Кардиолог, професор Петар Оташевић са Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње“, истиче да се у пракси јасно уочава повећан број пацијената током наглих временских промена.

„Чим имамо овакве промене времена, значи посебно нагле промене времена, ми заиста виђамо више болесника. То се пре свега односи на болеснике који долазе у наше амбуланте, који се жале на нерегулисан крвни притисак, неправилан срчани рад“, каже Оташевић.

Ипак, додаје да упркос повећаном броју тегоба, није увек забележен и већи број најтежих исхода. „Међутим, оно што је добро, рецимо, ми смо у петак били приправни за болеснике који добију акутни инфаркт миокарда за територију Београда и околине и хвала Богу није било више инфаркта него што је то уобичајено“, наводи професор Оташевић.

Најугроженији су, како истиче, старији пацијенти и хронични болесници. „Када имамо промене времена, значи најугроженији су старији – болесници преко 60 година као и болесници који већ имају неку претходну кардиоваскуларну болест и дијабетес.“ Ипак, гост Дневника упозорава да инфаркти не заобилазе ни млађе: „Не прође дежурство када не примимо неког младог, између 30 и 40 година живота, ко је доживео акутни инфаркт миокарда“.

Проблем представља комбинација више фактора – пада температуре, промене атмосферског притиска, ветра и загађења. „Студије показују да када дође до, рецимо, нагле промене температуре за пет степени у току једног дана, ми имамо повећање броја инфаркта и шлогова за приближно четири одсто“, објашњава Оташевић.

Једна од најчешћих грешака пацијената је игнорисање првих симптома. „То су углавном скокови крвног притиска када идемо из топлије температуре у хладнију. Онда имамо тегобе у смислу вртоглавице, зујања у ушима, благих болова у грудима. Уколико не препознамо на време те тегобе то може довести до веома озбиљних стања па и смрти“, упозорава професор.

Због тога је, како наглашава, кључно благовремено реаговати. „Уколико игноришемо симптоме када су почетни, када су благи, не реагујемо, може доћи до инфаркта, шлога или не дај Боже до горих ситуација.“ Саветује и да се грађани унапред консултују са лекарима и придржавају прописане терапије.

Када је реч о превенцији, порука је једноставна – ослушкивати сопствени организам. „Уколико данас не желите да изађете из куће, па немојте изаћи. Мислим да је најбољи савет слушати свој организам, он на време шаље сигнале“, закључује Оташевић.

Стручњаци подсећају да су овакве временске осцилације све чешће, те да је информисаност и благовремена реакција кључна за очување здравља.

Осим као писац, Стерија, родом из Вршца, у историји Срба важан је и као оснивач кључних национално просветних институција, попут музеја (Музеум сербски, 1844. године) младе обновљене Србије, у Београду. Био је такође просветни реформатор, у својству министра, па и лексикограф, аутор је једног необјављеног појмовника, речника.

Новосадско Градско веће образовало је том приликом Одбор Стеријиног позорја, у чијем првом саставу су се, поред других, нашли и Иво Андрић, Милан Богдановић, Бранко Гавела, Велибор Глигорић, Младен Лесковац, Вељко Петровић, Милош Хаџић, уз Димитра Кјостарова, Томислава Танхофера, Радомира Радујкова. Председавао је Јосип Видмар.

Новоутемељено Позорје одређено је као стални фестивал националне драме, с циљем унапређења театра у нашој средини, позоришне уметности уопште, уз посебно опредељење подстицања домаће драмске књижевности. Од тада, сваке године у априлу и мају, пуних седам деценија,

Стеријино позорје одржава се на више простора у Новом Саду, у Српском народном позоришту, Позоришту младих, Новосадском позоришту, као и у Културном центру Новог Сада, живој и предузимљивој институцији.

Од самог утемељења, Позорје је и својеврсно надметање на ком учествују професионалне тетарске трупе, како из земље тако из иностранства, с комадима насталим на основу драмских дела наших писаца, а такође и домаћа позоришта с представама насталим и по текстовима страних писаца. Показало се, Стеријино позорје имало је, и има, драгоцену улогу у афирмацији српске драмске књижевности.

Низ драмских комада приказаних на Позорју упамћено је као својеврсни празник позоришне уметности, од Небеског одреда Александра Обреновића и Ђорђа Лебовића 1956. године, Бановић Страхиње Борислава Михајловића, Дугог живота краља Освалда Велимира Лукића или Савонароле Зорана Христића, уз комаде Љубинко и Десанка, Чарапа од сто петљи, Свињски кас Александра Поповића. Слична је била ситуација са комадима Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић Љубе Симовића или Маратонцима, Сабирном центру, Балканском шпијуну, као и представом Свети Георгије убива аждаху Душана Ковачевића.

Афирмација драмских аутора, признања уметницима, симпозијуми

Паралелно, Позорје је помогло афирмацији српских драмских аутора, од Нушића до Душана Ковачевића или Љубе Симовића, у театарским кућама широм света, од Русије, преко Чешке, Мађарске, Пољске, Словачке, Бугарске, Украјине, Немачке, Француске, Британије или чак САД.

Стеријино позорје деценијама је својеврсни инструмент верификовања драмских и сценских достигнућа, али и позорница ваљаних теоријских и научних домета из домена позоришне уметности и драмске књижевности. Организациона форма Позорја подразумева претходну селекцију трочланог селекторског тима који предводи уметнички директор.

О признањима одлуке доноси петочлани жири. Вреднују се најбоље представе, глумачка остварења, драмски тесктови, адаптације и драматизације, сценографија, режија, сценска музика, костим. Постоји и посебно признање за најбољи комад који додељују критичари, а онда и награда за новинску критику, с тим што часопис Сцена додељује посебно признање за театрологију, а лист Новости своју награду.

Паралелно, одвијају се и сусрети младих посвећеника театра, студената, па и професора, уз одговарајуће радионице младих глумаца, драматурга, сценографа, и других, уз одговарајуће изложбе и трибине. Посебни програми подразумвају приказе графичког стваралаштва на тему театра, тријенале позоришне фотографије, сценографије и костима, позоришне периодике и књига.

У склопу Стеријиног позорја постоји и међународни симпозијум театролога и критичара. Позорје такође садржи Центар за позоришну документацију, уз плодну издавачку делатност, чије је саставни део часопис Сцена.

Сматра се да је њено презиме, ле Феј, комбинација француске и галске речи за вилу и односи се на њене фантастичне моћи.

