Слично је и са ловачким гулашом. Такмичења у њиховом спремању одржавају се широм Србије готово сваког месеца, а котлићи се крчкају и на гасу и на отвореној ватри.

Свака екипа има свој рецепт, тајни састојак или ритуал ког се строго држи. Ипак, свима је заједничко уверење да баш њихов гулаш заслужује награду. Када је освоје, знају да су били у праву, а када изостане, увек се нађе неко ко ће имати шта да каже о одлуци жирија.

Добро расположење и понека спортска, политичка или друштвена пошалица готово су неизоставни део сваког окупљања, а разлике у музичком укусу међу учесницима знатно су веће од оних гастрономских.

У Коцељеви, малој општини у западној Србији, у петак и суботу одржан је 17. Фестивал зимнице. Поред разноврсних производа које је изложило 250 излагача из земље и иностранства, другог дана фестивала одржано је и традиционално такмичење у припреми ловачког гулаша.

Већ годинама се са пријатељима организујем и пријављујем екипу. Иако никада нисмо били на победничком постољу, они који су имали прилику да пробају наш гулаш углавном су имали речи хвале и што је важније - још се нису отровали. Зато себи дајем за право да опишем како такмичење изгледа и шта је потребно да се за овај специјалитет тражи порција више.

Од раног јутра уз котлић

Све почиње доласком првих екипа у главну улицу, која је затворена за саобраћај и преуређена за потребе манифестације.

Оне из суседних земаља, пре свега Босне и Херцеговине и Хрватске, углавном стижу већ са првим зрацима сунца, док домаће долазе нешто касније, најчешће око осам сати. Наша екипа била је ноншалантна, па је стигла тек у 10.

Док смо постављали гасни горионик и котлић, од околних екипа увелико је допирао мирис дима, пропрженог лука и роштиља.

Улоге су унапред подељене, зна се ко припрема састојке и јело, ко иде у набавку свега онога што је заборављено или зафали, а ко је задужен за атмосферу.

Многи унапред исеку лук, шаргарепу, паштрнак и остало поврће. Ми, наравно, све припремамо на лицу места, што знатно успорава процес.

Када смо коначно завршили са сецкањем, убацили смо лук у 600 грама загрејане свињске масти, јер гулаш који се припрема на уљу није гулаш. Када лук омекша и добије златножуту боју, додају се шаргарепа и паштрнак. Након што се и они кратко пропрже, у котлић се ставља месо.

Месо дивље свиње, које добија сваки учесник, „појачали“ смо са још два килограма говедине. Да би се равномерно скувало, месо се мора исећи на приближно једнаке коцкице, а из њега треба издвојити тетиве и опне.

Тајни састојци и рецепт

Када кување почне, један члан остаје да меша котлић, а остали се наредних сат или два често изгубе да обиђу пријатеље и познанике међу осталим тимовима.

Искористио сам ту прилику да лутам од екипе до екипе, а то може да буде опасно јер се наздрављање углавном алкохолним пићима домаће радиности - подразумева.

После обиласка и повратка за свој котлић, неко са слабијим карактером могао би да буде мање концентрисан на кување. Ја, наравно, нисам имао тај проблем.

Понекад се зато стиче и утисак да су здравице једнако важан део такмичарске стратегије као и зачини.

После наизглед дугог мешања и крчкања долази део у којем се поступак припреме разликује од екипе до екипе. Ми смо додали љуту паприку и сок од куваног парадајза, па наставили да мешамо.

Када месо додатно омекша, почиње завршно дотеривање укуса и мириса. Тада свака екипа долази до изражаја, јер управо зачини и њихов међусобни однос могу да направе разлику.

Неко воли да гулаш „намирише“ великом количином различитог биља и печурака, неко га „залије“ црним вином, а ми смо нашем додали црну чоколаду, црно пиво и састојак који се не одаје.

Како се ближи крај кувања, котлићу се ритуално приближи још људи, а тако је било и овог пута. Више људи и пролазника око котлића, значи и већа потрошња „ватрене водице“. Зато ме је, на моје задовољство, обрадовала реченица: „Гаврило, иди по кајсију, нема је више, а људи су жедни“.

Тада ми је постало јасно да је најбоља ракија управо моја.

Ко је победио? Ионако смо имали најбољи гулаш

Уследио је и наилазак професионалних кувара који су дегустирали гулаше. Коментар на наш односио се на љутину, али нису захтеване измене, што је увек добар знак.

Када је угашен пламен и узорак однет жирију на оцењивање, могли смо и сами да пробамо шта смо скували чиме смо установили да је професионални кувар овога пута, делимично, био у праву.

Уз добру атмосферу око котлића, по обичају никог претерано није занимао одлазак на проглашење победника, па ни ове године не знамо ко је освојио награду. То, међутим, није променило наше уверење да је наш гулаш био међу најбољима.

Куваће се и следеће године, са истим рецептом, можда неким новим тајним састојком, сигурно мање наздрављања и амбицијом да се коначно освоји прво место.

Научници су до налаза дошли на основу разговора са осам припадника аутохтоне заједнице Сабаот – извиђачима задуженим за дивље животиње, водичима, старешинама и пензионисаним ренџером, који више од две деценије посматрају слонове у том региону.

Локални стручњаци навели су да слонови користе укупно 35 биљних врста и четири врсте земљишта или минерала. Истраживачи су утврдили да се чак 87 одсто тих природних ресурса користи и у традиционалној медицини локалног становништва.

Посебно је издвојено осам биљних врста за којима болесни слонови, како се чини, трагају због одређеног терапеутског дејства. Аутори студије наводе да је то до сада један од најснажнијих показатеља да би могло бити речи о намерном самолечењу.

„Имунизација“ за младунце

Посебну пажњу истраживача привукла су сведочења о понашању слоница према младунцима.

Локални посматрачи описали су како мајке жваћу одређено корење и лишће, а затим биљни материјал мешају са својим млеком и дају младунцима. Такав поступак описали су као „неку врсту имунизације“.

Забележено је и да слонови користе неколико биљака из рода Dombeya како би олакшали варење и омекшали измет, док младунцима дају другу биљку за подстицање апетита.

„Ови извештаји локалних стручњака из прве руке указују на то да слонови можда намерно трагају за лековитим биљкама, што указује на циљано, а не насумично трагање за храном“, наводе истраживачи.

Према њиховим речима, резултати указују на то да би афрички слонови могли да имају „разноврснији и сложенији репертоар лековитих средстава него што се до сада сматрало“.

Природна „апотека“ планине Елгон

Слонови са планине Елгон, вулканског масива на граници Кеније и Уганде, већ су познати по необичном понашању – кљовама копају по пећинама како би дошли до соли и глине богатих минералима.

Ново истраживање указује на то да њихова природна „апотека“ можда није ограничена само на пећине.

Коауторка студије Елодие Фрајман са Универзитета Браун истиче да резултати отварају и шире питање – шта све човечанство губи нестанком шума.

„На овој планети постоје организми који производе лековите супстанце и имају невероватне способности“, рекла је Фрајман за Би-Би-Си, описујући биљке као „фабрике лекова које постоје свуда око нас“.

Научници траже додатне доказе

Ипак, нису сви стручњаци подједнако уверени да налази доказују намерно лечење.

