Готово девет месеци низ мозаика изнад лукова који раздвајају бродове базилике био је у тами: најпре због смрти папе Фрање, а потом због времена потребног за избор наследника и израду новог портрета.

Нови тондо и крај таме

Тондо са ликом папе Лава XIV, који је 14. јануара предао Студио Ватиканског мозаика при Фабрици Светог Петра, постављен је у десној лађи базилике, поред портрета папе Фрање, на висини од око 13 метара. Мозаик са ликом Бергоља, који је током читавог његовог понтификата био осветљен, угашен је 21. априла, на дан његове смрти.

Са паљењем светла на новом мозаику, обновљена је вишевековна традиција. Том приликом ажуриран је и натпис о трајању понтификата папе Фрање, који сада гласи: 2013–2025.

Вишевековна традиција

Галерија мозаика у базилици Светог Павла ван зидина садржи укупно 267 мозаика (тонда), од Светог Петра до папе Лава XIV. Само портрет актуелног папе је осветљен, док сви остали остају у сенци – визуелно снажан симбол који омогућава верницима и посетиоцима да издалека препознају поглавара цркве.

Данашњи изглед галерије потиче из 1847. године, из времена понтификата Пија IX, иако идеја низа портрета вуче корене још из раније базилике, где су постојали осликани прикази. Реалистични портрети појављују се тек од 16. века; старији прикази су углавном идеализовани.

Мозаик од стакленог емајла и злата

Тондо папе Лава XIV  има пречник од 137 центиметара и израђен је од стаклених емајла и злата на металној конструкцији. Око 15.000 мозаик тесeра припремљено је традиционалном техником сеченог мозаика и учвршћено класичним уљаним малтером ватиканске традиције, чиме се потврђује континуитет древног занатског знања.

Мозаик је настао на основу сликарског предлошка мајстора Родолфа Папе, уља на платну исте величине, замишљеног од самог почетка за пренос у мозаик. Оригинална скица биће сачуван у Фабрици Светог Петра, заједно са комплетном серијом портрета папа.

Између историје и легенде

Уз историјске чињенице, базилику Светог Павла ван зидина прате и бројне легенде. Према једној од њих, Христов повратак ће уследити када више не буде места за нови тондо. Због тога је за време понтификата Јована Павла II, када су остала само три слободна медаљона, израђено још 25 нових. Данас их је још толико слободно.

Ове приче често се повезују и са такозваним пророчанством Светог Малахије, средњовековним текстом који се у савременој историографији сматра фалсификатом, али и даље побуђује радозналост бројних посетилаца.

Знак континуитета

Паљењем светла на мозаику папе Лава XIV, базилика Светог Павла ван зидина поново добија један од својих најснажнијих симбола: видљиви континуитет папства кроз векове. Светлост која није само електрична, већ и симболична, и која још једном прати пут cркве у њеној вишевековној историји.

У непосредном раздобљу после Другог светског рата, док се свет суочава с разоткривеним ужасима Холокауста, он добија задатак да процени ментално стање Хермана Геринга, злогласног бившег рајхсмаршала и Хитлеровог заменика, као и других високих нацистичких званичника.

Психијатар ће се наћи у психолошком двобоју с Герингом, чија харизма и лукавство разоткривају сурову истину: да и обични људи могу да почине незамисливо зло.

„Играм Дагласа Келија. Он долази на процес несвестан свих дешавања, о којима успут сазнаје. Поставља питање: Шта разликује нацисте од осталих људи? И одговара: Мало тога. Он је опседнут природом зла и то је обележило његов живот“, рекао је глумац Рами Малек.

Овај психолошки трилер режирао је Џејмс Вандербилт, а заснован је на књизи Нациста и психијатар из 2013. године Џека Ел-Хаја који је помогао Вандербилту да напише сценарио.

„Играм судију врховног суда Роберта Џексона. Суђења су била његова идеја. Многи су сматрали да би нацисти требало да буду погубљени, али он је инсистирао на суђењима, јер би у спуртном постали мученици. И он је много жртвовао како би ова суђења постала стварност. Његова мотивација је била жеља за правдом“, објашњава Мајкл Шенон.

У улози озлоглашеног Хермана Геринга је Расел Кроу, који је рекао да је улогу прихватио јер је након читања сценарија помислио: „Како да уопште одиграм таквог човека?“

Коментари су да је то урадио маестрално.

„Морам да кажем тема је одлична и води нас у неку будућност, која је већ стигла и већ се примењује у великом обиму. Врло је присутна у Србији, у свим нашим клиничким и болничким центрима, захваљујући Влади Републике Србије, људима који су препознали да без тога нема будућности, јер оно што је најбитније и најбоље, а нама некако најважније да схватимо, да је вештачка интелигенција је алат. Она је ту да олакша долазак до дијагнозе, да лекарима олакша посао. То је данас реалност без које лекари не могу, били их свесни или не, али једноставно не може ни вештачка интелигенција без лекара. Једно не искључује друго“ рекао је проф. Гудељ

Улога вештачке интелигенције у преписивању терапије

„Као клинички фармаколог некако највише пратим тај сегмент здравствене услуге и здравствене делатности. Истакао бих три сегмента, када говоримо о самој терапији и терапијским протоколима. Један сегмент представља персонализована медицина, то је идеал коме смо дуго тежили. То значи да прилагодимо сваку терапију за сваког појединачног пацијента, у складу са његовим карактеристикама индивидуалним, биолошким, генетичким.

То су огромне базе података које ви треба да инкорпорирате и да добијете исход одређене терапије. То је данас већ могуће у овом тренутку за одређене сегменте. Ми то користимо у кардиологији, у психијатрији, онкологији, антикоагулантна терапија, рецимо, такође заснована на том принципу и нама значајно олакшава посао", навео је проф. Самарџић.

Друга ствар јесте циљано лечење, посебно коришћено у онкологији, где треба да постигнемо циљно антитуморско дејство. Трећи сегмент који је изузетно значајан, је развој лекова. Ја се бавим и базичном фармакологијом, предклиничким и клиничким испитивањем лекова. Тај сегмент нам је значајној мери, да тако кажем, и безбедни и ефикасни применом вештачке интелигенције, дакле немамо лутања као што смо имали претходних година“, рекао је проф. Самарџић.

„Вештачка интелигенција се данас највише користи у дијагностици. Она се користи тамо где имамо много података, мало времена, јер наши системи су оптерећени. Лекари раде не код нас, него у целом свету, један број радних сати где се грешке дешавају. Баш због тога да се не би дешавале грешке, вештачка интелигенција је ту да превенира то на начин на који ћете код сваког скенера, магнета, све оно што људско око можда неће видети, јер лекари раде по 24, 48 сати.

Људски фактор ће ту бити супериорнији, указаће, скренуће пажњу на оно што је врло битно да се одвоји од небитног, како би лакше дошли до дијагнозе. Радиологија, гинекологија, урологија, лабораторијска дијагностика је незамислива. А не можемо да заборавимо ни тријажу“, рекао је проф. Гудељ.

Kаква је тренутна ситуација у пракси?

У многим болницама и приватним ординацијама вештачка интелигенција већ се примењује. ЦТГ скенери и магнетне резонанце имају модерне софтвере који много брже и прецизније могу да одреде ниво сужења крвног суда, захваћеност инфарктом, тачну димензију тумора. Иако оваква помагала омогућавају лекарима да виде и оно што није видљиво голим оком, неки пацијенти су и даље скептични када су у питању вештачка интелигенција и медицина.

„Како се обично замишља АИ. Пише извештаје за нас, одреди цео наш посао. Мислим да смо још доста далеко од тога. Она је једна врста помоћи, једна апаратура, то је технологија која нам помаже да на правилан начин одрадимо дијагностику и на тај начин помажемо нашим клиничарима у постављању дијагнозе, дођемо до најбољег лечења што је и најбитније за наше пацијенте. Показало се да је императив да радиолог контролише дијагностику коју АИ ради и да ту помаже као једна врста надзора. Ту смо добили малу помоћ у убрзању, али поново наша одговорност остаје једнако висока“, рекла је др Тамара Поповић, специјалиста радиологије.

