Имејл адресе су: webdesk@rts.rs и gledalacreporter@rts.rs

Такође, фотографије и видео-снимке можете нам слати на Твитер страницу подсајта Магазин.

Дракер је читао о раду ендокринолога Џона Енга, гастроентеролога Жан-Пјер Рауфмана и биохемичара Џона Пизана, који су секвенцирали протеине из отрова гила чудовишта и открили да су два веома слична људском ГЛП-1.

Заједно са својим тимом на Универзитету у Торонту, Дракер је дошао до гила монструма од зоолошког врта у Јути како би га сецирао за будућа истраживања. Његов рад је потврио да је гуштерови јединствени гени производе протеин ексендин-4, који ради све што и ГЛП-1 али се дуже задржава у телу.

Синтетичка верзија је направљена наредних година, али је требало све до 2005. године да га ФДА одобри за лечење дијабетеса типа 2. Оземпик је сада постао и изузетно популаран у борби против гојазности, а назиру се и многе друге потенцијалне примене.

Од лечења хипертензије до хемотерапије

Ово није први пут да смо се ослонили на хемијски арсенал отровних животиња. Многи спасоносни лекови потичу од неких од најопаснијих животиња.

Један од најпродаванијих лекова широм света потиче од змијског отрова. Лисиноприл снижава ниво ензима који ограничавају проток крви, због чега се преписује код хипертензије, као и онима који су преживели срчани удар.

Његов творац у природи је бразилска отровница (bothrops jararaca), која је еволуирала да производи инхибиторе ензима како би њен отров што лакше циркулисао по организму жртве.

Морски сунђери су међу најстаријих облицима живота на планети, па су имали много времена да развију занимљиве молекуле. Карипски сунђер производи чудне нуклеозиде који чувају његов имуни систем.

Ови нуклеозиди су послужили као инспирација за хемотерапијски лек цитарабин, који се налази на листи есенцијалних лекова СЗО и то за лечење леукемије и неХоџкиновог лимфома.

Како обојити тумор

Отрови разних животиња постали су корисни у лечењу других облика канцера. Онколог Џим Олсон је 2004. године остао запрепашћен када је открио да и након 14-часовне операције отклањања тумора на мозгу тинејџерке, парче тумора величине палца остало је непримећено.

Одмах је оформио тим да открију молекул који би помогао хирурзима да виде канцер голим оком, а захваљујући новим ДНК базама података, врло брзо су нашли одговарајућег кандидата.

Који кандидат? Отров једне од најопаснијих шкорпија на свету израелски пустињски шкорпион.

Изолован, хлоротоксин у њиховом отрову везује се ћелије тумора, али не и за здраве ћелије. Лабораторијска верзија служи као боја која означава ћелије рака и омогућава докторима да примете гроздове канцерогених ћелија прецизније од магнетне резонанце.

Од ГЛП-1 па све до хемотерапије, невероватно је колико отрова из природе може да се користи у спасавању људских живота. Осим тога, добар је подсетник да одговори на неке проблеме могу често да се пронађу на неочекиваним местима.

„Мислим да је важно рећи да је то у ствари први блуз-рок концерт у последњеих 20 година који је био распродат седам дана пред сам почетак. Лајв албуми су страшно мало заступљени, људи мало и зазиру од њих, а најбоља та енергија о којој сам малопре говорио се налази на лајв албуму“, каже Ненад Златановић из „Тексас флада“.

Већ скоро 20 година, Ненад Златановић, познатији као Мистер Свегер, комбинацијом наизглед два опречна музичка правца, ствара јединствену енергију коју препознаје све више љубитеља добре музике.

„Огромно искуство, највише у контакту са људима, познанствима, фестивалима и та једна радост живог музицирања и презентовања тога људима. Бројна добра пријатељства, бројна искуства, што све на крају крајева чини блуз“, истиче Златановић.

Признаје да је за његову љубав према блузу и рокенролу највише крив радио, где је и чуо за многа славна имена која су га током година инспирисала.

Уз бубњара Владимира Голубовића и басисту Ивана Чукића, своје дечачке снове о дељејњу те љубави са публиком, наставља на српској музичкој сцени.

Пре осам година почели су да се друже у заједничким просторијама са осталим корисницима, а сада се не раздвајају и не могу једно без другог.

„Са њим ми је супер. Лепо се слажемо и брзо смо нашли заједнички језик, често кад нешто помислим и он каже да је мислио исто“, прича Нада Фибишан, корисница Геронтолошког дома у Панчеву.

Стево Стојаковић истиче да је су им највише помогле комшије: „Седели смо у ходнику и ја сам тако нешто замислио и она је то приметила“.

Бранко Пурић и Олга Симић кажу да су им много лепши дани откад су заједно. Веома су активни, највише воле да шетају и дневно пређу и до шест километара, а увече се одмарају уз друштвене игре.

„Неки пут играмо карте. Једино што се не слажемо – она је звездаш, а ја партизановац. Неки пут се и посвађамо, али после три сата ето је трчи код мене“, објашњава Бранко, корисник Геронтолошког дома у Панчеву.

„Све што ми треба он иде и купи, а ја поспремим собу“, наводи Олга.

Љубав у позним годинама је и велики изазов за запослене у Геронтолошком дому, јер морају помно да прате све промене емоција код својих корисника.

„Љубав у позним годинама је, гледајући њих, најлепше што су доживели. Она представља неки вид мира и спокоја из разлога што се у тим годинама мењају приоритети, а свакако и врста задовољства“, истакла је Тања Лукић, директорка Геронтолошког центра у Панчеву.

Велика подршка запослених и разумевање свима који су у Геронтолошком дому је веома важна, а када се пронађе сродна душа лакше се може започети и нови живот.

Епоха која је трајала скоро цели прошли век док је није заменило дифузно постмодерно доба на самим својим почецима је изродила низ авангардних уметничких покрета – од импресионизма с краја 19. века до надреализма и других „изама“. Посебно место, барем за мене, у свему томе има експресионизам.

При том Аугуст Маке у целој експресионистичкој палети заузима јединствену позицију. Одавно сам хтео да посетим изложбу у Бону.

Срећом, изложба је замишљена као дугорочна поставка. Прошле године сам је пропустио, али ове сам се нашао у Уметничком музеју који је и сам на неки начин уметничко дело касне модерне.

Експресионизам није хтео да ствара декоративне слике, већ се окренуо „агресивној деформацији“ облика. Као и кубизам, налазио је инспирацију у архаичном и примитивном. Банално је проглашено херојским, а грађанско „узвишено“ смешним. У поезији је естетика ружног заменила тежњу за складом.

Додуше, ту су песници стајали на плећима Бодлера и Рембоа, а сликари су могли да се позову на Лотрека, Ван Гога и Мунка. Песме Штефана Хајма или Готфрида Бена представљају најбоље примере како уметничка снага експресиониста ружну материју живота претвара у суштински лепе стихове. Свет индустријализације и масовног умирања у рату ионако више није могао бити изражен старим језиком.

