Прекомерна тежина код кућних љубимаца директно повећава ризик од дијабетеса, срчаних обољења и проблема са зглобовима. Слично људима, мањак физичке активности, неадекватна исхрана и стрес доводе до убрзаног развоја хроничних болести. Кућни љубимци су често огледало начина живота њихових власника, па промена у рутини, исхрани или стилу живота директно утиче на њихово здравље.

Домаће животиње и проблеми на фармама

На великим фармама, животиње су подложне обољењима која су се раније ретко виђала. На пример, свиње у масовним системима узгоја развијају остеоартритис, кардиоваскуларне проблеме и метаболичке поремећаје.

Узгој базиран на селекцији за максималну производњу меса, млека или јаја често занемарује здравствене предиспозиције животиња, што доводи до повећаног ризика од болести. Узгајивачи и ветеринарски стручњаци данас све више истичу потребу за превентивним праћењем здравља, јер болест у великим популацијама има озбиљне економске и еколошке последице.

Дивље животиње и утицај људске активности

Дивље животиње такође показују пораст хроничних болести, нарочито у загађеним и урбанизованим подручјима. Реке и језера са индустријским хемикалијама, постали су подручја где белуга китови, рибе и птице бележе високе стопе оболевања јетре, бубрега и срца.

Климатске промене и деградација станишта додатно повећавају стрес код дивљих животиња, слабљење имунитета и чине их подложнијим хроничним болестима. Ово указује на директну повезаност људских активности и здравља животиња, а посредно и здравља људи.

Генетика, животне околности и екологија

Раст хроничних болести код животиња резултат је комбинације генетских предиспозиција, начина живота и утицаја животне средине. Одређене расе паса и мачака селектоване из естетских или производних разлога имају већи ризик од дијабетеса, срчаних обољења и проблема са зглобовима.

Лоша исхрана, мањак кретања и стрес додатно погоршавају стање, док климатске промене, загађење и уништавање природних станишта чине дивље животиње подложнијим болестима.Глобално, процењује се да 60 до 70 процената болести које погађају људе има везе са животињама или променама у екосистемима, што јасно показује међусобну повезаност здравља свих живих бића.

Зашто је ово важно за људе

Ако загађење, климатске промене и лоши животни услови утичу на животиње, ефекти се посредно могу вратити и на људе кроз контаминирану храну, воду и поремећаје у екосистему. Ветеринарска медицина, екологија и јавно здравље не могу више деловати одвојено.

"One Health" приступ, који повезује људско здравље, здравље животиња и екосистеме, постаје кључан у праћењу и превенцији хроничних болести. Правилна исхрана, физичка активност и квалитетни услови живота за домаће животиње, превентивни надзор у сточарству и заштита природних станишта за дивље животinje представљају неопходне кораке за очување здравља целог екосистема.

Повезаност свих живих бића

Ова истраживања показују да животиње више не можемо посматрати као изоловане ентитете. Људи обликују екосистеме својим навикама, индустријским активностима и политикама и тиме директно утичу на здравље свих бића око себе.

Болесна мачка, крава или загађена река са оболелим рибама нису само проблеми тих животиња. Они су симптоми глобалне кризе здравља која повезује људе, животиње и планету.

Промена навика, боља регулатива, очување природних станишта и одговорно понашање према животињама и природи кључни су кораци ка здравијој будућности.

Истраживачи са Универзитета Витен Хердеке у Немачкој упоредили су ризик од смрти код 648 певача, од којих је половина стекла славу, а половина није.

Сваком познатом уметнику упарен је мање познат колега исте године рођења, пола, националности, етничке припадности, музичког жанра и статуса у бенду. Анализа је показала да је „познатији“ певач, у просеку, умро четири године раније од свог непознатог пандана.

А опасности које прате славу толико су изражене да су упоредиве са здравственим ризицима пушења, кажу истраживачи.

Претходна истраживања већ су показала да познати певачи имају тенденцију да умиру раније него општа популација.

Неки од најпознатијих примера укључују Ејми Вајнхаус, која је преминула са 27 година, и Лијама Пејна из „One Direction“, који је преминуо прошле године у 31. години.

Други који су умрли млади укључују Ијана Кертиса, фронтмена пост-панк бенда „Џој дивижон“, и Принса, који је имао 57 година када је преминуо од случајног предозирања.

До сада није било јасно да ли ризик повећава сама слава, захтеви музичке индустрије или стил живота повезан са тиме што неко постане музичар.

У овој студији, истраживачи су укључили уметнике који су били „активни“ између 1950. и 1990. године како би прикупили довољно података о ризику смртности до краја децембра 2023.

Открили су да су познати певачи у просеку живели до 75. године, док су мање познати живели до 79.

„Могући су различити механизми. Слава може директно повећати ризик од смрти услед хроничне јавне пажње, притиска наступа, губитка приватности и нормализације нездравих начина суочавања као што је употреба супстанци.“, рекла је ауторка студије Јохана Хеп за Дејли мејл.
Према њеним речима, могуће је и да основни фактори, као што су темперамент или тешка искуства у детињству, доприносе већој вероватноћи да неко постане познат и већем ризику од ране смртности, што значи да повезаност можда није чисто узрочна.

„Трећа могућност је да ове ране рањивости повећавају вероватноћу стицања славе, а онда сама слава додатно појачава те ризике“, наводи ауторка.

Налази би могли делимично да објасне зашто многи певачи умиру од алкохола или дрога, или од проблема повезаних са стресом, укључујући срчану слабост. Заправо, бити славан је „толико штетно“ да потире здравствене предности које се иначе повезују са богатством.

Истраживање је такође открило да соло уметници имају већи ризик од смрти него они у бенду – можда зато што се суочавају са више усамљености и стреса, наводи тим.

Аутори истичу да њихова студија, објављена у Journal of Epidemiology and Community Health, указује на потребу за циљаним здравственим интервенцијама за људе под сталном пажњом јавности.

„Добра мера против ових неповољних фактора могла би бити да се редовно направи корак уназад, уђе у познати социјални круг са блиским односима, као што су сусрети са породицом или старим пријатељима и критички преиспита сопствени стил живота“, додала је др Хеп.

Неки познати певачи који су оборили „правило ране смрти“ укључују Луиса Армстронга, који је имао 69 година када је преминуо, Тину Тарнер, која је доживела 83, и Френкија Валија, који је у својим деведесетим и још је жив.

Да ли је будући краљ преварио супругу Мери, са којом има четворо деце, и имао аферу са Хеновевом, остало је на нивоу спекулација, које је мексичка звезда категорично одбацила. Штавише, тужила је шпански лист за кршење приватности и наношење ненадокнадиве штете њеној части и угледу, тражећи милионску одштету. 

Фредерик је у међувремену постао краљ, пошто је његова мајка, краљица Маргрете, изненада абдицирала, убрзо након поменутог скандала, па се чак спекулисало да је то учинила како би сину спасила брак.

Новопечени краљ Фредерик и краљица Мери били су презаузети новим улогама, па је у наредне две године скандал некако пао у заборав, а међу супружницима се повратила некадашња блискост. 