Приматолог са Универзитета у Нагасакију Мајкл Хафман, који није учествовао у истраживању, оценио је да је сведочење о начину на који слонице хране младунце веома интригантно, али да су потребни додатни докази како би се потврдило да младунцима заиста пружају посебно прилагођен медицински третман.

И аутори студије наглашавају да су досадашњи налази засновани на посматрању. Као наредне кораке наводе фармаколошка испитивања биљака и дугорочно праћење понашања слонова.

Истраживање се надовезује на све већи број студија о самолечењу животиња, области познатој као зоофармакогнозија. Слично понашање проучавано је код различитих врста, од шимпанзи и орангутана до пчела и мува.

„За нас је у сваком случају добитак да заштитимо ове шуме и сачувамо те природне апотеке, барем довољно дуго да можемо да откријемо нове природне производе који би нам једног дана могли спасити живот“, закључила је Фрајманова.

Поред необичних талената наших кандидата, у овој епизоди вам откривамо и који су то скривени хобији Јелене и Ивана.

Припремите се за изненађења и смех и покушајте да погодите – које све таленте поседују наши кандидати, а за које вештине нисте ни знали да постоје?

Шоу који води Данијела Димитровска већ првом епизодом освојио је срца публике и нашао се на трећем месту по гледаности свих ТВ садржаја у Србији.

Деценијама су овакве могућности остајале искључиво у домену теорије, делујући као нешто што је извучено директно из романа научне фантастике.

Неколико компанија сада увелико ради на изградњи практичних нуклеарних фузионих погонских мотора, при чему се већ достижу значајне прекретнице. Британски стартап „Пулсар фјужн“ планира да покрене демонстрациону мисију у свемиру до 2027. године, док амерички Универзитет Принстон и компанија „Хелисити спејс“ настављају сопствена истраживања на фузионим погонима.

Уколико се било који од ових напора покаже успешним, мисије широм Сунчевог система за роботе и људе могле би да буду доступне као никада до сада, претварајући човечанство у истинску свемирску врсту.
 
„Ако наставимо тренутном путањом, све што знамо о путовању у свемир промениће се у року од једне деценије", рекао је за Лајв сајенс Стефан Линтнер, извршни директор и суоснивач компаније „Хелисити спејс“.

Снага звезда у служби свемирских путовања

Нуклеарна фузија је процес у којем се два атома спајају како би формирали тежи атом, ослобађајући притом огромну енергију у облику светлости и топлоте.

Најпознатији тип фузије је процес који се одвија унутар Сунца на температурама до 15 милиона степени Целзијуса, где се атоми водоника спајају и формирају хелијум.

Ако би овај процес могао да се примени у свемиру, одједном бисмо имали идеално средство за покретање летелица. Што је још важније, у вакууму се не јављају исти проблеми са одржавањем супертопле плазме као на Земљи. Плазма се може испаљивати из летелице, пружајући стабилан потисак који може убрзати брод до огромних брзина у свемиру без трења.

„Фузиони погон је у неким аспектима тежи, а у неким лакши од производње енергије на Земљи", истакла је Бхувана Сринивасан, професорка аеронаутике на Универзитету у Вашингтону.

Фузиона летелица би овом методом могла да буде убрзана до хиљада километара у секунди, што је вишеструко брже од било које летелице у историји.

Ипак, постоје огромни изазови. Свемирски фузиони реактор мора бити довољно мали да стане у летелицу, што није нимало лак подвиг с обзиром на то да су земаљски фузиони реактори велики попут зграда.

Такође је потребан начин да се створи огромна топлота неопходна за фузију, као и моћни магнети који би спречили плазму да прогори зидове мотора.

Прва плазма и амбициозни планови

У марту је компанија „Пулсар фјужн“ демонстрирала „прву плазму" унутар нуклеарног фузионог мотора. Током теста, њихов мотор накратко је претворио гас криптон у плазму, показујући како компанија може да задржи плазму унутар свог издувног система уз помоћ електромагнетног поља.

„Тежак посао сада је у томе да се плазма загреје на температуре које су ближе фузији", објаснио је Ричард Динан, оснивач и извршни директор компаније.

Његов план је спајање хелијума-3 и деутеријума, те коришћење произведене енергије за стварање потиска. Динан тврди да би са овим погоном путовање до Марса могло да се преполови са садашњих девет месеци колико је потребно са конвенционалним хемијским погоном.

Сличан концепт развија и Самјуел Коен, професор физике на Универзитету Принстон. Његов тим је изградио прототип фузионог потисника у којем плазма достиже десет милиона степени Целзијуса. Коен напомиње да је то само почетак, јер је за праву фузију потребна температура од невероватних милијарду степени.

Технички изазови на путу ка дубоком свемиру

Нису сви научници потпуно уверени да ће нас фузиони погони тако брзо провести кроз Сунчев систем. Џон Слоу, који ради на сопственом дизајну фузионе ракете, упозорава на опрез због изузетно сложене физике која стоји иза ових процеса. Главни инжењерски проблеми остају стабилност плазме и минијатуризација читавог система.

Док се фузија бори са изазовима, други облици нуклеарног погона делују ближе реализацији. Насина агенција тренутно развија летелицу на нуклеарну фисију. План је да ова летелица крене ка Марсу до децембра 2028. године, где би носила три мала роботска хеликоптера за истраживање површине.

Међутим, фисиони погон никада неће моћи да парира брзинама које обећава фузија. Фисионе температуре су ограничене материјалима реактора, док фузиони системи магнетно задржавају плазму, омогућавајући далеко више температуре.

Уколико фузиони концепти постану стварност, могућности ће бити неограничене.

Елена Анкона, инжењерка динамике лета на Политехничком универзитету у Барију, израчунала је да би фузиони погон омогућио мисију до Седне, удаљене патуљасте планете иза Нептуна, за само десет година. Са традиционалним хемијским погоном, иста мисија би трајала три деценије.

Људска врста сада можда прави своје прве, мале кораке ка технологији која ће нам отворити пут ка звездама.

Свака промена температуре ваздуха од најмање два степена утиче на цео организам, пре свега на нервни и кардиоваскуларни систем, рекла је у Дневнику РТС-а Милијана Балевић, кардиолог Националног института „Дедиње“, наводећи да су могуће варијације притиска, вртоглавице, несвестице, малаксалост и смањена концентрација.

„Организам је адаптиран до одређеног степена и он се с тим без проблема избори. Зато нико не би требало да упадне у неку панику“, рекла је Балевић.

Промене највише сметају хроничним болесницима, који терапију треба да прилагођавају искључиво у договору са лекаром, рекла је докторка, уз напомену да се доза може смањити или повећати, „али прекидање не“.

У Институту „Дедиње“ у јулу и августу обављано је око 600 прегледа дневно, а сада их је од 750 до 900 и више.

Упозорила је да не би требало занемарити продужени бол у грудима који траје двадесетак и више минута, лупање срца дуже од пола сата, гушење, презнојавање, вртоглавицу и бол у левој руци који се шири у вилицу, и да се тада треба јавити хитној помоћи или најближој здравственој установи.

Пацијенти су све млађи, а од болести срца и крвних судова у Србији дневно умре најмање 130 људи.

„Лекар не може да буде крив ако ви не бринете о свом здрављу“, поручила је Балевић, саветујући контроле најмање два пута годишње, укључујући анализе масноћа и шећера, мерење притиска и ЕКГ.