О предностима и ограничењима вештачке интелигенције

„Најбољи софтвер је на нивоу тима стручњака данас. У радиологији у томографији слике су изузетно прецизне, поузданост тих слика је већа него било који рад појединачног радиолога, али ако желите некако предвиђење свеопштем стању пацијента, ту и даље лекари имају примат“, рекао је др Владимир Миловановић,професор.

У домовима здравља, кроз које дневно прође много пацијената, и даље се користе стандардне методе.

„У примарној здравственој заштити није било никакве употребе алата вештачке интелигенције који су одобрени од стране министарства. Тако да ми ту морамо да се водимо по закону и по одлукама министарства. Ви имате и, да кажем, људе, колеге из старије генерације које врло брзо прихватају нове трендове и обрнуто млађу генерацију која мало има задршку“, рекао је Др Виктор Огњеновић, доктор опште праксе.

Вештачка интелигенција није замена за лекаре, већ њихов помоћник. Добре дијагнозе и праве терапије биће резултат сарадње између лекара и модерних софтвера, а спој знања, искуства и технологије биће у служби здравља човека.

Где смо за пет или десет година? Хоће ли моћи да се промени прописивање лекова?

„Имамо један стимулишући, тренд примене вештачке интелигенције, али са друге стране чули смо да постоји један критички осврт. Питање поузданости и питање одговорности је кључно када је вештачка интелигенција у питању у наредних 5 до 10 година. То је неко моје виђење. У овом тренутку, за сваку одлуку о лечењу, о примени терапијског протокола, већ у областима у којима сам поменуо, користимо, али је и даље одлука на нама.

И нисмо одговорни за то,лекар, ординариус и здравствена установа. Можемо да се користимо одређеним алатима, не постоје регистровани и сертификовани алати вештачке интелигенције још увек на глобалном нивоу. Дешава се да ми у терапији морамо да применимо неки лек који, рецимо, чак није регистрован за ту индикацију. То је такозвана оф-лејбл примена лекова ван индикационог подручја", истакао је др Самарџић.

Додаје да се онда лекари ослањају на стручну литературу, на студије и негде образлажемо нашу конзилијарну одлуку,зашто тај лек треба да се примени. И тачно се позивамо на одређене референце које имају своју снагу, ниво доказа... Код вештачке интелигенције ми не можемо да се референцирамо на вештачку интелигенцију, да нам је она упутила да овде направимо изузетак или другачију терапијску примену.

"У наредних 5 до 10 година очекујем да се ова област уреди у складу и са нашом националном стратегијом вештачке интелигенције, да се дефинише тачно одговорност и који су то алати вештачке интелигенције који су прихватљиви за примену за сваку област не само када је здравство у питању, када је у питању образовање, када су у питању и све друге области, дакле да имамо једну слику и то је референтно, а можемо да је користимо као један помоћни алат или подршку у самом одлучивању“, рекао је Самарџић.

А шта кажу пацијенти?

„Пацијенти су ту да буду задовољни да све ово што се ради, ради се у њихову корист, зарад бржег добијања резултата, зарад правилније дијагностике. Кад говоримо о вештачкој интелигенцији, она је ушла тихо на једна врата, и ти софтвери су заживели у већини наших болница. Препознати од стране Владе Републике Србије, људи који су имали визију да то унесу на начин који прати светске трендове. Кад погледате брзину добијања резултата, листе чекања које се смањују, када погледате колико је роботика узела маха, а у позадини роботике налази се вештачка интелигенција", истакао је проф. Гудељ.

Истиче, да када говоримо о примени у урологији, у гинекологији, да су те процедуре које се већ код нас раде са много мање компликација, скоро да и не постоје, онда схватите да то време које је дошло са вештачком интелигенцијом, као алатом је ту и да нама само да те изазове који су и етички и правни и морални. Схватимо, разумемо и пустимо да некако они људи који се баве тиме ставе то у праве форме и у праве оквире зарад неке сигурно срећније и здравије будућности.

"Прошле године у Београду је одржан први конгрес вештачке интелигенције који је један, ако не и најбољи конгрес у региону. И ове године могу да најавим у септембру месецу нови MIND 2026. године који ће заиста бити један велики искорак, Србије пре свега ка вештачкој интелигенцији. Мислим да ћемо изненадити и регион и можда сами себе, јер ћемо пацијенте ставити на прво место и њихов бољитак и све оно што до јуче већ можда није било тако лако излечиво. Ако ништа добићемо наду да можемо да успемо у неким стварима које до сада нису биле“, рекао је др Огњен Гудељ.

„Апсолутно је визионарски био конгрес 2025. Тако да конгрес 26. очекујемо још већа достигнућа. Стварно је био визионарски прошлогодишњи“, рекао је проф. Јанко Самарџић.

„Само бих замолио да пацијенти не користе чет ГПТ, направићемо грешку као с Гуглом, јер то није та вештачка интелигенција и није прављена у те сврхе.Ипак је лекар ту, на лекару је све, ипак су људски ум и мозак ти који има емпатију, апсолутно изнад свега“, закључио је

На друштвеним мрежама играчка „тужни коњ“ је дизајнирана као украс за Лунарну Нову годину са срећним лицем, али је грешка у производњи претворила њен осмех у намрштени израз лица.

Како је истакла власница продавнице  играчака у Јивуу, Џанк Хуокинг радници су случајно ушили уста погрешно, па је коњ постао тужан.

„Људи су се шалили да коњ који плаче представља незадовољне људе на радном месту, док коњ који се насмеје представља како изгледате после посла“, рекла  је Џанг.

Како је потражња расла, Џанг је одлучио да настави да прави верзију са тужним лицем коњића.

Играчка се уклапа у популарни тренд такозваних „ружно–слатких“ играчака, које су последњих година популаризовали ликови попут зубатог чудовишта Лабубу.

„Ових дана, скоро свако ко уђе у продавницу пита за тужног коња“, рекао је Лу Женксијан, продавац из Јивуа који продаје празничне играчке више од 25 година.

На генералној скупштини, најмање 300 запослених јутрос је гласало за наставак штрајка, покренутог 15. децембра да би се указало на недостатак особља и разлике у платама у односу на друге запослене у Министарству културе, саопштили су синдикати ЦГТ и ЦФДТ.

„Оно што нам треба јесте политичка воља да се те разлике у платама надокнаде без одлагања", изјавио је Kристијан Галани, представник синдиката ЦГТ који заступа запослене у музеју Лувр. Он је додао да жели да схвати озбиљно министарку културе Рашиду Дати, која је оценила захтеве штрајкача као „легитимне".

„Ако су наши захтеви легитимни, она мора да се позабави њима пре него што напусти Министарство да би се кандидовала за градоначелницу Париза", рекао је он.

Према речима Валери Бо из ЦФДТ, управа Лувра је јуче доставила „прву верзију" предлога о радним условима, који су запослени оценили као „недовољну".

Од почетка штрајка, музеј је био приморан да три пута потпуно затвори врата, и исто толико пута је био делимично отворен.

Средином јануара, Лувр је проценио да губитак прихода повезан са штрајком износи најмање милион евра. 

„Да бисмо говорили о Бети, морамо некако и једну и другу, и Бети Ђорђевић, ону на сцени која несебично дели све емоције, сву радост и прима љубав публике коју је имала све ове године", рекао је Милојевић, истакавши да је захваљујући тој љубави „успела да опстане и да се врати, до последњег дана, увек нова, увек жељна нових освајања музичких димензија".

Саксофониста и џез музичар Јован Маљоковић рекао је да је у Бети видео искреног пријатеља. „Веома је тешко разумети ко је Бети Ђорђевић. Ви морате имати нешто у срцу и у души да разумете ко је Бети. Мало таквих особа се рађају", рекао је Маљоковић и оценио да је њена појава са супругом Слободаном Бобом Ђорђевићем на београдској сцени била „потрес у Београду“ и „музичка револуција".