Ових дана, међутим, шпански суд је донео пресуду, која је подгрејала сећања, али и разочарала краљевску породицу. Колико год да им је поновна медијска прашина била болна, надали су се да ће пресуда у корист Хеновеве Казанове, њима бити бар морална сатисфакција и запушити уста гласинама. 

Суд, међутим, уопште није био благонаклон према Мексиканки. У пресуди је закључено да су и тадашњи престолонаследник и тужитељка јавне личности и да је објављивање њихових фотографија било у јавном интересу, те да стога нема повреде права на приватност. 

Уместо тражених милион и седамсто хиљада долара, Хеновеви је досуђено обештећење од само 170.000 евра, због коришћења њених фотографија са Инстаграма. 

Краљица Мери је избегла већу медијску пажњу, јер је стицајем околности отпутовала у далеки Бразил и Амазонију, у склопу заједничког пројекта две земље о одрживој гастрономији. 

Краљ је остао у снежном Копенхагену, заузет уобичајеним дужностима, примањем акредитива нових амбасадора и присуствовањем паради гардиста. 

Због потпуног изостанка конкурсног финансирања највише су испаштали директни корисници – мања удружења и уметници који су делом већ финансирали пројекте и изложбе.

У том смислу, установе најмање испаштају: „Уколико држава плаћа просторе на најелитнијим локацијама и запослене и уколико су сви трошкови покривени, онда имате фантастичну могућност – сопствени приход који се једино у установама културе оставља на располагању.“

Према њеним речима, у највећем проблему су установе које не могу да схвате нису ни научни ни истраживачки пројекти и у том смислу немају обавезу да буду финансиране од стране града.

„Ово је можда и година ресета када ће установе сагледати своје проблеме“, истиче Медаковићева.

Као што је већ рекла за РТС, Битеф је у ситуацији да нема одбор и правни оквир да се одржи. Ове године и није могло да се утиче на такав след догађаја. С обзиром да нема уметничког директора и одбор у пуном саставу, није било ни могуће да се одржи.

„Моја жеља је да се један од референтних фестивала и брендова Београда не девалвира и да се на њему ради озбиљно. Можда је ово година у којој треба да преиспитамо све оно што је пре 60 година, да се Битеф и Фест преобликују“, напомиње секретарка за културу града Београда.

Селидба музеја

Први на листи за пресељење је Музеј града Београда у Ресавској 40Б. Највећа инвестиција и највећи пројекат још 1965. и изградње Музеја савремене уметности. У плану је да се заврши до 2027. године и „сви радови теку пуном паром“.

Други део тог пројекта који се тичу интерпретативног плана сталне поставке и пратећих садржаја у плану су израде.

„Музеј града Београда од 1903. године чека тај пројекат и да ће уласком у ту зграду почети тај прави музејски живот, што наши суграђани воле да виде и у Бечу и у Будимпешти, а од скора и у Румунији“, каже Јелена Медаковић.

Један вулкан је управо то и учинио. У новембру 2025. вулкан Хајли Губи у Етиопији еруптирао је први пут у забележеној историји (најмање у последњих 12.000 година за које знамо). Облак пепела винуо се 13,5 километара у небо, а вулкански материјал падао је у Јемену и доспео у ваздушни простор изнад северне Индије.

Не треба много у прошлост да се иде по још један пример. Године 1982, мало познати и непраћени мексички вулкан Ел Чичон експлодирао је након векова мировања. Ова серија ерупција затекла је власти неспремне – вреле лавине камења, пепела и гаса срavnиле су огромне делове џунгле. Реке су биле преграђене, зграде уништене, а пепео је пао чак до Гватемале.

Како је Ел Чичон изгладнео Етиопију

Више од 2.000 људи је погинуло, а 20.000 расељено у најгорој вулканској катастрофи у модерној историји Мексика. Али катастрофа се није завршила у Мексику. Сумпор из ерупције створио је рефлектујуће честице у горњој атмосфери, хладећи северну хемисферу и померајући афрички монсун на југ, што је изазвало екстремну сушу.

То би само по себи ставило на пробу отпорност и механизме суочавања било ког региона. Али када се то поклопило са рањивим становништвом које је већ трпело сиромаштво и грађански рат, катастрофа је била неизбежна. Глад у Етиопији, и већем делу Источне Африке, од 1983. до 1985. однела је, процењује се, око милион живота. Ово је скренуло глобалну пажњу на сиромаштво кроз кампање попут “Live Aid”.

Мало који научник, чак и у области наука посвећених проучавању Земље, зна да је удаљени, мало познати вулкан делимично допринео овој трагедији.

Упркос овим лекцијама, глобална улагања у вулканологију не прате ризике: мање од половине активних вулкана се прати, а научна истраживања и даље несразмерно фокусирају пажњу на неколико добро познатих вулкана.

Постоји више објављених студија о једном вулкану – Етни – него о свих 160 вулкана Индонезије, Филипина и Вануатуа заједно. То су неке од најгушће насељених вулканских области на Земљи, али и најмање познате.

Највеће ерупције не утичу само на заједнице око њих. Оне могу привремено да охладе планету, поремете монсуне и смање приносе усева у читавим регионима. У прошлости су такве промене доприносиле гладима, епидемијама и крупним друштвеним потресима, али научницима и даље недостаје глобални систем за предвиђање или управљање овим будућим ризицима.

Да би у томе помогли, професор Мајк Кесиди и његове колеге са Универзитета у Бирмингему, недавно су покренули Глобалну алијансу за ризик од вулкана, организацију која се бави превентивном припремљеношћу за ерупције високог утицаја.

Сарађујемо са научницима, доносиоцима одлука и хуманитарним организацијама да бисмо истакли занемарене ризике, ојачали капацитете праћења тамо где је то најпотребније и подржали заједнице пре него што до ерупција дође.

Рано деловање, уместо реаговања тек након што катастрофа удари, најбоља је шанса да се спречи да следећи „скривени“ вулкан постане глобална криза.

Зашто су „тихи“ вулкани најопаснији

Па зашто вулкани не добијају пажњу сразмерну свом ризику? Делимично, то се своди на предвидљиве људске когнитивне пристрасности. Многи људи претпостављају да ће оно што је било тихо остати тихо (пристраcност нормалности). Ако је вулкан дормантан (успаван) генерацијама, инстинктивно се сматра безбедним.

Вероватноћа неког догађаја често се процењује на основу тога колико се лако примери могу призвати у свест – ова ментална пречица позната је као хеуристика доступности. Познати вулкани или ерупције, попут исландског облака пепела из 2010, делују познато и претеће, док удаљени вулкани без недавних ерупција готово да уопште не постоје у нашим мислима.

Ове пристрасности стварају опасан образац: највише улажемо тек након што се катастрофа већ догодила (пристрасност реаговања). Ел Чичон, на пример, почео је да се прати тек после катастрофе 1982. Међутим, три четвртине великих ерупција (као Ел Чичон или већих) долази из вулкана који су били тихи најмање 100 година и зато добијају најмање пажње.

Припрема за ерупције мора бити проактивна, а не реактивна. Када се вулкани прате, када заједнице знају како да реагују и када је комуникација између научника и власти ефикасна, хиљаде живота може бити спасено.