Модерне верзије Артурове приче, као што је Би-Би-Сијева серија Мерлин (2008–12) или ирско/канадска серија Камелот (2011), настављају овај тренд. У њума Моргана сарађује са Мордредом, витезом који убија Артура, супротстављајући је краљу и његовим витезовима у епским биткама добра и зла.

Исцелитељка и математичарка

Први пут је видимо око 1150. године као део епске поеме под називом Vita Merlini (Живот Мерлина), коју је написао велшки свештеник Џефри од Монмута.

Она се појављује када Мерлин доводи смртно рањеног Артура на Авалон (острво магије) у нади да ће га Моргана излечити.
Занимљиво је да је ово путовање на Авалон једини део Морганине приче који је у складу са скоро сваком верзијом која се јавља и у каснијим текстовима.

За разлику од каснијих верзија, Морганин најранији облик у Vita Merlini је потпуно позитиван. 

Краљица Авалона, она влада заједно са својих осам сестара, од којих је она најлепша.

Као исцелитељка, она је стручњак за траварство. Такође може да мења облик, што јој омогућава да посећује градове познате као центре учења у средњовековној Европи.

Џефри такође пише да Морган предаје математику својим сестрама. У терминима 12. века, то значи да је вероватно била обучена у математици, финансијама и астрономији. Док је скоро свака племкиња овог времена знала довољно математике да води свој замак, Морганино образовање је значи превазилазило ове норме.

Моћи које јој је Џефри од Монмута дао одражавале су ране облике природне филозофије, најранијег облика научног процеса. Природна филозофија се односила на тежњу да се природа и свет око себе разумеју кроз расуђивање, а не кроз религију.

Морганине моћи спадају у две кључне гране природне филозофије: науку о медицини и науку о некромантији заснованој на физици.

Наука о медицини је мање-више оно што звучи. Међутим, наука о некромантији заснована на физици није се односила на враћање људи из мртвих – то је било проучавање онога што јесте, а шта није могуће.

У периоду пре биологије и физике, многи од најједноставнијих процеса – попут настанка жабе из пуноглавца – сматрани су окултним.

Способност манипулације овим процесима сматрана је ученошћу (и самим тим правилном) праксом магије.

Ова рана верзија Моргане, иако сама није била стварна особа, делимично је била заснована на веома моћној средњовековној жени која је заправо постојала – царици Матилди, ћерки краља Хенрија I.

Џефри је био присталица краљице и то је вероватно утицало на његову одлуку да Моргану прикаже као позитивну и чедну.

Како је Моргана постала зла

Како су артуријанске легенде почеле да се пишу у маниру француских витешких романа (књижевни жанр од 12. до 15. века), Моргана је почела да се мења.

Она је и даље фантастична исцелитељка, али више није краљица Авалона. Уместо тога, постала је Артурова полусестра (иста мајка, различити очеви).

У нешто каснијим текстовима, она постаје осветољубива, љубоморна и окрутна, и почиње да користи своју магију себично. Уместо лечења, она постаје мајстор илузије и чаролија, често користећи своју магију да зароби Артурове витезове (посебно Ланселота).

У једном примеру, из текста под називом Циклус Ланселот-Грал, Моргану одбија витез због друге жене.

Беснa, Моргана ствара Долину без повратка (или Долину лажних љубавника). Ниједан човек који је био неверан својој љубавници, чак и у мислима, не може да напусти долину. Чаролија траје деценијама, док је Ланселот не разбије и људи не буду ослобођени.

У текстовима из овог времена такође се појављују чаролије за успављивање, које Моргана користи да отме Ланселота.

У каснијим текстовима ствари постају много мрачније. Моргана зачарава плашт, врсту огртача, тако да спали онога ко га носи. Она га шаље Артуру као поклон.

Госпа Језера га спречава да га обуче, и предлаже гласнику да га он обуче. Морганин покушај атентата је осујећен.

Ова промена у Морганином карактеру догодила се, између осталог, због све компликованијих веровања о томе шта је значило бити вештица у средњовековној Европи.

Моћна, независна и осветољубива

Коначно, природа витешких романа такође је имала одређени утицај.

Ова врста приповедања функционисала је по строгим правилима у којима су се витез и његова љуба суочавали са разним препрекама у покушају да буду заједно.

Моргана, као веома независна фигура чак и када је удата, помаже у испуњавању улоге препреке за витеза – негативца.

Упркос томе, вила Моргана је веома вољен лик из легенди о Артуру. Моћна, независна и осветољубива, Моргана је поставила стандард за вештице.

Њен утицај се данас појављује у свему, од бајки до стрипова – попут зле виле из Успаване лепотице, Беле вештице из Хроника Нарније и као Моргана у DC и Marvel стриповима – што је чини вероватно најпознатијом средњовековном вештицом коју знамо.

Такмичарка је у првој игри бриљирала, одговоривши тачно на свих пет питања. Да су и Трагачи били импресионирани потврдиле су великодушне понуде.

Марија се определила за борбу против три Трагача и износ од 1.000.000 динара, иако је управо Милан био четврти Трагач ког је тиме „искључила“ из игре. Ипак, Буквић јој то није замерио.

Са чак седамнаест секунди предности у односу на своје противнике и без иједне грешке, Марија се нашла на победничком постољу.

Јован Мемедовић је овај резултат прокоментарисао рекавши јој: „Јесте да то сада не звучи најпријатније, али могли сте да узмете и два милиона!“

Међутим, такмичарка није жалила за пропуштеном приликом, а освојену суму планира да уложи у планове за повратак на село са својом породицом.

Тачно месец дана од победе на ПЗЕ26, основна школа „Коле Рашић” је решила да Луки, Павлу, Бојану, Николи, Андрији и Павлу приреди дочек какав се не заборавља – ходници пуни ђака, осмеси, телефони у рукама и једно питање које се стално понављало: „Може ли фотографија и аутограм?”

„Лавина” бенд – лавина емоција.

„Нек’ су нам живи и здрави и нека уживају у овој тренутној слави. Надамо се да ће их пратити и она још већа слава, и да ће нам донети победу са Евровизије, шта год”, рекао је директор школе Саша Тончев.

Али ово није била само посета из носталгије, већ и прилика да се захвале својим највернијим фановима.

Момци су обишли и факултете на којима су градили не само своје знање, већ и своја пријатељства.

„Сматрам да ће нас они представити на најбољи могући начин и да ће донети неку свежу крв, да кажемо, у ово евровизијско такмичење”, рекао је Милош Јањић, Лукин професор гитаре на Факултету уметности у Нишу.