Члан оркестра са којим је Бети Ђорђевић сарађивала Бранко Марковић говорио је о њеној каснијој фази стваралаштва. „Ја сам учествовао у том задњем делу где је био јако занимљив тај њен рад на два колосека практично, које је спојила у једно. То је био џез и соул са једне стране и поп музика са друге стране", рекао је Марковић и набројао бројне фестивале, концерте и награде које је у том периоду остварила.

Новинарка Радио-телевизије Србије Тања Шикић истакла је да је Бети Ђорђевић била пример доброте и радости. „Наше Бети Ђорђевић више нема, али можда у оном појавном облику на који смо је навикли. Оно у шта сам сасвим сигурна је да ће Бети дуго бити у нашим срцима", рекла је Шикић и нагласила да ће РТС са поносом чувати снимке њеног гласа и стваралаштва.

Директорка Југотона Наталија Цајић рекла је да је одлазак Бети Ђорђевић велики губитак и за дискографску кућу и за њу лично. „Ми у Југотону нисмо изгубили само велику музичку диву. Ми смо изгубили велику пријатељицу", рекла је Цајић, подсетивши на заједнички пројекат ЦД Име ми је љубав.

Сценаристкиња Ана Јанковић најавила је снимање филма о животу Бети Ђорђевић, истакавши да је њена каријера „једна од најболнијих и најузбудљивијих прича на овдашњим просторима“. „Пожелела сам да испричам причу о уметнику чиста срца који има незамислив природан дар и систему који га увек или кроти или уништи", рекла је Јанковићева.

Испред Мтс дворане обратила се Јелена Kостадиновић Буразор, која је Бети Ђорђевић назвала „српском краљицом џеза и попа". „Бети Ђорђевић стајала је поносно као светионик једне музичке и уметничке епохе и као такву ћемо је заувек памтити", рекла је она, подсетивши на то да је певачица управо у тој дворани први пут извела песму Почнимо љубав испочетка 1976. године.

Тачно време и место сахране Благице Бети Ђорђевић биће објављени накнадно.

Истраживања шведских научника показују да физичке перформансе почињу да опадају око 35. године. Од тог тренутка физичко опадање се наставља постепено и има тенденцију да се убрзава с поодмаклим годинама.

„Студија је интересантна највише методолошки, зато што је током једног дужег временског периода, скоро 50 година, пратила једну те исту групу испитаника. То је врло захтевно, то се обично не ради, ту се смењују чак и групе научника током тих 50 година. И она је показала нешто што смо у принципу знали. А то је да је неки људски пик, у биолошком смислу, између 25. и 35. године. Али то се мења. Значи, то важи сада, у овом тренутку за нас као људе, у овом тренутку наше еволуције и историје. То није било тако у преисторијско доба, није било тако пре 200 година и сигурно неће бити тако за 100 или за 500 година", рекла је др Младеновић.

Навела је да постоји нешто што је много важније од дужине живота, а то је дужина здравог живота, или такозвани хелтспан: „Што је наш животни век дужи, биће дужи и тај здрав животни век, а пик ће се померати. Значи, у праисторијско доба је био у двадесетим годинама, у античкој Грчкој и Риму 25, а сад је између 25. и 35. И ја очекујем заиста да се то помери ка неким четрдесетим годинама како дужина живота буде расла. А рашће сигурно, чак и са овим садашњим стањем развоја науке и медицине, а сигурно ће тај развој ићи и даље овај скоковито".

Чињеница је да се све мање подударају биолошка и хронолошка старост.

„Постоји нешто што је хронолошка старост, а то су наше године, и постоји нешто што је биолошка старост, а то је колико су нам старе ћелије и органи. И та биолошка старост, интересантно, може драматично да одступа од хронолошке. Неко може да има 50 година а да биолошки буде стар 40, или 60. Е сад, та биолошка старост је опет нешто што је у фокусу истраживања данашњих, истраживања старења. Односно, покушава се да се направи неки панел маркера који би прецизно одредили нашу биолошку старост. Јер то није једноставно, старење је изузетно компликован и комплексан и мултифакторијални процес", објаснила је гошћа Јутарњег програма.

Питање поузданих маркера

Говорећи о маркерима др Младеновић истиче да се интензивно у струци ради на евалуацији на десетине потенцијалних маркера и да се неких осам до девет за сада издваја као врло поуздано. Ипак, како наглашава, не постоји панел који би са сигурношћу могао да сигурно одреди маркере тачне биолошке старости.

Сваки од тих маркера мери неки други аспект старења. На пример, ту јеепигенетски сат, затим теломере, али и друге ствари попут оксидативног стреса, смањења активности протеазома, старења митохондрија. Оно што је најбитније јесте да старост може да се мења. 

„Може да се утиче на оно што вам генетика да као предиспозицију, начином живота. Е сад, тренутно су у фокусу нека истраживања где се фармаколошки покушава да се тај епигенетски сат врати мало уназад. Има неких успеха. Нису ћелије враћене баш на почетак, али су враћене доста уназад. Али то је сад на нивоу већ лабораторије. Оно што ми можемо да радимо, а можемо да радимо свашта, и оно што је најважније, можемо да радимо свашта без пуно новца. То је да оно, чувено, живимо здраво. Е сад, здрава исхрана, при томе не мислим само на намирнице које једемо, него и на калоријски унос. А рећи ћу вам и зашто. Физичка активност и интелектуална активност, веровали или не. То су неке, све ствари које нас одржавају што дуже у оном здравом животном веку", каже др Младеновић.

Када је реч о исхрани, она додаје да је најпознатија, најделотворнија и најдуже испитивана анти ејџинг интервенција заправо, калоријска рестрикција. „Значи, то сад већ има, ја мислим скоро сто година, није мислим него 1935. је изашао први рад који је показао да ако смањите храну мишевима за 50%, они ће живети 30% дуже. Е сад, калоријска рестрикција је стварно нешто што нема никакве сумње да продужава живот, да продужава здрав животни век и да има мноштво бенефита. Међутим, да би имала оптималне ефекте, калоријска рестрикција треба да отпочне у неком раном адултном стању. Значи, наше неке 20, 25. године", објаснила је докторка Младеновић.

Додала је да ефекти тих рестрикција могу да буду штетни у каснијим периодима живота, зато што је организам већ кренуо у процесе старења, и да треба бити опрезан. Напоменула је да је важно и то да није само у питању то колико су намирнице које уносимо здраве, већ и колико ћемо јести а и колико калорија потрошити.

„Најбољи ефекат даје комбинација калоријске рестрикције и физичке активности. Значи, ви можете остати на свом уносу а да се више трошите. Нисам сигурна да су ти експерименти рађени, да унос остаје исти али да се интензивно физички ради. Кажем, најбоља је комбинација. И опет не свака физичка активност", каже докторка.

Генетика нема претежни утицај на начин старења

Истиче да то како ће одређена особа реаговати на наведене обрасце понашања има мало везе са генетиком и да је, како каже, можда 20 процената нашег старења условљено генетиком, а већим делом начином живота и условима спољашње средине.

Др Младеновић подсећа да су истраживања показала да постоје закозване плаве зоне. Има их свега пет у свету и то су региони у свету који се карактеришу изузетно високим бројем стогодишњака и стодесетогодишњака. Покушавало се, како наводи, да се нађе заједнички фактор, пошто су зоне свуда по свету, једна у Јапану, друга на Сардинији, а једна чак у Калифорнији. Истраживања са показала да је поред осталих маркера, за здраво старњењ и дуг живот, био важан карактер, односно оптимизам код људи. С друге стране стрес у сваком смислу повећава биолошку старост.