На изложби је на једном сточићу био постављен примерак моје омиљене књиге из тог времена – Сумрак човечанства. Сећам се да сам мој примерак купио у једној антикварници у Регензбургу још почетком деведесетих. Ради се о значајној антологији немачке експресионистичке лирике. Песме су показивале исто што и боје – нови свет у свим његовим противречностима. Књига је настала 1919. Аугуст Маке је био већ пету годину мртав.

Али његова платна су живела. Плесач на жици пред којим се налазим сажима надолазећу епоху у једну од најзначајнијих ликовних израза. Није ли та фигура, која нас задивљује и са којом стрепимо, заправо наш свет који у све луђем циркусу прети да буде неповратно померен из равнотеже и да падне у провалију. Све то уз фанфаре забавног оркестра.

Изложба није замишљена само као презентација уметности тог времена већ и као реконструкција времена самог. На зидовима су поред дела сликара из Порајња, међу којима је најпознатији Аугуст Маке, истакнуте напомене о томе шта се тада градило, какав је био политички контекст, где је била наука са својим открићима. Укратко, свет је доживљавао до тада невиђено убрзање у свим областима, а уметност је нудила нови израз те динамике.

Пре једног века Аугуст Маке је организовао изложбу у Бону где је окупио дела експресиониста који су деловали на обалама Рајне. Тиме је желео да поред постојећих светских центара авангардне уметности, као што су Беч, Париз, Берлин и све више Њујорк, скрене пажњу на Порајње, где су у Бону, Келну, Диселдорфу такође формирао уметнички покрет на нивоу времена.

Аугуст Маке јесте авангардан по начину сликања, али његов свет још увек није свет изгубљеног велеградског појединца. Он пре слика изгубљени рај на чијем хоризонту се помаља индустријска епоха.

Деца на чесми са градом у позадини јесте слика која још увек садржи чедност епохе која је на измаку, мада је начин сликања већ у супротности са њом. Сетим се у каквом је свету Маке живео. Колонијалне силе немилосрдно освајају далеке земље и потчињавају народе.

На изложби читам податак да је Светска изложба у Генту 1913. на којој учествују 24 земље имала 10 милиона посетилаца. Она тематизује цвеће и – колоније. Гладиоле које слика Маке потичу са југа Европе, Блиског Истока или из Африке.

Егзотична туђина колонија оставила је трага и у делима експресиониста. Маке није изузетак. Са Паулом Клеом 1914. одлази на путовање у Тунис. Цртежи и акварели сведоче о том путовању.

Маке никада не слика потпуно апстрактно. Улични призори, паркови, пејзажи, архитектура и људи насељавају његов сликарски космос. Али и мртве природе као омиљен сликарски мотив од барокног седамнаестог века.

Макеова Мртва природа са чинијом јабука и јапанском лепезом показује да експресионистичка жудња за даљинама може да настани и платно без људи. Јапанска лепеза постаје део мртве природе.

Пут до овог платна је био помало номадски. Аугуст Маке је рођен јануара 1887. у вестфалијском месту Мешеде. Тамо је његов отац Август Фридрих доспео као инжењер који је градио пругу. Његова мајка Марија, мештанка, била је пекарева ћерка. Аугуст је био шесто дете – три сестре су умрле пре његова рођења.

Породица се одмах по дечаковом доласку на свет сели у Келн. Аугуст ту полази у гимназију, али породица се опет сели – овај пут у Бон. У бонској гимназији Аугуст Маке показује таленат за цртање и сликање и велико занимање за уметност.

Дечак на размеђу епоха

Надареном дечаку је шеснаест година када упознаје своју будућу супругу Елизабет Герхарт, ћерку бонског фабриканта. Од тог тренутка, она је његов најважнији модел. Направио је преко 200 њених портрета. На бонској изложби то је прва слика пред којом сам дуже застао. Елизабет са Валтерчићем.

Доказ љубави једног супруга и оца – у својој уметности он дакле није бежао од приватног живота, већ га је претварао у уметност.

Маке је имао среће јер је ујак њене супруге, берлински предузетник и колекционар Бернард Келер подржавао младог уметника. Против очеве воље Маке 1904. напушта гимназију у претпоследњој години да би се уписао на Краљевску уметничку академију у Диселдорфу.

Тамо је критиковао крути наставни програм, пре свега цртање према гипсаним одливцима. Академију је напустио 1906. Још претходне године је уписао курс на Диселдорфској занатској школи. Упознаје круг уметника око Диселдорфског позоришта и одушевљено прихвата понуду да ради сценографију и костимографију за низ представа.

Писац Вилхелм Шмитбон је овако описао деветнаестогодишњег Макеа: „Био је плећат и висок, здравог, насмејаног лица. Његова фигура, лице, глас на необичан начин су испуњавали нашу собу… Засуо нас је снагом и животном радошћу, за које смо мислили да их и сами имамо довољно.“

Да нисам прочитао овај опис уметника, не бих могао да претпоставим таквог човека иза чувеног аутопортрета пред којим стојим у Бону, више од једног века након његовог настанка. Помало хладно, неприступачно, можда чак и сетно делује Маке.

Први пут борави у Паризу 1907. године. У тадашњој планетарној престоници авангардних сликарских трендова импресионизам и фовизам остављају велики утисак на двадесетогодишњег немачког сликара. Наношење чистих боја на платно је оно што је као фасцинацију понео кући. Одлучио је да додатно студира код Ловиса Коринта у Берлину, једног од најзначајнијих немачких импресиониста. Тих шест месеци искористио је да обиђе берлинске музеје.

Већ следеће године путује у Италију, а 1908. одлази са Елизабет и њеним ујаком Бернардом Келером у Париз. Маке има улогу саветника за богатог колекционара који је наумио да допуни своју збирку импресионистичким платнима.

Град на хоризонту

У другој просторији су слике које већ јасно тематизују нову динамику света. У градовима су фабрички димњаци надрасли црквене звонике. Слика „Маријина црква у Бону са кућама и димњаком“ то најбоље оваплоћује.

Маке се добровољно јавио на једногодишње одслужење војног рока у Бону, потом су се Елизабет и он венчали јер је млада била – трудна. Наследство које је Макеова супруга добила од оца омогућило је безбрижан живот. 1910 је рођен син Валтер, а 1913. син Волфганг.

Оно што се на Макеовим сликама назире већ је стварност за милионе људи. Градови су нервозни, пуни депресије и дима. Нагло расту радничке четврти, уз њих касарне и улице црвених фењера. Највеће и најмаркантније грађевине – катедрале новог времена – постају железничке станице.

Од нервозног велеграда имућни људи су бежали на село, на обале језера, у планине. Одмор је био терапија. Путовало се возовима, пруге су залазиле у све забаченије крајеве. Вероватно је брачни пар Макеових те 1911. године управо возом отпутовао на југ према Минхену.

