„Дигитална детоксикација“ како је власник ресторана назвао одсуство мобилних телефона у свом ресторану, осмишљена је да на уласку у ресторан у посебну фиоку одложите свој телефон. Тиме сте посвећени ћаскању, храни, пићу у стварном свету одвојени од технологије.

За менаџере ресторана важније је да парови међусобно комуницирају него да рекламирају свој ресторан на друштвеним мрежама.

У низу експеримената, истраживачи са Универзитета „Џорџ Мејсон” у САД тражили су од укупно 170 људи да погледају различите слике које су се појављивале на екрану у трајању од мање од једне секунде. Након гледања, учесници су морали да притисну дугме да назначе да ли мисле да су видели слике на кратко или пак – да су их гледали дуже време.

Истраживачи су открили да су веће фотографије „превариле” мозак да помисли да је човек гледао слике дуже него што је то заправо чинио, док се учесницима експеримента чинило да су слике које садрже много детаља, краће посматрали него што је то био случај.

И ранија истраживања сугеришу да слике утичу на нашу перцепцију времена и пажњу. Повезаност са пажњом је таква да углавном веће и светлије фотографије чине да стичемо утисак да смо их дуже посматрали, уз јачи фокус.

Али те исте карактеристике би могле да ометају део нашег мозга који прати време, па се чини да оно брже пролази. Садржај слика, а не само њихова сложеност, такође може имати код неких људи већи утицај, него код других.

Налази из најновије студије мало помажу у решавању различитих теорија о перцепцији протока времена.

„Да ли нам се чини да смо неке слике гледали дуже зато што су упечатљивије, или их дуже памтимо зато што смо их заиста дуже гледали?“, једно је од питања која поставља у својим истраживањима когнитивни неуронаучник Алекс Ма и његове колеге.

Испоставило се да је и једно и друго – тачно. У лабораторијским експериментима неки учесници враћени су да погледају другу колекцију слика, од којих су половину видели претходног дана.

Сматрало се да су слике које су оцењене као упечатљивије гледане дуже, а овај ефекат је био константан код свих испитаника.Такође, боље су биле запамћене слике које су се дуже посматрале.

Разматрајући начине да објасне ове налазе, Ма и колеге сугеришу:„ На овај начин, време се шири или компресује како би се повећала количина информација које се могу обрадити у било ком случају“.

Вештачка неуронска мрежа

Да би тестирали ту идеју, користили су вештачку неуронску мрежу за моделирање визуелног система, у којем се слике прогресивно обрађују током времена.

„Утврдили смо да се слике које се памте брже обрађују и да ово повећање брзине обраде предвиђа и продужење и повећану прецизност перципираних (временских) трајања“, извештавају Ма и колеге.

Али, као што су друга истраживања истакла, оно што слику чини незаборавном може бити лична ствар. Слике за које сматрамо да су емоционалне могу искривити време што има смисла јер делови мозга који обрађују време такође регулишу емоције. Дакле, има још много тога да се разуме о томе како наш мозак перципира време и како се то разликује од особе до особе. Резултати ипак показују једну ствар: Перцепција времена мозга је све, само не стабилна.

„Ови налази пружају доказе за везу између карактеристика слике, перцепције времена и памћења која се може даље истраживати“, закључују аутори.

Студија је објављена у часопису Nature Human Behaviour.

Већина је била у власништву „Београд филма” који је 2007. године купио Никола Ђивановић. Недуго затим фирма је приватизована, што је довело до затварања биоскопа. Неке од њих власник је продао, други су претворени у угоститељске објекте, а неки су остављени да пропадају.

Пре једну деценију, група младих људи незадовољни стањем у култури, одлучила је да скине катанац са врата биоскопа Звезда. Од тада се овде непрекидно одржавају филмске пројекције. Иако услови нису идеални, нема чак ни грејања, публика у „Нову Звезду” редовно и радо долази.

„Оно што је најбитније нама јесте да је биоскоп Звезда постао једна озбиљна културна институција која је препозната не само београдској публици него и шире. Публика нам је негде од седам до 77 година. Свакако различити друштвени миљеи су у питању. Наравно имамо доста млађе публике, а наравно не мањка ни старија публика. Тако да свакако оно што их све спаја јесте та љубав према филму и због чега заправо се и ми овде налазимо“, каже Исидора Комазец.

У биоскопу Балкан први филм је приказан пре више од једног века. Овде је публика гледала пројекцију венчања Александра Обреновића и Драге Машин. Тај споменик културе данас је у приватном власништву.

Смештен је у Улици браће Југовића 16 и један је од ретких који одолева зубу времена. Међутим, иако му име говори да се овде гледају филмови, то више није случај. Сада се овде одржавају неки други културни догађаји.

„Програмски садржај је разноврстан. Од концерата, изложби, фестивалских дешавања. Филмски програм, неки репертоарски програм, овде се сигурно неће вратити у смислу какав је некада био, али по свој логици ствари предвиђено је да у наредном неком периоду овде заживи нека, не филмска сала, али могућност пројекција свакако је планиран“, наводи Ксенија Самарџија, директорка Фондације Саша Марчета.

Пре три године извештавали смо о биоскопу Вождовац који је, како смо сазнали, од општине 2008. године продат приватном предузећу „Беовона“. Али није да се баш ништа није променило од тада. Биоскоп је сада у још горем стању, улаз од растиња скоро се и не види. Затворен је давне 1997. године, па су млађе генерације биоскопску салу могле да виде само у филму Кад порастем, бићу кенгур.

Сваки биоскоп је имао свој репертоар

Биоскопи су се највише разликовали по репертоарима. На пример, у Јадрану су се пуштали домаћи филмови и драме, у 20. октобру, акциони и трилери, у Звезди комедије, док су у Козари биле најважније премијере, чиме је добио епитет престижног биоскопа. Седамдсетих година био је и једна од сала за ФЕСТ, па су на ова врата седамдесетих година улазили Роберт де Ниро, Џек Николсон….

„То је било једно романтично време. Једна дворана, дрвена седишта, евентуално оне семенке, не знам да ли на стадиону још увек постоје. Није било освежавајућег пића и заправо се све сводило на оно што је суштина биоскопа, да одете и погледате филм“, наглашава Иван Карл, в.д. директор Филмског центра Србија.

„Један од последњих филмова који смо радили је био Лајање на звезде. И тај филм се приказивао у биоскопу Јадран и у биоскопу Звезда. И пошто је имао велику гледаност, имало је неких око шест стотитна хиљада гледалаца. Сећања ме вежу на то да су се после дужег времена појавили тапкароши, ту испред биоскопа Јадран. Кад се завршило приказивање флма Лајање на звезде, тапкароши су позвали Здравка Шотру и купили су му поклон што им је омогућио да обнове свој рад“, сећа се продуцент Зоран Јанковић.

Старе биоскопе заменили су модерни који су углавном смештени у тржним центрима, а фишеке са семенкама, наћоси. У Београду је некада било тридесетак биоскопа и у сваком је било могуће гледати по један филм, док данас у једном мултиплексу има десетак сала, па се у исто време може гледати и толико различитих филмова.

Само они који су осетили дух старих биоскопа, могу да знају шта је престоница изгубила њиховим гашењем.

Објавом трејлера откривено је да ће Блу Ајви Картер дебитовати на филму са Кијаром, ћерком краља Симбе и краљице Нале, док ће њена мајка, Бијонсе Ноулс-Картер, поновити своју улогу Нале из филма из 2019.године.

Филм стиже у биоскопе 20. децембра 2024. године, а осмишљен је да разјасни позадину приче Симбиног оца, Муфасе, сирочета који је одрастао као мудар и моћан владар.