„Тренутно не постоји консензус око тих маркера. Ми тренутно на Институту припремамо један велики европски пројекат који, надам се ако буде финансиран, омогућиће управо то. Да се на научно утемељен, један свеобухватан начин, одреди биолошка старост, како у научном смислу, тако можда овај и као пружање услуга. И ви онда можете испратити. Већ након три или четири месеца можете приметити ефекат нечега на ту биолошку старост.

То је невероватно како то може да се мења. Почевши од тог епигенетског отиска, односно сата у нашим ћелијама. ДНК, односно наши гени у молекулу ДНК су упаковани на врло специфичан начин заједно са одређеним протеинима. И они током живота, заједно са тим протеинима, трпе одређене епигенетске модификације. Значи, начин на који су упаковани одређује колико неком гену може да се приђе и колико може бити експримиран. Па онда неки гени који не би требало да су експримирани,биће, они који би требали, неће. И онда се то нагомилава током старења и свако од нас носи специфичан тај епигенетски отисак. Веровали или не, то може да се мења. Начином исхране, начином на који вежбамо, да ли вежбамо... Буквално ћемо променити начин како нам је упакована ДНК, односно тај епигенетски отисак", објашњава саговорница РТС-а.

Евидентна промена свести

Докторка Александра Младеновић каже и да се понашање људи мења, да многи почињу да воде рачуна о физичкој кондицији и да је данас уобичајено видети људе у средњем и старијем добу да редовно вежбају, што показује да се свест о здравом старењу мења.

Према другим студијама, показало се да се когнитивна адолесценција завршава са 33 године, код оба пола.

„Значи, не заврши се адолесценција око 20. кад је она као биолошка, него негде систем комплетно некако сазри око 33. И онда наступа, хајде да кажемо, неки оптимум, или неки период стабилног функционисања, који траје све до 66. И то се променило. Значи тек од 66. можемо да кажемо да постоји неки значајан когнитивни пад. Тако да су људи у том неком опсегу заиста когнитивно, са изузецима наравно, когнитивно у оптимуму. Што је јако битно и важно", закључила је др Александра Младеновић.

Од 1956. године редовно је излагао самостално и учествовао на ликовним смотрама у земљи и иностранству. Био je представник Југославије на Венецијанском бијеналу 1999. године.

Његова дела се чувају и излажу у Народном музеју, Музеју савремене уметности, Музеју града Београда, у многим музејско-галеријским установама у некадашњој Југославији, као и у Енглеској, Данској, Холандији, Белгији, Шпанији, Аустралији, Јужној Америци, Сједињеним Америчким Државама, Канади, Аустрији, Шведској, Русији.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2003, а за редовног члана 2012. године.

У Галерији САНУ, 2010. године, приређена је његова изложба под називом Тодор М. Стевановић, аутобиографија. За ту прилику креирао је истоимени каталог који је преведен на 15 језика.

Био је члан Удружења ликовних уметника (УЛУС) и Удружења књижевника Србије (УКС).

Добитник је многих награда и признања међу којима се издвајају: Награда Ликовне јесени за цртеж на IV тријеналу савременог југословенског цртежа (Сомбор , 1972), Награда „Љубиша Јоцић“ за мапу цртежа „Тодор“ (Београд , 1981), Плакета „3латно перо Београда“ (1984), Вукова награда (1992), Прва награда за цртеж на изложби „Београдски цртеж“ (1993), Гран при на изложби „Цртеж и мала пластика“ (Београд, 1995), Награда Октобарског салона (Београд, 1996), Награда удружења „Лада“ (2012) и др. Био је номинован за „Кјото” награду 2010. године у области уметности и филозофије.

Академик Љубомир Симовић написао је да „када бисмо све оно што се на Стевановићем платнима сажело у знаке и
слова, амблеме и формуле могли обухватити једним погледом схватили бисмо да је тим његовим узбудљивим сликовним писмом исписана сага о човековом тражењу себе у васељени, која је јединствено биће и у којој се све укључујући и оно највеће садржи у свему, укључујући и оно најмање.“

Његов одлазак велики је губитак за Српску академију наука и уметности и српску и светску уметност и културу.

Тушевљаковић је рекао да му је посебно задовољство што се нашао на листи добитника НИН-ове награде, међу ауторима који су у великој мери обликовали савремену домаћу књижевност.

„Писање романа је неизвестан посао. Док га пишете, не знате куда ће вас одвести, а ни када га завршите не знате како ће га публика читати. Али писац свакако не жели млаку реакцију, већ да остави траг”, рекао је лауреат.

Он је навео да му се током писања романа Kарота чинило да је реч о причи која ће бити важна само њему, „специфична и локална, али истовремено и општа”. „Писати значи стално тражити равнотежу, ходати по танкој линији између херметичности и лаке разумљивости. То балансирање уме да исцрпи, јер истовремено желите да останете свој и да постанете свачији”, рекао је Тушевљаковић, додавши да му је једногласна одлука жирија развејала сумње.

Према његовим речима, Kарота је његов највећи роман до сада, а признање потврђује да оно што писац извуче из своје дубине, не штедећи се, може завредети највећу пажњу.

Награду је уручио прошлогодишњи добитник НИН-ове награде Маринко Арсић Ивков, који је истакао да није лако носити то признање, али да оно представља изузетну част.

Председник жирија Александар Јерков рекао је да је одлука о добитнику донета једногласно, након темељне расправе, истичући да роман Kарота представља аутентичну и литерарно снажну потрагу за личном истином, ослобођену сентименталности и идеолошке пропаганде.

Главни и одговорни уредник НИН-а Александар Тимофејев захвалио је члановима жирија, ауторима, организационом тиму и сарадницима на реализацији 72. доделе награде, наводећи да је ове године у конкуренцији било 195 романа.

Уредница културе НИН-а Тања Њежић истакла је да књижевност остаје једна од кључних брана друштвеној ерозији вредности и важна карика идентитета у савременом друштвеном тренутку.

У најужем избору за 72. НИН-ову награду били су и романи Балада о убици и убици и убици Далибора Пејића, Фрау Бета Лауре Барне, Бесмртне лудости госпође Kубат Милана Трипковића и Опатија Светог Вартоломеја Милоша Перишића.

На конкурс за НИН-ову награду пристигло је укупно 195 романа, од којих је жири најпре издвојио 39 наслова у ширем избору, затим 13 у ужем, да би награда на крају била додељена роману Kарота.

„Једно вече кад нам је дошла трудница да купи печење, само смо се погледали и рекли смо: то је то. Сутра смо иштампали, залепили на наш део тамо где сечемо печење и ето“, објашњава Ружица Петровић.

За сада две девојчице у јануару. Најављено још шест беба у фебруару. За пар месеци и код Радуловића. За гест Петровића чуло се и у комшијским градовима.

„Битно је да се људи провеселе и да се то детенце дочека како треба, и то је то“, каже Илија Радуловић.

„За ово свака част. Јс сам то чуо, скоро, за тај гест. То вреди, стварно. Велика ствар“, сматра Момчило Петковић из Звечана.

„Брав“ како се у овом крају назива јагње или прасе које се носи на весеље, одувек се даривао за напредак у породици. Китио се јабуком или новцем.

„Ми многе одлуке доносимо заједно, ал‘ ту је он сам донео, односно, они су донели сами одлуку. Ту нема никакве везе са тим обичајима, једноставно он је човек емотивац“, напомиње Миланов брат Горан Петровић.

Милан није љубитељ камере, али каже да Петровићи још увек славе крсну славу под једним кровом. У заједништву. Иако су одавно у зрелим годинама.

„Породица је на првом месту. Верујте да све буде и прође, породица је ту и у лепим и у тешким ситуацијама. Све друго је пролазно у животу, али деца су деца“, истиче Ружица.

„У овим годинама остаје само да будемо добри људи, ако има то у нама“, додаје Горан.

У Рашки су током 2024. године рођене 174 бебе. Подаци за 2025. годину још увек нису обрађени. Петровићи се надају да ће број беба за 2026. годину бити знатно већи.