Педесетак километара јужно од Минхена, скоро на аустријској граници, налази се Тегернзе, језеро са истоименом вароши. Тамо су Макеови отишли на позив свог диселдорфског пријатеља, писца Шмитбона и његове супруге. У вароши на језеру је и рођен син Валтер. Скоро годину дана Макеови бораве у Баварској. У том периоду настају можда најзначајније слике.

Два пута сам се враћао једној од њих. Једноставно ме омађијала. Поља са поврћем су радикално остварила експресионистички постулат – банално је постало узвишено.

Маке је три године пре тога прошао је импресионистичку фазу. Али је под утицајем Анрија Матиса и сам почео да наноси чисту боју на платна. Експресија је одмах видљива, енергија неспутаних боја прелази на посматрача. Учествовао је на изложби групе Плави јахач 1911. Потом преузима и кубистичке па и футуристичке елементе. Али остаје свој.

Мада је већ један од виђенијих немачких сликара новог таласа, он не дели основни песимистички тон своје генерације. Његов поглед је ведрији, нема трагизма, лудила, велеградске неурозе. Маке је овим светом пролазио са животном радошћу, сликајући генерацијским језиком – али нешто другачије.

Августа 1914. један младић, једва седам година млађи од Макеа у Сарајеву пуца у Франца Фердинанда. Историја се згуснула и као вртлог увукла и сликара у свој вир. Мобилисан је као резервни подофицир и одлази на западни фронт.

Тешки губици у официрском кадру довели су до тога да је још у августу добио официрски чин. Са фронта пише кући најпре у свом оптимистичком стилу. Али ускоро се његове речи боје ужасима рата. Погинуо је код Марне септембра исте године у двадесет и седмој години живота. Две недеље пре тога одликован је гвозденим крстом. Сахрањен је у колективну војничку гробницу код француског градића Суена.

Његова посмртна слава је расла са послератним тријумфом експресионизма. Као осамнаестогодишњак читао је Шопенхауера и као цела експресионистичка генерација – Ничеа. За Макеа је живот био – дуги сан. Нешто од сновиђења увек видимо и на његовим платнима.

Нацисти су на својој озлоглашеној изложби Изопачене уметности 1937. изложили и његова дела. Али су их повукли са изложбе када су се побунили немачки Савез официра и Макеови преживели саборци, ветерани са Марне.

Тако су дела од којих се опраштам преживела да би ми подарила цело поподне уживања у животној радости једног човека који је сто година мртав.

Концерт у Бечу је трајао нешто више од једног сата, са пробраним композицијама Стевана Мокрањца, Јосифа Маринковића, Корнелија Станковића, Сергеја Рахмањинова и Петра Чајковског.

Иако Хор постоји тек седам година, већ је остварио велики број наступа на значајним концертним подијумима у Србији и региону, а у даљем иностранству у Русији и Белорусији. Водитељка Хора Катарина Станковић је магистрирала и докторирала дириговање на Музичком факултету код Даринке Матић Маровић.

Исток среће Запад

Музика је била и остала у првом плану. Ипак значај овог концерта надилази намере организатора, аустријске диоцезе Руске православне цркве Московског паптријархата.

У лошим временима по аустријско-руске односе, под ЕУ санкцијама Русији, ближи се осамдесета годишњица од када су јединице Црвене армије победиле у битки за Беч и средином априла 1945. ушле у град.

Било је интересантно видети да ли ће се као гост на концерту појавити неко из бечке градске владе, из осећаја за повод. Из градских институција није дошао нико. Концерти духовне музике су увек добра прилика за затопљавање односа без великих обавеза. Та је прилика пропуштена.

Катедрала Светог Николаја је дубоко повезана са историјом града. Подигнута је у време када је настајала архитектура модерног Беча, на прелазу из 19. у 20. век, управо као пример сарадње Истока и Запада.

Планове за цркву је израдио Григориј Котов, царски, после совјетски архитекта. Подигао је Италијан Луис Ђакомели, доказујући стару руску фасцинацију италијанским архитектама, која вуче корене још из Ренесансе.

Објекат је завршен и посвећен 1899. Од самог почетка је то била црква везана за руску амбасаду. И организационо и физички, јер је амбасада у непосредној близини.

Са избијањем Првог светског рата, црква је затворена и предата неутралној Шпанији.

Кад су 1924. успостављени службени односи Беча и Москве, Аустријанци су вратили цркву руској амбасади. У временима каква су била, амбасада је цркву користила као складиште.

У Другом светском рату су нацистичке власти у руску Катедралу Светог Николаја сместили градску музичку школу.

Црква је враћена у првобитну намену као религиозни православни храм тек 1945. и то не по политичкој вољи из Москве, већ директном одлуком Војне команде Црвене армије за Беч.

Од онда су три институције – Николајева црква, руска амбасада и такође у близини подигнути споменик Црвеној армији, наставиле да живе у свести Беча као архитектонски ансамбл историјског и културног смисла између Беча и Москве.

Сада је била прилика да се између градских власти Беча и духовног представништва Руске цркве направи мали корак, олакшан музичким наступом из дипломатски неутралне земље.

До таквог симболичког акта није дошло. Али то није умањило уживање верника, публике и домаћина у наступу хора са београдског Врачара.

Стојановићев Концерт за саксофон извели су солиста Милан Савић, саксофониста и Београдска филхармонија под управом диригента Уроша Лајовица.

Поред Стојановићеве композиције, на програму је била увертира Владалац духова композитора Карла фон Вебера, као и Реформацијска симфонија Феликса Менделсона.

Према речима директорке Центра, Јелене Бојовић, циљ је пре свега да се помогне науци, научним достигнућима и производима који су у Центру за четврту индустријску револуцију настали, да се што пре развију пре свега у Србији, да се примене овде, а онда да се та српска решења понуде иностранству, то јест да се извозе.

„Области којима се ми бавимо су биотехнологија и развој вештачке интелигенције у здравству и оно што смо до сада радили јесте управо то – помагали смо с једне стране научним институтима у стварима које њима у овом тренутку недостају. То су капацитети за складиштење података, суперкомпјутер који могу да користе да би развили ВИ решења“, објашњава Бојовићева.

Према њеним речима, закони су предуслов за правовремени развој, а онда и примену неких технолошких решења.

„Донет је Закон о здравственој документацији и евиденцијама. Радили смо на правилницима који олакшавају развој и имплементацију клиничких студија. Нама је јако битно да медицинска средства која се развијају на прави начин тестирамо и да видимо да ли су сигурна за употребу у Србији и како да их тестирамо, пошто су то ипак иновативна решења“, навела је Бојовићева.

Истичући важност људских капацитета, Јелена Бојовић је рекла да је додатна едукација кључна уколико Србија жели да се на прави начин позиционира: „Морамо имати и нове науке, биоинформатику. Успостављен је Мастер 4.0 у области биоинформатике који нам је веома важан због споја наука које се баве животом – биологија, медицина, хемија, фармација, и Ај-Ти наука где смо већ у овој години повећали извоз на преко четири милијарде, што је велики значај“.