„Успех који су заправо постигли на музичком такмичењу само је у ствари доказао да су они мултиталентовани и да су они то знали и раније, а сада су то и доказали”, додала је др Оливера Николић, асистент на Грађевинско-архитектонском факултету у Нишу.

„Осећај је диван. Осећам се као да сам се вратио кући, отприлике. Нисам нешто много имао прилике да долазим сад у периоду док се дешавало такмичење, тако да ми је, стварно ми је драго што смо дочекани овако широм отворених руку и професор што је подржавао. И ја мислим да је то некако пун круг”, каже фронтмен „Лавине“ Лука Аранђеловић.

Од школских клупа до евровизијске бине 12. маја у првом полуфиналу – њихов пут тек добија најгласније поглавље.

А подршка – она је, чини се, већ на највишем нивоу.

Први пут у последњих пет векова један папа је посетио малу кнежевину на Медитерану, и у време када влада закон силе великих, симболично послао поруку да и мали могу имати велики утицај.

Ово је прво путовање папе Лава XIV у овој години и тек друго откад је изабран.

Поглавар римокатоличке цркве је одабрао управо земљу највећег богатства и луксуза, са највећом концентрацијом милијардера по глави становника, да пошаље поруке скромности.

Папа је директно говорио о одговорности богатих друштава, позивајући становнике Монака да „не подлежу идолатрији новца и моћи“, и да своје богатство усмере ка солидарности и помоћи другима.

Посебну пажњу током посете привукле су две принцезе у белом.

Супруга принца Алберта, Шарлен од Монака, и њихова ћерка Габријела, обе су током сусрета с папом поштовале „привилегију белог", право које према ватиканском протоколу имају само краљице, супруге и ћерке суверена католичких монархија, да у његовом присуству буду обучене у бело, за разлику од свих осталих, које морају бити одевене у црно.

Мама и ћерка биле су визуелно хармоничне, носећи креације истог бренда, либанског дизајнера Елија Сааба.  

Маркет окупља велики број пажљиво одабраних наших и регионалних аутора, са фокусом на аутентичност, квалитет и савремени израз.

Програм ће додатно обогатити  интерактивна аудио-представа, која ће посетиоцима пружити нови доживљај простора и уметности. Ово издања AfterLight Маркета има и хуманитарни део програма.

У сарадњи са Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, AfterLight ће угостити штићенике Центра за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској.

За њих ће бити организоване посебне креативне радионице које ће водити уметници, са циљем да им кроз уметност пруже простор за изражавање и игру. Придружиће им се музичари и јавне личности попут Амне, Ангелине, Џорџија и других.

Истовремено, хуманитарне радионице за одрасле омогућиће учесницима да донацијама директно помогну рад установе у Звечанској.

На посебном хуманитарном штанду, моћи ће да се купе донирани радови излагача, а сав приход биће усмерен Центру у Звечанској.

AfterLight маркет тако добија и своју друштвено одговорну димензију, а улаз ће сутра за све посетиоце бити бесплатан.

Иако је разноликост у исхрани несумњиво важна за људско здравље, ови нови резултати указују на то да конзумирање истих оброка више пута може донети користи онима који желе да смршају.

Све док су оброци и грицкалице добро балансирани, могу помоћи у губитку тежине више него флексибилна, разноврсна исхрана. „Одржавање праксе здраве исхране у данашњем окружењу хране захтева стални труд и самоконтролу. Стварање рутине оброка може смањити тај терет“, каже водећа ауторка и здравствени психолог Шарлот Хагерман са Универзитета Дрексел.

Рутина у дијети доноси предност

За ову студију, Хагерманова и њене колеге су анализирали дневнике исхране 112 одраслих особа са прекомерном тежином или гојазношћу које су биле укључене у структурирани програм за мршављење.

У првих 12 недеља програма, учесници који су јели исте оброке и грицкалице, као и они са свакодневном конзистентношћу калорија, имали су тенденцију да изгубе више телесне тежине од оних који су бирали различите намирнице или чији је унос калорија више варирао.

Конкретно, они који су се држали рутинске дијете за мршављење изгубили су у просеку 5,9 процената своје телесне тежине, док су они са разноврснијом исхраном изгубили 4,3 процента. То је мала укупна разлика, али она која би могла бити значајна, посебно на дужи рок ако се такав темпо губитка тежине одржи.

Аутори студије израчунали су да је за сваку разлику од стотину калорија у свакодневној исхрани учесника, губитак тежине смањен за 0,6 процената током периода од 12 недеља студије.

Истраживање је мало и недовољно да би се оповргнули докази који указују на то да разнолика исхрана има здравствене користи за већину људи. И, наравно, важно је разговарати са лекаром пре него што направите било какве веће промене у исхрани.

Међутим, то је једна од првих студија која користи податке о праћењу хране у реалном времену како би истражила како рутинска исхрана помаже у губитку тежине током више месеци.

Резултати истраживања указују на то да стална разноликост хране којом смо окружени, из дана у дан, може ометати неке режиме мршављења.

„Кад бисмо живели у здравијем окружењу када је у питању храна, могли бисмо подстаћи људе да имају што је могуће више разноврсније начине исхране. Међутим, наше савремено прехрамбено окружење је превише проблематично. Уместо тога, људи би могли најбоље да прођу са понављајућом исхраном која им помаже да доследно доносе здравије изборе, чак и ако би морали да жртвују неку нутритивну разноликост“, објашњава Хагерманова.

Квалитет хране студија није узела у обзир

Тренутна студија није узимала у обзир нутритивни квалитет исхране коју су учесници јели. То значи да су могли губити тежину једући нездраву исхрану.

Међутим, учесници су били укључени у програм третмана понашања за мршављење, у којем су сарађивали са тренерима како би одредили свој дневни унос калорија и недељне циљеве мршављења.

Постојала су два начина на која су учесници могли да приступе својим циљевима: могли су или да одржавају конзистентан дневни унос калорија или да дају приоритет недељном просеку, „чувајући“ неке калорије за посебне прилике.

Они који су бележили своје изборе хране највише дана, што је у великој мери предиктивно за губитак тежине, ипак су изгубили више килограма ако су имали рутину у исхрани.

Истраживачи не могу са сигурношћу рећи да ли је тај губитак тежине заиста узрокован рутином у исхрани, али их та повезаност наводи да желе да сазнају више.

Студија је објављена у часопису Health Psychology.