Радња филма окренута је ка Рафикију, познатом шаману из оригиналног наслова који је задужен да Симбиној и Налиној ћерки Кијари пренесе легенду о Муфаси.

Дизнијев Краљ лавова из 1994. године сматра се једним од најуспешнијих Дизнијевих филмова који је зарадио 960 милиона долара широм света, док је верзија из 2019. зарадила 1,6 милијарди долара на светским благајнама.

„Помажући својој сестри да одгаји два дечака током деведесетих година, одрастао сам уз ликове из овог цртаног филма. Част ми је да имам прилику да радим за Дизнија на причи о пријатељству, љубави и наслеђу“, истакао је редитељ филма.

Иван Бурлица, коначно у трећем учешћу у Слагалици, успева да освоји прво место и признаје да је пресрећан и да нема речи да опише своју радост.

„Захваљујем се свима, посебно Ањи што сте ме поново позвали. Испунио сам своју жељу, јер једноставно од малена пратим Слагалицу, свих 30 година сам уз ТВ Слагалицу.“

Победу ће прославити пре свега са својим ћеркама, Олгом и Таром, али такође посебне честитке упућује Жарку и свим противницима које је имао.

“Док нас смрт не растави" нуди смех, изненађења и лекције о животу, уводећи нас у свет комичних перипетија младе адвокатице Јелене којој се на путу састанка са њеном симпатијом судијом Стефаном испречи судска парница и нежељени клијент.

Најбољи пријатељи, по добро опробаном ситком рецепту, у жељи да помогну додатно компликују ситуацију претварајући причу у урнебесну комедију.

Пред камерама су ликове у овом ситкому оживеле глумачке звезде Бранка Пујић, Петар Стругар, Бранкица Себастијановић, Ненад Стојменовић, Урош Јовчич, Мирјана Ђурић, Ања Мит и Теодора Миклушев.

Специјалне звезде овог ситкома у неочекиваним улогама су и глумац Димитрије Бањац,популарни Чварков, а први пут у играном формату публика ће имати прилику да види Ану Ђурић познатију под уметничким именом Констракта.

Предвођени ментором, професором Гораном Пековићем и стручном сарадницом Мартином Кривокапић, аутори ситкома, Мина Максимовић, Јелена Косара, Павле Мијановић, Лена Радуловић, Теодора Дмитровић, Ања Радуновић, Никола Петровић, Катарина Путић и Лена Трифуновић одважили су се да реализују први судски ситком на овим просторима.

Пилот епизоду ситкома публика ће премијерно моћи да види 1. јуна на Међународном фестивалу - Продуцентски дан који се и ове године деветнаести пут одржава на Факултету драмских уметности у Београду.

У образложењу се наводи да се легенда тамбурашке музике награђује за очување обичаја и музичког наслеђа, за неуморне културне активности и очување културних вредности.

Захваливши се на признању, Звонко Богдан је истакао да је мађарска музика у великој мери обликовала његов музички укус.

„Када сам почео да се бавим музиком и када сам живео у Београду, научио сам да пишем и да читам мађарски јер сам преводио мађарске песме и романсе. Наравно, говор ми никада није био примаран, а радио сам са мађарским оркестрима, са колегама који су били професори.

Учио сам приватно језик од оних који су тај језик знали, као и у кафани, јер школа за језик тада није постојала. Ово је једно од највећих признања за оно што сам до сада радио, а никада се нисам надао да ће то неко приметити“, рекао је Звонко Богдан.

Репортер Би-Би-Сија је био сведок најновије забуне, која је силно забавила и њу и кабинско особље.

„Било је смешно што су мислили да сам само мало дете, а не старица!“

Али стогодишњакиња каже да би волела да се ова системска грешка отклони јер јој је у прошлости стварала неке проблеме.

На пример, једном приликом, особље аеродрома није имало спреман превоз за њу унутар терминала јер су очекивали бебу коју би могли да носе у наручју.

Грешка којој је присуствовао репортер Би-Би-Сија догодила се када је Патриша летела између Чикага и Маркета у Мичигену.

Госпођа је летела са својом ћерком Крис.

„Моја ћерка је резервисала карту онлајн, а компјутер на аеродрому је мислио да је мој датум рођења 2022, а не 1922“, објаснила је.

„Иста ствар се десила прошле године и они су такође очекивали дете, а не мене.“

Патришино место је резервисано као карта за одрасле. Али изгледа да аеродромски компјутерски систем није у стању да обради датум рођења тако далеко у прошлост – па је уместо тога поставио датум 100 година касније.

Бивша медицинска сестра, која сваке године лети да посети породицу и побегне од хладних зима, каже да је у оба наврата особље „Американ ерлајнса“ било љубазно и услужно, упркос конфузији.

Стогодишњакиња каже да би волела да се то поправи. На претходном лету, Патриша и њена ћерка су чекале у авиону док не изађу сви путници, пошто особље аеродрома није организовало инвалидска колица за њу.

„Волела бих да поправе компјутер и зато што је моја јадна ћерка морала да носи сав наш пртљаг и одећу скоро два километра од једне до друге капије.”

Следеће путовање

Патриша је путовала самостално до своје 97. године, али се од тада ослања на помоћ породице.

„Сада имам проблема са видом па се не усуђујем да кренем сам“, рекла је.

Али она је непоколебљива да је ИТ проблеми неће одвратити од летења и каже да се радује свом следећем лету на јесен.

До тада ће она имати 102 године – и можда ће до тада компјутери авио-компаније ухватити њене праве године.

Емисију о Десанки Максимовић снимљену поводом 125 година од рођења наше најзначајније и најпревођеније песникиње реализовали су у продукцији Општеобразовне редакције РТС-a: Невена Милић, уредник и сценариста, Иван Пецикоза, редитељ, Драган Лапчевић, сниматељ, Петар Шумоња, монтажер, Олга Капор, музички уредник и дизајнер звука Марко М. Вучковић.

Јављали су се да им лекари помогну да правилно изваде крпеља, али и у случају када су сами покушавали да то учине, па нису успели да изваде рилицу из коже.

„Такође, некада се непосредно након убода крпеља појави црвенило на месту убода и пацијенти најчешће буду забринути и дођу да се консултују и добију савет шта даље да раде“, додаје докторка.

Пошто се очекује да ће током првомајских и ускршњих празника људи више проводити времена у природи, вероватно ће и бити већа учесталост убода крпеља и других инсеката.

„Сезона је негде од почетка пролећа па до јесени, а највећа активност крпеља је током маја и јуна. Препорука је да људи када буду боравили у природи, пре свега носе одећу дугих рукава и дугих ногавица, као и затворену обућу. Такође се саветује употреба репелената и детаљан преглед целе коже након повратка из природе“, истиче гошћа Јутарњег програма.

Детаљан преглед је јако важан, напомиње др Нововић, посебно свих прегибних површина и врата.

Како самостално извадити крпеља

Уколико нас је крпељ убоо, неопходно је да га што пре механички уклонимо. Идеално је да то учинимо у првих 24 сата.

„Приступа се механички. Крпељ се вади пинцетом које се претходно очисти, дезинфикује. Крпеља треба ухвати у близини главе, што ближе кожи, затим се нежно одигне од површине коже и постепено лагано излачи. Не савјетује се окретање и увртање крпеља“, објашњава др Нововић.

Такође је битно, напомиње, да се приликом вађења случајно не закачи тело крпеља, да се не нагњечи или притисне, јер на тај начин крпељ може да испустити садржај у коме се можда налази бактерија бореља бургдорфери која је изазивач лајмске болести.