Примена ВИ у Србији

Центар ради на идентификацији свих АИ решења која се у Србији производе. Према речима Бојовићеве, таквих пројеката тренутно у области здравства и медицине има 58.

Међу њима је развој алгоритама за прецизну идентификацију болести на основу мамографских снимака.

Идеја је да се нова технологија користи за лакшу, бржу, паметнију идентификацију лица које имају најозбиљније здравствене проблеме.

„Хитност и давање другог или трећег мишљења лекару, помоћ лекару да рано идентификује ту врсту болести, то је ВИ у мамографији“, каже директорка Бојовић.

Испитује се и употреба ВИ за развој лекова, на пример, терапеутских пептида, што је како каже Бојовићева, врло иновативни приступ који користи Институт за вештачку интелигенцију.

„То значи да се лекови не производе у лабораторији него коришћењем тих алгоритама ВИ у самом систему тестирају се молекули, како они интерагују са протеинима и да ли ће имати праву реакцију код вас у организму. Замислите сада да се сва тестирања врше негде онлине и на неким суперкомпјутерима, а да не морамо, бар у првим моментима, у којој брзини говоримо“, прецизирала је гошћа РТС-а.

Један од циљева је и боља дијагностика уз помоћ ВИ, посебно када су у питању болести које је тешко уочити због одсуства симптома или њихове неспецифичности, као што је случај код Фабријеве болести.

„Постоје ретке болести за чије проналажење некада прође 30-40 година, ти људи некада и умру пре него што се идентификује та болест. Људи са 40 година остају без бубрега, одлазе на дијализу. Уз коришћење алгоритама, болест може да буде идентификована за две-три године, можда и неколико месеци само“, каже Бојовићева и додаје да алгоритми који су већ развијени, могли би да почну да се користе убрзо, али је неопходно да прођу и клиничке студије, као и безбедносне провере.

На основу фазе развоја, Бојовићева оцењује да би неки пројекти, као што је пример са мамографијом, могли да почну да се примењују пре краја године.

Говорећи о користима које би пацијенти и лекари у Србији могли да очекују од примене вештачке интелигенције, Јелена Бојовић истиче пример пројекта који анализира три-де снимке леђа: „Пацијенти не морају да иду уопште на рендген, а неко вам каже колико је закривљење кичме и само на основу три-де скенера. Лакше, брже проналажење болести и сигурније за пацијента, са мање зрачења. То је оно што очекујемо“.

Пројекат "Horizon"

Процењује се да у Србији свака десета особа има поремећај у раду штитне жлезде.

Пре месец дана, у партнерству са Медицинским факултетом из Хрватске и Институтом за молекуларну генетику у Србији, а уз финансијску подршку ЕУ, покренут је пројекат "Horizon". У овом истраживачком пројекту учествује 250 испитаника, а испитује се целокупан геном да би се видело да ли има и какве су реакције на одређене лекове и да ли реакција зависи од генетике.

„Ради се о истраживању које се бави пацијентима који су оболели од различитих болести штитне жлезде – хипотиреоза, рак штитне жлезде. Циљ је да пронађемо сва решења која тренутно постоје или се развијају код нас у научним институтима и у Хрватској и да видимо како то може да се примени“, објашњава Бојовићева додаје да је план да се решења имплементирају у клиничкој пракси.

Морски коњић

Према неким проучаваоцима, пад глобалне популације морских коњића је између 50 и 80 одсто, у последњих 20 година.

Свих 38 врста овог стидљивог створења су, као и многе врсте, суочене са претњама на неколико начина. Живе у приобалним водама, што их чини рањивим по питању губитака станишта, услед људског развоја.

У традиционалној кинеској медицини постоји велика потражња за морским коњићима, који се користе за ублажавање бубрежних обољења и проблема са циркулацијом. Према организацији за очување природног света "Seahorse Trust“, годишње се искористи 150 милиона морских коњића у кинеској медицини.

Популарност кућних акваријума одговорна је за још милион „отетих“ морских коњића, наводи организација. Док се годишње легално тргује са 25 милиона морских коњића, процењује се да још 125 милиона иде на црно тржиште, јер је често кријумчарење и сушених морских коњића.

Сунчев (малајски) медвед

Процењује се да се бројност сунчевих медведа смањила за 30 одсто у последњих 30 година.

Сунчеви медведи настањују већи део југоисточне Азије, од Бангладеша, преко Јунана у Кини, и до Борнеа у Малезији, али су регионално изумрли у великом делу подручја, укључујући Сингапур и делове Кине. Разлог је станиште које брзо нестаје, будући да се велики делови низијских шума крче, легално или не, за комерцијални узгој монокултура, посебно палминог уља.

У шуми која им преостаје, лове их ловокрадице које траже медвеђе шапе и жучну кесу, јер и једно и друго поскупљује на црном тржишту. Прво се користи као кулинарска посластица, а друго због наводних лековитих својстава при лечењу жучи, упала, болова и других проблема са јетром.

Стручњаци упозоравају да је мало људи који раде на спасавању сунчевог медведа, сви са неадекватним финансирањима, ниским нивоом политичке подршке и неприметне подршке јавности.

Слатководне корњаче

Пад популације корњача у Азији током протекле деценије био је толико нагао да је настала „криза азијских корњача“.

Различите врсте корњача и слатководних корњача се јављају у малој густини широм света, од којих свака има карактеристике прилагођене специјализованим стаништима.

На пример, корњача са змијским вратом на острву Роти има врат дуг 20 центиметара и била је ендемична за острво Роти у Индонезији када је откривена. Постоји један главни узрок њихове угрожености, а то је илегална трговина корњачама као кућним љубимцима и као храном.

Иако губитак станишта и загађење воде представљају озбиљну претњу овим фасцинантним гмизавцима, њихово месо доводи их у праву опасност. Како југоисточна Азија постаје богатија, потражња за овим врстама је нагло порасла.

Лењи лорији

Четири од пет подврста, које се налазе између Бангладеша и Кине, све до Индонезије и Филипина, доживеле су пад популације за 30 одсто у последњих 25 година. У међувремену, број јаванских спорих лорија је опао за 80 одсто у истом временском периоду и сматра се критично угроженим.

Смањење популације ових примата сличних лемурима повезано је са огромним губитком станишта, јер су џунгле очишћене због пољопривреде, односно комерцијалних плантажа индијског ораха, палминог уља и пиринчаних поља. То је натерало споре лорије у баште, насеља и обрадиве површине, где се сусреће са још већом претњом за опстанак.

Када живе самостално, лори често не могу да преживе стрес хватања и транспорта, када се убацују у кутије или вреће и шаљу до Русије, Јапана и Сједињених Држава. Ако се желе продати, њихови отровни секутићи се секу, што доводи до инфекције и смрти.