У фокусу нису ликови које тумаче на сцени или филму, већ аутентичне емоције и мисли затечене ван рефлектора, у простору личне тишине.

„Једина идеја која је била у тренутку када смо почели да радимо фотографије јесте да сам ја њима рекао да замисле неку емоцију коју су у том тренутку осетили када су стали пред објектив, то јест, нека замисле нешто што је њих водило у свом животу и да то замисле у садашњем тренутку“, објашњава фотограф Урош Гајић.

Сарадња фотографа Београдског драмског позоришта и глумаца на сцени и ван ње уобличена је у изложбу отворену на Светски дан позоришта као својеврсни мини-пројекат истраживања границе јавног и приватног идентитета уметника.

„Управо је та нека огољеност и неко скидање маски иако су јаке фацијалне експресије у питању, али су неки моменти и неки ликови који дочаравају оно што је заправо у нама и излази на површину“, наводи глумац Стефан Радоњић.

На фотографијама су, између осталих, Светлана Цеца Бојковић, Светозар Цветковић, Раде Шербеџија, Андрија Кузмановић, Тамара Шустић, Адријана Ђорђевић, Стефан Радоњић, Мики Крстовић и Милан Колак. Посетиоци ће изложбу моћи да погледају у наредне две недеље, након чега ће поставка гостовати широм земље.

О групи, новим песмама и месту које E-PLAY заузима на регионалној рок сцени говорили су проф. Зорица Томић, музички новинар и рок критичар Петар Јањатовић, уредница у Музичкој редакцији РТС- а и ауторка емисије Бунт Бранка Главоњић, један од оснивача фестивала Егзит, Милош Игњатовић, музички продуцент Дејан Лалић, као и чланови бенда.

У емисији, кроз њихове увиде и личне доживљаје, стиче се шира слика о аутентичности, трајности и значају групе: Милош Игњатовић истиче да је реч о „озбиљном путу и озбиљном легасију (баштини) једног бенда“, док Дејан Лалић наглашава препознатљиву енергију овог музичког састава, посебно истичући аутентичан „спој снажног женског вокала и упечатљивих бубњарских деоница Горана Љубоје Трута".

Бранка Главоњић указује на континуитет и аутентичност, истичући да Маја Цветковић „јуначки већ деценијама ради свој уметнички посао“. Професорка Зорица Томић, Мајине текстове на албуму Диши дубоко види као интиман и дубок процес „преговарања са сопственом душом“.

„Бенд E-PLAY временом постаје све снажнији и зрелији" – заједнички је утисак говорника у овој емисији, а Петар Јањатовић је додатно потврдио наведену тврдњу, подсећањем да је фотографију лика Маје Цветковић са разлогом изабрао за насловницу своје Ex YU Рок Енциклопедије.

Емисија је реализована у продукцији Радио-телевизије Србије, а предстојеће емитовање на најбољи начин најављује предстојећи концерт групе E-PLAY у Новом Саду, где ће публика 3. априла имати прилику да непосредно доживи енергију овог јединственог музичког састава, који успешно траје на сцени дуже од четврт века.

Тим иза међународног Пројекта Сети (Project Ceti), који покушава да одгонетне како китови комуницирају, био је у чамцу у близини јата од 11 китова код обале карипског острва Доминика 8. јула 2023. године.

Током скоро пет и по сати, научници су документовали понашање групе. Посматрали су животиње из чамца, снимали их дроновима и бележили звукове испод површине воде. Подаци које су прикупили, а који су обједињени и објављени у четвртак у часописима Scientific Reports и Science, представљају изузетну реткост у историји науке.

Од 93 врсте китова – групе која укључује китове, делфине и морске плискавице – човек је само девет имао прилику да посматра како се рађа у дивљини. Још ређе смо били сведоци ситуација у којима су китови, који нису у сродству са мајком, помагали.

Члан тима Пројекта Сети, Шејн Геро, рекао је за New Scientist: „Ово је први доказ о помоћи при порођају сисара који нису примати. Фасцинантно је видети међугенерацијску подршку баке њеној ћерки која се порађа и подршку других женки са којима мама није у сродству“.

Порођај је трајао 34 минута. Током порођаја, друге одрасле женке су зарониле испод леђног пераја женке Раундер, често пливајући на леђима док су главама окренуте ка њеној гениталној регији.

Одмах након рођења, понашање јата се „брзо променило“ и сваки члан групе постајао је активан, наводи се у студији објављеној у часопису Scientific Reports. Сви одрасли су додиривали бебу главама и телима, написали су истраживачи. Китови су усмеравали њушке ка новорођенчету, гурали га около, под водом и изнад површине воде.

Ово фасцинантно понашање потиче из периода пре више од 36 милиона година и верује се да је последица јединствене историје китова. Након што су њихови далеки преци напустили воду и прилагодили се животу на копну, китови су једини сисари који су се вратили у океан. Поновни улазак у воду захтевао је неке еволутивне трикове како би се спречило дављење новорођенчади.

На пример, младунци китова се рађају тако што најпре излази реп, а не глава као што је то случај код других сисара. Међутим, иако новорођене уљешуре постају талентовани пливачи у року од неколико сати, оне могу да потону непосредно након рођења.

Дакле, други китови морају да подигну младунче „како би спречили новорођенче да потоне, а истовремено и да би олакшали његов први удисај“, наводе истраживачи.

Примати, укључујући људе, једини су други сисари за које се зна да помажу једни другима током порођаја.

Комуникација се променила кад су наишли незнанци

Научници су такође забележили како китови производе многе звукове, укључујући значајне промене у „вокалном стилу“ током важних догађаја, наводи се у студији. Једна од таквих ситуација била је када се група друге врсте китова приближила јату уљешура након порођаја.

Промене у вокалном изражавању сугеришу да се група координисала како би подржала порођај – или заштитила новорођенче, наглашавају истраживачи. Уљешуре имају једну од најдужих трудноћа у животињском царству, са периодом гестације који траје до 16 месеци. Када се младунци роде, већ су дугачки четири метра. Ослањају се на мајчино млеко најмање две године.

Како расту, млади постају центар своје друштвене заједнице и други помажу у чувању деце док мајка тражи храну.

Након што је порођај снимљен 2023. године, јато није поново виђено више од годину дана. Затим је новорођенче примећено са Акром и Аурором – осталим млађим члановима јата – 25. јула прошле године.

Преживљавање прве године био је добар знак да ће кит достићи одрасло доба, закључили су стручњаци који су део Пројекта Сети.