„Јако је битно и да особа не користи никаква хемијска средства као што су алкохол, ацетони, затим бензин, вазелин, као и дејство топлоте, јер се на тај начин повећава могућност регургитације тог средњег садржаја крпеља директно у кожу и већа је вероватноћа за потенцијалну инфекцију уколико је крпељ био заражен том бактеријом“, истиче докторка.

Лајмска болест

Лајмска болест је инфективна болест која захвата бројне органе и системе органа. Јако је важно да се што пре открије, а најчешћа манифестација на кожи, која може да се очекује у првих месец дана након убода крпеља, је појава карактеристичног мигрирајућег еритема.

„То је црвенило на кожи које је обично овалног облика и промера минимум око 5 центиметара које се постепено увећава, дакле центрифугално се шири и некад има карактеристику да централно долази до регресије, да се губи црвенило, тако да она изгледом подсећа на облик мете и топлије је од околне коже на додир“, објашњава дерматолог.

Субјектне тегобе су обично веома умерене и често пацијенти и не примете ту прву кожну манифестацију на кожи. Препорука је да свако ко је имао убод крпеља, и одрасли и деца, да прате промене на кожи, посебно у првих месец дана.

Остали симптоми и знаци почетне фазе лајмске болести су појава малаксалости, главобоље, болови у мишићима и зглобовима, као и у локализованих регијама увећених лимфних чворова. Према неким најсвежијим информацијама сматра се да је негде од 15 до 35 одсто крпеља заражено. Тако да сваки трећи крпељ је преносилац бактерије која изазива лајмску болест.

Лајмска болест уколико се на време открије успешно се лечи, али у супротном, може довести до веома озбиљних компликација, наглашава на крају гостовања у Јутарњем програму, др Бојана Нововић, дерматолог у Градском заводу за кожне болести.

Мачку је спасио радник „Амазона“ скоро недељу дана након што је неопажено ускочила у један од пакета који су њени власници вратили продавцу.

Мачка је била доброг здравља упркос томе што данима није имала ни храну ни воду.

„Галена воли кутије, то је особина свих мачака“, рекла је Кери Кларк, власница мачке, за Кеј-Ес-Ел ТВ станицу у Јути, придружену Ен-Би-Сију, када је објашњавала како је кућни љубимац њене породице завршио тако далеко од куће.

Мачку је на крају из велике кутије, у којој се налазило и пар радних чизама са челичним ојачањем, спасио радник „Амазона“ који ју је одвео ветеринару.

У амбуланти је скениран мацин микрочип и очитани су подаци власника, који су обавештени шта се догодило.

Госпођа Кларк је то описала као „најневероватнију, најлуђу вест на целом свету“.

„У почетку нисам веровала ветеринарки и помислила сам да је то нека неслана шала“, додала је.

Госпођа Кларк и њен муж су затим одлетели више од хиљаду и по километара у Калифорнију да би преузели свју љубимицу.

„Сусрет је био невероватан! Галена је одмах престала да се тресе и опустила се у мојим рукама када сам је узела."

Срећом по мачку, један од шавова кутије је био отворен тако да је било ваздуха, а временски услови су били повољни па се није смрзла или прегрејала.

Госпођа Кларк, која је ово искуство са Галеном описала као „мучно“, охрабрила је све власнике да микрочипирају своје љубимце и да „увек три пута провере“ кутије које враћају „Амазону“.

Чули смо се крајем 2023. године, када су сукоби у Судану већ увелико били у току.

„Питам пријатеље како су, они кажу: 'Јуче је бомба порушила кућу првог комшије, али смо добро', и онда на такву поруку додају веселе смајлије. Учиниће све да ситуацију поправе, ма колико била незгодна, и никада не падају у очај. Једнако су се суочавали са проблемима и у мирнодопско време...“ каже Јулија. Први пут Јулија Будка је отишла у Судан 2001. године, а последњи пут 2023, свега месец дана пред почетак грађанског рата.

Истиче да велики градови из доба староегипатског Новог краљевства постоје само на два места у Судану.

Саи острво је благо човечанства и под заштитом је Унеска.

„Ниједан велики град није изолован, људи раде и живе у његовој околини. Интересује ме периферија насеља, јер је то посредан начин да се много важног сазна и о самом граду. Моја специјалност је бронзано доба”, објашњава и додаје да последње што је радила јесте проучавање налазишта која су двадесет километара удаљена од Саи острва.

Најезда нимита

„Када сам се са трошног бродића први пут искрцала на Саи, била сам одушевљена погледом на Нил и заласком сунца у предвечерје. Сутрадан у седам ујутру започела је најезда ситних црних мува, нимита. Читавих дванаест сати су ме непрекидно нападали цели ројеви, милиони инсеката. Ни један једини секунд нисам имала мира, нити је било начина да се одбраним. Била сам убеђена да ћу већ следећег дана одатле заувек отићи, или ћу полудети. Ни сад ми није јасно како сам издржала. Наредних дана смо радили обучени у мреже за комарце. Мале напасти су причињавале приличну штету, догађало се да колеге одбијају да раде, или да најезде буду толико велике да данима морамо да обустављамо све активности, што се нарочито догађало 2013. године. Муве су, иначе, избирљиве. Не излазе када је превише топло, нити када је хладно. Не воле ни јак ветар. Дакле, када је време савршено, само тад ступају на сцену, обично у фебруару и марту. На срећу, нису активне ноћу, па смо барем спокојно спавали. Уједају све на шта наиђу: псе, магарце... и, наравно, туристе. Немали број агенција није уврстио Саи острво у разгледања, јер знају да им један овакав дан страни гости не би опростили, мада би га свакако заувек запамтили“, вајка се Јулија.

Тим археолога који је предводила Јулија Будка био је подељен на шест до десет људи који су обрађивали грађу у Минхену и Бечу, док је на лицу места радило десетак стручњака уз петнаестак мештана.

Фараони су изградили Саи као пример удобног града за живот. Врло брзо по оснивању, у њега су се уселили и људи који су вековима живели у околини, Нубијци.

„Међунационални контакти у древно доба су постали толико интензивни да Саи не можемо сматрати само египатским насељем – он је постао продукт заједничког живота, и то га чини јединственим. У прошлом веку археолози су волели да све јасно класификују, да стављају размишљања у ’фиоке’. То је египатски град, ствар је јасна. Али ми смо сада суочени с тим да није могућа тако јасна класификација, а прелазне и мешовите категорије не постоје. Морамо да развијемо сасвим нову терминологију и класификацију…“, објашњава Јулија како значај и уникатност локалитета који је тако дуго проучавала утиче на свеопшту историју старог Египта.

Осам хиљада година историје

Трагови готово непрекинутог живота причају причу о осам хиљада година историје, објашњава археолошкиња и набраја богатства које острво поседује: риболов, погодно земљиште за земљорадњу и сточарство, одатле се лако може ићи у лов, ту су рудници злата, али и каменоломи од којих се граде куће и тврђаве.

Саи је био напуштен само привремено, током отоманске владавине, иако су и Турци овде подигли тврђаву. Једино што отежава живот јесу муве, каже Јулија, којих овде вероватно није било у доба старог Египта. „Зашто то мислим? Зато што су Египћани о свему остављали траг. Да су им муве задавале оволико проблема колико мени, о томе би свакако написали жалопојку на неком од зидова храмова и гробница…“, прича у даху Јулија и истиче да су тамо где је било много мува, проналажене чак и староегипатске амајлије за растеривање инсеката.

Нубијци су били потребни Египћанима

Највеће изненађење је археологе чекало у гробници 26 – имена, титуле, оруђе и предмети, све је староегипатско, а анализе костију показују да су ту сахрањени староседеоци Нубијци! Гробови су били неотворени, из периода 18. династије. Керамика пронађена на Саи острву значајно је допринела разумевању овог периода.