На овај начин катастрофе су избегнуте 1991. (на вулкану Пинатубо на Филипинима), 2019. (на вулкану Мерапи у Индонезији) и 2021. (на Ла Суфријеру на карипском острву Свети Винсент).

Да би се ови јазови затворили, свет мора да преусмери пажњу на недовољно праћене вулкане у регионима као што су Латинска Америка, југоисточна Азија, Африка и Пацифик – места где милиони људи живе близу вулкана који имају мало или нимало историјских записа. Управо ту лежи највећи ризик, и ту чак и скромна улагања у праћење, рано упозоравање и припрему заједнице могу спасити највише живота.

На идеју о дигитализацији лобања и реконстуркцију лица уграђених у Ћеле кулу, како објашњава Милан Симоновић, дошао је 2018. године сасвим случајно током обиласка Чегра и Ћеле куле.

„Једноставно, запитао сам се да ли је неко некад то радио. Међутим, то је неко време остало само као нека мисао, али онда смо ипак дошли на идеју да се запитамо ко се тиме бави у нашој земљи.“

Обраћали су се многима, али им се на крају придружила др Наташа Шаркић, доктор физичке антропологије која је почетну идеју обогатила потпуно новим сазнањем, да ни антрополошка истраживања нису била рађена, и да би требало урадити оба посла.

На крају, захваљујући донацијама грађана, 2023. године успели су да крену у реализацију овог пројекта.

У сарадњи са Народни музејом Ниша који је чувар Ћеле куле и Републичким заводом за заштиту споменика културе урађена су теренска истраживања, али најише времена је трајала сама обрада резултата.

„Било је јако интересантно док смо обрађивали те резултате, до каквих смо све сазнања долазили. Изненадило нас је то што смо установили разлику у годинама, међу тих 57 узиданих лобања, плус једне за коју се верује да припада војводи Стевану Синђелићу. Имамо јако младе узидане устанике и имамо неке који су стари преко 50 година, што значи да се заправо цело то становништво активно борило против Турака“, напомиње Симоновић.

Наравно, напомиње гост Јутарњег програма, потребно је да се то потврди историјски.

Изненађујућа открића

У првој онлајн презентацији приказане су четири најрепрезентативније реконстукције лица, на којима се види велико подударање, што наводи на закључак да су били у сродству.

„Тако да су људи који су у Ћеле кули заправо били из одређеног места, верујемо наравно да је то у питању Ресава, али у суштини то је нешто што нисмо баш могли стопостоно да утврдимо, односно да тврдимо унапред да ћемо доћи до тога“, додаје Симоновић.

На основу антрополошких метода могуће је утврдити старост особе на основу лобање, али у овом случају велико ограничење је представљала чињеница да је било могуће дигитализовати само предњу страну лобање. Али с обзиром на то, како наглашава Симоновић, да је методологија истраживања морала да буде неинвазиван, није постојао начин да се добију комплетни антрополошки параметри – прегледа зуба, вилице и одређених костију лица.

Како је изгледао војвода Стеван Синђелић

Пошто лобања за коју се верује да припада војводи Стевану Синђелићу није уграђена у кулу и једина је цела и може да се обради са свих страна, остављена је за крај у жељи да је прикажу у најбољем светлу и да буде испитана из свих могућих углова.

„Имамо неке ствари које истражујемо додатно везано за саму лобању. У питању су неке ствари које желимо да утврдимо и неким другим методама, тако да једноставно то је оно што желимо да буде финале самог пројекта“, објашњава Милан Симоновић.

Оно до чега се до сада дошло у погледу ове лобање, трагови указују на знаке неухрањености. Године особе којој је припадала та лобања у складу су са историјским подацима о самом Стевану Синђелићу. Откривени су и трагови повреда задобијених у борби.

Значај пројекта

Симоновић наглашава да је у питању веома важан пројекат, не само због саме Ћеле куле и јунака који заслужују да се поново о њима прича, већ генерално за културну баштину наше земље.

„Верујемо да постоји још места, још споменика, још неких трагова у историји који су махом заборављени, не нужно намерно, него једноставно није се обраћала пажња. Оно што овај пројекат мислим да треба да представља јесте да уколико имате јаку жељу и упорни сте у нечему, можете то да остварите“, напомиње гост Јутарњег програма.

Уједно, жеља је била да те лобање добију људски лик, да када људи обилазе Ћеле кулу да ту виде људе који су исто као и ми у неком тренутку живота живели, радили, борили се за нешто.

„Оформљен је тим за истраживање периода Првог српског устанка који треба да нам да одређене одговоре на нека историјска питања која су се појавила у међувремену. И желимо да цео тај пројекат буде поткрепљен и одређеним историјским, научним подацима који ће пратити све те ликове. Тако да је наша жеља да то буде мај, по могућству 31. мај, кад се и одиграо бој на Чегру. Надамо се да ћемо до тада успети, али ако не, онда ће мало након тога бити могуће да се види“, каже Милан Симоновић један од идејних твораца и координатор пројекта Друштва за академски развој, на крају гостовања у Јутарњем програму.

Зато је добро имати решење које штеди време, а не одузима ни грам укуса.
Управо ту на сцену ступа „Фриком“ мешано поврће за руску салату, пажљиво припремљено од шаргарепе и кромпира у коцкицама и слатког грашка – све замрзнуто у тренутку највеће свежине.

Док свеже поврће стоји данима на полицама и постепено губи нутритивну вредност, замрзнуто поврће задржава витамине и квалитет од бербе до тањира.

То значи да је укусно решење за оброке увек на дохват руке – у замрзивачу.

Брзо, једноставно и заиста укусно

„Фриком“ поврће за руску салату омогућава да се руска салата направи брже него икада, без дугог стајања у кухињи и без нереда.

Ослобађа време за припрему дома, за разговор са пријатељима или једноставно – за који минут одмора пре доласка гостију.

Поред традиционалне руске салате, ова мешавина је одлична и за рибиље салате, лагане пролећне оброке, као и за све ситуације у којима је потребан шарен, укусан и хранљив додатак јелу.

 РЕЦЕПТ: Класична руска салата са „Фриком“ мешаним поврћем

Састојци:

• 1 паковање Фриком мешаног поврћа за руску салату (400 г)

• 200 г мајонеза

• 1–2 кашике павлаке или јогурта (по жељи)

• 150 г сецкане шунке или пилеће прве прераде (по укусу)

• 3–4 кисела краставчића (ситно сецкана)

• Со и бибер, по укусу

• По жељи: кашичица сенфа или неколико капи лимуновог сока

Припрема:

1. Скувати поврће:
   Фриком мешавину ставити у кључалу воду и кувати 8–10 минута, затим процедити и оставити да се потпуно охлади.
   (Алтернативно, поврће се може и кратко обарити на пари.)

2. Умутити кремасти део:
   Помешати мајонез са кашиком–две павлаке или јогурта како би салата била лаганија и освежавајућа.

3. Додати остале састојке:
   У великој чинији помешати охлађено поврће, шунку, киселе краставчиће и кремасти део.
   По укусу додати со, бибер, сенф или лимун.

4. Охладити:
   Оставити у фрижидеру најмање 20–30 минута да се укуси повежу.