Склони смо да замишљамо време као непрекидно и нешто са чим се не може преговарати, оно тече, откуцава негде у свету, немогуће га је успорити или зауставити.

Па ипак, нова научна слика је да такво „време на сату“ уопште није самостална, физичка појава. То је математички алат или „уређај“ за књиговодство – користан за координацију наших интеракција, али без сопственог независног постојања.

Као што је случај и са другим кључним иновацијама, попут новца, више не можемо без њега. Али можда ће нам разоткривање мита о сату помоћи да се фокусирамо на то како живот заиста иде напред и колико моћи имамо да га обликујемо.

Од рођења смо ретко ван домашаја неког облика сата, а једна од првих ствари коју деца науче је да је важно да будемо тачни, то јест да не сме да се касни. Па ипак, времена има мање него икада пре.

Психолози су идентификовали пораст „временске глади“ – што ефикаснији и продуктивнији покушавамо да будемо, што прецизније меримо време и што више покушавамо да уредимо претрпане распореде, то мање времена заправо осећамо да имамо.

Овај осећај има велики утицај на квалитет живота. Студије показују да људи који доживљавају „временску глад“ имају мање шансе да раде ствари у којима уживају, здраво се хране, траже медицинску помоћ када им је потребна или помажу једни другима. Можемо остати заглављени у зачараном кругу јурњаве за секундама док имамо све мање времена.

Немамо чула нити органе за детекцију проласка времена

Време је неухватљиво и на друге начине. Немамо чула нити органе којима бисмо осетили време. Такође, немамо ни посебне регије мозга за праћење протока времена.

Наш доживљај времена може веома да варира: минути никако да прођу ако нам је досадно или нам је непријатно; сати лете ако смо узбуђени или се забављамо. Осећај нас лако може преварити колико је времена прошло.

У одређеним околностима, наш осећај за време може чак и да се креће у круг, да се распадне или потпуно стане.

Тако на пример Лара пати од стања које се зове акинетопсија, у којем догађаји не теку глатко већ у наглим скоковима. Када сипа чај, течност се појављује као замрзнути стуб у ваздуху, пре него што изненада прелије шољу.

Особа са дијагностикованом психозом може описати како је више пута поново проживљавала истих 30 минута. У измењеним стањима свести време се може додатно „искривити“ и неколико тренутака продужити на више година.

Уместо да буду пуке грешке или изобличења, ови ефекти одражавају нешто дубље: улогу коју сви играмо у стварању сопственог времена. Јер чак ни космолози, мерећи универзум, не проналазе никакву покретну реку времена. Већина верује да не постоји физички ток догађаја изван наше перцепције, нема тренутка „дешавања“ или „постајања“ у којем будућност клизи у прошлост.

„Прошлост никада није мртва. Она чак није ни прошла“

Квантни физичари такође остају празних руку. Чувени експеримент дуплог прореза (double-slit experiment) показује да избор начина мерења фотона утиче на оно што истраживач посматра: да ли путује кроз један прорез, попут честице; или кроз оба, попут таласа.

Али постоји мање позната варијанта овог експеримента, у којој физичар не одлучује које ће мерење извршити до последњег тренутка.

У овом случају, избор истраживача, у тренутку мерења, очигледно утиче не само на тренутни статус честице коју проналазе, већ и на путовање које је већ завршила: чак се и „прошли“ догађаји одвијају док гледамо. Као што је писац Вилијам Фокнер написао: „Прошлост никада није мртва. Она чак није ни прошла“.

Време је, дакле, мање универзална истина него карактеристика начина на који интерагујемо са светом. Овај увид се огледа у начину на који неке аутохтоне заједнице доживљавају време. Ајмара народ у Чилеу, на пример, не види будућност као да је испред њих, као што бисмо ми могли, већ скривену иза њих, невидљиву и неспознатљиву. Амондаве из Амазона уопште немају сатове, нити реч за „време“.

Оно што нам остаје, када се ослободимо космичког сата, јесте „проживљено време“ – наше лично, прилагодљиво искуство промене.

Ово нам омогућава другачији начин размишљања о томе како наши животи напредују, што би нас могло ослободити неумољивог откуцаја сата. Проживљено време се разликује од времена на сату јер није дефинисано нумеричким бројачем који сече ствари на секунде, милисекунде или микросекунде.

Сат је алат, а не господар

Сваки тренутак је више као ћилим, исткан од промена које се дешавају у више временских скала. Када чујете музику, ноте имају смисла само као део дуже фразе или композиције; да бисте пробали омиљено јело или препознали вољену особу, није потребан само један тренутак, већ читав живот пун сензација и искустава.

То је креативни процес који је важан не само за наш осећај времена, већ и за то ко смо. Ако седите у кафићу, испијате кафу, ишчекујући долазак пријатеља док замишљате успомену коју обоје делите, цртате прошлост, садашњост и будућност у једно људско „сада“.

Да бисте се борили против „временске глади“, подсетите се да је сат алат, а не господар. Чувајте се дигиталних упозорења и аларма који вам деле дан на све мање делове; свесно се удаљите од брзо променљивих сензација ка стабилним, дугорочнијим нитима.

Иако сви морамо да поштујемо рокове, обратите пажњу успут на богат образац променљивих веза које нас повезују са сваким тренутком: непосредни ток смењивања у разговору; дневни ритам путовања на посао; појава пролећног цвећа; природни циклуси светлости и таме.

За разлику од времена на сату, проживљено време се шири што се више фокусирамо на њега, постајући богатије уместо да се сужава или скупља. Уместо нечега што јуримо и никада не ухватимо, то је ток који нас носи и повезује једне са другима. И уместо да буде наметнуто споља, проживљено време долази изнутра – од онога чему посвећујемо пажњу и како комуницирамо са светом.

Ратови генератори еколошке кризе

Александра Угарковић из Светске организације за природу Србије указује да се пажња јавности стално премешта са једног кризног жаришта на друго, док последице остају и гомилају се.

„Нажалост, новонастале околности нам показују да таман када пажњу преусмеримо на једно жариште, као што је то било у Украјини, и почнемо да процењујемо неке последице, отворе се нова жаришта и онда практично треба да преусмеримо пажњу на то.“

Како објашњава, прве последице ратова су оне које се могу видети – уништене шуме, загађено земљиште и вода, што директно утиче на квалитет живота. Ипак, дугорочни утицај је много сложенији.

„Тек ћемо видети у деценијама које долазе какве су заправо последице оставила ова ратна разарања, и не само по природу већ врло посредно и по човека, јер ми наравно зависимо од природних ресурса“, наглашава Угарковићева.

