја унутрашња перспектива”, рекао је Вопенка.

Пољска ауторка Дорота Масловска пажњу јавности привукла је већ са 18 година својим првим романом Бело и црвено: Пољско-руски рат под бело-црвеном заставом.

Позната по ироничном стилу и језику обликованом под утицајем хип-хопа, којим критикује савремено друштво и његове митове.

„Једино што признајем јесте ангажовано писање. Оно што сматрам ангажованошћу је стопостотно давање себе и не пристајање ни на какве компромисе. Пишем ретко, али есенцијална дела”, каже Масловска

Фестивал „Књига на (с)цени" замишљен је као простор сусрета европских и регионалних аутора, са циљем отварања дијалога о савременој књижевности и друштвеним питањима.

„Вредност овог фестивала је жеља наша била да направимо простор за разговор о књизи, простор отворен за све”, рекле је Тамара Крстић, извршни уредник у издавачкој кући „Блум”.

Програм Фестивала обухвата разговоре са писцима, подкаст уживо, радионице за децу, сајам књига, вечерње музичке програме, као и вече слем поезије.

Аутор истиче да прича није настала као роман, већ као снажан лични доживљај: „Прво је настала поема, што је јединствен случај – па тек онда роман и филм. Све је проистекло из сусрета са човеком 2004. године“, објашњава Џелетовић. Како каже, тај сусрет га је дубоко потресао и подстакао да у кратком времену напише дело које ће касније постати основа за ширу причу.

Роман прати судбину немачког барона коме је трансплантирано срце Србина са Косова и Метохије. Према речима аутора, управо је лична исповест тог човека била кључна. „Када је сазнао чије срце носи, кренуо је да тражи породицу. Оно што је доживео тамо променило му је живот“, наводи Џелетовић.

Од личне приче до глобалне теме

Како објашњава, тек годинама касније, након међународних извештаја о трговини органима, постало му је јасно колико је тема о којој пише заправо широка и тешка. „Тада сам схватио размере свега и колико је људи страдало у тим страхотама“, каже Џелетовић.

Посебно упечатљив део приче односи се на тренутак када барон сусреће дете човека чије срце носи. „Он је рекао да је у том тренутку имао осећај као да ће му срце искочити – да ли је то било препознавање или нешто друго, никада нећемо сазнати“, додао је аутор.

Ипак, пут од књиге до филма није био лак. Према његовим речима, продукцију су пратили бројни притисци. „Поједини глумци су одустали јер су сматрали да нису угрожене само каријере, већ и животи“, истиче писац.

Упркос томе, филм је завршен и приказује се у биоскопима, али се, како тврди аутор, суочава и са покушајима дискредитације. Посебно издваја организовано оцењивање на сајтовима где се, како наводи, дају најниже оцене од стране оних који филм нису ни гледали.

„Нису случајно кренули да дају најниже оцене. То раде организовано, јер је циљ да се спречи да филм заживи широм света“, тврди Џелетовић.

Ипак, реакције публике, како каже, остају снажне и позитивне. „До сада нисам добио ниједан негативан коментар од гледалаца“, додаје.

Аутор верује да је управо уметност најјаче средство у борби за истину. „Овај роман и филм говоре више од све дипломатије света, јер у њима нема ни мржње, ни политике, већ само истина“, наглашава Џелетовић.

На крају, поручује да је прича настала у име жртава. „У име њих говорим. Зато ово не може да се заустави – јер њихов глас мора да се чује".

Али поставља се питање да ли су заиста боље од модернијих житарица, које су обликоване и прерађиване пољопривредним праксама још од каменог доба?

Житарице наспрам интегралних житарица

Житарице – попут пиринча, пшенице, овса и кукуруза – чине значајан део наше укупне исхране. Много влакана и угљених хидрата добијамо из житарица, као и нешто протеина.

Препоручује се да најмање половина житарица које конзумирамо буду интегралне. То су житарице које нису млевене и рафинисане у млину, тако да и даље садрже све три своје сирове компоненте: мекиње, ендосперм и клице, које су богате витаминима и полифенолима, укључујући протеине, витамин Б, гвожђе и влакна.

Интегрална тестенина, на пример, има препознатљив, земљанији укус – као и више влакана, антиоксиданата и витамина у поређењу са рафинисаном тестенином.

Рафинисане житарице, с друге стране, су прерађене (често млевена) и изгубиле су своју оригиналну структуру. Успут су изгубиле и нека влакна и хранљиве материје.

„Житарице се рафинишу због укуса и својстава у вези са печењем“, објашњава Рила Тами, истраживач нутриционе епидемиологије у Институту за здравље и добробит у Финској. „Рафинисање је такође повезано са дужим роком трајања.“

То је зато што мекиње и клице, које се обично уклањају током рафинисања, садрже масне киселине које скраћују рок трајања.

Међутим, исхрана богата интегралним житарицама повезана је са мањим ризиком од бројних болести, укључујући дијабетес типа 2. Истраживања такође показују везу између редовног конзумирања интегралних житарица и нижег крвног притиска. У једном прегледу 17 студија из 2020. године, истраживачи су открили да је исхрана богата интегралним житарицама повезана са мањим ризиком од колоректалног рака, рака дебелог црева, желуца, панкреаса и једњака.

Ипак, ове налазе треба узети са резервом. Подаци о популацији обухваћеној истраживањем су често збуњујући, јер они који једу интегралне житарице у већини имају много других здравих навика, упозорава др Џули Милер Џонс, професорка дијетологије на Универзитету Свете Катарине у Минесоти, САД.

Једно истраживање спроведено у Финској, на пример, анализирало је прехрамбене навике и здравље више од 5.000 одраслих. Научници су открили да они који су јели више интегралних житарица имају здравију исхрану у целини, која се састоји од више воћа, поврћа, млека са ниским садржајем масти и рибе, а мање црвеног и прерађеног меса.

Упознајте древне житарице

Све већи број истраживања о исхрани сада указује да постоји разлика између „модерних“ житарица које чине већину наше исхране и далеко ређих „древних житарица“. Многе и од једних и од других могу да се конзумирају као интегралне или рафинисане житарице, али модерне житарице су оне које се временом узгајају кроз пољопривредне праксе како би се одабрало потомство са пожељним особинама као што су повећан принос или супериорнији укус.