Један рецепт – много тренутака за памћење

Оно што „Фриком“ донoси свакој породици јесте једноставност. Уместо сати у кухињи, добија се време да се ужива у друштву најближих, у разговору, смеху и лепим тренуцима.

Зато је „Фриком“ поврће више од практичног избора – оно је свакодневни савезник у припреми укусних јела која спајају људе.

Сваки залогај руске салате направљене овако брзо и лако подсећа да је добро решење често врло једноставно, а укусан оброк – само неколико корака далеко.

Потребно је више рада како би се искључила мање егзотична објашњења, али ако је тачно, откриће би се запамтило као прекретница у деценијама дугој потрази за неухватљивом супстанцом за коју се каже да чини 27 одсто космоса.

„Ово би могао бити кључни пробој у откривању природе тамне материје“, наводи професор Томонори Тотани, астрофизичар са Универзитета у Токију, и додаје да гама зраци који се емитују из центра Млечног пута изгледа носе 'потпис' ове супстанце.

Тамна материја је први пут описана тридесетих година, када је швајцарски астроном Фриц Цвики приметио да се удаљене галаксије окрећу брже него што им маса дозвољава. Посматрања су довела до појма тамне материје, материјала који нити емитује нити апсорбује светлост, већ врши невидљиву гравитациону силу на галаксије које окружује.

Научници од тада трагају за честицама тамне материје, али до сада земаљски детектори, свемирски телескопи и огромне машине попут Великог хадронског сударача у близини Женеве нису дали никакав резултат.

Једна од многих теорија о тамној материји претпоставља да је она направљена од такозваних слабо интерагујућих масивних честица, или „вимпова“, које су теже од протона који се налазе унутар атома, али једва интерагују са нормалном материјом. Када се два „вимпова“ сударају, могу се међусобно анихилирати, ослобађајући друге честице и излив гама зрака.

Да би тражио потенцијалне сигнале тамне материје, Тотани је анализирао податке са Насиног Фермијевог гама-свемирског телескопа, који детектује најенергетскије фотоне у електромагнетном спектру. Уочио је образац гама зрака који је изгледа одговарао облику ореола тамне материје који се шири у сфери из срца галаксије.

Сигнал „блиско одговара својствима гама зрачења за које се предвиђа да га емитује тамна материја“, рекао је Тотани за Гардијан. Детаљи су објављени у часопису Journal of Cosmology and Astroparticle Physics.

Ако је Тотани видео тамну материју на делу, посматрања указују да је она направљена од елементарних честица 500 пута масивнијих од протона. Али потребно је много више рада како би се искључили други астрофизички процеси и позадинске емисије које би могле објаснити сигнале.

Проф. Тотани је рекао да би „одлучујући фактор“ било детекција гама зрака са истим спектром из других региона свемира, као што су патуљасте галаксије. Према речима професора Џастина Рида, астрофизичара са Универзитета у Сарију, недостатак значајних сигнала из таквих галаксија снажно говори против тога да је Тотани видео гама зраке емитоване анихилацијом честица тамне материје.

Професор Кинва Ву, теоријски астрофизичар на Универзитету у Лос Анђелесу, такође позва на опрез. „Ценим ауторов напоран рад и посвећеност, али су нам потребни изузетни докази за изузетну тврдњу“, наглашава Ву. „Ова анализа још није достигла овај статус. То је рад који служи као охрабрење астрофизичарима у овој области да наставе да истражују.“

„Око 20 до 30 одсто пацијената који су имали ковид, улазе у ту нову болест која се зове синдром хроничног умора, која је врло озбиљна. Појавио се огроман број пацијената и сад већ имамо озбиљне цифре у Европи и у свету, које су стварно драматичне. И многи парламенти се сада баве тим проблемом и води се оштра расправа" додаје професор. 

Како је ковид 19 довео до синдрома хроничног умора

Доктор Миловановић напомиње да није само ковид 19 изазивач овог синдрома, већ да је осветлио ту патофизиологију настајања болести. Иначе, на Институту „Дедиње" је 14. новембра организована трећа заредом едукацију за лекаре из целе Европе на 19 језика. Осветљени су проблеми који се дешавају у организму после ковид инфекције са различитих аспеката.

„Дешава се потпуни слом система у различитом степену зато што су оштећене митохондрије, ћелијске органеле које производе енергију. То је оно што је са сигурношћу доказано", истиче професор. 

Поставља се питање да ли то значи да коронавирус остаје заувек у организму, али професор каже да постоје различите теорије и водећи вирусолози, имунолози наводе да је то могуће, али да не важи само за ковид, већ и за друге вирусе, чак и бактерије. 

„Имамо многе тзв. интерцелуларне микроорганизме, које уђу у организам, уђу у ћелије и не можете практично да делујете на њих. То је низак ниво запаљења, а затим имате реактивацију тих бактерија или вируса које већ имамо у нама или нову инфекцију. Неко ће се опоравити, неко се неће опоравити па ће развити неке компликације као што је инфаркт, као што је тромбоемболија, као што су обољења срца", објашњава гост Јутарњег програма.

Четири степена синдрома хроничног умора

Професор истиче да је највећи проблем успостављање праве дијагнозе.

„Постоје четири степена умора, који траје до шест месеци, пад енергије при физичком напору, поремећај сна, пад концентарције, памћење, заборављање и магла у глави и вртоглавице – то је све први степен. Други степен је када не можете да радите дуже од два сата и морате да идете кући. Урадите дијагностику и ништа се не покаже. Једина дијагностика која може да да резултате је неурокардиолошка дијагностика коју радимо на Институту 'Дедиње'“, објашњава др Миловановић.  

У трећем степену хронични умор пацијента везује за кућу, у четвртом везује за кревет. То траје од три месеца до годину, годину и по дана. Лекари би требало да буду едуковани да препознају симптоме и имају разумевања за те пацијенте, јер често има притужби да неће да продуже боловање, напомиње професор.

 „Почели смо сарадњу и са Институтом за психијатрију 'Др Лаза Лазаревић', јер једна од најтежих компликација ове болести су психичке промене. Сви имају анксиозност, фобије, страхове, панику, због органског оштећења рожњаче.Ту не сме да се направи грешка“, наглашава проф. др Бранислав Миловановић.

Гостовање проф. др Бранислава Миловановића у Јутарњем програму можете погледати у видео-снимку на почетку текста. 

„Али што је најважније, оно на шта смо се фокусирали је књижевна дела Иве Андрића. Јер је Шпанија оставила траг код њега не толко као дипломате, мада је у Шпанији боравио нешто више од годину дана 1928 и 1929. године, као дипломата. Али траг који је шпанија оставила је код Андрића у његовом свету књижевног стваралаштва“, рекла је Кринка Видаковић Петров, ауторка изложбе.

Поставка је подељена на три дела, док најзначајнији моменат представља Андрићев сусрет са стваралаштвом шпанског романописца и сликара, Гојом. Есеј „Гоја" и приповетка „Разговор са Гојом" сведоче о трагу који је шпанска култура оставила на Андрића.

„Шпанија и његово искуство Шпаније, које је било разноврсно, је била као семе које је посађено у његовом духовном свету. И то семе, то је један процес био код Андрића, оно је проклијало, па је израсло и онда је дало плод. Тај крајњи врхунски плод је Андрићева приповетка „Разговор са Гојом", рекла је Кринка Видаковић Петров, ауторка изложбе.