Посебан проблем представљају емисије штетних гасова током ратних дејстава.

„Било да причамо о прелету авиона који захтева огромне количине горива, или да причамо о томе да се бомбардују постројења која су нафтна, последице су несагледиве“, додаје гошћа Дневника.

Емисије гасова – размере које тек долазе на наплату

Према доступним истраживањима, емисије угљен-диоксида у ратним условима достижу алармантне нивое.

„Недавно објављено истраживање Института за климу и заједницу показује да су емисије угљен-диоксида у првим недељама ове друштвене катастрофе исте као количина коју више од 80 земаља истовремено емитује“, указује Угарковићева. То, како каже, значи да ће се ефекти климатских промена тек осетити.

„Дакле, тек ћемо осетити шта су климатске промене.“

Драматичан пад биодиверзитета

Подаци о стању природе показују да је ситуација већ критична, чак и без утицаја ратова.

„На нешто више од пет хиљада посматраних врста широм света, имамо пад у популацијама од 73 одсто“, а као пример наводи стање у Србији.

„За нашу реку Дунав карактеристична је аутохтона врста јесетре, где од шест врста које смо имали, пет спадају у категорију високо угрожених, готово на граници истребљења“, објашњава Александра Угарковић.

Ови подаци, како додаје, показују да човечанство не води довољно рачуна о природи ни у мирнодопским условима. Иако Европа и Северна Америка бележе мањи пад, то не значи да је ситуација повољна.

„То не значи да смо мање утицали, него да смо биодиверзитет већ у старту значајно смањили.“

Вода – најугроженији ресурс

Сви природни ресурси су под притиском, али се вода издваја као кључни проблем.

„А кад нема воде, онда практично имамо проблем и са свим другим“, упозорава Угарковићева. Недостатак воде повлачи читав ланац последица – од деградације земљишта до проблема у производњи хране и енергије.

Енергетско сиромаштво и повратак фосилних горива

Паралелно са еколошком кризом расте и енергетско сиромаштво. Разлог је, између осталог, прекомерна експлоатација природних ресурса и спор прелазак на обновљиве изворе енергије.

„Имамо ресурсе попут нафте, угља и гаса који су готово на ивици због преексплоатисања“, истиче Угарковићева. Проблем је, додаје, што нема довољно времена за транзицију.

„Са тако угроженим ресурсима немамо довољно времена да се преоријентишемо на обновљиве, а и то мало што имамо уништавамо током ратних дејстава.“

Иако се у појединим деловима света привремено враћа употреба угља, такав тренд не може дуго да траје.

„Залихе су све мање и мање, дакле дефинитивно ћемо морати да се преоријентишемо на обновљиве изворе енергије“, наглашава представница Светске организације за природу.

Пројекти заштите природе у Србији

Светска организација за природу спроводи бројне пројекте у региону, усмерене на очување екосистема.

„Радимо на обнови река, на мапирању препрека које онемогућавају нормалан ток и кретање врста, као и на заштити великих звери на Старој планини.“

Поред тога, пројекти обухватају и заштиту мочварних подручја и дивљег света.

„Сат за планету Земљу“ – порука глобалне акције

У таквим околностима, глобалне иницијативе попут акције „Сат за планету Земљу“ имају за циљ да подигну свест о значају очувања природе.

„Двадесети пут заредом обележавамо ову највећу светску волонтерску акцију и желимо да покажемо да тај један сат у мраку указује на то како можемо да се определимо за заштиту животне средине“, истиче гошћа Дневника.

Порука је, како наглашава, јасна. „Једино ако сачувамо овај дом који имамо, можемо да опстанемо и ми као врста.“

О значају акције говори и податак да је ушла у Гинисову књигу рекорда.

„На милионе људи се придружи овој акцији и показују да је глас милиона људи у исто време значајна ставка која се мора слушати“, наводи Угарковићева.

И ове године, светла ће бити угашена широм света.

Акција носи јасну симболику – један сат посвећен планети као подсетник на свих 8.760 сати у години током којих је неопходно водити рачуна о животној средини, закључује Александра Угарковић на крају гостовања у Дневнику.

Статуете „Ћуран“ припале су за режију представе Било једном у Новом Саду Новосадског позоришта, Андрашу Урбану, а три равноправне награде за најбоља глумачка остварења Јелени Ђокић, Катарини Марковић и Озрену Грабарићу.

„Ја сам пре десет година добила награду за младу глумицу, као Ива. И тада ми је Манда, мој колега, када ми је саопштавао ту вест рекао: 'Честитам Кети, добила си ћуре и надам се да ће једном то ћуре да постане ћурка'. И ево, данас је тај дан“, каже награђена глумица Катарина Марковић.

Награда публике „Миодраг Петровић Чкаља” и статуета „Јованча Мицић” за најкомичнију представу припала је Протекцији у копродукцији Народног позоришта Сомбор и Град театра Будва.

„Ми стварно сваке године волимо да дођемо у Јагодину, када год дођемо. А када носимо 'Јовачну Мицића' кући, онда смо посебно поносни“, наглашава Бојана Ковачевић, директорка Народног позоришта Сомбор.

Најбољи млади глумици су Ива Илинчић и Лазар Драгојевић. Специјална награда за колективну глумачку игру додељена је представи Твоје и моје позоришта Бошко Буха.

Добитник награде за животно дело „Златни ћуран“ је драмски уметник Бранимир Брстина, који је награду примио на отварању фестивала.

Као глумац и позоришни стваралац, и даље верујем у снагу позоришта. У свету који делује све више подељен, контролисан и насилан, наш изазов јесте да избегнемо пропадање позоришта и његово свођење на комерцијално предузеће које нас забавља тако што нам одвраћа пажњу, или на пуког институционалног чувара традиције.

Уместо тога, треба да негујемо способност позоришта да повезује људе, заједнице и културе, и да пре свега поставља питања о томе куда идемо.

Позориште, као свеобухватна уметничка форма, може да нам покаже шта је некада било, шта сада јесте и какав би наш свет могао да буде“.

Премијера у Битеф театру

Представа Не заборави ме је тематски посвећена све присутнијој појави деменције у животу старије популације. Према неким проценама 57 милиона људи широм света, а код нас 160 хиљада, живи са овим проблемом.

Кроз фрагменте сопствених сећања и туђих исповести, кроз халуцинације и параноје, али и кроз свакодневне ритуале бриге, губитка и суочавања са смрћу, жене на сцени публици снажно дочаравају исцрпљујуће околности у којима се налазе особе са деменцијом и њихови најближи.