Поводом Светског дана срца, у уторак ће бити организоване превентивне акције, а караван Министарства здравља са трибинама и превентивним прегледима наставља се сутра у Новој Вароши, Прибоју и Пријепољу.

Дилан Дог је успео да преживи све те промене и даље је, четрдесет година касније, други најпродаванији Бонелијев стрип у Италији, одмах иза дуговечног Текса Вилера. Од једног стрипа временом је настао читав универзум, филмови, друштвене игре, колекционарске карте, видео-игре, а последњих неколико година ради се и на телевизијској серији.

Детектив који није личио на детектива

Тицијано Склави, аутор Дилана Дога, хтео је да уведе хорор у италијански популарни стрип, али и да кроз њега прича о стварним проблемима. Одрастао је уз Едгара Алана Поа, научну фантастику, хорор филмове, класичну музику и енигматику, а неке идеје које ће касније обележити Дилана Дога раније је испробавао у другим Бонелијевим серијалима, међу којима су Мистер Но и Кери трапер.

Главни јунак живи у Лондону. Некада је радио у Скотланд Јарду, а онда је постао приватни детектив специјализован за паранормалне случајеве. Име му је спој два књижевна извора: велшког песника Дилана Томаса и романа Дог, син од... америчког писца Микија Спилејна. Његов изглед осмислио је цртач Клаудио Вила, инспирисан британским глумцем Рупертом Еверетом.

Занимљиво је да ће баш Еверет неколико година касније играти главну улогу у филму О смрти љубави (Dellamorte dellamore), снимљеном према роману Тицијана Склавија. Главни јунак тог филма, Франческо Деламорте, чувар је гробља који живи повучено од света, и изгледом и карактером подсећа на Дилана Дога; сам Склави је касније рекао да је Деламорте заправо био нека врста прототипа за Дилана.

Но права новина није била само у изгледу. Дилан Дог је био супротност класичном детективу: није циничан ни разочаран човек који све гледа са дистанце, већ емпатичан, љубазан, помало неспретан, често без пара и склон да се заљубљује на први поглед. Не пије, не пуши, вегетаријанац је, и оно најбитније, особу коју истражује не сматра аутоматски кривом. Тиме је Склави заправо окренуо наглавачке један од најпознатијих стереотипа ноар и хард-боилед књижевности.

Уз њега су и препознатљиви сапутници: Гручо, помоћник и двојник америчког комичара Груча Маркса, који сваку ситуацију дочекује шалом, и инспектор Блок, полицајац Скотланд Јарда који представља много традиционалнији део тог света. Њихове реплике одавно су део идентитета серијала: Дилан узвикује „Јуда плесачу", док Блок скоро увек наглашава колико је удаљен од савременог света реченицом „То нисам радио од...".

Ромеро, Карпентер и хорор који говори о стварности

Већ први број, Зора живих мртваца, јасно је показивао одакле долазе инспирације: наслов и атмосфера били су директна посвета Џорџу Ромеру и његовом филму Ноћ живих мртваца. Склави је био велики љубитељ хорора, а инспирисали су га и Џон Карпентер, Сем Рејми и Дејвид Кроненберг. Али стрип није само преписивао њихове филмове: цитирао их је, мењао, мешао са популарном културом и користио као полазну тачку за сасвим другачије приче.

За Склавија хорор никад није био само начин да се читалац уплаши, већ средство да се говори о стварности. Чудовишта, зомбији, духови и уклете куће постајали су метафоре за усамљеност, страх, маргинализацију, насиље, љубав. Зато неке од најпознатијих прича из серијала и нису нужно најстрашније: у Сећањима невидљивог прича почиње низом убистава проститутки на периферији Лондона, а на крају се претвара у причу о љубави и усамљености; Џони Фрик говори о пријатељству Дилана Дога и глувонемог тинејџера. Хорор је ту често само површина, а испод ње се крију приче о људима.

Успех који се ширио усменим путем

Када се Дилан Дог појавио, није било друштвених мрежа, Јутјуба ни алгоритама који би нешто учинили виралним за пар сати. Успех се ширио углавном од уста до уста. Директор издавачке куће Серђо Бонели Едиторе, Микеле Мазијеро, каже да је појављивање Дилана Дога било прави потрес за италијански серијски стрип. По његовим речима, Склави је успео да популарним учини „антијунака са хиљаду идиосинкразија и нијанси губитника", у коме је читава једна генерација крајем осамдесетих пронашла некога с ким је могла да се идентификује.

Оно што је овај стрип додатно издвајало од осталих из тог периода јесте однос према женским ликовима: нису биле пука декорација, већ су Моргана, Марина Кимбол и Бри Данијелс биле међу најважнијим ликовима читавог серијала. Баш то је помогло да стрип привуче врло разнолику публику: љубитеље хорора и филма, оне који су тражили љубавне приче, али и оне којима су биле довољне Гручове шале.

Првих 100 бројева и стварање мита

Тицијано Склави је био главни сценариста првих сто бројева, али није радио сам. Уз њега су писали Клаудио Кјароти, Луиђи Мињако и Ђузепе Ферандино, док су цртачи попут Корада Роија, Ђампијера Казертана и Клаудија Виле, заједно са Анђелом Станом, обликовали визуелни идентитет који је постао препознатљив широм Италије.

Баш из тог периода потиче и један од највећих митова везаних за серијал „првих сто бројева". Највернији читаоци често сматрају да је то било златно доба Дилана Дога. Садашња уредница Барбара Баралди каже да је тај период постао готово посебан феномен унутар заједнице обожавалаца: „У заједници Дилана Дога 'првих сто бројева' су стална тема, готово су постали нека врста заједничке интерне шале или општепознатог феномена пре интернета."

Четири уредника за четири деценије

Барбара Баралди је уредница серијала од 2023. и тек је четврта особа у историји стрипа која је имала ту улогу. Њен дан почиње избором прича: сценаристи јој прво шаљу такозване синопсисе, кратке приказе приче са почетком, разрадом и крајем. „У мом идеалном свету имају три реда", каже она, мада у стварности знају да буду и по шест страница.

Предлога има много, јер је „Бонели“ једна од ретких издавачких кућа на свету где сценаристи могу да живе од рада на серијалима, па је сарадња на једном од њихових најпознатијих наслова веома тражена. Кад се синопсис прихвати, креће дуг процес: пише се сценарио, бира цртач, прати реализација целог албума, који у случају Дилана Дога броји 94 табле.

Од одобрења приче до њеног појављивања на киоску обично прође око годину дана, мада понекад треба реаговати брже, нарочито ако се прича ослања на нешто актуелно што би за годину дана могло да изгуби на значају. Насловне стране морају бити готове око три месеца раније, јер се унапред најављују читаоцима кроз часопис Привју.

Поред редовне месечне серије, ту су и посебна издања: годишњи Специјал Дилана Дога и Color Festa, који излази четири пута годишње и доноси експерименталније приче у боји.

Како се данас чува лик који је постао икона

Баралди је и сама ауторка сценарија: са Диланом Догом сарађује од 2012, мада јој откако је постала уредница остаје много мање времена за сопствене приче. „Од понедељка до петка мој посао је потпуно посвећен раду других, а своје сценарије пишем викендом. То је мисија са пуним радним временом, седам дана у недељи", каже.