Између гојиних бакрописа и Андрићевих реченица назире се мост између Балкана и Медитерана. Мост који је Андрић својим књижевним делима изградио. Изложба траје до 25. јануара 2026. године.

Међутим, то складиштење масти има последице: може доћи до упале и фиброзе јетре. За овај такозвани стеатохепатитис повезан са метаболичком дисфункцијом (MASH) са фиброзом јетре, сада је први пут одобрен специфичан лек.

Европска агенција за лекове (ЕМА) је у августу, за европско тржиште, одобрила активни састојак ресметиром. Сада је доступан и у Немачкој.

Механизам деловања: појачан метаболизам масти у јетри

Ресметиром се везује за тироидни рецептор THR-β у јетри и тиме практично опонаша стање појачане функције штитне жлезде. Тиме се убрзава метаболизам масти, триглицериди се разграђују, а упала и фиброза се повлаче.

„За оболеле је овај лек прави благослов, јер по први пут имамо специфичну терапију која делује директно у јетри и може да прекине или бар ублажи тај зачарани круг оштећења, упале и фиброзе“, објашњава Франк Таке, директор Клинике за хепатологију и гастроентерологију у болници Шарите у Берлину, за здравствени магазин Виситe, јавног сервиса НДР.

Студија потврђује смањење MASH-а и фиброзе

Таке је такође учествовао у мултинационалној клиничкој студији фазе III, MAESTRO-NASH, која је била кључна за одобрење лека. У студију је било укључено 966 одраслих особа са стеатохепатитисом повезаним са метаболичком дисфункцијом и фиброзом јетре у различитим фазама. Током 52 недеље они су примали 80 мг, 100 мг ресметирона или плацебо.

Резултати су показали да је након 12 месеци, код око 30 одсто пацијената који су добијали 100 милиграма и око 26 одсто оних који су примили око 80 милиграма лека, забележено потпуно повлачење MASH-а. У плацебо групи, резултат је био тек око десет одсто. Осим тога, фиброза се побољшала за најмање један стадијум код око 26, односно 24 одсто пацијената који су примали нови лек.

„Посебно је значајно то што се код овог лека, чак и већ настала оштећења, која још нису претерано тешка – дакле средње фазе фиброзе – могу повући“, каже Рајнер Гинтер, шеф одељења за хепатологију на Универзитетској клиници у Шлезвиг-Холштајну у Килу.

Резултати су допринели одлуци ЕМА да одобри лек у Европи као терапију у комбинацији са исхраном и физичком активношћу, за MASH са умереном до узнапредовалом фиброзом јетре (стадијуми Ф2 до Ф3). Ипак, одобрење је дато под посебним условима: очекују се даљи докази о ефикасности лека, а ЕМА ће нове податке процењивати најмање једном годишње. То је зато што још увек недостају кључни клинички показатељи – пре свега да ли лек смањује смртност или број потребних трансплантација јетре. Тиме се бави актуелна студија MAESTRO-NASH OUTCOMES.

Нуспојаве: дијареја, мучнина и свраб

Поред позитивних ефеката на јетру, показало се да лек додатно смањује масноће у крви, попут ЛДЛ холестерола. Међутим, ресметиром има и нежељене ефекте: врло често се јављају мучнина и пролив, а често долази и до свраба.

Тренутне смернице Немачког друштва за гастроентерологију, дигестивне и метаболичке болести (DGVS) из 2022. године, још увек не наводе овај лек као опцију лечења. Међутим, нацрт измене смерница је већ доступан за консултације. Истовремено се у Савезном заједничком одбору (G-BА) води поступак процене користи овог лека.

Важна основна терапија: Смањење телесне тежине и вежбање

До сада у Европи није постојао специфичан лек за MASH. Темељ терапије и даље су промене животних навика: смањење телесне тежине, физичка активност, смањен унос алкохола и по потреби лекови за пратеће болести као што су дијабетес, поремећаји метаболизма масти и гојазност.

Гојазним пацијентима Немачко друштво за гастроентерологију, дигестивне и метаболичке болести препоручује да код MASH-а смање телесну тежину за најмање пет одсто.

Ако је фиброза већ присутна, препорука је смањење тежине за десет одсто. Такође се саветује најмање три сата аеробног тренинга недељно. Те мере у многим случајевима доводе до значајног побољшања стања и треба их наставити чак и ако се уведе терапија лековима .

Егзопланете у зони погодног живота

До данас је откривено више хиљада егзопланета, али само мали број њих се налази у „ повољној зони “.

Поред GJ 251 c, неке од најпознатијих егзопланета које би могле имати услове за живот су Proxima b, која кружи око најближе звезде Сунцу, Проксима Kентaури и TRAPPIST-1e, једна од седам планета у систему TRAPPIST-1, које имају површине на којима вода у течном облику може постојати.

Ове планете су предмет интензивних истраживања јер нам могу дати увид у потенцијалну биосферу ван Сунчевог система.

Иако имамо све више података о егзопланетама, још увек је много тога што не знамо. На пример, знамо да неке егзопланете имају густе гасовите атмосфере, док друге могу бити стеновите и налик Земљи, али детаљи о њиховој геологији, саставу атмосфере или потенцијалу за подршку животу остају веома ограничени.

Технологије као што су спектроскопија и будући свемирски телескопи омогућиће нам да прецизније одредимо да ли ове планете имају воду, кисеоник или друге кључне елементе за живот.

Истраживање егзопланета не само да нам помаже да разумемо колико је Земља јединствена, већ и да сагледамо колико су слични или различити услови живота у свемиру. 

Како је планета GJ 251 с откривена?

Откриће GJ 251 c резултат је изузетно прецизних мерења кретања њене матичне звезде. Звезда је M-патуљак, врло чест тип у нашој галаксији, али и прилично немирна. Тамне мрље на површини и изненадни бљескови светлости чине мерења изазовним.

Астрономи су користили два најсавременија инструмента за мерење радијалне брзине - уређај за проналаженје планета у насељивим зонама и високопрецизни спектрограф, који могу да открију мала гравитациона „повлачења" звезде због присуства планета.

Анализом података научници су утврдили статистички значајан сигнал који потврђује постојање GJ 251 c, а потпуна потврда очекује се када будући телескопи омогуће директно снимање.

Потрага за животом у Сунчевом систему - одговори можда већ 2030. године

Док посматрамо далеке светове, потенцијални живот у Сунчевом систему је близу и директно доступан. .

Јупитеров месец Европа и Сатурнов Енцеладус најбољи су кандидати за потрагу за животом и зато дуго интригирају научнике.Европа је потпуно прекривена дебелим слојем леда, али испод те ледене коре крије се океан који би могао да буде два или три пута већи од свих земаљских океана заједно.

Гравитациона интеракција са Јупитером ствара плимске силе које греју унутрашњост Европе, што доводи до кретања воде и стварања пукотина на површини. Из ових пукотина повремено избијају гејзири воде који су доказ активности испод леда.

 Да би испитала овај ледени свет, НАСА је 14. октобра 2024. године лансирала летелицу "Europa Clipper" која ће до Јупитера стићи 2030.године. 