Пшеница и кукуруз које данас једемо укрштани су током миленијума. Кукуруз потиче од дивље траве зване теосинте, пореклом из Мексика, са малим семеном уместо великих клипова. А модерна пшеница је резултат селективног узгоја древних врста пшенице, укључујући двосмеђу и спелту.

Према истраживачима, емер (или спелта, полуспелта, лат: Triticum dicoccum) је биo једна од првих житарица које су припитомљене, и гајен је од око 9700. године пре нове ере у Леванту пре него што се проширио на остатак света развојем неолитске пољопривреде.

Древне житарице, с друге стране, су оне које људи нису прилагођавали и које су задржале више својих предачких особина. Истраживања указују да је спелта, на пример, гајена у неолитском периоду, који је почео пре око 12.000 година, и да од тада није намерно мењана.

Јечам се помиње у неким од најранијих записа – пре око 4.000 година – из Месопотамије. Отприлике у исто време, чиа семе, које потиче из Мексика, гајили су Астеци.

Савремени људи су почели поново да откривају древне житарице крајем 19. и почетком 20. века, према речима др Ејми Богард, професорке европске археологије на Оксфордској школи за археологију у Великој Британији.

У многим случајевима, археолози су код пољопривредних заједнице које су истраживали наилазили на комадиће житарица које припадају врстама које се тренутно не узгајају. Те житарице су биле угљенисане, што значи да су их наши преци кували, напомиње проф. Богард.

Али древне житарице и даље нису најпопуларније житарице за пољопривреднике, који углавном више воле да раде са модерним јер оне дају веће приносе, напомиње др Крис Сил, професор емеритус за храну и људску исхрану на Универзитету у Њукаслу.

„Разлог зашто више не узгајамо већину древних сорти пшенице је тај што, у модерним пољопривредним условима, оне не успевају тако добро.“

Многе старије сорте пшенице имају дугачко класје, док модерна пшеница је релативно ниска, наводи др Сил. Виша пшеница је склонија савијању и ломљењу по ветровитом времену, што смањује принос.
То је делимично и зато што древне житарице нису толико корисне када је у питању прављење хлеба, додаје др Милер Џонс. „Прва ствар због које се прави селекција је принос, друга је колико се од ње добро прави хлеб.“

Да ли су древне житарице заиста здравије од модерних житарица

Једна од главних предности древних житарица је то што многе од њих садрже мало или нимало глутена. Просо припада другој породици трава од пшенице, док је киноа заправо семе које припада истој породици као спанаћ и блитва. То значи да их људи са алергијом или нетолеранцијом на глутен могу јести, објашњава проф. Сил.

Нека истраживања су повезала конзумирање киное са побољшањем раних знакова дијабетеса типа 2.

У једној студији, на пример, 37 мушкараца је јело хлеб направљен од брашна од киное сваки дан током четири недеље, у поређењу са групом која је уместо тога јела рафинисани бели хлеб. Истраживачи су открили да је група која је јела киноу имала нижи ниво шећера у крви након јела у поређењу са својим колегама који су јели бели хлеб.

Међутим, 2020. године истраживачи су пронашли мало доказа да је интензивна исхрана угрозила нутритивне профиле модернијих сорти житарица. Иако су у њима неки минерали, укључујући гвожђе, цинк и магнезијум, према неким студијама, значајно смањени од 1960-их.

„Постоји много помпе око древних житарица“, каже проф. Милер Џонс. „Узбуђење је оправдано када су у питању људи који не могу да једу глутен... али осим тога, то да ли су древни или не, је бесмислено расправљати“, када су у питању здравствене користи.

Ипак, напомиње проф. Сил, број студија о древним житарицама и здрављу је релативно мали у поређењу са студијама о другим, новијим врстама житарица. Постоје изазови у прикупљању поузданих података јер на житарице утиче њихова околина, па резултате треба упоређивати у сличним условима.

Али један од разлога зашто древне житарице могу бити боље за нас је мање због онога што садрже – а више због начина на који их обрађујемо и једемо. То нас враћа на тачку од које смо кренули – већа је вероватноћа да ћемо их јести целе, истиче проф. Сил.

„У поређењу са рафинисаном пшеницом, ово значи већи садржај влакана и више минерала и витамина.“

Поновни оживљавање древних житарица

Климатске промене су несумњиво један од највећих фактора који тренутно утичу на производњу житарица и то је још један разлог за поновни пораст древних житарица, сматра проф. Сил. Неке древне житарице су често отпорније на суровије услове и захтевају мање пестицида. Стога би могле бити важне за обезбеђивање поузданих залиха хране у будућности.

„Пољопривредници су испитали различите сорте како би видели које су отпорније на сушу.“

У једном турском региону погођеном деградацијом земљишта изазваном климатским променама услед суше, мали пољопривредници оживљавају древне сорте пшенице са циљем побољшања земљишта. А у Западној Африци, истраживачи испитују како најбоље оживети древну житарицу фонио, која је отпорна на сушу.

Када је у питању исхрана, древне житарице саме по себи можда не заслужују у потпуности толику популарност. Уместо тога, једење мешавине свих врста житарица, пожељно интегралних, као у давна времена, тврде стручњаци, кључно је.

„Постоји велики број усева које сада потпуно занемарујемо“, истиче Богардова. „У древној пољопривреди, житарице су увек биле уравнотежене са другим врстама, нису биле издвојене као што су сада.“

Професорка Милер Џонс се слаже и предлаже да једемо различите житарице, укључујући и древне житарице, како бисмо имали користи од свих њихових микронутријената. „Ако једете све различите врсте житарица, добијате читав низ витамина. Разноврсност је најбоља стратегија.“

У студији објављеној 13. априла у часопису Сајентифик репортс, истраживачи су открили да два лека за ублажавање болова код људи – аспирин и лидокаин – значајно смањују реакције бекства код норвешких јастога када су изложени електричним шоковима.

Истраживачи тврде да су лекови утишавали обраду бола код животиња и да је трзај репом заправо рефлекс на бол, а не само једноставна реакција на стрес. Тим наводи да ови налази указују на то да јастози заслужују већу етичку пажњу.