Један од највећих изазова је како мењати лик који је већ икона, а да не изгуби оно због чега га читаоци воле. Пре Баралди, серијал је десет година водио Роберто Рекиони, који је увео нове противнике, неке старе ликове гурнуо у други план и почео да развија приче које се протежу кроз више бројева. Део публике је то прихватио, али највернијим читаоцима је то теже пало.

Баралди је кренула другим путем, вратила је нешто од атмосфере Склавиових прича, али без потпуног ослањања на носталгију, и од аутора тражи да не користе стално исте, старе ликове, него да смишљају нове. Циљ јој је, каже, да избегне „јефтин фан сервис". Истовремено покушава да лик приближи савременом тренутку: један од примера је трилогија посвећена вештачкој интелигенцији, која се бави њеним могућностима, али и ризицима.

Од хорор филмова до интернет митологије

Некада су сценаристи идеје најчешће црпели из нових хорор филмова, а данас имају много шири избор: филмови, серије, романи, интернет, друштвене мреже, creepypasta приче, феномени попут "backrooms" могу подједнако постати извор инспирације.

За Баралди је та количина садржаја и изазов и предност: „То је благослов", каже, додајући да сценаристи данас могу да гледају и читају више него икад, а њихова „стална едукација" подразумева одлазак у биоскоп, праћење серија, читање новина и романа разних жанрова.

Ипак, постоји граница коју не треба прећи: инспирација не сме да постане копирање. Дилан Дог је од првог броја био пун цитата, али Склаvи је познате мотиве увек користио да их преокрене и да им да ново значење. У специјалном издању Кућа изгубљених људи, рецимо, кућа која на први поглед изгледа као уклето место на крају се испостави као једино здраво место у читавом полуделом селу.

То је принцип „покажи, не објашњавај": емоцију или идеју не треба изговорити, него показати кроз слике и ситуације, а управо то, сматра Баралди, раде најбоље хорор приче. Џорџ Ромеро је, на пример, тржни центар користио као метафору потрошачког друштва, а и савремени хорор често говори о насиљу, моћи, усамљености и друштвеним страховима, иако наизглед прича о чудовиштима, духовима или непознатим световима.

Четрдесет година касније

Када се 26. септембра 1986. појавио на италијанским киосцима, Дилан Дог је био детектив у црвеној кошуљи и црној јакни који пролази кроз гробље пуно живих мртваца. Данас свет стрипа изгледа потпуно другачије, киосци су нестали са многих улица, тржиште је мање, публика расута на хиљаду различитих садржаја, а стрип се бори за пажњу са филмовима, серијама, видео-играма и друштвеним мрежама.

Али Дилан Дог је и даље ту. Можда баш зато што његова највећа снага никада није била само у томе да уплаши читаоца. Он се плаши, заљубљује, греши, остаје без пара, везан је за људе и животиње и покушава да разуме чак и оне против којих треба да се бори. У свету пуном чудовишта, он је остао, пре свега, човек. И можда је баш то разлог зашто, четири деценије касније, и даље проналази нове читаоце.

„У задњих 15 година доста је урађено на том плану, поготово на подручју Таре, где је изузетно много стаза маркирано. Ми смо искористили исто неке бенефите које нам је Планинарски савез Србије дао, да маркирамо стазе. Тако да и европски пут пешачки пролази кроз нашу територију. И управо се ради и на његовој маркацији“, наводи Горан Черњански из планинарско-природњачког друштва „Маљен“ Пожега.

Богатство флоре и фауне Србије привлачно је и за научна истраживања, поготово за орнитологе. У Србији је забележано око 380 врста птица.

„Србија је јединствена по колонији белоглавих супова, највећој колонији на Балкану, која је значајна и по томе што, у ствари, птице које су у суседним земљама, такође се ослањају на нашу колонију. Нажалост, било где да одем на тај палнински терен постоје те дивље депоније и буквално људи просипају смеће и на своја имања“, напомиње Брано Рудић из еколошког друштва „Чувари природе“ Пожега.

Брига о природном богатству и чување животних ресурса није само у надлежности државних органа, већ зависи од одговорности сваког појединца.

У планину увек треба кренути пуног резервоара, уз адекватну одећу и обућу, са ранцем у којем треба да буду храна, вода и комплет прве помоћи.

„Упаљач, свећу, астрофолију, основни комплет завоја, газу која увек иде прва на рану, која је стерилна. Фластере, пар неких таблета које могу баш тај дан да нам зафале. И да информишемо нашу родбину о томе где ћемо ми ићи, на коју планину. Да имамо исправан телефон са батеријом која је пуна“, саветује Андрија Тошић, спасилац Горске службе спасавања Србије.

У случају опасности и када нема мреже, спасиоци кажу да је увек доступан број 112. На срећу такве ситуације нису честе, али превенција је битна да би се на миру уживало у лепоти планина.

Ни сама Милица у првом тренутку као да није могла да поверује шта се управо догодило.

„Шта се ово догодило, Милице?“, упитао ју је Јован Мемедовић након победе. „Још увек не знам, али се осећам боље него пре ове игре“, одговорила је Милица.

„Дошла сам на поправни“

Подсећања ради, публика Потере Милицу Марковић веома добро познаје. У осмом месецу трудноће је са саиграчем победила Трагача и освојила 350.000 динара, а потом смо је гледали и у специјалном новогодишњем издању квиза на месту Трагача.

Ту прилику искористила је и да отворено говори о искуству са постпорођајном депресијом и подигне свест о значају менталног здравља.

Ни Суперпотера јој, међутим, није била непозната. Милица је учествовала још у првој сезони квиза, али тада није добро прошла. Зато је, говорећи у новој епизоди о својим претходним искуствима и повратку у Суперпотеру, кратко поручила: „Дошла сам на поправни.“

Тешко да је „поправни“ могао да прође боље. Вратила се и урадила оно што пре ње није успео ниједан такмичар. Победила је свих пет Трагача.

После историјске победе показала је и своју навијачку страну. Заједно са Трагачем Миланом Буквићем запевала је навијачку песму, будући да обоје навијају за Партизан, настављајући тако шалу на рачун навијачких опредељења која је почела још током игре.

На наплату је стигло и обећање дато пре борбе са Трагачима. Милица је најавила да ће, уколико победи, нешто изрецитовати на шпанском језику. Када ју је Мемедовић, сада већ богатију за 1.600.000 динара, подсетио на обећање, у шали је одговорила: „Тад сам била сиромашна.“

Ипак, обећање је одржала и велику победу заокружила стиховима на шпанском језику.

Док ће ова епизода остати упамћена пре свега по Миличином резултату за историју Суперпотере, своје знање и срећу против Трагача опробала су још тројица такмичара. Ненад Лучић, дипломирани економиста у пензији, одлучио се за борбу против три Трагача за 300.000 динара, али су га грешке током игре деконцентрисале и није успео да стигне до победе.

Виктор Шкорић, наставник српског језика у основној школи, прихватио је понуду од чак милион динара и суочио се са четворо Трагача. Добро је започео другу игру, али га је једно питање избацило из ритма, након чега није успео да поврати предност.

Против четворо Трагача играо је и економиста Милош Спасовић, за 660.000 динара. Након низа питања на која није знао одговор, предност је прешла на страну Трагача, па је и његов покушај завршен без освојеног износа.

„Четрдесетпето издање, ако рачунамо од 2024. када смо стартовали у Требињу, са много мањим амбицијама, морам да признам, од овог у шта се изродило, када је Европски фестивал уметности у питању", наводи Марија Викторија Живановић.