План је да обави 49 прелета поред Европе. Неки ће бити на удаљености од само 25 километара од површине. На сваком прелету, инструменти ће анализирати структуру леда, хемијски састав и термалне аномалије, док ће радар мапирати океан који је испод.

Радијација Јупитера представља велики изазов, па је електроника летелице смештена у специјално „сигурносно крило", отпорно на високе дозе зрачења.

Други кандидат на коме би могло да буде трагова живота је мали Сатурнов месец Енцеладус. Његови гејзири већ избацују млазове воде, леда и органских молекула у свемир, што је летелица Касини искористила да открије течну воду испод леда и хидротермалне изворе.

Енцеладус је права природна лабораторија за проучавање услова који могу да омогуће живот.

Путовање кроз свемир и откривање живота

Велике наде се полажу у мисију Европа Клипер. Сваки прелет откриваће пукотине, гејзире и слојеве леда, док ће инструменти бележити хемијске трагове живота. Камере су спремне за снимање блиставе ледене површине, док ће радар проналазити канале воде испод леда. За то време спектрометри имају задатак да анализирају органске молекуле који би могли бити доказ живота.

Истовремено, у даљем космосу, телескопи будућности посматраће GJ 251 c, али и друге егзоплатене на којима би могло да буде живота.

Ова паралелна потрага, у нашем Сунчевом систему и ван њега, показује да потрага за животом није само научна мисија, већ права епска авантура јер једног дана она може дати одговор на највеће питање човечанства - да ли смо сами у свемиру или је живот у универзуму далеко чешћи него што смо икада замишљали.

Свакодневни живот испуњен окидачима – од препуних пријемних сандучета до грађевинске буке и рокова за завршетак пројеката, комбинују се, па су наша тела у стању приправности 24 сата дневно, а то је нешто што није био случај током већег дела људске историје.

„У нашем пређашњем стању, били смо добро прилагођени да се носимо са акутним стресом како бисмо избегли предаторе или како бисмо се суочили са њима. Било је: бори се или бежи. Лав би се повремено појављивао, и морали сте бити спремни да се браните – или да побегнете“, објашњава Колин Шо.

Такав свеобухватни напор гарантовао је преживљавање, али је био веома „скуп“, односно трошио је тело, и све то је захтевало је дуготрајан опоравак организма.

Таква пракса узрокује широко распрострањену штету, тврде истраживачи. Когнитивни пад, аутоимуне болести и пад стопе фертилитета могли би бити повезани са стресом модерног живота у ужурбаним, урбаним срединама.

Студије које су овде прегледане су бројне и широког спектра, и покривају доказе о лошијој физичкој спреми у урбаним подручјима, везама између загађења ваздуха и оштећења мозга и асоцијацијама између инфериорног имуног система и индустријализованих средина.

„Сви ти различити стресори – од вештачког светла до изложености микропластици – у комбинацији са седентарним начином живота (мањак физичке активности), акумулирају се и оштећују наше здравље на различите начине“, објашњавају истраживачи у објављеном раду.

„Било да је у питању тешка дискусија са партнером или шефом, или бука у саобраћају, ваш систем реаговања на стрес је и даље прилично исти као да се суочавате са лавом, и то константно… Као да увек изнова срећете другог лава… И тако сваки дан“, рекао је Шо.

„Као резултат тога, дешава се веома снажан одговор нервног система, али не и смирење“, додаје.

Анксиознији смо од предака

Преглед је свеобухватан резиме свега што су истраживачи до сада открили о потенцијалним недостацима начина наших живота и окружења у 21. веку.

„Направили смо многе трансформативне напретке у здравству, технологији и нашем разумевању света – али као врста, такође смо анксиознији и депресивнији од наших предака“, кажу стручњаци.

Вишеструке студије су показале да провођење времена у природи – или чак само гледање фотографија природе – може побољшати физичко и ментално здравље. У еволуционом смислу, боравак у природи је и даље место где људи истински – желе да буду.

Истраживачи зато наглашавају да њихов преглед даје одређене смернице о томе шта да радимо у вези са решавањем проблема. Шо и Лонгман желе да се учини више како би се очувале зелене површине у урбаним срединама, заштитили природни пејзажи који су остали нетакнути и обезбедили простор где људи заиста могу да се искључе.

„Наше истраживање може да идентификује који стимулуси највише утичу на крвни притисак или откуцаје срца, и да то знање пренесе доносиоцима одлука. Морамо да исправно средимо наше градове – а истовремено да се регенеришемо, ценимо и проводимо више времена у природи“, објашњава Шо.

Истраживање је објављено у часопису Biological Reviews.

„Мислим да сам ја прилично била еластична у том смислу да нешто не сугеришем. Јесте, били смо једногласни и то је битно. Вероватно има оних које смо оштетили. То увек бива. Нехотично, несвесно. Јер и то је један момент када и сугестивност игра неку улогу и када једноставно некога више запамтите, некога мање, мада смо се заиста трудили да никога не оштетимо“, наглашава гошћа Београдске хронике.

Додаје да што се ње тиче када процењује квалитет неке песме, она мора да остави комплетан устисак да би била успешна. Њој је најбитнија потка, односно текст.

„Страшно сам увек обраћала пажњу на текстове. Ја сам сарађивала са Радмилом Мудринић која је имала тзв. примењену поезију, коју је одлично писала. И те су песме биле на ивици поетског. Није било излета у нешто што је банално и што може да се подведе под шунд. Бивало је ту мање, или више добрих текстова и мелодија, али углавном сам се трудила да то буду добри, квалитетни текстови“, истиче наша позната глумица и певачица.

Тополска 18

Од песме Тополска 18 прошле су тачно 32 године, али стихове сви још памтимо. Песма је настала игром случаја за потребе серије Срећни људи, а написала ју је особа која није песник.

„Изашла је сада и књига, и морам да споменем господина Душана Савића, који је дошао из Швајцарске, а који је иначе живео у Тополској, са неким својим другарима састајући се ту. Они су ту живели неке своје најлепше дане у младости и желели су то да забележе и позвали су ме и на промоцију и да кажем нешто о тој песми. Тако да је чак и књига изашла, и то је исто јако лепа ствар, да нешто што сте урадили, живи“, наводи Снежана Савић.

Глумица и певачица – певачица и глумица

Занимљиво је да је чак и у Би-Би-Сијевој серији са Кенет Браном и Емом Томпсон, играла познату румунску певачицу, шањсонерку Марију Танасе, и уживо је отпевала једу веома тешку баладу на румунском језику.

„Дакле, моја основна вокација, то је глума коју сам завршила заправо, а песма се догодила. Мој излет у дискографију, заиста је био случајан, без моје неке велике жеље, воље, ангажмана. Некако се то само од себе отварало и ја сам излазила у сусрет тим неким понудама, искуствима која су за мене била нова“, објашњава гошћа Београдске хронике.

Ипак, напомиње да је позориште трпело јер није стизала да се више посвети позоришту, због чега данас жали, јер је неке улоге заувек изгубила, а желела је да их одигра.