„На зидовима су сачувани врло лепи називи из којих сазнајемо да је ту сахрањен Кнумеш, рудар злата, са супругом. Знамо да је Кнумеш у овом граду рођен, ту одрастао и провео цео живот. Са њим су сахрањене амајлије, керамичке посуде, златни прстен, пронашли смо остатке златне посмртне маске, као и традиционалне плаве фигурине за којe су Египћани веровали да ће за преминулог обављати посао у свету мртвих, шабте (ушабте). Могуће је да се над гробницом 26 налазила пирамида, а да је Кнумеш био мумифициран. Само у овој гробници наишли смо на тридесет шест сахрањених, то су вероватно све рођаци, мештани…”, Јулија објашњава да су староседеоци знали где се може пронаћи злато, и зато су били потребни Египћанима.

Вероватно је један од првих упослених Нубијаца био Кнумешов отац, који је примио египатске обичаје и културу. Приходи су му били добари и могао је да изгради квалитетну гробницу од клесаног камена.

Шта је то што је омогућило сину да се сахрани богатије од оца, пита Јулија. Нубијци су примили део египатског идентитета али и сачували своју аутохтону културу.

Славни дани острва Саи

„Знамо да је идентитет флуидна категорија, да је могуће имати више идентитета, као на пример што је случај са мном – ја сам Аустријанка, али радим и живим у Немачкој и везана сам за обе државе“, прави Јулија паралелу која пресеца више миленијума.

„Неколико деценија по оснивању египатског града почињу славни дани Саи острва, о чему сведочи увоз: становници почињу да користе трговачке путеве Египта, да набављају ствари из разних оаза са Леванта. Гробница 26 је отисак целокупног живота града. Значај породице и њихово богатство расли су са развојем насеља, које данас представља један од најбољих археолошких локалитета у Судану. Моја књига посвећена овој гробници је добро примљена међу историчарима широм света“, скромно прича Јулија, мада њени налази доприносе промени целокупног погледа на древну историју.

„Увек смо свему прилазили из египатске перспективе, све се посматрало преко египатских текстова. Било је превише предрасуда према Нубији, а археолошка налазишта причају другачију причу. Сада млади судански археолози граде успешне каријере, они ће сигурно утицати на промену наратива...“, каже Јулија и истиче да је на Сајиу још много посла за будуће археологе.

Рецимо, у граду је прављена керамика, а Јулија Будка каже да још увек нису пронашли радионице. „Нисмо чак проучили ни све значајне гробове…“, додаје.

Рат

Непосредно пре него што смо се чули, група милитаната је упала у Народни музеј у Картуму. Демолирали су биолошку лабораторију, коју је финансирао Британски музеј.

Тај део је вероватно уништен, каже Јулија, али је човек који је ту био запослен на време напустио град.

„Музеј је требало да буде реновиран, па је срећа да је већина ствари изнета са сталне поставке у магацин. Зато се сви надамо да је већина експоната сачувана. Сасвим је могуће да је кров храма који се налази у дворишту погођен експлозивном направом. Сада волонтери чувају музеј. Највећа опасност је да неко од приватних колекционара ангажује приватну милицију да му нешто изнесе из музеја, али ваљда се то неће десити...“, говори ми Јулија а онда наставља да прича о тренутним проблемима који постоје на Саи острву, где је смештен велики број избеглица, посебно жена.

„Њима је потребна храна, али и још много тога. Налазишта нису угрожена. На састанку у Каиру са Унеском дат је низ предлога како да се локалитети заштите. Покушавамо да сакупимо донације и тражимо начине да институције из Европе плате чуваре и археологе у Судану. Ако немају плате, неће моћи да дугорочно заштите локалитете, а најопасније је да нема надзора, посебно у близини већих градова где су у току сукоби...“

На крају разговора слажемо се у једном: откад су странци напустили Судан, интересовање за ратна дешавања је опало у Европи, а то не би смело да се догађа.

“Ми који смо били у Судану, дужни смо да испричамо причу о самоувереним, поносним, скромним, поштеним људима, али и великом историјском и културном благу Судана. Овакву трагедију није заслужио ниједан народ, а они посебно.”

Према резултатима до којих су дошли истраживачи, шанса да дете дели сличну црту личности са родитељем није много већа него да је дели са случајним странцем. Рецимо, на пример, да је општа популација подељена подједнако на трећине између оних који имају низак, средњи и висок ниво отворености. Студија сугерише да ће само 39 одсто деце бити стављено у исту категорију као и родитељ, у поређењу са 33 одсто са случајним странцем.

Новина ове студије је да уместо да се ослања само на самопроцену особина личности, она укључује и друго мишљење, пријатеља или партнера. Али рад тек треба да буде рецензиран, а већ је наишао на лавину критика једног од водећих стручњака у овој области.

Роберт Пломин, професор генетике понашања на Кингс колеџу у Лондону, поставља питање зашто би мишљењe других људи о нама требало да буду тачнија од нашег.

„Не прихватам“, каже, „где су докази?“

Професор такође има низ других резерви према студији. На крају, каже: „студија делује надувано, како по обиму, тако и по закључцима“.

Пломин је пре шест година објавио књигу под називом Нацрт: Како нас ДНК чини оним што јесмо (Blueprint: How DNA Makes Us Who We Are), тврдећи да је, као резултат полигенског тестирања, било могуће видети да је наше генетско наслеђе играло много већу улогу у одређивању нашег понашања и црта личности него што је наука до тада признавала.

Шта као не желимо да будемо као родитељи

Међутим и професор Пломин има своје критичаре, не само што се тиче његових закључака, посебно оног да и социоекономски статус особе може бити генетски наследан, а не последица друштвених околности. Док се наука и даље бори са подацима и различита тумачења се оспоравају, обични људи се боре да схвате себе у оквиру породица из којих потичу и породица које стварају.

Ова питања се често јављају у ординацији психотерапеуткиње Џенифер Коли. „Људи не говоре о цртама личности“, каже Коли. „Више се ради о искуствима и односима, за које претпостављам да су особине личности у одређеном контексту."

Многи се плаше да не постану као своји родитељи, посебно када и сами имају децу. „Ако су имали искуство са родитељем који је рутински губио живце, онда се много енергије улаже у покушај да се избегне понављање тих образаца – реплицирање те особине личности.“

Психотерапеуткиња то посебно запажа код мушкараца који су имали насилне очеве. Наравно, тешко је знати да ли је склоност љутњи научена или генетски наслеђена особина. Чак и неко попут Пломина, кога називају генетским детерминистом, наглашава да ми не наслеђујемо толико особине личности колико предиспозицију према њима. Да ли, како и када се те предиспозиције материјализују зависи од читавог низа сложених и можда несазнатљивих фактора.

Када се живот поигра са нама

Без обзира на узрок, утицај очева, и одсутних и присутних, био је стална тема фикције од Едипа до Кума. Новинар и писац Сем Милер зна више од већине о присутним и одсутним очевима. Са 15 година, Милер је сазнао да његов биолошки отац није био прослављени академик и књижевни критичар Карл Милер, који га је одгајао, већ покојни пријатељ његових родитеља са универзитета, Тони Вајт, који је имао аферу са Милеровом мајком.

Милер је написао дирљиву књигу под насловом Очеви о различитим улогама које су ова два човека имала у његовом животу. Иако је откриће првобитно било шокантно, оно није утицало на Милеров однос са човеком кога је сматрао и доживљава као свог оца – Карла Милера, који је умро 2014. Књига је делом дирљива почаст некоме са ким је дели толико тога, са изузетком ДНК.