„Мени је част да у име Одбора за дијаспору будем данас домаћин, јер ово је први пут у историји Скупштине да се скупштина отвори за наше писце, за наше најпознатије личности из културе, уметности", истиче Драган Станојевић, председник Одбора за дијаспору.

Овогодишње издање фестивала представља више од 150 уметника из 20 земаља.

„Данас је Београд центар европског да кажем уметништва, европске уметности, европске поезије, и то нам је заиста велика част", наглашава Светлана Матић.

Целодневни програм обухвата књижевност, музику, филм и ликовну уметност. У РТС Клубу организовано је читање поезије и прозе, изложба слика и икона, музички програм, глумачки перформанс и додела признања учесницима.

У организацију Европа Дона Србија одржава се осми пут и у нашој земљи. И трка је окупила велики број учесника различитих генерација, али и Шетња солидарности.

„Морам да кажем да сам ја једна од оних која је имала операцију, на срећу је било бенигно, али да имам око себе велики број другарица и жена које се тренутно боре са раком дојке. Имамо и случај да једна другарица није више са нама. Тако да, пуна подршка за све ове жене. Прегледајте се жене!“, наглашава Александра, учесница трке.

„Радим скоро 20 година радим са женама оболелим од рака дојке и са великим задовољством сам дошла овде да учествујем, и подржим. И да постанемо видљиви, да скренемо пажњу на важност превентивних прегледа", истиче Злата, учесница трке.

„Превенција, превенција и само превенција! Подршка. Да не треба да се плашимо, да је ово један добар и сигуран пут да будемо дуже са најближима“, наглашава Александра.

И јесу били проглашени и победници. Али ко је први прошао кроз циљ, и за које време је истрчао круг око Аде, то је било мање важно од подршке женама које воде најтеже битке.

„У целој нашој заједници да покаже мало више емпатије према онима који су већ оболели од карцинома дојке. Да им се пружи подршка у њиховим корацима у лечењу. Када се болест открије довољно рано, она је излечива“, напомиње др Мирјана Бранковић Магић, председница Европа Дона Србија – Српски форум за борбу против рака.

А да би борба против најтежих болести била извеснија, од првог октобра, пацијенткињама које имају метастастки рак дојке HER 2 позитивног и слабо позитивног статуса биће доступна најсавременија терапија о трошку државе. Иновативни лекови стижу и за оболеле од других карцинома.

На слици „Dog Painting 17“ Стенли је приказан како спава склупчан на јастуку. Према речима Тесе Лорд, директорке одељења за послератну и савремену уметност у Кристију, реч је о изузетно ретком делу.

„Ово је невероватно узбудљива слика за нас. Реткост овог дела је заиста изванредна“, рекла је Лорд.

Стенли, назван по чувеном комичару Стену Лорелу, стигао је код Хокнија 1987. године, а нешто касније придружио му се и повученији Баги. Иако су пријатељи у почетку били изненађени што је уметник, који је често путовао, уопште узео псе, убрзо су видели колико су му постали важни.

Јазавичари су били део свакодневице у његовој кући у Холивуду, где су често долазили гости. Хокни се, према сведочењима његових пријатеља, није превише оптерећивао њиховом дресуром, па су њихове несташлуке понекад памтили и његови гости.

Серија посвећена псима настала је у периоду када је Хокни пролазио кроз тешке губитке. Изгубио је неколико блиских пријатеља, међу њима и Хенрија Гелдзалера, који је преминуо од рака панкреаса.

Уметник је тада говорио о потреби да наслика нешто што представља чисту љубав. Према тумачењу Тесе Лорд, управо су му пси и рад на овим сликама пружили својеврсну катарзу.

„Dog Painting 17“ биће понуђена на аукцији 14. октобра, током недеље уметности „Фриз“ у Лондону. Пре тога, од 8. октобра, биће изложена у просторијама Кристија, где ће посетиоци моћи бесплатно да је погледају.

Један од најновијих примера је „Диор“, који је средином септембра отворио ресторан у центру Милана, у сарадњи са Енриком Бартолинијем, куваром са три Мишленове звездице.

Ресторан је замишљен као место у које се долази током читавог дана, од доручка до вечере. На вечерњем менију је петнаестак јела, међу којима и једно од познатијих Бартолинијевих: рижото са горгонзолом и цвеклом.

Дегустациони мени од пет тањира кошта 150 евра, док је понуда за ручак једноставнија и укључује салате и сендвиче.

„Диор“, међутим, није први који је спојио моду и гастрономију.

„Гучи“ је још раније отворио своје Остерије, међу којима је и ресторан у Фиренци, у сарадњи са славним „шефом” Масимом Ботуром.

„Булгари“ од 2017. године сарађује са троструким Мишленовим куваром Ником Ромитом, а његови ресторани данас постоје у више светских градова, међу њима у Милану, Риму, Паризу, Токију и Дубаију.

„Фенди“ је у Милану ушао у гастрономију кроз сарадњу са рестораном Лангостериjа, док је „Прада“ купила историјску миланску посластичарницу Маркизи. Група LVMH, власник брендова као што су Луј Витон и Диор, преузела је такође једну од познатих миланских посластичарница, Кова.

„Луј Витон“ последњих година развија читав гастрономски свет око свог бренда. У Милану је, у сарадњи са породицом Ћереа, власницима ресторана Да Виторио, отворен пројекат у палати Таверна који укључује ресторан и кафић, у самом центру града.

Зашто се модне куће одлучују на гастрономију

Један од одговора налази се у томе што се променио начин на који се доживљава луксуз. Производ је и даље важан, али све већу вредност има и оно што му претходи и оно што га прати: амбијент, услуга, атмосфера и искуство.

„Брендови покушавају да оду даље од физичког производа и око њега изграде искуство којим могу да испричају своје вредности, естетику и историју. Храна је постала један од начина да то ураде“, каже Виториа Веронези, директорка мастер програма Fashion Experience and Design на Универзитету Бокони у Милану.

У таквом концепту ресторан није издвојени бизнис, већ део идентитета модне куће. Ентеријер, тањири, униформе особља, начин сервирања, амбалажа, па чак и лого на пени капућина, све је осмишљено тако да припада истом визуелном свету.

У кафићу „Луј Витона“ у миланској улици Монтенаполеоне, на пример, тањири носе мотиве и лого бренда, који се појављује и на капучину и колачима.

Цене су, наравно, у складу са адресом и брендом: појединачни колач кошта 18 евра, а кроасан четири.

За модне куће овакви простори имају и другачију функцију. У њихов свет могу да уђу и људи који можда неће купити торбу или хаљину из најскупље колекције. Али није реч само о привлачењу нових купаца.

Ресторани и кафићи често су намењени и постојећој клијентели, због чега се налазе у оквиру продавница, у њиховој непосредној близини или на најпрестижнијим градским адресама.

Постоји, наравно, и пословни разлог. Гастрономија доноси додатни приход, а луксузним кућама омогућава да део пословања развијају независно од сезонске продаје одеће и аксесоара. Истовремено, купац у простору бренда проводи више времена.

Зато се ресторан може посматрати и као својеврсни наставак (flagship) продавнице само са другачијим разлогом за долазак. Мода, дизајн, уметност, гастрономија и култура налазе се на истом месту.