Повратак на сцену Атељеа 212

Снежана Савић се на сцену Атељеа 212 враћа у представи Нико није заборављен и ничега се не сећамо по тексту Мирјане Дрљевић, у режији Бојане Лазић. Иначе, Савићева је снимила аудио-верзију ове књиге по којој је настала представа.

„Игра дивна екипа дивних глумица: Ања Мандић, Александра Јанковић, Рада Томовић и Борјанка Љумовић и ја. Значи, женска представа, женска екипа.“

На крају гостовања у Београдској хроници, Снежана Савић истиче да ипак воли што је активна и што није само у кући, мада јој је тамо најугодније и најлагодније. Али воли што се вратила у позориште, што и даље ради и у овом животном добу. Све је то јако радује и веома испуњава.

Лото седмица која је износила 2.050.000 евра није извучена, као ни Лото плус седмицу у вредности од 1.100.000 евра.

У главном Лото извлачењу, добитна комбинација је гласила: 7, 9, 10, 13, 30, 32, 34.

Седмица није извучена, али је пет играча извукло шестицу која је вредела 757.743 динара.

Нови документ којим римокатоличка црква стаје у одбрану моногамије, који је потписао папа Лав XIV, написан је у тренутку када „на Западу расту разни јавни облици немоногамних заједница – понекад названих 'полиаморија'“, наводи се у тексту.

Такође је уследио након разговора са римокатоличким бискупима у Африци о полигамији, која је описана као „пастирски изазов“ за цркву у региону и о којој су расправљали ватикански синоди 2023. и 2024. године.

Полигамија се обично односи на једног мушкарца са више жена, док полиаморија подразумева људе који имају више консензуалних романтичних веза истовремено.

„Полигамија, прељуба или полиаморија заснивају се на илузији да се блиска веза може остварити са низом партнера“, наводи се у доктринарној белешци под називом „Једно тело – у славу моногамије“.

„Наше доба, заправо, доживљава разне промене у погледу љубави: пораст развода, крхкост заједница, тривијализацију прељубе и промоцију полиаморије.“

Документ од 40 страница наглашава важност брака између мушкарца и жене, а кардинал Виктор Мануел Фернандез, префект ватиканског Уреда за доктрину, каже да је циљ да се изнесу разлози за „избор јединствене и ексклузивне заједнице љубави, богате и потпуне припадности једно другом“.

У поруци се такође може приметити и промена у црквеном схватању секса у браку, јер се наводи да је: „то је више од самог рађања деце“.

У римокатоличком схватању, секс у браку има два аспекта: „уједињујући“, који зближава пар и може одражавати божанску љубав, и „прокреативни“, што значи рађање деце. Католичко учење забрањује употребу контрацепције – забрану коју су подржавале недавне папе, али о којој су неки у цркви жестоко расправљали и коју су одбацили.

Најновија доктринарна порука каже да је „јединство темељно својство“ брака и да „уједињујућа сврха сексуалности... није ограничена на обезбеђивање потомства“.

Мозак се стално мења као одговор на нова знања и искуства – али истраживање показује да то није један гладак образац од рођења до смрти.

Уместо тога, ово су пет фаза можданог развоја:

Детињство – од рођења до девете године

Адолесценција – од девет до 32 године

Одрасло доба – од 32 до 66 година

Рано старење – од 66 до 83 године

Касно старење – од 83 године па надаље

„Мозак се премрежава током животног века. Увек јача и слаби везе и то није један стални образац – постоје флуктуације и фазе премрежавања мозга“, објашњава др Алекса Мазли у интервјуу за Би-Би-Си.

Неки људи ће достићи ове прекретнице раније или касније од других – али истраживачи наглашавају да је запањујуће колико су се ове старосне границе јасно истицале у подацима.

Научници су квантификовали организацију мозга користећи 12 различитих параметара, укључујући ефикасност повезивања, колико се структурира у посебне одељке и да ли се мозак у великој мери ослања на централна чворишта или има дифузнију мрежу повезивања.

Ови обрасци су тек сада откривени захваљујући великом броју доступних снимака скенера мозга. Резултати студије су објављени у часопису Nature Communications.

Пет можданих фаза

Детињство – Први период је када мозак брзо расте, али се истовремено смањује превелики број веза између можданих ћелија, названих синапсе, створених на почетку живота.

Мозак постаје мање ефикасан током ове фазе. Функционише као дете које лута по парку, иде где год му се прохте, уместо да иде директно од тачке А до тачке Б.

У међувремену, сива и бела масе брзо расту у запремини, тако да дебљина кортекса – растојање између спољашње сиве масе и унутрашње беле масе – достиже врхунац, а кортикално савијање, карактеристични гребени на спољашњем делу мозга, се стабилизује.

Адолесценција – То се нагло мења од девете године када везе у мозгу пролазе кроз период немилосрдне ефикасности. „То је огромна промена“, истиче др Мазли, описујући најдубљу промену између можданих фаза.

Ово је такође време када постоји највећи ризик од појаве поремећаја менталног здравља.

Није изненађујуће да адолесценција почиње око почетка пубертета, али ово су поуздани параметри који указују на то да се завршава много касније него што се претпостављало. Некада се сматрало да је ограничена на тинејџерске године, пре него што је неурологија указала да се наставља у двадесетим, а сада и у раним тридесетим.

Ова фаза је једини период у мозгу када његова мрежа неурона постаје ефикаснија. Докторка Мазли истиче да овај налаз поткрепљују бројни параметри мождане функције и указују на то да се у раним тридесетим достиже врхунац. Али како додаје, „веома занимљиво“ је да мозак остаје у истој фази између девете и тридесет друге године.

„Не кажемо да ће се људи у касним двадесетим понашати као тинејџери, или чак да им мозак изгледа као тинејџерски“, напомиње др Мазли. „То је заправо образац промене.“

Одрасло доба – Затим долази период стабилности за мозак док улази у своју најдужу еру, која траје три деценије.

Промене су спорије током овог периода у поређењу са претходним ватрометом, али овде видимо како се побољшања у ефикасности мозга окрећу уназад.

Др Мазли наводи да се ово „поклапа са платоом интелигенције и личности“ што су многи од нас уочили или искусили.

Рано старење – Ово почиње са 66 година, али то није нагли и изненадни пад. Уместо тога, долази до промена у обрасцима веза у мозгу.

Уместо да се мозак координира као једна целина, орган се све више раздваја на регионе који чврсто раде заједно – попут чланова бенда који започињу своје соло пројекте.

Иако је студија посматрала здраве мозгове, ово је такође узраст у којем почињу да се јављају знаци деменције и висок крвни притисак, који утичу на здравље мозга.

Касно старење – Затим, са 83 године, улазимо у завршну фазу. У овој старосној категорији има мање података него за друге групе, јер је проналажење здравих мозгова за скенирање било изазовније. Промене у мозгу су сличне раном старењу, али још израженије.

Др Мазли признаје да ју је највише изненадио податак колико се ове промене у мозгу и године „поклапају са многим важним прекретницама у нашим животима“ као што су пубертет, здравствени проблеми касније у животу, па чак и прилично велике друштвене промене у раним тридесетим, као што је родитељство.

Врло занимљива студија

Истраживачи нису одвојено посматрали мушкарце и жене, али ће додатно истражити питања као што је утицај менопаузе.