Делимично због блиске везе са Милером старијим, Милер је дуго био потпуно незаинтересован за Вајта. Али последњих година, каже, „све више сам мислио о њему, делом зато што сам на одређени начин постајао све више као мој биолошки отац.“

Док је Милер старији заправо био сироче које је створило стабилан породични живот који му је био веома важан, Вајт је, парадоксално, потицао из породице пуне љубави, а живот је провео као самац и луталица.

Милер објашњава да је и сам био ожењен и има двоје деце, али да је сада самац и лутајући страни репортер.

„Оно што је чудно“, каже уз осмех, „је да сам као одрастао 20 година био као мој тата. А сада сам 20 година као Тони! Прилично је смешно, нисам хтео да верујем у генетска објашњења, али изненађен сам чињеницом да не могу да објасним ствари са сопственом децом осим као неком врстом наслеђа.”

Још једна компликација за Милера је то што он мисли да су његов отац и његов биолошки отац „били прилично слични“. Обојица су, на пример, били дубоко заинтересовани за писање, као и сам Милер. „Мислим да су на неки начин били један другоме алтер его."

У таквим околностима немогуће је одвојити гене од околине, биологију од културе. Наука је можда неумољиво све ближа решавању загонетке нашег генетског наслеђа, али шта да радимо са тим и зашто ће остати питања на која не може бити непобитних одговора.

Имејл адресе су: webdesk@rts.rs и gledalacreporter@rts.rs 

Такође, фотографије и видео-снимке можете нам слати на Твитер страницу подсајта Магазин.

1899. Дјук Елингтон је амерички џез музичар, пијаниста и композитор. Био је водећа личност у историји џез музике. Његова музичка каријера трајала је више од пола века, а за то време компоновао је хиљаде популарних песама, као и музику за позориште и филм. Створио је један од најкарактеристичнијих звукова ансамбла западне музике и наставио је да свира оно што је назвао „америчком музиком” готово до краја живота, Умро је 1974.

1931. Лони Донеган је био британски скифл певач, текстописац и музичар, који се назива "Краљем скифла", правца који је утицао на британске поп и рок музичаре из 1960-их. Донеган је имао 30. хит синглова у Великој Британији. Био је први британски певач са два топ 10. хита у САД. Умро је 2002.

1933. Вили Нелсон је амерички композитор, гитариста, певач кантри музике, филмски и ТВ глумац. Добитник је 12. Греми награда, укључујући за Музичку легенду (1990) и Животно дело (2000). Уврштен у Кућу славних кантри музике (1993). Поред музичке каријере, глумио је у бројним филмовима и серијама, а најпознатији је по филму Барбароса (1982) и филму Лопов (1981).

1942. Клаус Ворман је немачки уметник, музичар и продуцент. Свирао је бас у групи Манфред Ман од 1966-1969., и учествовао је на снимању многих албума бивших чланова Битлса. Као продуцент је радио са бендом Трио на њиховом великом хиту Да Да Да.

1981. Том Смит је енглески музичар, најпознатији као певач, композитор, клавијатуриста и гитариста инди рок бенда Едиторс. Наводно има распон гласа од 4.75 октаве.

Рођени на данашњи дан: 1933. Rod McKuen, 1934. Otis Rush, 1945. Tammi Terrell, 1947. Tommy James (Tommy James & The Shondells), 1953. Bill Drummond (KLF) и 1968. Carnie Wilson (Wilson Phillips)

Догодило се 29. априла

1963. Ролингстонси су потписали уговор са Ендру Олдемом, након његове куповине првих снимака за 90. фунти. Његова је идеја да се клавијатуриста Јан Стјуарт не појављује на фотографијама бенда.

1977. Група Џем је објавила свој први сингл In The City, који је стигао до 40. места у Великој Британији.

2007. Арктик Манкис су са својим другим албумом ”Favorit Worder Nightmare” на првом месту у Британији.

Рођени 30. априла

1948. Вејн Крамер је амерички гитариста, певач, текстописац, продуцент и оснивач рок састава MC5. Група је постала позната по својим наступима и политичким ангажманом. Магазин Ролинг Стоун га је сврстао у 100. највећих гитариста свих времена. Умро је 2024.

1951. Марко Брецељ је југословенски и словеначки певач и кантаутор. Широј јавности је познат као фронтмен групе Булдожер. Након одласка из групе снимио је три студијска албума. Умро је 2022.

1973. Сајмон Ратклиф је енглески музичар познат по раду у групи Basement Jaxx. Електро дуо први успех постижу деведесетих година на андерграунд хаус сцени у Лондону, да би у наредним годинама постали популарни у целом свету са песмама Red Alert, Rendez-Vu, Romeo и Where's Your Head At.

Рођени на данашњи дан: 1943. Bobby Vee, 1953. Merrill Osmond (The Osmonds), 1957. Wonder Mike (The Sugarhill Gang), 1962. Robert Reynolds (The Mavericks), 1969. Paulo ‘Destructor’ Jr (Sepultura), 1971. Darren Emerson (Underworld), 1981. Justin Vernon (Bon Iver), 1982. Lloyd Banks (G-Unit) и 1992. Travis Scott

Догодило се 30. априла

1957. Елвис Присли је снимио песму Jailhouse Rock која се појављује у његовом трећем филму. Песма ће касније стићи до првог места у Британији, поставши тако његова прва песма на броју један.

1968. БиБиСи је покренуо Cilla Black Show, учинивши тако певачицу Силу Блек првим женским извођачем која је имала властиту ТВ емисију.

1983. Америчка блуз легенда Мади Вотерс је умро у својој кући у доби од 68. година. Његова музика је имала велики утицај на многе музичаре, укључујући Ерика Клептона, Ролинстонсе, Лед Цепелин и друге.

1983. Група Спандау Белет је са песмом True на првом месту британске листе синглова. Песма ће бити њихов једини број један.

1988. S'Express је на првом месту у Великој Британији са песмом Theme From S’Express, једном од првих песама музичког правца есид хаус.

Рођени 1. маја

1945. Рита Кулиџ је америчка певачица, текстописац и композитор. Током 70их и 80их година прошлог века владала је листама поп, кантри и џез музике. Освојила је две Греми награде. Песме по којима је позната су (Your Love Keeps Lifting Me) Higher and Higher, We're All Alone, I'd Rather Leave While I'm in Love и по песми за филм Octopussy из серијала о Џемсу Бонду.

Рођени на данашњи дан: 1930. Little Walter, 1939. Judy Collins, 1953. Glen Ballard, 1954. Ray Parker Jr., 1966. Johnny Colt (The Black Crowes, Lynyrd Skynyrd), 1967. Tim McGraw и 1968. D’arcy Wretsky (Smashing Pumpkins)

Догодило се 1. маја

1956. Џони Кеш је објавио свој класик, песму I Walk the Line, која је стигла на прво место кантри листе и продата је у 2. милиона примерака.

1965. Herman's Hermits су са песмом Mrs Brown You've Got A Lovely Daughter на првом месту америчке листе синглова.

1967. Елвис Присли се оженио са Присилом након осмогодишње везе у Лас Вегасу. Девет месеци касније, Присила je родила ћерку, Лису Мери, њихово једино дете.

1987. Основан је српски рок бенд Џа или Бу. Основали су га гитариста Небојша Симеуновић, басиста Душко Милојевић, бубњар Дејан Милојевић и гитариста и вокалиста Стојан Радићевић. До сада су снимили осам албума.