„Чињеница да лекови против болова развијени за људе делују и на норвешке јастоге показује колико слично функционишемо. Зато је важно да водимо рачуна о томе како поступамо и убијамо ракове, баш као што то чинимо са кокошкама и кравама“, рекла је Лин Снедон, професорка зоофизиологије на Универзитету у Гетеборгу у Шведској.

Неколико области – укључујући Норвешку, Нови Зеланд, Аустрију и делове Аустралије – већ су забраниле кување живих ракова из разлога добробити животиња, а нови налази могу додатно појачати притисак за шире реформе у начину на који се ове животиње третирају и убијају.

Слични закони се предлажу у Уједињеном Краљевству, док индустрија и истраживачи истражују електрично омамљивање јастога и ракова као потенцијално хуманију алтернативу кувању живих животиња.

Шокантно и болно

Да би разумели како јастози реагују на болне надражаје, истраживачи су поделили 105 норвешких јастога у више група. То је укључивало неколико контролних група које нису биле изложене шоку, као и две групе које су примиле шок уз третман лидокаином или аспирином. Лидокаин је растворен у акваријуму сваког јастога, док је аспирин убризган директно у животињу.

Затим су истраживачи применили електрични шок јачине 9,09 волти по метру током 10 секунди на три групе изложене шоку и посматрали њихово понашање пре, током и до два сата након шока.

Када су били изложени шоку, јастози су покушавали да побегну користећи трзај репом, уобичајен маневар бекства код неких ракова који их у кратким, брзим покретима избацује из опасности. Трзаји репом су примећени само код јастога изложених електричном шоку, не и у контролним групама.

Међутим, када су животиње добиле лидокаин или аспирин пре шока, учесталост трзаја репом нагло је опала – само седам од 13 јастога третираних лидокаином и три од 13 третираних аспирином показало је ову реакцију, док су јаче реакције забележене у групи која није добила аналгетике.

Према истраживачима, ови резултати указују на то да електрични шокови нису само изазивали контракције мишића код јастога, већ су заправо стварали болно искуство. Да је понашање било искључиво последица електричне стимулације, не би се очекивало да лекови против болова смање трзаје репом.

Уместо тога, третман аналгетицима смањио је понашање бекства. На основу тога, истраживачи сугеришу да трзај репом може имати неуролошку компоненту познату као ноцицепција — процес у којем сигнали из дела тела изложеног штетном надражају путују до мозга и изазивају негативно унутрашње стање повезано са болом.

Све више доказа

Ова студија се придружује растућем броју истраживања која указују на то да ракови, хоботнице и други бескичмењаци могу доживљавати бол. У ранијим студијама, ракови самци изложени електричним шоковима унутар својих љуштура на крају су напуштали своје „домове“ како би избегли болни надражај.

Хоботнице су показале још снажније доказе о обради бола; у једној често цитираној студији избегавале су места повезана са повредом и преферирале она повезана са ублажавањем бола.

Докази постепено мењају начине на који се ове животиње третирају. У Уједињеном Краљевству, ракови, јастози и хоботнице сада су препознати као осећајна бића „способна да доживе бол и патњу“ према Закону о добробити животиња из 2022. године. Нови Зеланд је такође успоставио правила добробити за животиње попут ракова и јастога, захтевајући да буду доведени у стање неосетљивости пре комерцијалног убијања.

Сједињене Америчке Државе можда полако следе тај тренд. Неколико савезних држава, попут Калифорније и Вашингтона, већ је предузело кораке ка потпуној забрани узгоја хоботница због нехуманих пракси, док друге разматрају усвајање сличних закона.

Инспирисан личним искуством ауторке и кроз сведочења бројних других људи, филм отвара шира питања идентитета и припадности, покушавајући да одговори на универзално питање – ко смо заправо. Сам назив филма је коментар који је поводом држављанства Олга Косановић добила на интернету.

„Када мачка добије мачиће у школи за јахање, то их не чини липицанерима. И то је он заправо рекао на питање да ли ја треба да добијем аустријско држављанство тиме што сам рођена у Аустрији или не. Тај коментар ме је дуго пратио и хтела сам да сазнам шта уопште то значи. И питала сам се, ако нисам Аустријанка, а кад дођем у Србију, овде сам исто странац, јер никад нисам овде живела. Онда, чија сам? И тим питањем сам се бавила, и заправо немам прави одговор. Али мислим да је моја бака рекла праву ствар, а то је да припадамо само тамо где желимо да припадамо. А то су људи, породица, места, а можда не нека национална идеја“, објашњава Олга Косановић, ауторка филма Далеко од липицанера.

Гошћа овогодишњег Аустријског филмског фестивала је и редитељка Татија Шкиртладзе чији ће филм У славу краљици такође први пут бити приказан у Србији.

Филмска прича дешава се у време Хладног рата, када су четири изузетне грузијске шахисткиње промениле ток женског шаха на глобалном нивоу. Филм открива њихове испреплетене биографије и представља редак увид у садашње животе совјетских шаховских звезда.

„Инспирација за мој документарни филм У славу краљици има корене у мом детињству. Ја сам из Грузије, бивше совјетске републике, где су ове четири шахисткиње у то време биле изузетно славне. На неки начин ја сам се тада идентификовала са грузијским женама, шахисткињама и потом сам почела да истражујем за филм. Оне су Дружина жена и не идентификујем се ни са једном посебно. Филм је добио овај назив јер су људи носили транспарент на коме је писало Краљица кад су дочекали Нону Гаприндашвили после једног успешног такмичења. У ствари, највећа краљица, дива шаха у овом филму је Милунка Лазаревић, која је и наратор“, каже редитељка Татија Шкиртладзе.

Уз филмове гостујућих редитељки, на репертоару су и остварења различитих жанрова, које одликује квалитет и емотивност.

„Мислим да ће овај фестивал, односно његови филмови, добро комуницирати са нашом публиком, зато што чак и један најметафизичкији, један најаритстичкији филм, за главног глумца има Вилема Дефоа, кога публика веома воли и добро познаје. Остали филмови, чини ми се да имају добар ритам. Публика воли добар ритам причања приче, воли понешто изненађења, али мислим да су ово све филмови, чак и они који су више у области арт-хауса, да су сви ти филмови врло комуникативни и да нема нечега што би могло да буде досадно или замарајуће“, наглашава селекторка филмског програма, Ана Вучковић Денчић.