Данкан Астл, професор неуроинформатике на Универзитету у Кембриџу, наводи да су: „Многа неуроразвојна, ментална и неуролошка стања повезана начином на који је мозак умрежен. Заиста, разлике у можданом ожичењу предвиђају тешкоће са пажњом, језиком, памћењем и читавим низом различитих менталних промена.“

Професорка Тара Спајерс-Џоунс, директорка Центра за науку о мозгу на Универзитету у Единбургу, истиче да је ова студија врло занимљива управо зато што показује колико се наш мозак мења током живота.

Додаје и да се резултати „добро уклапају“ у наше разумевање старења мозга, али је упозорила да „неће сви искусити ове промене у умрежености мозга у потпуно истим годинама“.

Свакога дана на канал се додају нове епизоде популарних серија, па је део наслова доступан за гледање од прве до последње епизоде.

Само неки од наслова су серије Радио Милева, Сложна браћа, Комшије, Кожа, Пси лају ветар носи, Бањица, Цват липе на Балкану, Мирис кише на Балкану, Бела лађа, У клинчу, Сенке над Балканом, Santa Maria della Salute и многе друге.

Уколико већ нисте, запратите канал (https://www.youtube.com/@RTSSerije) и гледајте одмах ваше омиљене домаће серије.

„Ми смо у делу Агоре који су обновили Римљани. Изнад нас је античка Aгора. Легенда каже да је боравећи у овом крају, Александар Велики отишао у лов на брдо Пагос. После неког времена, уморио се и заспао испред храма богиње Немезис. Док је спавао, богиња му се указала у сну и саветовала да на том месту подигне град“, прича Дилек Ајдениз, туристички водич.

Централним делом Измира где је у античко време живео старогрчки песник Хомер, пролазе модерне саобраћајнице, а ту су и железничке станице.

У једној се налази воз који је оснивач Републике Турске, Мустафа Кемал Ататурк, користио на путовањима. Вагон у ком је био смештен и за данашње појмове је луксузан – осим дневног боравка, спаваће собе ту је и велика трпезарија и купатило, а са вагонског балкона Ататурк је поздрављао народ и држао говоре.

За сваког по нешто – од рибе до накита

Симбол Измира – Сат или Сахат кула – налази се поред мора, испред Градске куће. Године 1901. поводом 25. годишњице владавине турског султана Абдулхамида Другог кулу је осмислио француски архитекта родом из ових крајева, а сат је поклон султану од немачког цара Вилхелма Другог.

Недалеко је и Конак који је осмислио чувени Густав Ајфел. Незаобилазан је и трговачки део Измира – Кемералти базар. На тезгама има свега: од рибе до накита.

На Базару је и мноштво кафаница са одличном, правом турском кафом, али и део старих заната.

Мишленове звездице за укусне залогаје које прави Ајша из Новог Пазара 

Новинарску групу Јалчин Арачиолу учио је како се пустује вуна. У једном сокаку Базара, потпуно неочикивано наишли смо и на ресторан који се поноси Мишленовим звездицама, за екипу РТС-а посебно интересантан због власнице и главне куварице Ајше, која је добродошлицу пожелела на српском.

„Добро дошли, како сте? Ја 21. година како сам у Измиру. Мајка и бабо су у Новом Пазару рођени, дошли су 1958. Ја сам рођена у Турској, али још говоримо језик. Јело је мало наше, мало из Измира, егејско, турско. Пре две године сам добила Мишленову звездицу“, прича Ајша наглашавајући да је веома поносна на то.

Ајша каже да код ње на домаћу храну радо долазе сви, па и председник Турске, али тврди, корени и жеља да се види Нови Пазар вуку у земљу предака.

Лифтом до горњих делова града

У делу Измира доминантно је јеврејско становништво. Ту је живео трговац Несим Леви. Поклонио је суседима јавни лифт, бесплатан превоз до горњих делова града, одакле се пружа фантастичан поглед на град.

До лифта, стиже се малом Улицом Дарио Морено са прелепим, старим кућама и кафеима. Дарио Морено био је чувени измирски музичар, јеврејског порекла, вољен од свих становника Измира. И данас с носталгијом слушају његове песме.

Стижемо у село Ширинџе, које је Светска туристичка организација Уједињених нација прогласила за једно од туристички „најбољих у 2023“. Ово мало село са аутентичном атмосфером, налази се надомак Измира, па све већи број становника бира Ширинџе за мирне викенде далеко од града. Упркос посетама туриста, живот у селу тече као некада.

А Престоница маслина, артичока и вина је Урла. У овом месту многе познате личности из Турске имају викендице.

Шармантан градић познат је по одличном квалитету живота и опуштеном, егејском духу. И гледајући марину којом се шире мириси мора и рибе уз звуке локалних музичара, закључујемо да је не само Измир, него цео регион, како је рекао Виктор Иго – налик принцези са најлепшим шеширом.

Др Бранкица Тепавчевић, специјалиста пластичне, реконструктивне и естетске хирургије истиче да су хармонија и пропорција оно што доводи до пожељног или прихватљивог изгледа.

„Не бих се сложила да је савршенство увек лепо и нарочито у лицу имамо људе који по пропорцијама и нису тако лепи, али зраче неком добром енергијом па су нам јако лепи и позитивни“, наглашава др Тепавчевић.

Шта је природан изглед?

Савремени софтфери помажу естетским хирурзима да прикажу лице идеалних пропорција. Међутим, поставља се питање, да ли је лепота заиста у правилима и бројкама или у једноставности и природности сваког лица?

„Гледам по докторима који долазе на едукације код нас на клинику који причају о природном изгледу а сами не изгледају тако. Ја кажем: 'Шта је за вас данас природно', кажу: 'То је природно'. Па видите да имате три пута веће јагодице него што треба, два пута веће усне – ту нема ништа природно“, наводи др Тепавчевић.

Према њеним речима, шаблон није за естетику. „Естетика је једина ствар која треба да се бори против било ког шаблона и ми треба да гајимо ту индивидуалну лепоту, да смо ми лепи на свој сопствени начин, а не да личимо на овог или оног, нарочито не на јунака из цртаног филма“, објашњава докторка. 

Естетска хирургија може знатно подићи самопоуздање ако се ради у складу с природним цртама лица. Међутим, претеривање може довести до озбиљних последица, укључујући и психичке.

„Неретко долазе пацијенткиње које су са превише препарата рађене, са врло компликованим манифестацијама на лицу, у смислу отока, инфекција, гранулома који се решавају тешко и након тог решавања остају неки знаци у виду ожиљка. Када сте дошли да будете лепши, а добијете ожиљак то је онда врло трауматично“, наглашава др Тепавчевић и додаје да лекари не смеју да користе непроверене препарате, а да морају да буду искрени и савесни према пацијентима и ураде оно што је најбоље за њих.

Др Бранкица Тепавчевић истиче да се труди да подстиче пацијенте, нарочито млађе и тинејџере, да гаје своју индивидуалност, да раде на себи: „Није само спољашњи изглед важан него и оно изнутра што постоји, то вас чини личношћу“.

Идеализовани стандарди лепоте су свуда око нас, али права вредност се налази, пре свега, у аутентичности.