1993. ”Неко нас посматра” је последњи студијски албум српске рок групе Екатарина Велика (ЕКВ). Албум садржи обраду песме Истина машина рок групе Тајм, и једини је албум бенда на којем се налази обрађена песма. Албум је продуцирао Милан Младеновић, а на албуму су гостовали Тања Јовићевић и Жика Тодоровић.

Рођени 2. маја

1929. Линк Вреј је амерички гитариста, текстописац и певач који је стекао популарност 50их година прошлог века. Његов сингл Rumble из 1958. је стигао до 20. места на америчкој листи. У песми се први пут чују дисторзија и тремоло. Магазин Ролинг Стоун је Вреја ставио на 45. место своје листе 100. највећих гитариста. Умро је 2005. године.

1936. Engelbert Humperdinck је британски поп певач који је описан као један од најбољих певача балада. Међународни успех је постигао са песмом Release Me из 1967. године.

1950. Лу Грам је амерички текстописац и певач, познат као главни вокал рок групе Форинер. До сада су продали 80. милиона албума широм света. Највећи хитови ове групе су I Want to Know What Love Is и Waiting for a Girl Like You.

1985. Лили Ален је енглеска певачица. Светску славу је постигла са својим првим албумом ”Alright, Still” из 2005. Бавила се музиком све до 2010, од када је у стваралачкој паузи. Од фебруара 2009. године има своју ТВ емисију на ББЦ-у звану Lily Allen and Friends.

Рођени на данашњи дан: 1946. Lesley Gore и 1987. Justin Hayward-Young (The Vaccines)

Догодило се 2. маја

1969. Група Ху је представила своју рок оперу ”Томи” у Лондону. Године 1998. албум је уврштен у Гремијеву дворану славних због историјске, уметничке и утицајне вредности. До сада је продато више од 20. милиона примерака широм света.

1978. Кејт Буш је са својим дебитантским албум ”The Kick Inside” на првом месту британске листе албума.

1989. Енглески рок састав Стоун Роузис је објавио истоимени дебитантски албум. Магазин Кју га је прогласио петим најбољим британским албумом.

2007. У пољском граду Вроцлаву се окупило 1876. гитариста да би одсвирали песму Хеј Џо од Џимија Хендрикса. Организатори се хвале да је то био највећи гитарски бенд на свету.

Рођени 3. маја

1903. Бинг Крозби је амерички певач и глумац. Популарност је стекао улогама у филмовима ”Царски валцер” и ”Највећи певач Америке”. Са песмом White Christmas из 1954. срушио је све рекорде у продаји плоча. Умро је 1977.

1919. Пит Сигер је амерички фолк музичар и политички активиста, познат по томе што је низом популарних песама као што су Where Have All the Flowers Gone?, If I Had a Hammer (The Hammer Song), Kisses Sweeter Than Wine и Turn! Turn! Turn! почетком 1960-их потстакао велики препород фолк музике. Умро је 2017.

1933. Џејмс Браун је амерички певач, забављач и композитор. Признат је као једна од најутицајнијих личности у популарној музици 20. века и стекао је реноме пре свега својим певањем и „грозничавим“ плесом. Познат је као „кум соула“, а у другим приликама и као „највреднији радник у шоу бизнису“. Био је једна од кључних покретачких снага госпела, ритам и блуза, блуза, соул и фанк музике. Оставио је велики траг и у другим музичким жанровима укључујући рок, џез, реге, диско и денс. Музичку каријеру започиње 1953. године, успут снимивши брдо добрих песама као Please, Please, Please, Papa’s Got a Brand New Bag, I Got You (I Feel Good), Get Up (I Feel Like Being a) Sex Machine и друге. Умро је 2006.

Рођени на данашњи дан: 1934. Frankie Valli, 1951. Christopher Cross, 1953. Bruce Hall (REO Speedwagon), 1959. Dave Ball (Soft Cell), 1971. John Driskell Hopkins (Zac Brown Band) и 1977. Eric Church

Догодило се 3. маја

1952. Kitty Wells је снимила песму It Wasn't God Who Made Honky Tonk Angels са којом је стигла до првог места кантри листе. За то је добила хонорар од 125. долара.

1966. Џубокс је био југословенски музички часопис који је са прекидима излазио 20 година: од 1966. до 1986. Био је први и вероватно најзначајнији лист у СФРЈ који се бавио рок музиком и сродним темама, а такође и први источноевропски рокенрол магазин. Историја Џубокса могла би да се подели на два дела: први и краћи је период друге половине 60-их прошлог века када га је објављивала београдска издавачка кућа Дуга, а други је време од средине 70-их до средине 80-их када је издавач било предузеће Дечје новине из Горњег Милановца. У оба случаја редакција се налазила у Београду. Оснивач и први уредник Џубокса био је Никола Караклајић, међународни шаховски мајстор, те водитељ и уредник на Радио Београду. Први број је штампан у 100.000 примерака, и продат је у року од три дана.

1968. Џими Хендрикс је снимио песму Voodoo Chile која је објављена на албуму ”Electric Ladyland”. Хендриксов соло из песме је проглашен 11. најбољим солом свих времена.

1980. Dexy's Midnight Runners су са песмом Geno на врху британске листе синглова.

1986. Роберт Палмер је са песмом Addicted To Love на првом месту америчке листе синглова. Песму је снимио као дует са Чака Кан, али је због проблема у уговору њен глас уклоњен.

1997. Notorious B.I.G. је на првом месту у Америци са песмом Hypnotize.

1997. Katrina And The Waves су победили у Даблину на Песми Евровизије са песмом Love Shine A Light.

2019. Факултет Вејн из Детроита је доделио Џеку Вајту диплому почасног доктора хуманих књижевности за његов допринос уметности.

Рођени 4. маја

1937. Дик Дејл је амерички рок гитариста. Био је пионир сурф рока, називан и Краљем сурф гитаре. Експериментисао је и са ревербом. Умро је 2019.

1978. Лук Смит је енглески продуцент, композитор, гитариста и вокал групе Clor. Бенд је био краткотрајни петочлани бенд из Брикстона који је објавио истоимени албум 2005. Магазин НМЕ је албум ставио на прво место 100. најбољих албума које никада нисте чули.

Рођени на данашњи дан: 1942. Nicholas Ashford (Ashford & Simpson), 1951. Mick Mars (Mцtley Crьe), 1951. Jackie Jackson (Jackson Five), 1959. Randy Travis, 1970. Gregg Alexander (New Radicals), 1972. Mike Dirnt (Green Day) и 1979. Lance Bass (*NSYNC)

Догодило се 4. маја

1956. Џин Винсет је снимио класик рокенрола, песму Be Bop-A-Lula са којом је стигао до броја један са обе стране Атлантика.

1967. Young Rascals су са песмом Groovin на врху америчке листе синглова. Шефови издавачке куће прво нису хтели да је објаве сингл али су се предомислили на наговор ди-џеј Мареја.

1973. Лед Цепелин су започели своју северноамеричку турнеју која је проглашена најпрофитабилнијом рокенрол турнејом у историји Сједињених Држава. Профит је на крају износио више од 4. милиона долара.

1974. Grand Funk Railroad су са песмом The Loco-Motion на првом месту америчке листе синглова.

1996. Аланис Морисет је са албумом ”Jagged Little Pill” на првом месту у Великој Британији. Са албума су се издвојиле песме You Oughta Know, Ironic, You Learn, Hand in My Pocket и Head over Feet.

Рођени 5. маја

1937. Џони Тејлор је амерички продуцент и композитор, познат по песмама Who's Making Love (1968), Jody's Got Your Girl and Gone (1971) и I Believe in You (You Believe in Me) (1973). Тејлор је примљен у Кућу славних блуза 2022. Умро је 2000.