У пратећем програму фестивала, у Филмској галерији Дворане културног центра Београда постављена је уметничка инсталација Татије Шкиртладзе „Дружина", која посвећена легендарним шахисткињама из њеног филма.

Овгодишњим фестивалом Аустријски културни форум обележава и 25 година рада у Србији.

„Срцу се приступа путем стерно- или торако-томије. Перикардијум (овојница која окружује срце) се отвара у облику слова Т, а перикардијални слојеви се осигуравају држачима. Срце, перикардијум и велики крвни судови се прегледају на улазне ране, канал ране и путању страног тела. Ако су удлаге површински лоциране, прецизна локализација се обезбеђује неодимијумским магнетом смештеним у силиконску цев од 1/4 инча ради лакше употребе и стерилизације. Ако страно тело продре дубље у миокардијум, његова локација се може утврдити интраоперативном флуороскопијом“, стоји у саопштењу.  

Затим се подручје срца које садржи фрагмент стабилизује помоћу вакуумског стабилизатора миокарда. Да би се спречило прекомерно крварење током вађења, у подручје фрагмента се поставља привремени шав у облику слова U са тефлонским јастучићима или шавом типа „кисеоник“.

„Скалпелом се прави рез на миокарду изнад фрагмента, а величина реза се бира према величини фрагмента. Фрагмент се уклања кроз рез помоћу неодимијумског магнета. Лежиште фрагмента се третира раствором бетадина. Ивице реза се спајају помоћу претходно постављеног шава, чиме се обезбеђује хемостаза. Рана се затим зашива слој по слој“, наводе аутори патента.

Већ су изведене две сличне операције, уз редован постоперативни ток.

„Предложена хируршка техника аутора за прострелне ране срца има за циљ минимизирање употребе вештачке циркулације како би се скратило трајање операције, смањио губитак крви и смањио бол, чиме би се избегли непотребни финансијски трошкови“, наглашавју кардиолози Војно-медицинске академије.

Климатолози користе десетине различитих компјутерских модела како би проценили будућу климу. Међутим, за сложени систем АМОК-а ти модели дају веома различите резултате – од оних који не предвиђају даље успоравање до 2100. године, до оних који указују на велико успоравање од око 65 одсто, чак и ако се емисије угљеника из фосилних горива постепено сведу на нулу.

Истраживање је комбиновало стварна океанска посматрања са моделима како би се утврдило који су најпоузданији, чиме је значајно смањена неизвесност. Процењено је да ће успоравање до 2100. године износити између 42 одсто и 58 одсто, што је ниво који готово сигурно води ка колапсу.

АМОК је важан део глобалног климатског система јер доноси сунцем загрејану тропску воду ка Европи и Арктику, где се она хлади и тоне, формирајући дубоку повратну струју. Његов колапс би померио појас тропских падавина од којих милиони људи зависе за производњу хране, довео би западну Европу до екстремно хладних зима и летњих суша, и подигао већ растући ниво мора у Атлантику за 50 до 100 центиметара.

„Открили смо да ће АМОК опасти више него што се очекивало у односу на просек свих климатских модела. То значи да је АМОК ближи тачки преокрета“, каже др Валентин Портман из истраживачког центра Инрија Бордо Суд-Уест у Француској, који је предводио истраживање.

Професор Штефан Рамсторф из Потсдамског института за истраживање утицаја климе у Немачкој навео је: „Ово је важан и веома забрињавајући резултат. Показује да су ‘песимистични’ модели, који предвиђају снажно слабљење АМОК-а до 2100. године, нажалост најреалистичнији, јер се боље поклапају са посматраним подацима.“

„Све више сам забринут да бисмо могли достићи тачку након које је гашење АМОК-а неизбежно већ средином овог века, што је прилично близу“, истакао је Рамсторф, који проучава АМОК већ 35 година.

Нагласио је да се колапс мора избећи по сваку цену.

„То сам тврдио и када смо мислили да је вероватноћа гашења око пет одсто, јер је и тада ризик био превисок с обзиром на огромне последице. Сада изгледа да је већа од 50 одсто. Најдраматичније климатске промене у последњих 100.000 година дешавале су се када је АМОК прелазио у друго стање“, објашњава Рамсторф.

АМОК успорава јер температуре ваздуха у Арктику брзо расту услед глобалног загревања. То значи да се океан тамо спорије хлади. Топлија вода је мање густа, па спорије тоне у дубине. Ово успоравање омогућава да се више падавина задржи у сланој површинској води, што је додатно чини мање густом и још више успорава тонење, стварајући повратну спрегу унутар АМОК система.

Систем АМОК-а је веома сложен и подложан случајним природним варијацијама, што онемогућава прецизна предвиђања. Ипак, научници сада очекују значајно слабљење, што само по себи може имати озбиљне последице у деценијама које долазе.

Ново истраживање, објављено у часопису Science Advances, испитало је четири различита начина коришћења стварних посматрања за процену модела. Утврђено је да метода позната као "ridge regression", која се до сада ретко користила у климатској науци, даје најбоље резултате.

Директор ПГП РТС-а Владимир Граић истакао је на медијској промоцији овог издања, важност оваквог музичког пројекта и први утисак који је имао када је чуо материјал:  

„Када сам добио овај албум и преслушао га, знао сам да имамо нешто што је јако добро. Радује нас увек и када нам се укаже поверење да дамо ветар у леђа новим музичарима, што смо и учинили објавом деби албума ове групе, а чућете и сами.– 'Суперсоник' и те како јесте нови глас домаће сцене“.

Лидер бенда, Карло Астрахан истакао је да „Суперсоник“ види као лични уметнички пројекат, чијем квалитету су значајан допринос дали доказани и искуснии сарадници. Посебно Оливер Јовановић, који је, како је нагласио, „имао кључну улогу у усмеравању рада бенда“.

Говорећи о идентитету бенда „Суперсоник“, Астрахан је навео да се група заснива на споју различитих генерација, где се младалачка енергија и искуство допуњују и заједно обликују препознатљив звук али и поетику, блиску различитим генерацијама. Такође, нагласио да је ауторском тиму био циљ „да створе савремен и оригиналан албум, који доноси свежину у изразу и другачији приступ домаћој музичкој сцени“.