Примећено је да ови мајмуни често мењају подгрупе од три или више јединки на начин који им је омогућавао да деле информације о локацији воћа и времену када ће сазрети.

То је значило да не само да могу да допуњују међусобно знање, већ и да „комбинују своје информације на такав начин да производе ново знање“, један је од закључака истраживања.

„Пример би био када би једна подгрупа јединки донела информацију о локацији извора хране, а друга подгрупа о времену сазревања плодова на том месту“, наводи се у извештају објављеном у часопису njp Complexity. „Резултат, односно комбиновано знање обе подгрупе јединки било би синергијско у смислу да би свима њима омогућило да искористе извор хране у складу са његовом локацијом и правим тренутком“.

Закључено је да су докази „убедљив пример колективне интелигенције у природним условима“.

Студија, у којој су учествовали научници са Универзитета Хериот-Ват, Универзитета у Единбургу и Националног аутономног универзитета Мексика, заснована је на седам година теренских посматрања на полуострву Јукатан у Мексику.

Научници су користили податке да истраже карактеристику друштвеног понашања црноруког паук-мајмуна (Ateles geoffroyi), који се из веће заједнице издвајају у групице, а затим се поново удружују у различитим комбинацијама како би побољшали заједничко знање.
Иста подгрупа можда никада неће два пута заједно тражити храну.

Паметан систем за размену информација

Др Метју Силк, еколог са Универзитета у Единбургу, оценио је да то није случајно друштвено мешање: „То је паметан систем за дељење инсајдерског знања о томе где се налазе најбоља стабла са воћем у делу шуме где живе. Стално мењајући своје подгрупе, мајмуни који познају различите делове шуме могу да деле информације о томе где је воће доступно“.

Како је истакао, научници су пратили кретање појединих мајмуна и мапирали њихове терене, односно подручја која сваки мајмун добро познаје.

„Неке делове шуме познаје више мајмуна, попут најпопуларнијег ресторана у граду, док друге познаје само један или два мајмуна, попут скривеног драгуља“, објашњава др Силк.

Према његовим речима, постоји довољно преклапања територија да се мајмуни сретну и размене савете, али и довољно разлика да сваки мајмун може да извиђа различите делове шуме. Ово доводи до максималне заједничке покривености територије у циљу сазнавања времена и локација за најбоља места за храњење која су доступна целој групи.

Рос Вокер, докторанд Универзитета Хериот-Ват, развио је метод математичког моделирања како би анализирао шта мајмуни добијају из ових односа.

„Показали смо да постоји оптимална средња тачка између мајмуна који се држе 'своје екипе' и оних који имају интеракције са великим бројем јединки. Најбоље је када појединци истражују различита подручја, али се ипак довољно често поново повезују да би објединили оно што су научили“, објашњава Вокер.

Заједно знају више

Тим је користио податке о групи црноруких паук-мајмуна које су прикупили искусни посматрачи између јануара 2012. и децембра 2017. године.

Врста, која се сматра угроженом, позната је и као централноамерички паук-мајмун и црноруки паук-мајмун.

Професор Габријел Рамос-Фернандез са Националног аутономног универзитета Мексика каже да је научни тим показао да флуидна социјална динамика ових мајмуна има важне последице по њихов успех у потрази за храном.

„Истражујући своје окружење на дистрибуиран начин, а затим окупљајући се како би поделили своје појединачно стечене информације, група као целина може боље познавати шуму него што би то могла једна јединка сама“, поручио је др Рамос-Фернандез.

На једној од фотографија Софија је са  својим пријатељем Мохамедом Ал Туркијем, филмским продуцентом из Саудијске Арабије, који је потписао низ пројеката од 2010. године, а чест је гост  на престижним холивудским догађајима.

Вергара је носила изузетно женствену кожну хаљину у боји чоколаде, која истиче фигуру. Уз хаљину која је имала дужину до колена, носила је сандале са штиклом у боји кестена.Дуга коса са дискретним светло смеђим праменовима, у благим таласима прекрила је глумичина рамена. 

Поред ње, продуцент Ал Турки био је елегантно одевен у црни капут, тамноплаве панталоне и кестењасте мокасине. Њих двоје су пријатељи који су током протеклих месеци заједно присуствовали бројним забавама и догађајима.

На премијери филма биле су и бројне познате личности, међу њима и Вергарина блиска пријатељица и сарадница Хајди Клум.

У децембру прошле године, Вергара је потврдила своју романтичну везу са Дагласом Шаботом. Од њеног растанка од бившег мужа Џоа Манганијела 2023. године, јавност је помно пратила Вергарин љубавни живот. Након њиховог раскида, неколико месеци је излазила са Џастином Салиманом.

Током 2024. године, Вергара је почела да се појављује у јавности са Шаботом, а њих двоје су фотографисани на бројним путовањима, изласцима и забавама.

Међутим, студија која је анализирала одговоре на више од 50.000 здравствених упита, забележених при претрагама из Берлина, открила је да је најчешће цитирани извор Јутјуб. Платформа за дељење видео-записа је по посећености друга веб-страница на свету, одмах иза самог претраживача Гугла, а такође је у власништву компаније „Гугл“.

Јутјуб – платформа опште намене, не и поуздан медицински извор

Истраживачи компаније "SE Ranking", платформе за оптимизацију претраживача, открили су да Јутјуб чини 4,43 одсто свих цитата које нуди AI Overview. Ниједна болничка мрежа, владин здравствени портал, медицинско удружење или академска институција нису се приближили том броју, наводе аутори студије.

„Ово је важно јер Јутјуб није специјализован медиј са медицинским садржајима. То је видео-платформа опште намене. Свако може да аплоудује садржај тамо (нпр. сертификовани лекари, болнички канали, али и инфлуенсери у области фитнеса, велнеса, лајф коучинга и креатори садржаја без икакве медицинске обуке)“, указали су истраживачи.

Представници „Гугла“ рекли су за Гардијан да је AI Overviews дизајниран да приказује висококвалитетни садржај из реномираних извора, без обзира на формат, и да су разне веродостојне здравствене власти и лиценцирани медицински стручњаци креирали садржај на Јутјубу.

Резултати студије нису се могли екстраполирати на друге регионе јер је спроведена коришћењем упита на немачком језику у Немачкој, наводе аутори истраживања.

У једном случају за који су стручњаци рекли да је „опасан“ и „алармантан“, „Гугл“ је пружио лажне информације о кључним тестовима функције јетре који су могли да наведу људе са озбиљним обољењем јетре да погрешно помисле да су здрави. Компанија је касније уклонила AI Overviews за неке, али не за све медицинске претраге.

Студија компаније "SE Ranking" анализирала је 50.807 упита и кључних речи у вези са здравственом заштитом како би се видело на које изворе се AI Overviews ослањао приликом генерисања одговора.

Изабрали су Немачку јер је њен здравствени систем строго регулисан мешавином немачких и ЕУ директива, стандарда и безбедносних прописа. „Ако се системи вештачке интелигенције у великој мери ослањају на немедицинске или некредибилне изворе чак и у таквом окружењу, то сугерише да се проблем може проширити и ван било које појединачне земље“, нагласили су истраживачи.

Немачки јавни сервиси иза Јутјуба

Сажеци AI Overviews појавили су се у више од 82 одсто претрага о здрављу. Када су истраживачи проверили на које изворе се „Гуглова“ функицја најчешће ослања при давању одговора на тему здравља, један резултат се одмах истакао, указали су истраживачи. Најцитиранији домен био је Јутјуб са 20.621 цитатом од укупно 465.823.

Следећи извор по броју цитата био је NDR.de, са 14.158 цитата (3,04 одсто). Немачки јавни емитер производи садржај који обухвата здравствене теме, поред вести, документарних филмова и забаве. На трећем месту био је сајт са медицинским референцама, Msdmanuals.com са 9.711 цитата (2,08 одсто).