Друштвене мреже додатно подстичу тај модел. Атрактивно јело, препознатљив лого или упечатљив ентеријер лако постају фотографије и видео-снимци које гости сами објављују. Ресторан тако добија и улогу маркетиншког канала.

На менију нема екстраваганције

Занимљиво је, међутим, да гастрономија у овим ресторанима често није посебно експериментална. Напротив, на менијима се могу наћи позната и традиционална јела, само припремљена од врхунских састојака.

Енрико Бартолини у свом ресторану са три Мишленове звездице експериментише са укусима и сложеним јелима. У ресторану који је отворио са „Диором“, међутим, налазе се и класици попут шпагета качо е пепе и бранцина на пари са поврћем.

Сличан приступ има и Нико Ромито у ресторанима 'Булгари'. На менију су, између осталог, пармиђана и паста са парадајзом, јела која су једноставнија, позната гостима и која могу да се једу без посебне церемоније.

„Ко посећује ресторане модних брендова тражи лепоту, пажљиву услугу и пријатно искуство, али углавном преферира сигурнију кухињу, мање усмерену на експериментисање“, наводи новинарка специјализована за гастрономију и хотелијерство Ана Прандони.

За куваре сарадња са модним кућама такође има своје предности. Бренд може да обезбеди простор, ентеријер, посуђе и комплетан визуелни идентитет, као и улагања која би класичном ресторану било много теже да сам финансира. Кувар, с друге стране, добија приступ новој публици и међународној видљивости.

Од Милана до Токија – гастрономија луксузних брендова осваја свет

Овај спој се зато шири далеко изван Италије. „Луј Витон“ има ресторане и кафиће у Паризу, Дохи, Бангкоку, Осаки и другим градовима.

„Тифан“ има свој Блу бокс кафе (Blue Box Café) у Њујорку. „Гучи“ Остерија постоји у Фиренци, Беверли Хилсу, Токију и Сеулу. „Диор“ је гастрономски концепт развио и у свом историјском седишту у Паризу, где је ресторан Monsieur Dior поверио кувару Жану Имберу.

Посебно важно тржиште постала је Азија, где се последњих година отвара све више ресторана повезаних са великим луксузним брендовима.

Италија је, наравно, природно место за овај спој. А Милано, као једна од светских престоница моде, у томе има посебно место.

„Армани“ већ годинама има свој кафић и ресторан у граду, где је бренд присутан у детаљима, од папирних убруса до чоколадице која се служи уз кафу.

Модне куће тако постепено шире простор у којем комуницирају са својим клијентима. Уместо да се сусрет заврши куповином, он може да се настави уз кафу, ручак или вечеру.

Луксуз се на тај начин све мање везује само за оно што купујемо, а све више за места на којима боравимо и искуства која памтимо.

А ако је некада модна ревија била начин да бренд покаже своју нову колекцију, данас се део те приче може одвијати и за столом, уз тањир, чашу вина или шољицу кафе.

Дубоко религиозни католик Бекл је ушао у нацистичку партију, али остао добровољни аутсајдер. Јевреј Јозефсон је побегао за Швајцарску, али су нацисти убили све остале чланове породице.

Те две биографије укрштају се на овој изложби преко формалних карактеристика, верности фигури у доба апстракције.

„Многи сликари су се после катастрофе Првог светског рата дистанцирали од експресионизма и постали реалисти. У реализму су видели структуру и ред после хаоса. Бекл је остао експресиониста. После Првог рата није прихватио реализам, после Другог није отишао у апстракцију”, објашњава Ханс-Петер Виплингер, директор Леополдовог музеја.

„Са површине Јозефсонових бронзаних фигура се прецизно ишчитава радни процес. Види се како напредује, набацује нови материјал у гипсане моделе, лепи га као кашу да добије екстра-волумен. Препознају се отисци руку и секире. Површине су грубе, јер му циљ није била глаткост коже, већ снага људске фигуре у простору”, наводи кустос и аутор каталога Урлих Мајнхерц.

Бекл и Јозефсон су се срели у сектору експресивног, и то кад је већ био напуштен. Мислило се, ако се ствари виде без дисторзије, више нико неће ићи у рат.

Било је то дирљиво сујеверје генерација између два рата, што су овај сликар и вајар знали. Или можда два вајара?

„Бекл слика скулптурално, акумулира материјал, наноси боју директно из тубе, слаже слојеве од три сантиметра да добије пластичну форму. Радни процес је интензиван и дивљи код обојице. То им је заједничко, тродимензионална фигура са кожом као вулканским пејзажем. Њихове душе се разумеју”, истиче Виплингер.
Ако свака изложба има политичку димензију, овде је то помирење у ниском кључу. Бекл није био нациста, али је с њима ушао у низ компромиса да би га оставили на миру. Јеврејски син Јозефсон је тешко платио године рата.

Сада су овде један поред другог, сведоци хуманистичког милосрђа и одлучности једног друштва да иде даље.

"Данас сам организовао коктел за све запослене. Захвалио сам тим дивним људима на огромној подршци и помоћи, јер без њих не бисмо могли ништа да постигнемо", навео је Вучић у објави на Инстаграму.

Додао је да се уз понеку сузу радују изазовима који их очекују у будућности.

"П.С. Морао сам бар на неколико тренутака да покажем колико сам смотан и неспретан за било какву врсту плеса", написао је Вучић уз видео снимак са коктела на коме је плесао са запосленима.

Вучић је својим сарадницима захвалио на истрајности.

"Хвала вам на томе што сте истрајавали и у тренуцима када су се догађале ствари које вам се не допадају. Ја сам несумњиво грешио, сваки нормалан човек то ради свакога дана. И хвала вам бескрајно на свему, 10 година живота није мали период", поручио је Вучић.

Међутим, након менопаузе, када се залиха јајних ћелија смањи и производња хормона опадне, јајници се често посматрају као празне и неактивне вреће.

„Претпоставила сам да само стоје тамо потпуно инертни", каже Данканова, репродуктивна биолошкиња са Универзитета Нортвестерн, која је посматрала јајнике у постменопаузи само као део ширег пројекта мапирања процеса ћелијског старења у телу.

Уместо тога, Данканова је открила да старији јајници нису ни близу стагнације. Анализирајући протеински састав јајника жена у постменопаузи старости између 50 и 75 година, њен тим је открио да се молекуларни потписи значајно разликују кроз деценије.

Најстарији јајник на молекуларном нивоу уопште није личио на орган жене у шездесетим или седамдесетим годинама, што је био налаз који ју је потпуно шокирао. Како је објаснила Данканова, очигледно је да се у том органу и даље нешто важно дешава.

Нова улога у очувању здравља жена

Нови талас открића приморава истраживаче да престану да посматрају јајник искључиво као фабрику јајних ћелија са роком трајања, већ као орган који утиче на опште здравље жене и обликује путању старења дуго након што репродуктивне године прођу.

Оно што научници тек почињу да разумеју јесте да ли су те промене након менопаузе штетне, заштитне или представљају неку комбинацију та два фактора која се мења током времена. 

Ово није први пут да је улога јајника у одржавању здравља потцењена. Деценијама су хирурзи уклањали здраве органе током хистеректомија, сматрајући да они не раде ништа корисно осим што представљају ризик за развој рака.

Ипак, пре двадесет година почели су да се гомилају докази који показују да уклањање здравих јајника заправо штети целокупном здрављу жене, повећавајући ризик од деменције, кардиоваскуларних болести и преране смрти.