Аутор и текстописац Драган Вукашиновић говорио је о креативном процесу и жељи да се створи аутентичан звук: „Карло и ја смо хтели да направимо албум који ће бити бескомпромисно нов, да има своју свежину и оригиналност. Посвећено смо радили и надамо се да смо у томе успели“.

Албум Изнад хоризонта бенда „Суперсоник“ чини девет песама, које комбинују елементе попа, рока и блуза, уз изражену емотивну и тематску разноврсност. Међу њима се издваја нумера Мучан дан, која доноси интроспективнији и мрачнији тон у односу на остатак музичког материјала овековеченог на овом албуму.

Бенд „Суперсоник“ чине Деспот Киш (вокал), Александар Петровић (гитара), Урош Ратковић (бас гитара), Вања Сенеши (бубњеви) и Душан Васиљевић (гитара). У ширем ауторском и продукционом тиму, важну улогу имају и Карло Астрахан – оснивач групе и један од кључних креативних аутора, као и музички продуцент Оливер Јовановић који је, према наводима чланова,бенда значајно допринео усмеравању и развоју музичког пројекта Изнад хоризонта.  

Бенд планира објављивање пратећих спотова за песме са свог деби албума, чиме ће додатно представити свој музички и ауторски уметнички идентитет. До тада, албум можете послушати на свим водећим стриминг платформама за дистрибуцију музике, као и на Јутјуб каналу ПГП РТС-а.

Такође, чланови „Суперсоника“ најављују и наступе на предстојећим домаћим музичким фестивалима, где ће бити у прилици да се представе широј публици и да граде своју позицију на музичкој сцени.

Гошћа Јутарњег програма РТС-а истакла је да је овогодишњи концепт фестивала посвећен традицији и наслеђу које Београдско пролеће носи више од шест деценија.

„Овогодишњи фестивал је један својеврстан омаж традицији Београдског пролећа, где ћемо имати прилику да чујемо песме које су тај фестивал и обележиле, а које се певају, ево, и до данас и познате су разним генерацијама“, рекла је Бисерчићева.

Публика ће имати прилику да поново види на сцени неке од најзначајнијих учесника фестивала, међу којима су Маја Оџаклијевска, Владо Лесковар и Драган Мијалковски, док ће у мтс Дворани бити и бројни доајени домаће музичке сцене. Њихове песме извешће млађа генерација певача.

„У публици бити велика имена као што су Лео Мартин, Нада Павловић, Борис Бизетић, Радмила Караклајић, Жарко Данчуо и Зоран Лековић. Њихове песме ће оживети млађи певачи, односно генерација певача који су нешто касније наставили њихову традицију, као што су Ана Петановски, Наташа Михајловић, Зејна, Душан Свилар, Принц од Врања, Милан Бујаковић“, навела је диригенткиња и открила да ће највећи хитови фестивала тако добити савременије рухо – аранжмане.

Говорећи о изазовима диригентског посла у оваквом концепту, нагласила је значај комуникације између оркестра и извођача, као и да се очува квалитет звука оркестра, уз истовремено прилагођавање различитим музичким стиловима.

„Мени је као диригенту битно да то све држим под контролом, а опет да све изгледа лепо, лако и природно. А ако се уз то и добро забавимо, што верујем да хоћемо, то ће се, та енергија ће бити сигурно заразна и пренеће се на публику“, истакла је Бисерчићева.

Ревијски оркестар, који чине чланови Симфонијског оркестра и Биг бенда РТС-а, омогућава извођење разноврсног репертоара и представља важан сегмент Музичке продукције јавног сервиса.

Према њеним речима, музичари углавном на овакве пројекте реагују позитивно јер је то јединствена прилика да изађу из оквира свог репертоара и да покажу своју свестраност.

„Дакле, петак, 24. април, МТС дворана, 20 часова. Добродошли!“, поручила је Олга Бисерчић.

Такозвани “workslop” (радни хаос) се дешава када запослени користе вештачку интелигенцију да брзо генеришу рад који делује углађено – барем површно – али је у ствари толико мањкав или нетачан да га је потребно значајно исправити, очистити или чак потпуно прерадити након што се преда колегама.

Пад квалитета и морала

За Кена, проблем је почео након што је извршни директор његове компаније отпустио неколико његових колега и наложио да преостали радници користе четботове са вештачком интелигенцијом, рекавши да ће то повећати њихову продуктивност.

Док су почетни нацрти били лаки за креирање, Кен и његове колеге су морали да проводе више времена преправљајући, исправљајући грешке и решавајући неслагања између четботова једни другима него да нису користили вештачку интелигенцију.

„Квалитет је значајно опао, време потребно за производњу садржаја се значајно повећало и, што је најважније, морал је опао“, наводи копирајтер, који је говорио под псеудонимом из страха од губитка посла. „Све је постало много горе када су увели вештачку интелигенцију.“

Јаз између менаџмента и запослених

Кен додаје и да су руководиоци компаније пребацили кривицу на запослене када су рекли да продуктивност опада због вештачке интелигенције.  

Кеново искуство одражава растући јаз између запослених и њихових лидера када је у питању вештачка интелигенција: недавно истраживање спроведено међу 5.000 америчких службеника показало је да 40 одсто неменаџера каже да им вештачка интелигенција уопште не штеди време на послу, док 92 одсто руководилаца на високим позицијама каже да их чини продуктивнијима.

Па шта узрокује ову поплаву „радног хаоса"

Компаније су потрошиле милијарде улажући у генеративну вештачку интелигенцију. Неки од њих, попут Блока, Амазона, Дауа, УПС-а, Пинтереста и Таргета, истовремено су отпустили раднике, приписујући смањења продуктивности вештачке интелигенције.

Радници који остају осећају притисак својих послодаваца да користе вештачку интелигенцију како би још више и брже радили, често уз мало вођства или обуке. Неповезаност раздваја руководиоце одушевљене генеративном вештачком интелигенцијом од радника – који откривају да вештачка интелигенција само отежава њихов посао.