Четврти извор по учесталости цитирања био је највећи немачки портал за здравље потрошача, Netdoktor.de, са 7.519 цитата (1,61 одсто). Пета је била пословна платформа за лекаре, Praktischarzt.de, са 7.145 цитата (1,53 одсто).

Ограничења спроведене студије

Истраживачи су признали ограничења своје студије. Спроведена је као једнократни пресек у децембру 2025. године, користећи упите на немачком језику који су одражавали начин на који корисници у Немачкој обично траже здравствене информације. Резултати би могли да варирају током времена, у односу на посматрану регију и по формулацији питања. Међутим, чак и уз те ограде, налази ипак изазвају узбуну.

Хана ван Колфшутен, истраживачица специјализована за вештачку интелигенцију, здравље и право на Универзитету у Базелу, која није била укључена у истраживање, сматра да студија пружа емпиријске доказе да су ризици које представља AI Overviews за здравље структурни, а не анегдотски.

„За 'Гугл' постаје све теже да тврди да су обмањујући или штетни здравствени резултати реткост. Уместо тога, налази показују да су ови ризици уграђени у начин на који је функција AI Overviews дизајнирана. Конкретно, велико ослањање на Јутјуб, а не на органе јавног здравља или медицинске установе, сугерише да су видљивост и популарност, а не медицинска поузданост, централни покретач здравственог знања“, објаснила је Хана ван Колфшутен.

Портпарол „Гугла“ узвратио је да импликацију да AI Overviews пружа непоуздане информације оповргавају подаци из самог извештаја, који показују да су најцитиранији домени у AI Overviews реномирани веб-сајтови. „Из онога што смо видели у објављеним налазима, AI Overviews цитира стручне садржаје болница и клиника са Јутјуба.“

У „Гуглу“ сматрају да је студија показала да је од 25 највише цитираних видео-снимака са Јутјуба, чак 96 одсто са медицинских канала. Међутим, истраживачи упозоравају да такви видео-снимци представљају мање од једног процента свих Јутјуб линкова које AI Overviews наводи о здрављу.

„Већина њих (24 од 25) долази са канала посвећених медицини, попут болница, клиника и здравствених организација. Поред тога, од 25 видео-снимака у 21 се јасно наводи да је садржај креирао лиценцирани или поуздан извор“, написали су истраживачи.

„Дакле, на први поглед изгледа прилично охрабрујуће. Али важно је запамтити да ових 25 видео-снимака чине само мали део (мање од једног процента свих линкова са Јутјуба које AI Overviews заправо наводи). Са остатком видео-снимака, ситуација би могла бити веома другачија“, поручују аутори истраживања.

Према наводима Кинеске академије наука, овај успех означава прелазак кинеске технологије производње метала из фазе земаљских истраживања у нову етапу инжењерске верификације у свемиру, чиме је достигнут ниво светског технолошког врха.

Извођење металног 3Д штампања у свемирском окружењу знатно је сложеније него на Земљи, а истраживачки тим је, како се наводи, успео да превазиђе кључне техничке изазове, укључујући стабилан транспорт материјала у микрогравитацији, затворену контролу процеса и поуздану координацију између терета и летелице.

Након завршетка експеримента, капсула са теретом безбедно је слетела уз помоћ падобрана и одмах је преузета.

Научници су прикупили драгоцене податке о понашању растопљеног метала, процесу очвршћавања, као и о геометријској прецизности и механичким својствима делова произведених у свемиру.

Према речима заменика главног конструктора летелице Ванга Јингченга, у току су тестирања система за подршку животу посаде и технологија за безбедно напуштање летелице, што би у будућности могло да омогући ширу примену суборбиталних научних експеримената и развој комерцијалног свемирског туризма.

Ренесансни драгуљ који остаје затворен

Палата се налази на броју 353, на ушћу Рио деле Торезеле (Rio delle Torreselle) у непосредној близини базилике Санта Мариа дела Салуте. И даље делује напуштено: улазна врата су затворена, а унутрашње двориште затрпано растињем.

Одсуство свакодневног живота додатно подстиче радозналост становника и посетилаца Венеције, истовремено учвршћујући њену репутацију места обавијеног мистеријом. Од последње куповине 2006. године, палата никада није била настањена нити јој је додељена нова намена.

Колико кошта Ca’ Dario

Продаја је поверена ексклузивним међународним агенцијама за луксузне некретнине, уз дискретан приступ карактеристичан за објекте ове категорије. Након вишемесечних нагађања, појавила се и тражена цена, око 20 милиона евра.

Вредност је одређена на основу изузетне локације на Великом каналу, величине објекта и његовог историјско-архитектонског значаја, чиме се Ca’ Dario сврстава међу најскупље некретнине тренутно доступне у Венецији.

Ипак, та цифра неизбежно отвара питање стварне исплативости куповине. „Не верујем да ће успети да је продају јер стално покушавају али се на крају не нађе никоко заиста жели да уложи милионе и ризикује неко проклетство" изјавила је једна грађанка за листа Ла Република.

Амерички власници и замрзнута судбина палате

Садашњи власник, повезан са америчком компанијом, купио је Ca’ Dario 2006. године. Од тада није покренут ниједан пројекат обнове нити је дефинисана будућа намена објекта.

Такав приступ додатно је „замрзнуо" судбину палате, остављајући је у својеврсном стању ишчекивања и учвршћујући њен статус уклетог места, због чега је и сама продаја далеко од извесне.

Дуга историја „проклетства"

Мрачна репутација Ca’ Daria потиче још из 15. века. Палату је 1479. године наручио Ђовани Дарио, високи званичник Млетачке републике, као мираз за своју ћерку Маријету.

Управо од тог тренутка, према народном предању, започиње низ трагедија: њен супруг Винћенцо Барбаро доживео је финансијски крах и убијен је, Маријета је извршила самоубиство, а њихов син Винћенцо страдао је у Грчкој у насилним околностима.

Током наредних векова, палата је мењала власнике, трговце, аристократе и предузетнике, чије су животне приче често биле обележене банкротима, тешким болестима или изненадним смртима. Иако без званичних објашњења, ови догађаји су учврстили веровање да је зграда уклета.

Од 19. до 20. века: између хронике и мита

У 19. и 20. веку легенда се додатно учвршћује. Од јерменског трговца драгуљима Арбит Абдола, који је банкротирао, до грофице Изабел Гонтран де ла Баум-Плувин, па све до познатих гостију погођених озбиљним здравственим проблемима.

У другој половини 20. века, палата поново доспева у жижу јавности због догађаја из црне хронике, укључујући убиство грофа Филипа Ђордана деле Ланце и судбине повезаних са светом финансија и забаве, међу којима су Кит Ламберт и финансијер Раул Гардини.

Чак ни кратки боравци нису остали изван колективног сећања: име Џона Ентвистла, басисте групе The Who, који је преминуо након боравка у палати, постало је део ширег наратива.

Лепота која изазива страх

Данас Ca’ Dario остаје симбол противречности: изузетна архитектонска лепота на води, али и место које многи доживљавају као носиоца лоших предсказања. Једни говоре о древној клетви, други о колективној сугестији или низу несрећних случајности. Помињу се и теорије о темпларском гробљу или езотеричним симболима на фасади.

Ко ће се усудити да купи палату?

Питање остаје отворено. Ко ће бити спреман да уложи двадесет милиона евра у једну од најлепших, али и најконтроверзнијих адреса у Венецији?

У граду где се историја и легенда непрестано преплићу, Ca’ Dario и даље представља обе димензије, архитектонско благо и предмет сујеверног страха. Можда управо та двозначност, више него сама легенда, чини његову будућност неизвесном.

Оно што смо донедавно сматрали почецима људске креативности управо је померено хиљадама година уназад. У влажним, мрачним пролазима пећине Леанг Карампуанг на индонежанском острву Сулавеси, међународни тим археолога открио је слику која представља „најстарији визуелни запис приче“ који је до сада пронађен.