Пошто је јајник историјски схватан претежно као репродуктивни орган, истраживања су углавном игнорисала шта би могло да се дешава када те функције опадну.

„Ми чак не знамо много ни о томе шта јајник пре менопаузе ради ван саме плодности", навела је Џенифер Гарисон, стручњакиња за старење јајника и оснивачица једне биотехнолошке компаније за женско здравље. Додаје и да се после менопаузе обим нашег знања о јајницима своди на чињеницу да су они напросто важни.

Хормонска активност и функција мозга

Биолози већ деценијама знају да јајници и након менопаузе настављају да производе хормоне, укључујући тестостерон и мале количине естрогена. Расправе о клиничком значају тих хормона и даље трају, а хормони су само део једног сложеног сигналног система у телу.

Генерално је познато да хормони које јајник производи у постменопаузи помажу у одржавању либида, костију и мишића, иако остаје нејасно у којој мери мале количине које производи старији јајник доприносе тим ефектима.

Недавна истраживања мозга која је спровела Полин Маки са Универзитета Илиноиса у Чикагу показују да чак и ниски нивои естрогена који циркулишу након менопаузе могу бити од великог значаја.

Жене са вишим нивоима имале су боље функционисање меморијских кола при обављању задатака памћења. Одакле тачно долази тај естроген и колико му доприноси сам јајник, још увек није сасвим јасно.

Значај преостале производње хормона може временом опадати, али то не значи да је јајник постао неважан. Волтер Рока, професор епидемиологије и неурологије на Мејо клиници, нагласио је да је убеђен да уклањање јајника чак и након менопаузе није препоручљиво, осим у случајевима када код жена постоји повећан ризик од рака јајника. Колико дуго та важност опстаје након менопаузе остаје отворено питање.

Имунолошка трансформација органа

Истраживања која је водила Франческа Данкан нуде објашњење зашто се значај јајника може мењати са годинама. Тим је открио да обрасци протеина у старијим јајницима сугеришу да тај орган постаје склонији упалним процесима. Како би боље разумели шта покреће те промене, истраживачи су детаљније анализирали јајнике код мишева у различитим фазама старења.Тим је упоредио јајнике двомесечних мишева, репродуктивно старих мишева од 18 месеци и оних у пострепродуктивној фази од 24 месеца. Резултати објављени у часопису Molecular Human Reproduction показали су да су гени повезани са упалама и имунолошком активношћу временом постали далеко активнији.

Број имунолошких ћелија у јајнику се такође значајно повећао, што указује на то да орган развија потпуно нови идентитет заснован на имунолошким функцијама.

„Мислимо да многе од тих промена могу учинити јајник склонијим болестима повезаним са старењем попут рака јајника", објаснила је Биргит Шилинг, истраживачица старења на Бак институту за истраживање старења.

Дејвид Пепин, репродуктивни биолог из Опште болнице у Масачусетсу, истражује могућност да се јајник реорганизује како би сачувао производњу хормона након нестанка фоликула. У прелиминарном раду на животињама, његов тим је открио да друге ћелије у јајнику преузимају задатак производње хормона.

Како је објаснио Пепин, ми још увек јако мало знамо о томе како други хормони јајника утичу на здравље, али је једно сигурно – јајник након менопаузе дефинитивно није мртав орган.

„Драги пријатељи, прво што бих желео да вам кажем је нешто сасвим једноставно. Хвала Богу, хвала вама. Хвала вам на храбрости, хвала на вашем присуству, хвала на вашој вери. Ви сте свеци Француске“, поручио је папа присутнима на француском језику.

Свечано бдење обухватило је разговор са папом, позоришну представу, концерт савремене хришћанске музике, као и изложбу „Света Христова туника“, реликвије која се чува у Аржантeју.

Папин долазак у Париз претходно је био обележен великим бројем људи на улицама. Према наводима „Фигароа“, око 300.000 људи дочекало га је док је пролазио папамобилом кроз центар француске престонице.

Лав XIV данас наставља посету Паризу, где су током дана предвиђени обиласци и сусрети, као и велика миса на Тргу Конкорд и Јелисејским пољима. Очекује се око 600.000 верника.

Крајем дана папа ће отпутовати у Лурд, где ће одржати молитву у пећини Масабијел.

Због велике мисе у Паризу биће затворено десетак станица метроа. Како је најављено, миси ће присуствовати и бројне политичке личности и кандидати за председничке изборе 2027. године, међу којима Марин ле Пен, Габријел Атал и Едуар Филип, док француски председник Емануел Макрон неће бити присутан, наводи „Фигаро“.

Заједничко им је то што, свака на свој начин, користе могућности конзоле и нуде различита искуства: од истраживања огромних светова са импресивном графиком и тактичких борби до решавања загонетки и прича у којима су у првом плану породица, одрастање, избори и последице.

На издвојеној листи магазина IGN налазе се наслови који су обележили последње године на PlayStation 5 конзоли.

1. Elden Ring

Elden Ring је представљен као одлична полазна тачка за играче који желе да упознају Souls жанр. Увод у игру је поједностављен, а играчима је понуђена велика слобода у избору начина на који ће играти.

Отворени свет додатно смањује могућност да се играч дуго заглави на једном тешком противнику. Уместо тога, могуће је истраживати огроман простор и вратити се касније на изазов који је тренутно превише тежак.

Ипак, игра и даље нуди моћне противнике, огромне мапе и интригантне ликове који се сусрећу током истраживања. Додатно проширење Shadow of the Erdtree доноси нове тајне, благо, изузетно захтевне шефове и чудовишта.

2. Baldur’s Gate 3

Baldur’s Gate 3 је велики RPG наслов амбициозног обима, ослоњен на традицију старијих игара овог жанра. У средишту је епска прича са упечатљивим ликовима и бројним изборима који могу значајно да утичу на ток игре.

Борба је тактичка и заснована на правилима Dungeons & Dragons-а, док је простор за истраживање огроман. Играчима је понуђено више од 100 сати авантура и задатака.

Посебност игре је у обиму и сложености ликова, као и у броју избора које играч може да направи. Све је представљено уз висок ниво кинематографских детаља, а играње помоћу контролера на PS5 и даље пружа веома добро искуство.

3. Clair Obscur: Expedition 33

PlayStation је дуго био један од домова јапанских RPG игара, а француски студио Sandfall Interactive у Clair Obscur: Expedition 33 одао је почаст ери старих Final Fantasy наслова.

Игра спаја оно што је посебно у таквим причама са иновативним системом борбе заснованим на потезима. Ипак, играч током борби није потпуно пасиван – потребно је реаговати у реалном времену, избегавати нападе, изводити парадирања и користити комбинације дугмади.

Игра смештена је у сановни град Лумијер, који је после разорног „великог расцепа“ остао одсечен од остатка континента. Сваке године тајанствена Сликарка исписује све мањи број, а сви становници који имају толико година или су старији умиру. После 66 неуспелих експедиција, Густав преузима вођство 33. експедиције, која креће у покушај да заустави Сликарку и прекине циклус нестајања.
Игра спаја књижевност, ликовну и музичку уметност, а причу прожимају меланхолија, моралне дилеме и питања жртвовања.

Визуелни стил комбинује раскошне и мрачне тонове, инспирисане уметницима попут Густава Климта, Франсиска Гоје и Одилона Редона, док је свет игре обликован под утицајем француске Belle epoque.