Дугонг (морска крава)

У Квинсленду стопе улова дугонга су 1999. године биле само три одсто од онога што су биле 1962. године, у области која се сматра релативно сигурним уточиштем за морске краве.

Дугонгови имају традиционални распон који обухвата воде 48 земаља и 140.000 километара обале, од источне афричке обале и Мадагаскара, преко Блиског истока и индијских обала, до Аустралије и Папуе Нове Гвинеје.

Дугонги су проглашени изумрли у водама Тајвана, Маурицијуса и Малдива, а студије показују да се у бившим „упориштама“ попут тајландског Андаманског мора, филипинског архипелага и Шри Ланке, колоније од мање од 100 јединки боре да преживе.

Опстанак дугонга у великој мери зависи од доступности морске траве, а чињеница је да ова врста пати од несташице хране. Канализација, прилив пољопривредних хербицида и тешки метали доводе до оштећења морске траве, чији опоравак може трајати више од деценије.

Запетљаност у мрежу, водни саобраћај, али и загађење приобалних вода и последични губитак морске траве је највећи проблем за ове осетљиве звери. 

Женке рађају само једно младунче, са периодом од две до седам година између трудноћа. Када се узме у обзир ниска стопа репродукције, тек тада се може сагледати жалосна животна слика ових животиња, које немарност и недовољна пажња јавности „подржавају“ у тихом изумирању.

Имејл адресе су: webdesk@rts.rs и gledalacreporter@rts.rs

Такође, фотографије и видео-снимке можете нам слати на Твитер страницу подсајта Магазин.

Читава ситуација оставила је правнике збуњене око тога ко има право на добитак: особа која је купила срећку или особа која је платила? И да ли ће лутрија уопште исплатити новац?

Лист Паризиен описао је читаву причу као нешто што заслужује филм. Двојица бексућника обила су аутомобил паркиран у центру Тулуза 3. фебруара и украла ранац у ком су се налазиле картице и лична документа човека ког је лист именовао са Жан-Давид.

Жртва (42) је пријавила крађу полицији и контактирала банку да блокира картице. На питање да ли су картице коришћене, обавестили су га да су тог дана у три поподне лопови искористили једну од картица да у продавници купе робу вредну 52,50 евра.

Забринутији да пронађе документа, Жан-Давид је отишао у продавницу следећег јутра да објасни ситуацију и упита да ли имају неке надзорне камере.

„Надао сам се да барем нађем документа, али продавац није могао да ми помогне. Рекао ми да се сећа да су два бескућника између 30 и 40 година свратила и купила цигарете и греб-греб картицу. Деловали су му сумњиво јер су једну куповину направили са једном картицом, а онда су нешто друго хтели да узму, али када је тражен пин да укуцају, нису знали“, рекао је полицији.

Након што су огребали картицу, открили су да су освојили џекпот од 500.000 евра, па су се вратили у продавницу да покупе свој добитак и речено им је да контактирају компанију која води француску националну лутрију.

„Супруга власника продавнице рекла је да сумња ћу их наћи јер је проверила срећку и заиста су освојили 500.000 евра. Рекла је да су били толико срећни да су заборавили својих пет пакли цигарета“, испричао је Жан Давид.

Од тада се ситуација налази у некој врсти правног вакума. Лопови нису покушали да преузму џекпот, а полиција у Тулузу је замрзла победнички тикет док се не оконча истрага.

Жан-Давид је сад позвао лопове да контактирају његовог адвоката.

„Зашто да се пријатељски не договоримо? Зашто да не поделимо?“, пита Жан-Давид.

„Колико Вукова награда представља велику част за добитнике, толико и њени добитници чине велику част Културно-просветној заједници Србије, тако и култури, просвети и науци наше Републике“, рекао је генерални секретар Културно-просветне заједнице, Живорад Ајдачић.

Од 78 предложених кандидата жири је одлучио да Вукову награду добије девет истакнутих личности из сфере науке, културе, просвете и уметности.

Изузетну Вукову награду добили су глумац Александар Берчек, оперски уметник Жељко Лучић и универзитетски професори Драго Бранковић и Драган Симеуновић.

„Та награда, без икакаве сумње, представља огромну нематеријалну вредност и уједно и снажан подстицај, како за награђене, обавезујући их да и даље стварају и постижу изузетне резултате у својој области, тако и за све оне који тек стреме ка овој традиционалној и високој награди која деценијама стоји на самом врху друштвених признања“, истакао је професор Факултета политичких наука Универзитета у Београду, проф. др Драган Симеуновић.

Угледно признање уручено је и институцијама – Модерној галерији из Ваљева коју је пре четири деценије основао сликар Љуба Поповић и Основној школи „Добросав Радосављевић Народ“ из Мачванске Митровице која је недавно обележила 200 година постојања.

Друга корпорација по профиту на свету потврдила је да је формирала заједничко партнерство са двојцем да преузму интелектуалну својину Џејмса Бонда и да „Амазон“ задржи креативну контролу.

„Амазон“ није желео да открије тачне финансијске услове договора, али је холивудски портал Дедлајн први известио о суми од милијарду долара.

Денијел Крејг, последњи у низу глумаца који су играли Бонда, честитао је Барбари Броколи и Мајклу Вилсону. Крејг, који се први пут у улози тајног агента појавио у филму Казино ројал, пренео је своје дивљење и љубав за Барбару и Мајкла.

„Желим Мајклу дугу и опуштајућу пензију, а Барбари у шта год буде одлучила да се упусти знам да ће бити спектакуларно и надам се да ћу бити део тога“, истакао је британски глумац.

Са кративном контролом, Амазон ће имати моћ да настави са снимањем новим филмова и потенцијалних телевизијских спинофа, без икаквих уплива од Вилсона и Броколијеве који су надгледали интегритет лика створеног 1953. године од стране Ијана Флеминга.

Прошло је четири године од изласка последњег филма Није време за умирање, а ниједан нови филм о Бонду није тренутно у продукцији, а чини се да ће до изласка наредног ово бити најдужи период без 007 од његовог почетка.

Разне здравствене тегобе, могу бити праћене деменцијом, што захтева стални надзор и то по могућству, од стране стручне особе. Иако многи мисле да је деменција заборавност, ова болест која се највише везује за треће доба има разне појавне облике.

На пример, старија особа може бити дезоријентисана и анксиозна, док у тим тренуцима треба знати како јој приступити и умирити је. Поред тога, ту је низ других тегоба о којима треба бринути.

Старачки домови запошљавају стручно особље и имају капацитете да здравствено збрину старије особе.

Kада бирате старачки дом, приметићете да се цене услуга разликују према врсти смештаја.Такође, цене варирају од установе до установе. Луксузније опремљени старачки домови, у којима су намештај и опрема новији, имају више цене смештаја на месечном нивоу.