Цртеж приказује сцену коју су истраживачи описали као интеракцију између три фигуре налик људима и једне дивље свиње.

Овај приказ није само обична скица животиње; то је сложена композиција која сугерише да су наши преци још пре 50 миленијума имали способност да кроз уметност пренесу концепте и приче. Ово је најстарији директни доказ приповедања у људској историји. Откриће драматично мења теорију да је модерна људска спознаја започела искључиво у Европи", наводе истраживачи са Универзитета Грифит.

Неки стручњаци поздрављају ово откриће као додатни доказ да су рани Homo sapiens у то време прелазили са острва на острва кроз овај регион. „Ови људи су прелазили водене канале чамцем или сплавом“, каже археолог Хелен Фар са Универзитета у Саутемптону у Енглеској, која је проучавала праисторијско поморство до Сахула.

Године 2019, Брум је био део тима који је открио пећински цртеж стар 44.000 година на Сулавесију, који би могао бити најранији приказ неке приче . Године 2021, његов тим је пронашао најранији познати пећински цртеж који приказује животињу: свињу стару 45.000 година . Он каже да новопронађени шаблон руке, који се једва може видети усред наслага минерала и каснијих слика, показује „зору" уметничке традиције која се касније развијала на Сулавесију током десетина хиљада година.

Помоћ изотопа уранијума

За потребе нове студије, истраживачи су датирали 11 пећинских цртежа на неколико сателитских острва на југоистоку Сулавесија анализирајући изотопе уранијума у ​​танким слојевима углавном калцијум карбоната који су се формирали преко њих миленијумима у влажним кречњачким пећинама. Тај рад је тиму дао прецизну временску линију за праисторијске цртеже и довео их је до идентификације шаблона руке у пећини Метандуно на острву Муна као најстаријег од свих.

Чини се да је шаблон направљен благом ротацијом руке док је била осликана, тако да су прсти изгледали сужено или попут канџи — мотив који се понављао на пећинским цртежима на Муни и другде на Сулавесију до пре око 20.000 година.

Овa открићa сугеришu да је способност за апстрактно размишљање и уметничко изражавање вероватно настала много пре него што је Homo sapiens напустио Африку и населио остатак света.

Ако су људи на Сулавесију већ тада били овако вешти уметници, поставља се питање: каква се још блага крију у неистраженим пећинама широм Југоисточне Азије?

За археологе, ова животиња из Сулавесија није само цртеж на зиду – она је прозор у ум првих људи, доказ да је потреба за дељењем прича стара колико и само човечанство.

Камере са неколико орбитера око Марса забележиле су прашњаве остатке онога што делује као речне делте, описане у истраживању објављеном 7. јануара у часопису NPJ Space Exploration.

Тим, који су предводили истраживачи са Универзитета у Берну, посматрао је чувену Долину Маринерис, највећи систем долина на Марсу, која је пет пута дужа од Великог кањона. У том региону Црвене планете научници су уочили „структуре у близини кањонског система које подсећају на речне делте на Земљи“, наводи се у саопштењу Универзитета у Берну.

„Ове структуре представљају ушће реке у океан. Нова студија стога пружа јасне доказе о постојању обале, а самим тим и о некадашњем океану на Марсу“, наводе научници.

Иако је Марс данас сув и прашњав, постоје бројни знаци да је планета у далекој прошлости имала воду. На пример, марсовски ровери су уочили такозване „боровнице“ – каменчиће који могу да садрже минерале гвожђе-оксида са водом. Насин ровер Кјуриосити је 2025. године снимио могуће „таласасте структуре“ древног речног корита, док су неке орбиталне мисије откриле оно што би могле бити огромне подземне залихе воде.

Нова студија се фокусирала на геоморфологију Марса, проучавање његове површине и процеса који је обликују, и користила податке са више летелица, укључујући орбитере ExoMars Trace Gas Orbiter, Mars Express и Mars Reconnaissance Orbiter.

„Јединствене сателитске снимке Марса високе резолуције омогућиле су нам да детаљно проучимо марсовски пејзаж кроз истраживање и мапирање“, изјавио је у саопштењу Игнацијус Аргадестyа, главни аутор студије и докторанд на Институту за геолошке науке и Институту за физику Универзитета у Берну.

„Приликом мерења и мапирања марсовских снимака могао сам да препознам планине и долине које подсећају на планински пејзаж на Земљи. Међутим, посебно су ме импресионирале делте које сам открио на ивици једне од планина“, истакао је Аргадестyа.

Тим је уочио могуће „лепезасте делте“, које настају када се наслаге и песак таложе у мирној води. Наслаге на марсовским снимцима изгледају веома слично активним лепезастим делтама на Земљи. На нашој планети оне се формирају на местима где се реке уливају у океан.

Све ове наслаге мапиране су на надморској висини између 3.650 до 3.750 метара и настале су пре отприлике 3,37 милијарди година. С обзиром на то да се све налазе на приближно истој висини и у региону северних низија Марса и Долине Маринерис, истраживачи тврде да ове структуре означавају границе древне обале. Тим додаје да је океан који је некада постојао вероватно прекривао читаву северну хемисферу Марса.

Делимично се ослањајући на ранија истраживања, научници наводе да је овај древни марсовски океан био најмање велик као данашњи Арктички океан.

„Нисмо први који су поставили хипотезу о постојању и величини океана. Међутим, раније тврдње су се заснивале на мање прецизним подацима и делимично на индиректним аргументима. Наша реконструкција нивоа мора, с друге стране, заснива се на јасним доказима постојања обале, јер смо могли да користимо снимке високе резолуције“, рекао је у саопштењу Фриц Шлунегер, професор геологије на Универзитету у Берну и коаутор студије.

На њима 82-годишња краљица позира у елегантној тамнозеленој чипкастој хаљини, минхенског бренда Георг и Аренд, а на глави носи раскошну Браганца тијару од дијаманата, те адекватну огрлицу и минђуше и брош из смарагдног краљевског сета.

Избор накита нимало није случајан и носи посебну симболику. 

Ове године шведска краљевска породица обележиће два значајна јубилеја,  80. рођендан краља, али и златни јубилеј, 50-годишњицу његовог брака са Немицом, бразилског порекла, Силвијом Зомерлат. На првом званичном портрету, када је после удаје постала краљица, Силвија је управо носила Браганца тијару.

Зато је овај симболични гест краљице  подсећање на годишњицу и омаж њиховој некада забрањеној љубави. 

Масивну дијамантску Браганца тијару, која се сматра најзначајнијим комадом накита у поседу шведске краљевске породице,  Силвија носи само у посебним приликама, а она дубоко повезује Шведску са Бразилом, њеном постојбином. Наручио ју је је 1829. бразилски краљ Педро I за своју другу супругу Амели од Лојхтенберга. Израђена је у Француској, а касније је током XIX века родбинским везама завршила у шведској краљевској породици. 

Краљев рођендан биће широм Шведске прослављен у априлу, а златна годишњица у јуну. 

Љубавној причи Карла Густава и Силвије кумовала је Олимпијада у Минхену где су се упознали 1972. Млада Немица,  полиглота, која је осим матерњих немачког и португалског,  говорила и енглески и шпански, била је ангажована на Олимпијским играма као преводилац и хостеса, ни не слутећи да ће јој актуелни посао из корена променити живот. 

Силвија је имала задатак да води неке угледне госте, а међу њима је био и 26-годишњи наследник шведског престола, који ју је истог дана позвао на састанак. Како је касније препричавао, "једноставно су се одмах уклопили".

Његов деда, тадашњи краљ, Густав VI Адолф, није гледао благонаклоно на избор свог унука и није одобравао што његова изабраница није "плаве крви". Да не би изгубио право наследства круне, млади принц је стрпљиво чекао. Када му је деда умро 1973. и он преузео трон, још неколико година настојали су да своју везу прикрију од очију јавности. Карл Густав је своју драгу запросио вереничким прстеном своје мајке Сибиле. Веридба је објављена у марту 1976, а венчање у катедрали у Стокхолму три месеца касније, два дана након што је Силвија добила држављанство.