1959. Ian McCulloch је енглески музичар, познат као фронтмен групе Echo & the Bunnymen. Њихов дебитантски албум ”Crocodiles” из 1980. је скрено пажњу јавности да би са својим другим албумом ”Heaven Gore” постали популарни и стекли култни статус.

1981. Крејг Дејвид је британски текстописац и певач који је славу стекао сингловима Re-Rewind и Artiful Dodger из 1999. До сада је објавио шест албума. Освојио је две Греми награде.

1988. Адел је британска певачица и текстосписац. Она је један је од најпродаванијих извођача на свету, са продајом од преко 120. милиона плоча. Свој деби албум ”19.” објавила је 2008, а са њега су се издвојиле песме Chasing Pavements и Make You Feel My Love. Адел је освојила награду Брит за звезду у успону и награду Греми за најбољег новог извођача. Године 2011. Адел је објавила свој други студијски албум, ”21.”. Постао је најпродаванији албум на свету 21. века, са продајом од преко 31. милиона примерака. Албум је добио рекордних шест награда Греми, укључујући награду за албум године, као и награду Брит за британски албум године. Успех албума донео јој је бројна помињања у Гинисовој књизи рекорда. Све у свему Велика звезда.

Рођени на данашњи дан: 1942. Tammy Wynette, 1948. Bill Ward (Black Sabbath), 1955. Roddy Radiation (The Specials) и 1959. Steve Stevens

Догодило се 5. маја

1962. Музика за филм West Side Story је на првом месту америчке листе албума.

1967. Група Кинкс је објавила песму Waterloo Sunset као сингл који је стигао до другог места у Британији.

1969. Песма Get Back од групе Битлси је објављена у Америци. Џон Ленон је 1980. године тврдио да је Пол Макартни сваки пут када је певао песму гледао у правцу Јоко Оно.

1983. Песма Golden Brown групе Стренглерс је проглашена најемитованијом песмом 1982. године у Великој Британији на додели награда Ivor Novello.

 1984. Певач Џим Кер се оженио са колегиницом Криси Хајнд у Њујорку.

1984. Дјуран Дјуран су на врху британске листе сиглова са песмом Reflex.

1992. Рејдиохед су објавили свој ЕП ”The Drill EP”. У току снимања бенд се звао On a Friday, да би следећег месеца променили име у Рејдиохед.

1996. Rage Against The Machine су са албумом ”Evil Empire” на првом месту америчке листе албума. Албум је освојио и Греми награду за најбољи метал албум године.

2016. Ролингстонси су забранили Доналду Трампу да пушта њихову музику током председничке кампање. Њихова песма You Can't Always Get What You Want је посебно била популарна међу присталицама.

„Нудимо гостима часове јахања где је довољан од један до три часа да науче самостално да јашу, да самостално уживају у животињи и овој природи.Такође, имамо та теренска јахања у трајању од сат, два, три.

Овде имамо јако лепе терене, имамо знаменита нека места као што је извор Милоша Обилића, и понуду за дечицу која су још увек мала да јашу самостално, већи их ми као водичи водимо на коњу. Њима је довољно да уживају, да се грле са животињама, мазе”, испричао је Јован.

Основне вештине Марта је савладала са два доласка и већ на трећем часу јахала у природи.

„За мене је ово место где су ми се испунили сви снови. Просто толико волим животиње, толико ми пријања њхово друштво. Толико су послушни, тако су паметни, прелепо је, препоручујем свима”, рекла је Марта Миљковић из Трстеника.

Уз Јована, коње су заволели сви у породици.

Љубав коју им несебично пружају племените животиње препознају и узвраћају, али нека правила се морају поштовати.

„Никад се не прилази коњу скроз од позади, јер он тај угао не види, и не долази му се с чела, јер он то сматра као атак. Увек са леве или десне стране руком одоздо, са храном, да се помази и без страха, то је кључна ствар”, каже Славиша Пећић, Јованов отац.

„Ми се стварно трудимо да живимо у складу са природом. Ранч може да се похвали да поред коња ми имамо и остале домаће животиње као што су овце, козе, живина, али оно што бих ја издвојила јесу мангулице”, прича Јованова сестра Милица Воштинић.

Сложни и вредни Пећићи планирају да купе још коња, а гостима уз дружење са животињама понуде смештај и одмор у природи.

Тим истраживача са Универзитета Рокфелер и Медицинског факултета Ajкан на Маунт Синају користили су експерименте на мишевима да проучавају одговоре на морфијум и кокаин у деловима мозга који се обично активирају због глади и жеђи.

„Деценијама смо знали да различите врсте хране и дрога, могу да активирају исти регион мозга. Али оно што смо управо научили је да утичу на нервну активност на запањујуће различите начине“, каже неуронаучник Џефри Фридман са Универзитета Рокфелер.

„Један од великих закључака до којих смо дошли је тај да неки лекови, дрога, или супстанце које изазивају зависност, имају патолошке ефекте на нервне путеве, што онда поремећује, рецимо, физиолошки одговор на конзумирање оброка када сте гладни или пијете чашу воде када сте жедни”, додао је.

Тим научника је мапирао мождане активности, и снимао активност неурона код мишева, као и активности појединачних ћелија измењених помоћу ДНК секвенци, да би видели како кокаин и морфијум могу да „отму” неке природне жеље и потребе.

Открили су да је nucleus accumbens (NAc) мозга важнији него што смо мислили и за типичне функције и за реакције за дрогу. Чини се да су неурони који пројектују NAc из орбитофронталног кортекса мозга они који заправо смањују нашу жељу за храном и водом, када се активирају управо – узимањем дрога.

У комбинацији са допамином и серотонином, NAc користи мотивацију, позитивно појачање и задовољство да нам помогне да наставимо да радимо ствари због којих се осећамо добро.

„NAc је кључни чвор у којем основни допаминоцептивни неурони усмеравају и побољшавају понашање животиња ка њиховим жељеним циљевима“, каже неуронаучник Бовен Тан, са Универзитета Рокфелер.

„Оно што нисмо успели да разумемо је како поновљена изложеност лековима `квари` те неуроне, што доводи до ескалације понашања у потрази за дрогом и одустајања од `здравих` начина доласка до задовољства“, објаснио је.

Кокаин – стимуланс централног нервног система и једна од супстанци са највећом зависношћу за коју знамо – има различите ефекте на мозак од морфијума, опиоида који ублажава бол.

Истраживачи су открили да кокаин и морфијум активирају одређену подгрупу неурона код мишева, од којих се већина преклапа са неуронима који реагују на природне „награде”, односно задовољства које се, у овом случају односе на уживање у храни и пићу, што су природни начини задовољења основних људских потреба.

Већа заинтересованост за кокаин у односу на храну и воду

Али ти неурони који се поклапају – постали су активнији када су мишевима давали кокаин или морфијум у поређењу са ситуацијом када су им давали храну или воду.

Поновљено излагање дроги постепено је променило понашање мишева. Постали су више заинтересовани за кокаин и морфијум, а мање за обичну храну и воду.

„Праћењем мишева, показали смо да се, не само сличне ћелије активирају у различитим врстама уживања, већ и да кокаин и морфијум изазивају у почетку јаче реакције од хране или воде, а то се заправо повећава са учесталијом и повећаном изложености тим супстанцама“, објашњава неуронаучник Кејлеб Браун са Ајкан универзитета.

„Након престанка давања дрога, те исте ћелије показују неорганизоване одговоре на природне стимулансе, и долази до негативних афективних стања.

Разумевање механизма о томе – како дроге које изазивају зависност могу да доведу до збуњености веома добро координисаног система који обично повезује физиолошке потребе са понашањем повезаним са апетитом, могло би да значи да треба да пронађемо боље начине за управљање зависношћу, која тренутно има мало ефикасних третмана.