С друге стране, скромније опремљени старачки домови имају нешто повољније цене. Међутим, у оквиру исте установе цене се разликују и према томе да ли је реч о смештају у засебној или дељеној соби. Најскупљи је смештају у апартманима и једнокреветним собама, док онај у двокреветним или трокреветним може бити значајно повољнији.

Приликом одлучивања, некима је најважнији фактор цена. Стога се одлучују за смештај у дељеној или вишекревтној соби. Ипак, на првом месту требало би водити рачуна о жељама и потребама будућег корисника.

Такође, доста зависи и од здравственог стања особе која је у питању. Неким старијим особама више прија да буду саме и да имају своју сопствену собу или апартман. Уколико им је то важно, треба потражити старачки дом који се уклапа у предвиђени буџет, тако да породица може да приушти да корисник буде сам у соби.

Kорисници дома су различитог карактера, па тако неким особама стално треба друштво. Осећају се безбедније када с неким деле собу у старачком дому. Будући корисници дома који су у стању да доносе одлуке увек треба да имају главну реч, када је избор смештаја у питању.

Уколико би волели да деле собу са неким, нека тако и буде. Психолог и социјални радник могу да помогну у проналажењу одговарајућег цимера, али и касније промене су могуће.

Kолико је важна опремљеност старачког дома? Упркос томе што нам се они старачки домови који слове за луксузне, на први поглед могу више допасти у поређењу са некима који то нису, неке ствари су много важније. Пре свега, хигијена простора треба да буде беспрекорна, без обзира на то како је ентеријер опремљен.

Поред тога, један од најважнијих фактора који треба да утиче на наш избор је особље које ради у старачком дому. Треба бирати оне установе у којима раде лица медицинске струке.

Са корисницима дома највише контакта имају геријатријске медицинске сестре и медицински техничари, који врше константан медицински надзор. Такође, старачки дом треба да има добро осмишљене друштвене активности. За то је задужена социјална служба.

Kорисници старачких домова добар део времена проводе у заједничким просторијама. То су салони, дневни боравци, трпезарије, терасе и дворишта. Особље је задужено и за то да анимира кориснике, тако да време буде квалитетно испуњено. Приликом обилазака домова за старе, обратите пажњу каква је атмосфера. Да ли се чује разговор и смех? То је веома важно, јер не треба заборавити да је друштвени живот веома значајни за очување психофизичког здравља.

Такође, заједнички простор треба да буде такав да носи у себи топлину. Атмосфера никако не би требало да буде хладна. Многи старачки домови настоје да уреде ентеријер и екстеријер тако да све личи на велику породичну кућу, што је многим породицама прихватљивије него да личе на здравствене установе.

Велике дневне собе са угаоним гарнитурама, клуб сточићима и удобним фотељама треба да имају довољно слободног простора за неометано кретање свих корисника, а нарочито оних који користе разна ортопедска помагала.

Простор треба да буде прилагођен лакшем кретању свим оним корисницима који се отежано крећу. Велика предност је када старачки дом има лифт или покретну столицу на степеништу, уколико установа има једна или више спратова.

Пространа и лепо уређена дворишта са баштенским намештајем и клупама, велика су предност, како би се што више времена проводило напољу када то временске прилике дозвољавају.

Уколико тражите одговарајући старачки дом за неку, вама блиску, старију особу, било да је члан породице, сродник или пријатељ, погледајте на странама сајта Огласико где су представљене њихове услуге. Можете упоредити цене, које се разликују од установе до установе и према врсти смештаја.

Сазнајте све потребне информације о старачким домовима, пре него што их позовете и закажете обилазак оних домова које сте одабрали.

Тек након што их посетите, донесите коначну одлуку. На лицу места упознаћете особље и видећете каква атмосфера влада, што је један од важнијих фактора у опредељивању.

Додала је да је реч о томе да се афричка плоча судара са евроазијском плочом, и да тренутно, у том подручју, једно од главних места сударања управо јесу грчка острва где је јака тектонска активност.

Та тектонска активност се испољава кроз земљотресе, а у прошлости се испољавала и кроз вулканске ерупције. Оно што је претходних месец дана чудно или неочекивано, је било управо то што је било тако много земљотреса који су имали магнитуду око 5, а није се десио ни један јачи земљотрес. Давати прогнозе о смиривињу ситуације је, како стручњаци кажу, незахвално.

Многи су забринути у вези са евентуалним јаким вуканским ерупцијама.

„Сумњамо да би тако јака вулканска ерупција као што је била та од пре око три до 3,5 хиљаде година која се десила, да би тако јака могла да се поново деси у ово време. Наравно, све што је било активно ће бити активно опет. Постоји шанса. Дакле, то подручје је показало да је способно да генерише такве вулканске ерупције, и тако да ми у будућности или некој даљој у будућности, можемо опет очекивати нешто слично. Међутим, за сада нема показатеља да би могла нека значајна ерупција да се догоди јер нису само земљотреси показатељи будуће вулканске ерупције", објаснила је гошћа РТС-а.

Стручњаци иначе очекују да би могла да се деси нека мања вулканска активност на вулкану Колумбус који се налази негде 10 до 15 километара североисточно од острва Санторини. Али није искључено ни да ће се на Санторинију догодити еманације неких гасова или неке мање вулканске ерупције.

Сударање плоча не мора да буде сигуран показатељ будућих догађаја

Када је реч о померању и поменутом сударању две велике плоче, Младеновићева истиче да је тешко одговорити на питање о томе да ли се на основу тога може предвидети нека сеизмичка активност на другим подручјима у другим деловима Европе.

„Немамо довољно података када бисмо могли такве студије да радимо, нажалост. То што се тамо дешава, кретање, наравно да се та енергија преноси и ка унутрашности континента, и ка нашим подручјима, е сада да ли то директно може да се веже и да кажемо да, ако се деси, рецимо у Грчкој, одређени земљотрес одређене магнитуде, или се плоча помери за неколико милиметара, да ли то значи да ће се негде у овом подручју догодити нека сеизмичка активност, то, нажалост, не можемо тачно да знамо", испричала је.

Говорећи о територији Србије, чињеница је да није било честих, изузетно јаких земљотреса, иако памтимо неке као онај који се десио у Краљеву који је нанео велику штету.

„Србија има умерену сеизмичку активност. Код нас се једном у 10 до 15 година деси земљотрес који има магнитуду већу од 5. Тако да не можемо да кажемо да нема земљотреса који људи могу да осете, али то нису земљотреси који су толико јаки и рушилачки као, рецимо, они које смо гледали у Турској пре две године", каже Младеновићева.

Наводи да ми немамо разлога за бригу због катастрофалних земљотреса у нашој земљи, иако је, како додаје, централни део Србије сеизмички активнији него остатак Србије: „Разлог за то је релативно једноставан, зато што тамо постоје ти активни раседи дуж којих може да се врши кретање стена, и онда због тога се тамо и дешавају земљотреси.