Недостатак смерница и стварни ефекти

„Људима се говори да користе вештачку интелигенцију, често без смерница или подршке“, напомиње Џеф Хенкок, коаутор студије која је сковала термин “workslop” – „радни хаос“ и истраживач са Станфорда и научни саветник у BetterUp-у. Иако Хенкок верује да би генеративна ВИ могла да покрене алате који помажу радницима да побољшају ефикасност, у многим случајевима, укључивање ВИ има супротан ефекат.

Хенкокова студија, која још није рецензирана, анкетирала је 1.150 канцеларијских радника, што је репрезентативни узорак за око 5.000 радника. Истраживачи су открили да се 40 одсто радника сусрело са радним хаосом у року од месец дана, а затим је проводило у просеку 3,4 сата месечно бавећи се њим – што, према проценама студије, доводи до 8,1 милиона долара изгубљене продуктивности за организацију са 10.000 запослених.

Свакодневни примери из праксе

Фриленсерка Кели Кашин, дизајнерка производа, рекла је за Гардијан да се често сусреће са радним хаосом. „Чини се да је довољно само копирати и налепити поруку бота директно у ћаскање или имејлове.“ Понекад, када је збуњена поруком коју јој је послао колега, најчешће добија одговор: „Да, нисам сигуран шта је вештачка интелигенција мислила под тим“.

„Иако је то крајње фрустрирајуће, разумем зашто људи то раде. Постоји велики притисак да се повећа продуктивност, што је погоршано озбиљном неизвесношћу на тржишту рада“, додаје Кашинова.

Доктор Филип Барисон, са Универзитета у Мичигену који је анкетирао особље док је био у клиникама примарне здравствене заштите, открио је сличан проблем са радним процесом који се појављује код медицинског особља које је охрабрено да користи вештачку интелигенцију за генерисање одговора путем е-поште на питања пацијената. Тај приступ је требало да уштеди време лекарима.

„На основу извештаја и мојих сопствених запажања, то не функционише“, истиче др Барисон. Уместо тога, многи запослени са којима је разговарао описали су да су уложили много рада око уређивања, фрустрацију и забринутост због безбедности података и страх за пацијенте који добијају имејлове са грешкама захваљујући употреби четботова.

Пошто је коришћење алата вештачке интелигенције опционо, „када установе њену (не)ефикасност, почињу да је игноришу“, додаје Барисон.

Инвестиције без повраћаја

Један од разлога зашто послодавци промовишу генеративну вештачку интелигенцију на радним местима је тај што многе компаније теже да смање трошкове рада након улагања у технологију, сматра Аиха Нгујен, која води програм „Будућност рада“ у непрофитном истраживачком институту „Подаци и друштво“. Али та улагања се нису исплатила, или барем још не.

Један од закључака често цитираног извештаја МИТ-а открио је да 95 одсто фирми не види повраћај својих улагања у вештачку интелигенцију. Друге недавне процене софтверског гиганта САП и фирме за професионалне услуге и консултантске услуге „Дилојт“ извештавају да већи део предузећа генерише повраћај улагања, али су и даље мањина.

Предузећа очекују – или се надају – да ће се бољи повраћај материјализовати након две до четири године, што је прилично споро за технолошка улагања, према извештају компаније „Дилојт”.

„Проблем је у томе што се генеративна вештачка интелигенција често представља као алат опште употребе који може да уради било шта, али стварност не функционише тако. Дакле, оно што би могло да ствара део радног процеса јесте нејасан мандат или случај употребе ВИ“, наводи Нгујен.

Радничка права и нова динамика моћи

Економиста Ден Рејнолдс, истраживач организације Communications Workers of America, рекао је да је вештачка интелигенција постала камен спотицања док синдикално организовани радници преговарају о условима нових уговора. Синдикати захтевају јасније мандате за технологију и већи допринос радника и контролу над начином њеног коришћења.

„Фирме су прилично отворене по питању коришћења вештачке интелигенције за поједностављивање пословања, па је природан одговор испитивање шта ти алати заправо могу да ураде и динамике моћи која окружује њихову употребу“, истиче Сара Фокс, директорка Лабораторије за технолошку солидарност на Универзитету Карнеги Мелон.

Фоксова каже да је скептична када фирме кажу да примењују вештачку интелигенцију у својим компанијама како би побољшале продуктивност и ефикасност и помогле радницима да буду бољи у својим пословима. „Заправо, то прикрива веће промене у динамици рада“ и смањује аутономију радника уместо да их оснажује.

Истраживање обухвата пет супстанци: ЛСД, псилоцибин (активни састојак „магичних печурака“), ДМТ, мескалин и ајахуаску. Иако се ове супстанце разликују по свом хемијском саставу и начину употребе, резултати указују да изазивају сличне промене у функционисању мозга.

Анализа је заснована на великом броју снимака мозга, прикупљених различитим техникама неуроимагинга. Истраживачи су упоредили податке из више студија како би идентификовали обрасце који се понављају без обзира на конкретну супстанцу.

Према резултатима, кључна карактеристика овог „неуронског отиска“ јесте промена у начину на који различите мождане мреже комуницирају. Конкретно, долази до појачане повезаности између региона који иначе делују одвојено.

То значи да делови мозга задужени за сложене когнитивне функције, као што су планирање и саморефлексија, почињу интензивније да комуницирају са областима које обрађују чулне информације, попут вида и слуха.

Истовремено, истраживачи су уочили да се уобичајена хијерархија у мозгу делимично нарушава. У нормалним условима, одређени региони имају доминантну улогу у обради информација, али под дејством психоделика та структура постаје флексибилнија.

Један од аутора студије објашњава да овај ефекат подразумева „попуштање“ уобичајених ограничења у комуникацији између можданих система.

„Ове супстанце доводе до тога да се уобичајена организација мозга релаксира, што омогућава неуобичајене обрасце комуникације“, наводи се у објашњењу резултата.

Овај феномен би могао да помогне у разумевању субјективних искустава која корисници психоделика често описују — попут интензивнијих чулних доживљаја, осећаја повезаности или промене у перцепцији сопственог „ја“.

Промене и у дубљим можданим структурама

Поред кортикалних региона, који су одговорни за више когнитивне функције, промене су уочене и у дубљим структурама мозга. Те области повезане су са навикама, емоцијама и моторичким функцијама, што указује да ефекти психоделика захватају више нивоа мождане организације.