Истраживање је објављено у часопису Science.

Нагласио је да су озбиљне припреме важне да би се издржао напоран пут, и да би се, како каже, „вратио кући уз Божју помоћ“.

Описао је и на који начин прелази километре: „Три километра идем брзим ход, па три километра брзи ход са штаповима и онда три километра трчим. И тако све радим укруг до тог неког... ето, три пута, то је 27 километара и онда још неких осам километара, комбинујем трчање и брзи ход. И све то радим у континуитету”, рекао је певач за Интернет портал РТС-а.

Рутина почиње у седам ујутру

Никола каже да креће око седам сати ујутру, да му је потребно пет сати да постигне дневни циљ од 35 километара, и да, зато што не воли паузе, задату километражу „одради у цугу”.

„Много ми помаже љубав коју добијам од људи, подршка је са свих страна. Молитва је јако важна и стварно кад буде, кад дођу неки тешки тренуци, једино молитва може да помогне. Волим да кажем да је то једна цела мисија где смо моја супруга и ја покренули фондацију 'Породица' која ће се бавити многодетним породицама, која ће се више бавити талентованом децом, али овај пут – због Светог Нектарија, који је чудесни Божји угодник, и који помаже људима који му прилазе, поготово онколошким болесницима.

Овај пут сам желео да спојим Светог Нектарија са нашом децом и нашим народом и да, пошто сам и сâм прошао, моја породица, кроз то једно велико искушење, и са онколошким болесником као што је мој отац био, знам колико је вера битна, знам колико вера даје снагу да се привазиђу све те тешке ствари”, описао је.

Певач је додао да, када дођу тешки тренуци, и ако и не дође до телесног исцељења, сматра да уз веру сигурно долази духовно исцељење „које је за хришћане битније од телесног”.

„Ово је тек почетак”

Никола тврди да је овај пут тек почетак, и жели да направи што више сличних акција како би фонадација „Породица” помогла онима којима је то неопходно. Читаоцима РТС портала, приближио је и то како изледа његово необично путовање.

„Људи су сјајни, помажу, дају воду, воће, слаткише, питају да ли шта треба. Доста људи стане и каже, Никола, дај да те повеземо. Ја сам дао два завета на овом путовању, први нећу да откријем, а други завет је да нећу ниједан сантиметар прећи на точковима…

Лепа је та подршка, али опет и један додатни терет где, кад уђем у ритам трчања и свега, буквално на сваких десетак минута морам да успорим, да станем, да се сликам, да поразговарам с људима, па некако покушавам да натерам људе да они мало шетају, да они мало потрче са мном, и онда да попричам у ходу“, објаснио је Никола.

Чврста вера и добар план

Породица и пријатељи су му такође велика подршка, супруга Бојана, деца, мајка, брат, пријатељи. Каже да је код њих видео бригу, али и страх због дугачког пута: „Мислим да би спортистима професионалним било то лакше, ја сам ето ипак певач, али ја сам имао и имам чврсту веру, добар план пута, добро сам се спремао, дао сам све од себе. Остало је Божја воља, тако да како год да буде, ја сам веровао од почетка, верујем, и драго ми је то што видим из дана у дана и моји пријатељи, моји познаници и сви, све више и више верују у мене.”

„Имаш оно што си дао, и много се више обрадујем кад некоме помогнем и дам него кад добијем. А то је један невероватан закон, да кажем, да кад дајеш, да добијаш и ти, али будеш испуњен, будеш радостан, будеш пун љубави, и буде ти живот леп и некако то се онда тако шири, онда покрећеш и друге људе, и други људи гледају, прави се леп ланац милости и љубави. Мислим да све прође, све је пролазно, али ствари које си учинио, које си радио за добробит других, мислим да то некако остаје за сва времена. И дивно ми је што видим колико сам мотивисао много људи, па и они чине разне ствари, помажу, прикључују се акцијама“, испричао је Роквић.

Инспирисан ликом и делом Светог Нектарија

Наводи да се, у периоду када је озбиљније приступио вери, упознао са ликом и делом Светог Нектарија, чији га је живот веома привукао: „Он је толико пута био клеветан, толико пута од најближих, најближи су га издавали, сви су га се одрекли, а он ни у једном тренутку није рекао ништа ружно, није се бранио, једноставно је прихватио то, и знао је да мора да прође то искушење, и са љубављу је враћао, и на крају је засијао, и дан-данас помаже многим људима“.

Најавио је и да се о његовом путу припрема документарац из којег ће се јасније разазнати разлози његове акције и други детаљи.

„Свети Нектарије нам шаље поруку да будемо смирени и да једноставно свој живот препустимо Господу, да не ропћемо, да и у тренуцима када нам се чини неправда да покушамо да будемо смирени, и да захвалимо Господу на тим тешким тренуцима, јер живот је такав, некад буде великих искушења, некад буде лепо, и тако то се смењује као дан и ноћ, као сунце и облаци“, каже Никола.

Додаје да су у том процесу кључни радост, љубав, милосрђе, праштање, и то да се, како поручује: „трудимо да живимо некад и за друге, а не само за себе“.

Откако је пре скоро једанаест година на престо ступио Вилем-Александер, тај празник се прославља 27. априла,  на његов рођендан. Претходно се славило 6. априла,  на рођендан његове мајке, бивше краљице Беатрикс.

Конингсдаг је нерадни дан, широм земље људи су на улицама, уз журке без престанка. Све је живописно, у националној наранџастој боји, пије се оранж битер, једу наранџасти колачићи и сладолед од поморанџе.  

 Краљевска породица, краљ Вилем-Александер, његова супруга Максима и ћерке, престолонаследница Катарина-Амалија, и принцезе Алексија и Аријана, сваке године овај празник проведу с народом у једном од холандских градова. Ове године, на 57. краљев рођендан, били су у Емену на североистоку земље, а својом појавом и стилом краљица Максима је, као и сваки пут до сада, „украла шоу", пре свега својим фасцинатором, који је, како и доликује његовом имену – био фасцинантан.

Позната холандска креаторка шешира Бери Рутјес похвалила се на друштвеним мрежама да је Максима за ову прилику одабрала њену креацију – атрактивни фасцинатор од свиле и перја, са украсима у облику лептира, који су лепршали изнад краљичине главе. Лептири су иначе симбол Емена, због баште с лептирима која се у њему налази, а модна кућа је оправдано прокоментарисала да нико тај аксесоар не би умео да понесе као она.

Увек насмејана и беспрекорно елегантна, у дугој широкој зеленој хаљини Натан бренда,  Максима је послуживала грађане колачима, док су остали ћаскали и дружили се, а лептирићи треперили на поветарцу.

Краљев дан један је од најомиљенијих празника у Холандији, а познат је и по бувљим пијацама и уличним распродајама које се организују у многим градовима. 

У питању је спортска манифестација за војна лица рањена у акцији. Млађи син краља Чарлса био је пилот војног хеликоптера у Авганистану.

За прославу 10. годишњице оснивања Игара, између осталог, најављена су обраћања принца Харија и британског глумца Демијана Луиса. Рањени ветерани и истакнути чланови Инвиктус заједнице присуствоваће свечаности.

Прославом ће бити обележена „деценија мењања живота и спасавања живота кроз спорт“, поручили су организатори.

Хари се тек неколико пута вратио у Британију након што се повукао са краљевских дужности 2020. године – дошао је на сахрану баке, краљице Елизабете Друге 2022. године, крунисање оца у мају 2023. године и када је објављено да је краљу Чарлсу дијагностикован рак.