Повећана, да кажем, јача сеизмичка активност у централној Србији је ограничена на подручје које од југа иде од Копаоника па до Ваљева, Лазаревца и Мионице на северу и негде до Свилајнца и Петровца на Млави на истоку и све то између, дакле, тај сам централни део Србије, централна Шумадија, јесте сеизмички најактивнији. Али, наравно, не можемо да искључимо да у западној и у источној Србији могу да се догоде земљотреси који би имали магнитуду до 5, али опет понављам, то није ништа што треба да нас брине јер то нису рушилачки земљотреси".

Каква је опасност од угашених вулкана на тлу Србије

У Србији има и угашених вулкана, попут Авале. Поставља се питање о томе колико је могуће да неки од тих вулкана у неком периоду активира и тако изазове било какву опасност за становништво.

„Последња таква активност код нас, ево конкретно на Церу, се дешавала пре неких 18 милиона година, али грубо речено пре око 20 милиона година су биле те последње, да кажемо, вулканске ерупције. Рудник је познат по томе да је имао те активне вулкане. Затим на Копаонику, односно у околини Копаоника су били активни вулкани, и то су ти који су 30 до 20 милиона година стари.

Такође у источној Србији постоји један вулкански низ који је још старији, који је негде око 80 милиона година стар. Тако да да, на подручју Србије је било, односно Србија се налази на подручју где су некада постојали ови вулкани који су били прилично активни, али ти вулкани су давно угашени, и данас не постоји опасност да би било који од њих могао да проради", истакла је Младеновићева.

Глодари који су уносили „коктел са пластичним загађивачима током само три месеца показали су слабе мишиће, лошу координацију покрета, више упала као и повећане митохондрије у ћелијама срчаног ткива. Код њих је уочено и крварење између ћелија миокарда.

Не зна се да ли се све наведено под истим условима дешава и у људском телу, али налази сугеришу да пластичне посуде у додиру са загрејаном храном или посуде намењене за подгревање и микроталасну пећницу, нису безбедно средство за држање хране.

Док чекају додатна истраживања, аутори студије на медицинском универзитету Нингкиа у Кини тврде: „Од суштинског је значаја избегавати употребу пластичних посуда за храну на високој температури“.

Њихови експерименти на пацовима били су подстакнути истраживањем на 3.179 старијих одраслих особа у Кини. Они који су пријавили већу изложеност пластици у упоитнику, имали су већу вероватноћу да ће патити од конгестивне срчане инсуфицијенције.

Друга недавна и забрињавајућа истраживања открила су да се микропластика накупља у крвним угрушцима у људском мозгу, срцу и ногама, па су епидемиолог Ијуепинг Ву и његове колеге одлучили да даље истраже кардиоваскуларне ефекте.

Током три месеца хранили су 24 глодара хемикалијама које се испуштају из пластичних посуда када се загреју кључалом водом из чесме, а која укључују једињења као што су БПА, фталати и различити пластификатори.Научници су пластичне посуде стављали у додир са топлом водом из славине у трајању од 1,5 и 15 минута.

На крају, глодари који су пили контаминирану воду имали су измењено цревно микроокружење у поређењу са осам контролних глодара који нису. Њихови цревни микробиоми су се значајно променили након излагања пластици и њеним хемикалијама, укључујући промене у флори повезане са упалама.

Пораст ризика од упала

Крв животиња изложених топлој пластици такође је показала пораст инфламаторних имуних елемената, који су фактори ризика за кардиоваскуларне болести.

Топлота узрокује да се пластика лакше разграђује, али чак и флаширана вода, која се обично држи на собној температури или хладнија, изгледа да долази у ризичан додир са микропластиком.

Недавно су студије показале да пластичне посуде које са храном убацујемо у микроталасну пећ, могу отпустити микропластику и нанопластику у оброк, чак и ако се тврди да су посуде безбедне у микроталасној пећници. За само три минута може се ослободити милијарде ситних пластичних честица.

Колико се тих пластичних честица апсорбује у тело када се прогута, није познато. Такође је мистерија колико дуго се фрагменти задржавају у оброку или течностима.

Неке студије о зачепљеним артеријама код људских пацијената откриле су ситне фрагменте пластике који се накупљају у више од 50 процената наслага. У року од отприлике 34 месеца од операције, они са траговима пластике у артеријама имали су 4,5 пута већу вероватноћу да ће имати срчани удар, мождани удар или смрт у поређењу са онима код којих пластика није откривена.

Када је тело изложено пластичним загађивачима, истраживачи сумњају да постоји шанса да адитиви могу смањити активност антиоксидативних ензима и покренути запаљенску реакцију тела, остављајући га изложеним кардиоваскуларним оштећењима, објашњавају истраживачи.

Потенцијални ефекти загађења пластиком на здравље тек почињу да се појављују, али све већи докази не уливају наду.

У студији објављеној прошле године, научници су открили да када људи стављају врући пластични прибор за јело за једнократну употребу у уста, то смањује њихову разноликост цревног микро-света.

Студија је објављена у часопису Ecotoxicology and Environmental Safety.

„Враћамо се пластичним сламчицама“, најавио је Трамп након што је 10. фебруара потписао извршну уредбу којом америчка политика укида употребу папирних сламки.

Трампов „крсташки рат“ против папирних сламки није ништа ново. Његова председничка кампања 2020. године означила је пластичне сламке као „либералне“ и продавала их је као Трампов бренд.

Трампов тим је тада успешно зарадио скоро 500.000 долара за недељу дана од продаје Трампових брендираних „ласерски угравираних” сламки.

Идеја за сламке је заправо потекла од Бреда Парскала, Трамповог менаџера кампање за 2020. годину, који је био љут када се папирна сламка коју је користио поцепала на пола.

Повратак на папирне сламке

„Они желе да забране сламке. Да ли је неко пробао те папирнате сламке? Не раде превише добро“, рекао је Трамп на предизборном скупу 2020. године.

Чак су се и либерали залагали против папирних сламки још 2019. године, постављајући питања о њиховој ефикасности, као и о томе да ли су заправо боље за животну средину.

Рад истраживача из Бразила из 2020. године открио је да пластичне сламке за пиће имају „боље еколошке перформансе“ у поређењу са папиром и алтернативама за вишекратну употребу, а студија владе Велике Британије каже да папирне сламке имају већу емисију угљен-диоксида када труну на депонијама у поређењу са пластичним.

Студија из 2023. године открила је да су и друге опасне хемикалије, повезане са низом здравствених проблема, пронађене у већим количинама у папирним сламчицама у односу на њихове пластичне пандане. 

Трампова извршна наредба

Трампова администрација је кампању против пластичних сламки означила као „ирационалну“ и наредила да се поништи политика из Бајденове ере у вези са њиховом употребом од стране савезне владе.

Наложио је да се папирне сламке више не набављају и да се у року од 45 дана осмисли Национална стратегија за окончање употребе папирних сламки која би се бавила елиминацијом политике против пластичних сламки широм земље.