4. God of War Ragnarök

God of War Ragnarök је једна од игара које је лако препоручити некоме ко тек почиње да игра на PS5. Најновија авантура Кратоса комбинује борбу, решавање загонетки и истраживање.

У средишту приче је породица, али и одрастање и прихватање неопходности да се неке ствари пусте. Борбени систем награђује експериментисање и прецизност, а истовремено нуди велики број могућности.

Различити елементи игре спајају се у целину која је поставила висока очекивања. Некима би темпо мирнијих делова игре могао да делује спорије, али прича о Кратосу и Атреју доноси срце, шарм и хумор.

Игра доноси паметна побољшања дизајна из God of War из 2018. године и остаје један од значајних примера PlayStation ексклузива на PS5.

5. Red Dead Redemption 2

Red Dead Redemption 2 је акциона авантура коју објављује Rockstar, студио који ради и GTA смештена на амерички Дивљи запад крајем 19. века. У средишту приче је Артур Морган, члан банде Ван дер Линде, која покушава да преживи у времену када се свет одметника полако мења, а закон све више потискује стари начин живота.

Игра нуди огроман отворени свет који може да се истражује јахањем, пешачењем или другим средствима. Поред главних мисија, играч може да лови, пеца, истражује природу и градове, упознаје различите ликове и учествује у бројним споредним активностима.

Посебна снага игре је у причи и ликовима. Односи између чланова банде постепено се развијају, док Артурове одлуке и поступци утичу на његову причу и начин на који га други доживљавају.

Red Dead Redemption 2 је истовремено велика акциона авантура и детаљна прича о животу одметника у тренутку када се ера Дивљег запада ближи крају.

6. Astro Bot

Mario је дуго био неприкосновена звезда 3D платформских игара, али Astro Bot показује да PlayStation има озбиљног кандидата у овом жанру.

Игра доноси шарене и живописне светове, маштовито осмишљене нивое и бројне референце на историју PlayStation-а. Сваки свет доноси нову способност, што додатно мења начин на који се игра.

Поред платформи, истраживања и решавања загонетки, Astro Bot на занимљив начин користи могућности PS5 DualSense контролера, укључујући његове хаптичке ефекте.

Комбинација маштовитог дизајна нивоа, различитих способности и начина на који игра користи могућности конзоле чини Astro Bot једним од издвојених наслова за PS5.

Рођена је 10. маја 1938. године у Клишију, у породици руских емиграната. На филму је почела да ради веома млада, а за улогу у филму „Пре потопа“ Андреа Кајата 1954. године, када је имала 16 година, добила је награду „Сузан Бјаншети“, намењену младој глумици која највише обећава.

Ширу међународну пажњу привукла је улогом у филму „Принцеза од Кливса“ Жана Деланоа из 1961. године, а једно од најзначајнијих признања у каријери стигло је две године касније.

За улогу у филму „Брачни кревет“ Марка Ферерија, Марина Влади је 1963. године освојила награду за најбољу глумицу на Фестивалу у Кану.

Током каријере играла је и у филмовима „Звоњава у поноћ“ Орсона Велса, као и у Годаровом остварењу „Две или три ствари које знам о њој“. Сарађивала је и са италијанским и француским ауторима, подједнако у популарним филмовима и остварењима ауторске кинематографије.

Посебно место у њеном животу заузимао је руски песник, певач и глумац Владимир Висоцки. Упознали су се у Москви, у позоришту „Таганка“, а венчали су се 1969. године. Њихова веза трајала је до Висоцкове смрти 1980. године.

Марина Влади је касније написала књигу о њиховој вези „Владимир, или прекинути лет“.

Осим глуме, бавила се музиком и књижевношћу. Са сестрама је снимила два албума руских песама, а написала је и више књига, међу којима и мемоаре „24 слике у секунди“.

Њена деца су у саопштењу поводом њене смрти навела да иза Марине Влади остаје „дуг и леп живот, проживљен испуњено до краја“.

Оно што у свакодневном говору називамо ружиним трном, у ботаници се прецизније класификује као бодља. За разлику од правог трња, које представља модификоване гране, бодље су оштри израштаји који потичу из спољашњег слоја биљке, епидермиса.

Њихова примарна улога је двојака: одвраћање биљоједа и помоћ ружама пењачицама да се причврсте за околну вегетацију у потрази за сунчевом светлошћу. Иако делују једноставно, облик ових бодљи је резултат сложене интеракције физичких закона и еволуционих притисака.

Већина оштрих објеката у природи, од зуба ајкуле до кактусових бодљи, има приближно кружни попречни пресек. Међутим, ружине бодље у потпуности одступају од овог обрасца, растући са спљоштеним, овалним пресеком који је годинама збуњивао истраживаче.

„Једноставно смо покушали да разумемо зашто ружине бодље имају овални пресек", наводи Каре Х. Јенсен, виши аутор студије са Техничког универзитета у Данској. Његов тим је поставио хипотезу да овај облик није случајан, већ да представља оптимално решење за механичке изазове са којима се бодља суочава.

Инжењерски компромис у свету биљака

Како би проверили своју хипотезу, Јенсен и његове колеге са Универзитета у Архусу спровели су експеримент користећи вештачке бодље направљене од флексибилног силиконског материјала.

Произвели су низ модела са различитим облицима попречног пресека, од савршено округлих до веома спљоштених, налик сечиву. Затим су ове вештачке бодље користили за пробијање материјала од желатина, дизајнираног да имитира мекоћу животињске коже.

Резултати су били недвосмислени. Бодље са кружним пресеком биле су склоне савијању под притиском, остављајући само површинске огреботине. Са друге стране, превише уске и спљоштене бодље, иако оштре, биле су структурно слабе и извијале су се под истим оптерећењем.

Решење се налазило у средини: умерено спљоштени, овални облици задржали су довољно механичке стабилности да ефикасно пробију површину или се чврсто за њу ухвате.

Мерења спроведена на правим ружиним бодљама потврдила су да се њихове димензије уклапају управо у овај распон, што указује на то да је облик резултат механичког компромиса између три конкурентна фактора: савијања, извијања и ефикасног сечења.

Структура створена за отпорност

Даља истраживања су открила још дубљи ниво софистицираности у дизајну ружиних бодљи. Анализом дивље руже, тим научника са Универзитета Бен Гурион у Израелу открио је да бодља има унутрашњу структуру која јој даје изузетну отпорност на оштећења.

Како је откривено у детаљној анализи, бодља се састоји од два различита дела: оштрог, игличастог врха и масивне, спљоштене основе налик на сечиво.

Ова два дела не разликују се само по облику, већ и по унутрашњој грађи. Врх је сачињен од веома густог материјала, док је композит сачињен од чврсте спољашње „коже" и мање густог језгра. Симулације помоћу методе коначних елемената показале су да овакав дизајн ствара „макроскопске ефекте закључавања напона".

То значи да се при оптерећењу сила ефикасно распоређује, спречавајући концентрацију напрезања на једном месту и штитећи бодљу од катастрофалног лома. Чак и под значајним оптерећењем, оштећење се ретко дешава на самој бодљи, већ на месту њеног споја са стаблом.

Широка база додатно смањује стрес на том споју, чиме се осигурава да бодља остане функционална. Овај природни дизајн могао би послужити као инспирација за развој нових минијатурних система за анкерисање у областима као што су микророботика и биомедицинске микроинјекције.