Истраживачи наглашавају да резултати не указују на потпуни „хаос“ у мозгу, како се понекад претпостављало. Уместо тога, реч је о специфичној реорганизацији – мозак остаје функционалан, али ради по другачијим правилима.

Другим речима, уместо распада можданих мрежа, долази до њиховог преобликовања, што омогућава нове обрасце комуникације и обраде информација.

Аутори студије истичу да би ова открића могла имати значајне импликације за медицинска истраживања. У последњих неколико година расте интересовање за потенцијалну терапијску примену психоделика, посебно у лечењу депресије, анксиозности и посттрауматског стресног поремећаја.

Разумевање заједничког механизма деловања могло би да помогне у развоју безбеднијих и ефикаснијих терапијских приступа.

Ипак, научници упозоравају да су потребна додатна истраживања. Иако ова анализа обухвата велики број података, неопходне су даље студије које би прецизније утврдиле како ове промене у мозгу утичу на понашање, емоције и дугорочно ментално здравље.

Такође, остаје питање у којој мери се ови ефекти разликују од особе до особе, као и како фактори попут дозе, окружења и индивидуалних карактеристика утичу на исход.

Упркос тим отвореним питањима, истраживање представља важан корак ка бољем разумевању начина на који психоделици делују на мозак, указујући да, без обзира на њихове разлике, деле заједнички неуронски потпис.

Астронауткиња Кристина Кох истакла је да би требало славити чињеницу да је свемирска агенција Наса посвећена укључивању свих људи у истраживање свемира, нагласивши да „свако ко има сан треба да има једнаке шансе да га оствари".

Кохова изразила је уверење да ће будућа мисија Артемис слетети на Месец.Она је навела да ју је мисија научила да се циљеви могу остварити уз напоран рад.

Виктор Гловер је казао да је ова мисија била кратка у поређењу са, на пример, дуготрајним боравком на Међународној свемирској станици. Он је, међутим, истакао да је важно да се процеси спроведу до краја, јер се на тај начин ући и уводе промене за будуће, дуже мисије.

Једини канадски члан посаде мисије Артемис 2 Џереми Хансен рекао је да му је било заиста освежавајуће видети колико су људи пратили мисију.

„Људи су заиста сјајни. Оно што сам видео донело ми је више радости и више наде у нашу будућност", истакао је.

Чланови посаде описали су и интензивне тренутке током повратка на Земљу, као и емоционалне реакције након мисије, наводећи да су многи од њих плакали током комуникације са породицама из свемира.

Астронаути су истакли и снажно тимско јединство током мисије, наводећи да су током десет дана „дословно били једни преко других" због ограниченог простора, али да су успешно функционисали као тим.

Вајзман је говорио и о тоалету у летелици који је, упркос повременим техничким проблемима током мисије, како ке рекао „радио одлично".

Током боравка у свемиру, посада је имала повремене проблеме са тоалетом, углавном због зачепљења у систему за отпадне воде, што је отежавало његово пражњење.

Вајзман је додао да је током првих дана мисије посматрао испуштање садржаја из резервоара у свемир, описујући призор као „милијарде ситних ледених честица које одлазе у дубоки свемир".

Он је похвалио инжењере који су развили систем и поручио да „треба да буду поносни".

Насина мисија Артемис 2 која је почела првог априла, успешно је завршена повратком посаде на Земљу, чиме је исписано ново поглавље у историји истраживања свемира.

Капсула „Орајон" слетела је у Тихи океан након десетодневног лета око Месеца – првог са људском посадом после више од пола века.

Астронаути су прелетели око 1.126. 000 километара и снимили супротну страну Месеца.

Мисија је уписала и нове рекорде: никада нико није летео тако далеко од Земље, приближили су се Месецу на само 6.400 километара и први пут је једна жена била на прагу Месеца.

Насина мисија око Месеца донела је кроз бројне фотографије низ изузетних тренутака – од Земље која се полако губи у даљини до ретког помрачења Сунца посматраног из дубоког свемира. 

Анализа клиничких испитивања код особа са благим когнитивним оштећењем или благом деменцијом показала је да су ефекти антиамилоидних лекова на когницију и тежину деменције током 18 месеци били „занемарљиви“, док су побољшања функционалних способности „у најбољем случају мала“.

Овакав закључак представља ударац за нову генерацију лекова осмишљених да успоре Алцхајмерову болест уклањањем наслага амилоидних протеина који се акумулирају у мозгу. Амилоидни плакови су обележје Алцхајмерове болести, заједно са другим протеином – тау – који формира токсичне запетљаје у неуронима.

Преглед који је спровела организација „Кокрејн“ користио је златни стандард методологије за процену података из објављених клиничких испитивања, али су га неки истраживачи и организације критиковали јер је објединио резултате старијих, неуспешних лекова са онима новијих, ефикаснијих терапија.

„Није изненађујуће да, ако се обједине резултати ефикасних и неефикасних третмана, добијете мали или непостојећи просечан ефекат лечења“, изјавио је Чарлс Маршал, професор клиничке неурологије на Универзитету Квин Мери у Лондону.

Антиамилоидни лекови су представљени као прекретница када су клиничка испитивања показала мала, али статистички значајна побољшања код пацијената. Регулаторна тела широм света одобрила су лекове „леканемаб“ компаније “Eisai” и „донанемаб“ компаније „Eli Lilly”, али многе земље их нису уврстиле у јавне здравствене системе.

Нова обимна анализа обухватила је 17 клиничких испитивања која су у просеку трајала 18 месеци. У њима је учествовало више од 20.000 људи, а процењивано је седам антиамилоидних лекова код особа са благим когнитивним оштећењем или деменцијом.

Едо Рихард, коаутор прегледа и професор неурологије у Медицинском центру Универзитета Радбауд у Холандији, изјавио је да анализа није пронашла „клинички значајан ефекат на когнитивно опадање или тежину деменције“, као и да су лекови изазивали више отока и крварења у мозгу него плацебо.