„Тема је тешка, тема је изазовна. Тешко је увек како људи да остану, како да остану да се ипак баве, да искораче, да проговоре у јавном простору, какво је позориште о теми које је врло некако интимна, некако увек све то остане у кругу породице, нећемо баш да причамо о томе. Било је изазовно како их заправо оснажити да стану на сцену, да проговоре, да је то један важан искорак не само за њих него заправо за цело друштво“, истиче Бранка Бајић, коредитељка и глумица у представи.

Представа је настала кроз вишемесечни позоришни процес са Театром заједница из Футога и Новог Сада. Део је пројекта, који промовише прекограничну сарадњу између Србије и Мађарске кроз примењену позоришну уметност.

„Желимо да гледалци, свако из својих ципела пре свега, доживе како је то бити у свету заборава. Како то изгледа када губите сећања, када губите моторичко памћење, када губите идентитет и када губите своје биће и можда на крају долазите до тог исхода који је углавном линеаран, а то је да постанете само љуштура, или сте негде онтолошки у неком другом свету. А са друге стране да станемо и у ципеле неформалних неговатеља, углавном чланова породице, јер то је болест коју живе сви“, напомиње Лазар Јованов, коредитељ представе

Не заборави ме није само позоришна представа, већ и простор дијалога. После извођења организује се разговор са публиком, чиме се додатно продубљује разумевање ове теме и подстиче колективна одговорност.

„Прве ствари које видимо са овом кишом – мало се осећамо и депресивније и промене расположења су могуће.“

Иако се померање сата у Србији спроводи већ четири деценије, све више пажње привлаче његови ефекти на здравље, нарочито на сан и циркадијални ритам.

Понедељак као „најтежи дан“

Сам чин померања сата често не делује драматично, али последице постају видљиве већ на почетку радне недеље.

„У недељу нећемо толико осетити, јер ћемо се пробудити у складу са својим биолошким сатом“, али већ сутрадан долази до судара биолошког и друштвеног ритма.

„У понедељак ћемо морати да се пробудимо у складу са својим друштвеним сатом… и схватићемо да смо украли један сат од спавања и ноћи, и додали га дану“, напомиње неурофизиолог.

Последице су, како истиче, приметне код већине људи.

„То је дан у коме ћемо имати највише последица – бићемо уморнији, поспанији и имаћемо мање енергије.“

Ко најтеже подноси промену

Иако је реч о померању од само једног сата, ефекат на организам није занемарљив, јер померамо цео биолошки ритам, наглашава Хрнчић.

Најосетљивије групе су људи са одређеним навикама и здравственим стањима.

„Најтеже ће поднети особе које спадају у такозвани касно вечерњи хронотип – ‘сове’, којима је и иначе тешко да устају рано“, додаје гост Јутарњег програма.

Посебно су изложени и адолесценти, али и хронични болесници.

„Адолесценти имају померену фазу спавања и сада ће морати још раније да устају. Хронични болесници имају смањен адаптациони капацитет.“

Додатно, проблеми су израженији код оних који раде у сменама.

„Људи који често мењају смене имају највеће проблеме са циркадијалним ритмом.“

Како се припремити и шта избегавати

Иако је адаптација релативно кратка, нагла промена може да буде изазов.

„Промена ће трајати највише до седам дана, али је проблем што се деси нагло“, каже Хрнчић.

Зато се препоручује постепена припрема. „Можемо да ублажимо прелазак ако пар дана раније почнемо да померамо време спавања у мањим интервалима.“

Посебно је важно избегавати навике које додатно ремете сан.

„Људи често посегну за већом количином кафе или одспавају поподне, уместо 20 минута, сат или два и тиме додатно помере успављивање увече, што није циљ.“

Кључну улогу има и светлост.

„Наш организам не мери време часовником, него светлошћу. Важно је да током дана будемо изложени светлости, а увече да створимо мрак – та смена ‘навија’ наш биолошки сат“, објашњава др Хрнчић.

Пролећни умор или здравствени проблеми

Период промене сата често се поклапа са такозваним пролећним умором, што може да збуни многе.

„Пролећни умор може да траје две до три недеље, до максимално месец дана“, каже Хрнчић.

С друге стране, ефекти померања сата су краткотрајни. Ако тегобе трају дуже, потребно је потражити узрок.

„Ако симптоми перзистирају, то више није ни пролећни умор ни померање сата – треба тражити узрок, било да је у питању поремећај спавања или нешто друго, попут анемије.“

Суплементи – помоћ или заблуда

У покушају да ублаже тегобе, многи се окрећу суплементима.

„Најчешће се узима мелатонин, који је постао веома популаран“, каже др Хрнчић, међутим, упозорава да није решење за све.

„Ако немате јасне индикације, он неће имати ефекат“, а чест проблем је и неправилна употреба.

„Људи греше са дозирањем и временом узимања, а истовремено занемарују основне навике за квалитетан сан.“

Иако има добар безбедносни профил, савет је опрез.

„Не треба га узимати без консултације са лекаром, посебно ако се користе други лекови.“

Да ли је летње време природно

Коначно, питање које се често поставља јесте – да ли је овај систем у складу са нашим биолошким ритмом.

„Сматрамо да је зимско рачунање времена природније за наш организам“, наводи Хрнчић.

Проблем летњег времена је, како објашњава, у јутарњем мраку.

„Често се будимо пре изласка сунца, што није у складу са биолошким ритмом.“ Зато се саветује постепено прилагођавање. „Треба лећи као и обично, али се полако прилагођавати новом ритму“, саветује др Драган Хрнчић.

Померање сата, иако делује као мала промена, за организам представља озбиљан тест. Добра вест је да се већина људи прилагоди у року од неколико дана – уз мало пажње, светлости и добрих навика сна.

Управо је боравак у Риму, богатим културним стимулансима, инспирисао Вазарија да 1545. напише прву верзију уметничке историографије – Животи славних италијанских архитеката, сликара и вајара од 13. до 16. века. То дело, подариће му титулу оца историје уметности који је поставио темеље модерне ликовне критике.

„Вазари се с временом удаљавао од ренесансне сликарске радионице, попримајући димензије академског уметника, у крајње позитивном и хуманистичком смислу. Одликовало га је богато културно образовање, безгранична љубав према античкој уметности и подразумева се према ренесансним мајсторима. Један је од главних оснивача Академије уметности цртања у Фиренци 1563, најстарије у свету. Академија је имала пресудан утицај на промену профила уметника, као интелектуалаца, теоретичара и ерудита“, наводи кустоскиња Алесандра Барони.