Председник и извршни директор Удружења пластичне индустрије Мет Сихолм наводи да је „Повратак у пластику“ покрет иза којег сви треба да станемо.

„Ценимо вођство председника Трампа у препознавању вредности пластике и радујемо се сарадњи са његовом администрацијом на унапређењу наше индустрије“, додаје Сихолм.

Међутим, еколози нису толико срећни због Трампове одлуке.

„Председник Трамп се још једном претвара да је популиста, стајући на страну својих пријатеља из ‘Велике нафте‘ због јавног интереса“, рекла је еколошка активисткиња Лиса Рамсден.

Директорка америчке кампање за пластику, непрофитне групе Ocean, Кристи Ливит истиче да је Трампов потез кренуо у погрешном правцу.

Шта фали пластичним сламкама?

Пластика за једнократну употребу, која се не може рециклирати, дуго је била пропаст заговорника заштите животне средине и јавног здравља. 

Покрет против пластичне сламке заиста је узео маха 2015. године након што је осмоминутни видео истраживача мора снимио морску корњачу којој је ноздрва била зачепљена, што је једног од истраживача навело да користи клешта како би извукао пластичну сламку.

Светски фонд за дивље животиње упозорио је да сламке и други пластични отпад представљају ризик за животиње ако се не одложе на одговарајући начин, јер их многе морске животиње погрешно сматрају храном.

Процењује се да пластично загађење убија 100.000 морских сисара годишње. Из непрофитне организације Ocean Conservancy наводе да су прикупили скоро 14 милиона пластичних сламки на плажама и воденим путевима широм света у последњих 35 година.

Сламке и други пластични предмети за једнократну употребу такође се могу распасти током времена, одбацујући у нашу воду и храну честице познате као микропластика, за које студије кажу да могу изазвати озбиљне здравствене проблеме попут рака и респираторних поремећаја.

„Оно чему смо посвећени, оно што нас одржава и оно што нам пружа прилику да допремо једни до других. Могао бих да вам цитирам низ великих мисли, једна од њих је да је језик једна врста зајендичке материце у којој се сви заједно рађамо и у коме једни друге разумемо и можемо да комуницирамо, где остварујемо своје биолошке, животне, идејне, хуманистичке идеале и где се заправо једино можемо срести са другим особама у језику којем комуницирамо“, рекао је Александар Јерков, професор на Филолошком факултету.

У свакодневној употреби у Србији се користе два писма – ћирилица и латиница. У ћирилици је у потпуности спроведено начело: један глас – једно слово. Данас су у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо - по члану 10. Устава Србије. Упркос томе основци и гимназијалци чешће пишу латиницом. Имена продавница у најпрометнијим улицама скоро увек су исписана латиницом.

"Ћирилица је важна, она је наше традиционално, наше матично писмо, просто нема изговора и данас рећи да је она превазиђена, напротив ја мислим да је она будућност, да то показују и савремене технологије, она је заиста доступна свуда и мобилним телефонима, компјутерима, програмима“, рекао је Владан Јовановић, Институт за српски језик САНУ.

Да би се језик и писмо сачували, потребан је рад целог друштва. Из Института за српски језик наводе да мора да се реши више проблема међу којима је и број лектора.

У средњим школама, је како наводе, по програму мало часова матерњег језика, а посебно је забрињавајуће то што на факултетима који образују наставни кадар нема предмета српски језик. Недовољно је развијена свест о важности матерњег језика, а самим тим и писма. Велику претњу српском језику чине позајмљенице, највише англицизми.

„Када се изгуби идентитет, онда се губи и језик, дакле и то је један од изазова поготово међу Србима на простору некадашњег српског ширег српско-хрватског језика у републикама на том простору.Свако од нас треба да чува и негује српски језик, пре свега правилним лепим говором, при том не мислим само на књижевни језик, мислим и на дијалекте, дијалекти су такође језици у малом и они имају своја правила и они имају значај“, рекао је Владан Јовановић, Институт за српски језик САНУ. 

„Ми не знамо границе свог језика, ми не знамо како ће се он држати у будућој ЕУ и у заједници где су језици слични и блиски. Ми не знамо да ли смо у стању да интегришемо културну матрицу која га окружује, ми не знамо јесмо ли стварно писмени или смо само полу приучени и јесмо ли заиста у своме језику или живимо тако што користимо један сићушни његов делић и тако што га кваримо што на друштвеним мрежама што свакодневној комуникацији, што у јавном простору где истакнути људи не само политичке фигуре говоре онако како не би смеле да говоре“, рекао је Александар Јерков,професор Филолошког факултета Универзитета у Београду.

Осим бриге о очувању језика, велика је и ко ће да учи нове генерације. Прошле године смер српски језик и књижевност на Филолошком факултету уписало је тек шесторо студената.

Неке од уобичајених, свакодневних и нама одраслима нормалних навика, за бебе могу бити јако опасне. Једна од најопаснијих је љубљење беба, нарочито у образ, близу уста.

Доктор Каран Рај, хирург НХС-а, недавно је на друштвеним мрежама покушао да упозори људе колико је опасно за дојенче када га љубите.

Крајем прошле године, добротворна организација из Велике Британије "The Lullaby Trust" објавила је да је око 54 одсто родитеља дозволило члановима породице и пријатељима да пољубе одојче, јер нису ни свесни да инфекције прете беби.

Зашто је опасно љубити новорођенче?

Бебе немају развијен имунолошки систем, па су ризици по здравље већи.

У прва три месеца имунолошки систем бебе има мање урођених имунолошких ћелија које се боре против инфекција, као што су неутрофили и моноцити, у поређењу са одраслима, што значи да инфекције које изазивају благе симптоме код одраслих или старије деце могу да буду опасне по здравље, понекад и по живот новорођенчета.

Најчешћи пример је херпес, који спада у групу вирусних инфекција. Може да захвати бебине органе, а то може да се заврши смртним исходом. Бебе су имунолошки незаштићене током прве четири недеље.

Уколико беба живи са старијом браћом или сестрама, они такође могу дојенчету да донесу неке од инфекција и пољуљају ионако неизграђен имунолошки систем детета.

Бебе су осетљиве на ешерихију коли, на стрептокок Бе-групе. Неке од бактерија живе гастроинтестиналном и гениталном тракту, а да тога нисмо ни свесни, јер немамо симптоме. Неке од поменутих бактерија код беба могу изазвати сепсу, менингитис, упалу плућа...

На родитељима је да заштите одојче и не излажу га опасностима од пољубаца. И наравно, обавезно је опрати руке пре одласка код бебе, као и избегавање лоше навике да се беба посећује првих месец дана од рођења.

Имејл адресе су: webdesk@rts.rs и gledalacreporter@rts.rs

Такође, фотографије и видео-снимке можете нам слати на Твитер страницу подсајта Магазин.