„Ови ефекти су сувише мали да би их пацијенти и неговатељи уочили“, рекао је Рихард, додајући да су лекови и оптерећујући, јер пацијенти морају да долазе у клинику на сваке два до четири недеље ради интравенских инфузија, као и на редовне магнетне резонанце ради праћења могућих отока или крварења у мозгу.

Такође, бранио је одлуку да се обједине резултати различитих лекова, јер сви имају за циљ уклањање амилоида из мозга и на сличан начин процењују утицај на пацијенте. Преглед закључује да би истраживачи требало да истраже нове начине лечења ове болести.

Роберт Хауард, професор психијатрије старости на Универзитетском колеџу у Лондону, рекао је да нови подаци из испитивања антиамилоидних лекова доводе у питање да ли они заиста мењају ток Алцхајмерове болести.

„Веома је тешко бити онај који то говори, али мислим да није поштено према пацијентима подизати очекивања. Тужна истина је да чак ни најбољи лекови не постижу клинички значајан ефекат“, истакао је Хауард.

Антиамилоидни третмани неће бити једино решење за излечење Алцхајмерове болести и истраживања се већ усмеравају ка ширем спектру биолошких мета.

„Ако желите да упознате Београд упознајте његову децу, само она знају та зачудна места где се машта и стварност састају тајно и страсно. Највећа авантура у овој књизи нису јурњаве кроз град већ тренуци у којима схватате да град јури кроз своју малу и велику децу. У овој књизи Београд не стоји мирно, скаче, убрзава, мења углове као у манги -зато је Београдска манга. У једном тренутку док читаш књигу схватиш да си гледао Београд из премало углова а зато је овај град занимљив", каже Петровић.

Реалистично и духовито, не сасвим без елемената фантастике Петровић приказује живот у доба нових облика комуникације показујући да генерације одрасле уз Винетуа и оне које одрастају уз интернет могу да се сусретну и уче једне од других.

Морамо да живимо заједно. Наравно да се генерације не разумеју и тај јаз и треба да постоји и зато је занимљиво, постоје књиге зато постоје занимљиве приче, али ми смо ту, ми би требало да се разумемо и мислим да ова књига није толико фанстастична, дакле, иако се у њој генерације добро разумеју и сарађују. Мислим да је то оствариво кад људи буду схватили да је најважнији елеменат за срећу у ствари међуљудски однос, однос са другим људима", додаје аутор.

Делови романа који би читаоцима могли бити најзанимљивији, попут мистериозних сцена и напетих дијалога, пренети су у стрип.

„Оно што је замислио Урош Петровић као писане карактере, лепо осмишљене је сада било неопходно превести у неке људе који имају лица, који имају одећу, костиме, фризуре, расположења, јављају се у различитим врстама карактера и тако даље. Ту је било по мени најинтересантније и можда највећа прилика за овакву врсту графичке интервенције", рекао је Вукашин Гајић, илустратор.

У Београдској манги – књизи која комбинује роман и стрип нема супер хероја или их можда има. Зависи од угла посматрања. Исто је и са светом око нас, породицом, пријатељима, градом. Ако бирамо да буду лепи и добри, они ће такви и бити, порука је Уроша Петровића који нас подстиче да мислимо другачије.

Мирсад Бегић је рођен 1953. године у  Гламочу. Дипломирао је на вајарском одсеку Академије за ликовну уметност и обликовање у Љубљани, наставио је студие у Загребу и у Лондону.

Више пута је награђиван а излаже широм света. Живи у ради у Љубљани.

Сликарство код Бегића није одмак од скулптуре, већ простор у којем се вајарска мисао згушњава у боју и гест.

Управо се у сликама открива интимни простор уметниковог стварања, слој опуса са изразитим ауторским идентитетом, који спада међу најдрагоценије равни његовог дела.

Ако је скулптура поље тродимензионалне напетости, слика ту напетост кондензује у свом најчистијем облику.

Бегићеве фигуре нису опис тела. Оне су архетипске присутности, сажети носиоци искуства, који превазилазе индивидуално и постају универзални, пише у најави изложбе која ће од 16. априла бити отворена за све посетиоце Салона Музеја града Београда.

Улаз је, као и за све поставке у Салону, слободан.

Чупић је истакао значај импровизације у глуми, описујући тренутак са снимања који је спонтано променио сцену: „То је била нека обична реплика која је написана да ја њу питам како се зове, али сам чуо неки стари шлагер из седамдесетих… и тако сам једноставно ушао у ту енергију“, рекао је он, додајући да га управо такви моменти највише инспиришу.

Чупић је нагласио да редитељ Дејан Зечевић воли изненађења на сету: „Воли да га изненадите у сваком новом кадру, да се унесе нешто ново што даје природност".

Бранка Шелић је додала да управо та слобода чини рад посебним: „Он баш воли глумце и воли да ради са глумцима, код њега много тога можемо да се договоримо пре самог снимања".

Говорећи о серији која спаја драму, криминалистику и елементе фантастике, Шелићева је објаснила да је реч о слојевитом пројекту који није класично линеаран.

„Текст као да је написан у једном даху. Има много линија и различитих прича које се преплићу“, рекла је она, наглашавајући да серија често од гледаоца захтева додатну пажњу јер се временски слојеви смењују и испреплићу.

Чупић је додао да је управо то једна од специфичности пројекта: „Није битно ко је главни лик, већ како се прате животи људи и њихове судбине. Гледалац мора да буде фокусиран да би све сложио у својој глави".

Доза (не)сигурности

Глумци су се осврнули и на процес прихватања улога и неизбежну дозу несигурности која такав пут може да прати.

Чупић је био искрен: „Сваки пут кад добијем нови сценарио постоји тренутак да ли је то за мене. Али кад добијем поверење, то ми даје сигурност".

Такође је нагласио значај избора глумаца у целокупном пројекту: „Мислим да је 80 одсто успешности неког пројекта кастинг који уради редитељ".

Шелићева је додала да је управо тај однос поверења кључан: „Улога се гради на том поверењу редитељског избора".

Глумци су сагласни да нова серија доноси необичну комбинацију жанрова и да од гледалаца тражи активан приступ, али истовремено нуди снажну емоционалну линију и препознатљивост „живота у његовој несвесној форми“.

Серија Зваћеш се Варвара почиње са емитовањем у суботу у 20.05 часова на програму РТС-а.