Шведски краљ и краљица имају троје деце: престолонаследницу Викторију, принца Карла Филипа и принцезу Медлин, те деветоро унучади. 

Попут свог оца,  сва њихова деца за супружнике су одабрала особе без краљевског и аристократског порекла.

Тајну дугог срећног брака краљ је својевремено открио у једном интервјуу. Рецепт је једноставан - да супружници имају одвојена купатила.

Корак по корак, носећи америчку заставу, заједно су се упутили ка застави Гренланда која се види у даљини.

Јасна порука кроз популарни феномен указује да је ова велика санта леда циљ од којег Сједињене Државе неће лако одустати.

Неки су погрешно протумачили да се ради о пингвину на Северном полу, где их нема, те нису схватили да иза свега стоји симболика.

Недуго потом, појавио се и снимак на којем државни секретар Роберт Кенеди у сличном тону нацији „показује смер потребног кретања“.

„Мејнстрим нас је учинио болеснима, изаберите здравији пут“, порука је Роберта Ф. Кенедија.

Није први пут да Бела кућа за своју промоцију користи популарне културолошке референце, али зашто?

Вероватно вам је у последњих неколико дана на друштвеним мрежама искочио снимак пингвина који се издваја из колоније и иде сам ка планинама а завршава се питањем – али зашто?

Сигурно знате неког ко је лајковао, коментарисао или поделио кратак исечак документарца снимљеног пре скоро две деценије – али зашто?

Видео је постао метафора за животне изборе, индивидуализам, депресију и бунт против система и друштва – али зашто?

Право према планинама

Снимак који је постао глобални феномен потиче из документарног филма Вернера Херцога Encounters at the End of the World (2007), у којем је забележен пингвин који се, из непознатог разлога, одваја од своје колоније и креће ка планинском беспућу Антарктика – далеко од својих, од мора, хране и шансе за опстанак.

„Један од њих (пингвина) нам је запао за око – овај у средини. Он не жели да иде ка месту храњења на ивици леда, али не жели ни да се врати у колонију. Недуго касније видели смо га како креће према планинама, од којих су неке удаљене и 70 километара. Доктор Ејнли објашњава да, чак и када бисмо га вратили у колонију, он би одмах поново кренуо ка планинама… Али зашто???“, гласи нарација.

Снимак се завршава тим питањем и оставља публику без одговора.

Орнитолог Дејвид Ејнли кратко је у документарцу објаснио да узрок оваквог понашања може бити дезоријентација и да ове птице тако могу да заврше на местима далеко од океана или колоније.

Све већа потреба за изолацијом услед губитка друштвене повезаности

Психолошки, у колективној свести, овај пингвин више није животиња – већ метафора. Он постаје фигура усамљеника, онога ко напушта заједницу и сигурност. За неке је симбол хероја који „бира свој пут“, за друге трагичан лик који иде ка сигурној пропасти. У оба случаја, пингвин постаје огледало човека.

Психолог Стефан Марковић сматра да је појединац све чешће подстакнут да буде самосталан.

„У осцилацији од колективизма ка претераној индивидуалности, човек је у оквиру нарцистичке културе изложен губитку друштвене повезаности. Подстакнут је да буде самосталан, али и осетљивији, рањивији у свом идентитету. Ово делује као одговор појединца на трауме из прошлости или окружења, нудећи му илузију да је довољан самом себи“, наглашава Марковић.

Исечак активира један од најдубљих људских страхова – страх од изолације. Али истовремено буди и супротну тежњу: жељу за аутентичношћу, за бекством из шаблона, за животом који није диктиран масом

У овом ходу преко леда људи препознају сопствене кризе – напуштање посла, прекид односа, губитак смисла, али и храброст да се крене непознатим путем.

„У снимку који је постао виралан поставља се неколико питања. Шта смо заправо видели? Шта је овакав садржај пробудио у свакоме од нас? Које делове себе смо препознали? Да ли смо видели илузију самодовољности – уверење да нам други нису потребни и да можемо сами? Да ли је овај снимак наше огледало? На то треба обратити пажњу“, додаје он.

Често се, готово несвесно, јавља и потреба да се туђа бол објасни, оправда или осети. Ту почиње феномен жртвеног јарца.

„Можда смо препознали феномен ‘жртвеног јарца’ – појаву стару колико и само човечанство. Група, да би се ослободила бола, кривице или зла, често директно или индиректно пребацује тешка осећања на једног невиног појединца, који је довољно различит, маргинализован или слаб“, закључује Марковић.

Са таквом спознајом, не преостаје му ништа друго до изолација из друштва, осећај нелагоде из које управо може и да се роди жеља за бунтом.

Мала доза допамина и симбол отпора

Ни културолошки, популаризација снимка у овом тренутку није случајна.

Он се појављује у тренутку глобалне исцрпљености – после пандемије, економских криза, појаве нових ратова, климатске неизвесности и све веће социјалне отуђености.

Савремени човек све чешће осећа да не припада систему који га окружује и има потребу да промени средину. Пингвин који иде ка планинама постаје савршен симбол тог стања.

„Не познајем бољу животну сврху од ишчезавања у покушају да се направи нешто велико или немогуће“, речи су Фридриха Ничеа.

Некако очекивано снимак највише деле мушкарци. Од њих се традиционално очекује да буду иду напред без жалбе, без подршке и без признања, чак и када је будућност неизвесна.

У безнадежном походу пингвина многи препознају: сопствени положај у савременом свету, одговорност за речи и дела, борбу са депресијом, породичне проблеме и усамљеност која се носи без речи.

Разлог успеха 

Сам по себи снимак није никакво откровење, ради се ипак о обичној птици која одлази од свог јата.

Уз пажљиво биране речи наратора, јавља се одређени вид емпатије према бићу које у очима гледаоца тада већ постаје јунак.

Када се садржај заврши питањем, мозак аутоматски почиње да трага за одговорима и сам креира сценарије.

Додатак оргуља у позадини уноси у исто време литургијски и трагични елемент који употпуњује свеобухватни доживљај.

„Али зашто?“

Зато што је друштву увек потребно нешто у чему ће пронаћи разоноду и скренути поглед са проблема.

Зато што пингвин нема боју коже, националну припадност, политича и верска уверења.

Зато што у себи носи: мало депресије, мало изолације, мало бунта и мало потребе за великим или немогућим.

Зато што чак и пингвин на Антарктику „зна“ да је на супротном полу Америци потребан Гренланд за безбедност.

Зато што је то обична птица која је угинула неколико десетина километара ван свог јата – јер је изгубила осећај за оријентацију.

„Лудо“, рекао је Хонолд стојећи на врху зграде „Тајпеј 101“ са панорамским погледом на град, након што се попео јутрос по локалном времену.

Додао је да је пре успона било веома ветровито и да је успон уз зграду високу око 510 метара био изузетно физички захтеван и да је веома уморан. Успон, који је преношен уживо на Нетфликсу, трајао је нешто више од сат и по времена.

Приликом почетка спуштања, Хонолд је ставио сигурносни појас и узео уже, а затим се спустио до платформе где га је чекала супруга.

Коментатори су навели да ће се већи део пута наниже вратити лифтом.

Пореклом из Калифорније, Хонолд, који је студирао на калифорнијском универзитету Беркли, бави се пењањем  од 11. године.

 2017. самостално се без ужета попео на гранитну стену у Националном парку „Јосемити“, која је висока око 900 метара, што је забележено у документарном филму "Free Solo", који је 2019. године освојио Оскара за најбољи документарни филм.

Према његовој званичној биографији, Хонолд је извео и такозвани "троструки соло", слободни успон на планине Маунт Воткинс, Халф Дом и Капитан у року од 24 часа.

Такође је истраживао природне вертикалне формације на Антарктику, у Јужној Америци, Гренланду и на другим локацијама.