Вазари је био опчињен умећем Микеланђела, којим је радио у Сикстинској капели када је настало ремек дело Судњи дан, о чему сведоче Вазарјеви цртежи. У енциклопедији биографија Вазари је написао „Микеланђело – божанствен, врхунац уметности; Рафаело – синоним за грациозност и савршену технику“, док је, изненађујуће, Леонарда описао као генија, обдареног не само интелектом, већ и великим шармом и нежношћу.

Вазари биограф отргао је од заборава и многе изгубљене слике. Најзначајнији пример је Леонардово недовршено дело Битка код Ангијарија. На истом месту у Палати Веки у Фиренцији Вазари је по наруџбини насликао битку код Марчанија са енигматском поруком Ћерка Трови, ко тражи наћи ће.

Вазаријево виђење уметности са посебним акцентом на писану реч, дато као свеобухватне целине у непрестаној еволуцији, оставило је свету непроцењиво инспиративно наслеђе.

Награде је добитницима уручио Никола Вуколић, директор и главни и одговорни уредник Задужбине „Петар Кочић“, док је о лауреатима говорио песник Иван Негришорац.

Жири Задужбине Петар Кочић у саставу: Никола Вуколић, председник Миљенко Јерговић и Младен Весковић, чланови, донео је једногласну одлуку да награду Kочићево перо за пролеће 2026. године додели угледном књижевнику Игору Мировићу за књигу Исповести венецијанског кловна у издању Друштва новосадских књижевника и Лагуне.

Ова збирка поезије доноси препознатљив поетски израз који повезује историјске теме са личним доживљајем и савременим контекстом.

Награда Кочићева књига за 2026. годину припала је, истакнутом песнику Селимиру Радуловићу за целокупни књижевни рад. Како се наводи у саопштењу жирија, Селимир Радуловић, представља једно од најзначајнијих имена нашег културног простора и својим књижевним опусом спаја традицију и модеран израз, уз снажно ослањање на духовно и културно наслеђе.

Зашто баш зебрица?

Иако на први поглед делује необично да рибица буде модел за људске болести, генетика говори другачије. Зебрица дели чак 82 одсто гена који су код људи повезани са болестима.

„На зебрици можете да радите готово све што замислите. Ембриони су провидни, развој се дешава ван мајке и веома је брз – за само пет дана имамо формиран организам који се храни. То нам омогућава да пратимо развој болести у реалном времену. Погодне су за токсиколошка испитивања, погодне су за моделовање болести, за различита фармаколошка испитивања, заиста веома широк дијапазон због тога што имају и кратко време генерације, ми их користимо и за трансгенерацијске студије, што може бити изузетно важно“, објашњава др Александра Дивац Ранков.

Од персонализоване онкологије до испитивања електронских цигарета

Пројекат ZeNCure нема у фокусу само базична научна истраживања; он има директну примену у медицини. Један од најузбудљивијих сегмената је развој ксенографт модела.

Лекари узимају узорке тумора пацијената, научници ћелије пореклом од ових тумора убацују у ембрионе зебрица и прате како тумор реагује на различите терапије. На тај начин је могуће развити потпуно персонализовану терапију за пацијенте, што је изузетно значајно за успех лечења.

Поред онколошких, тим истражује и веома актуелне друштвене проблеме, попут утицаја електронских цигарета.

„Иако се електронске цигарете често промовишу као безопасна алтернатива, ми применом просторне транскриптомике детаљно истражујемо њихов стварни утицај на развој мозга, имунског система и виталних органа. Кључно је да ове ефекте пратимо кроз више генерација како бисмо прецизно описали молекуларне механизме деловања пре него што се суочимо са трајним последицама по здравље будућих нараштаја“, истиче др Дивац Ранков.

Нова генерација научника: Између лабораторије и суперрачунара

Пројекат ZeNCure значајан фокус ставља на младе истраживаче, пружајући им прилику да се усавршавају у водећим истраживачким институцијама. Партнерске институције пројекта налазе се у Немачкој, Португалу и Великој Британији. Милан Стефановић, студент докторских студија, наглашава да српска наука не каска у великој мери за партнерима када је у питању опрема и методологија.

Део истраживања у који је укључен Милан Стефановић, као млади истраживач, укључује трансгенезу зебрица, тј. прављење модела зебрица са одређеним мутацијама или увођењем одређених хуманих протеина у њих, чиме се моделују болести. Конкретно, развијају се нови модели за Паркинсонову болест и кардиомиопатију, као и трансгене рибице са срчаним сметњама.

„Методе које учимо у иностранству, попут савремене трансгенезе, доносимо овде. Биоинформатика постаје неодвојив део нашег рада – генеришемо огромне количине података које захтевају велику процесорску снагу и специфична знања. Наша генерација је препознала да без споја експеримента и биоинформатичке обраде података, нема модерне науке“, каже Стефановић.

Осим техничких вештина, пројекат се бави и темом која је деценијама била табу у научним круговима – менталним здрављем истраживача. Циљ је створити окружење у којем постоји баланс између врхунских резултата и квалитета живота, уз подстицање критичког мишљења и отворене комуникације.

„Мала риба, велики талас“: Позив грађанима да постану научници

ZeNCure излази из оквира лабораторије и позива ширу јавност да се укључи у истраживање кроз акцију грађанске науке (Citizen Science). Грађани широм Србије позвани су да прикупе узорке воде из локалних река и потока.

„Желимо да проверимо квалитет наших вода користећи зебрицу као тест модел. Нећемо радити хемијску анализу, већ ћемо тестирати како та вода утиче на зебрице стандардизованим тестовима, чиме проверавамо токсичност узорака. Сви заинтересовани могу се јавити преко нашег сајта zencure.rs и постати део истраживачког тима“, поручује Милан Стефановић.

Пројекат ZeNCure представља изузетан пример савремене научне праксе у Србији, спајајући међународну сарадњу и најновије технологије са директним потребама грађана и лекара. У години у којој Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство (ИМГГЕ) обележава четири деценије постојања, зебрице у акваријумима ове институције од националног значаја, у синергији са истраживачима, неуморно „раде“ на откривању нових терапија. Овакви подухвати потврђују да је наша научна заједница, захваљујући стручности и ентузијазму врхунских истраживача, спремна за најзахтевније изазове европског истраживачког простора.