Маглина Тарантула се налази у Великом Магелановом облаку, малој суседној галаксији Млечног пута, на око 160.000 светлосних година од Земље, и садржи хиљаде младих звезда у сложеној структури гаса и прашине.

На композитној слици обједињени су подаци Насиних свемирских телескопа „Чандра“, „Џејмс Веб“ и „Хабл“, као и подаци сада пензионисаног телескопа „Спицер“.

Рендгенски снимци „Чандре“ показују врели гас који је услед звезданих ветрова загрејан на милионе степени, док „Веб“ открива младе звезде и хладну прашину, а „Хабл“ водоник и појединачне звезде.

Истраживање је открило да у маглини има знатно мање гаса који емитује рендгенске зраке него што су научници очекивали, што је отворило питање где нестаје енергија коју производе масивне младе звезде.

Према закључцима тима, Тарантулова маглина би могла да губи енергију на више начина. До половине врелог гаса могло би да цури кроз зидове структура од гаса и прашине и напушта маглину.

Истовремено, мешање хладног и врелог гаса може да снижава укупну температуру, док поређења са компјутерским симулацијама сугеришу да део енергије може да се губи и провођењем топлоте између врелог и хладнијег материјала.

Научници наводе да комбинација ова три процеса може да објасни губитак значајне количине енергије и помогне у бољем разумевању начина на који се у оваквим космичким срединама формирају звезде.

Користећи јакну и рукавице, пренели су лешинара у просторије ватрогасне службе. Надлежне службе су потом обавештене, а птица је пребачена на безбедно место, где је под надзором стручњака.

Акција је завршена без последица по лешинара и путнике. Према писању локалног листа, птица је током спасавања била веома мирна и, прекривена јакном, без отпора је седела у наручју једног од ватрогасаца.

„Сваке године се трудимо да буде различит репертоар. Прошле године нам је био фокус на домаћим филмовима, сада су то више филмови Холивуда, неке А класе. Трудимо се да имамо пројекције сваког четвртка, од пола девет, каже Марко Филиповић из „Божидарца".

„Ту се могу наћи наслови од холивудских блокбастера, домаћих филмова, европских, азијских остварења, како и цртаних и аниме филмова, тако да је разнолик репертоар", објашњава Катарина Радојевић из биоскопа „Звезда".

Посебни летњи програми и у затвореним биоскопским салама. Југословенска кинотека за публику је припремила репертоар Кад је лету педаљ до зенита, инспирисан стихом песме Ивана В. Лалића Никад самљи него крајем јула.

„Филмови ови некако описују све различите манифестације или видове летње атмосфере на филму. Али оно што им је негде заједничко осећање јесте то једно, да кажемо, исклизнуће из оне свакодневне рутине коју ми имамо током године”, изјавио је Јован Марковић из Југословенске кинотеке.

У зависности од биоскопа улаз на пројекције је бесплатан, док се на појединим местима организују добровољне донације или се наплаћује симболична улазница.

Како је број места ограничен, а репертоари се редовно мењају, не би било лоше доћи барем пола сата пре почетка жељене пројекције како би се обезбедило место.

Посебна пажња посвећена је приказима путева, градова и предела и томе како су нове уметничке поетике стизале у Србију.

„Париз се, када говоримо о животу једног од најпознатијих српских уметника, највише везује за Саву Шумановића. Публика на изложби може да види многе његове радове, пре свега Пијану лађу насталу 1927. године, управо у Паризу, једну од првих слика која је репродукована на насловној страни Париског журнала", изјавила је Катарина Куч, историчарка уметности.

Збирка југословенског сликарства Народног музеја Србије обухвата разноврсне уметничке тенденције које су обележиле 20. век. Кроз дела великана колекција сведочи о динамичном развоју модерне уметности.

„Она заиста представља је изванредну колекцију најзначајнијих уметника који су обликовали модерну на нашим просторима и одржавали је током бурног 20. века у Југославији, почевши од Надежде Петровић па све до Величковића, само да набројим два најзвучнија имена", додао је Војин Наранџић, историчар уметности.

Летњи програми су организовани и у Музеју Југославије, Музеју афричке уметности, Музеју науке и технике, а као и сваке године, у јеку туристичке сезоне, највеће интересовање је за обилазак Музеја Николе Тесле и стручна вођења на енглеском језику.

„Кроз епидемиолошки надзор над грозницом Западног Нила ми углавном детектујемо неуроинвазивна обољења, и због тога је то шест оболелих особа. Међутим, грозница Западног Нила најчешће је асимптоматска инфекција“, рекла је Плавша.

Већина особа које се инфицирају вирусом након убода зараженог комарца, како је навела, нема никакве симптоме.

Један мањи број заражених развија симптоме који су карактеристични и за друге вирусне инфекције – температуру, главобољу, малаксалост, болове у мишићима и зглобовима.

Заражени комарац се, међутим, не може препознати голим оком.

„Апсолутно нико од нас не може, чак и особе које се баве комарцима, у смислу, голим оком не могу да распознају да ли је неки комарац заражен. То се утврђује специфичним методама. Врши се узорковање и тестирање“, објаснила је Плавша.

Сам изглед убода такође није показатељ да ли је комарац био заражен вирусом Западног Нила.

„Што се тиче самог изгледа убода, он апсолутно није знак. Исти је код било ког убода“, навела је гошћа Београдске хронике.

Код већине заражених који развију симптоме, они остају неспецифични и могу да прођу сами од себе. Према речима др Плавше, симптоме развије око 20 одсто укупног броја инфицираних, док осталих 80 одсто нема апсолутно никакве симптоме.

„Врло неспецифично, оно што прележимо код било које друге вирусне инфекције у кући. Тако се дешава и код грознице Западног Нила“, рекла је Плавша.

Како је објаснила, код вируса Западног Нила нема цурења носа и болова у грлу, али се могу јавити температура, болови у мишићима и зглобовима, малаксалост и други неспецифични симптоми вирусне инфекције.

Неуролошки симптоми су знак за јављање лекару

Посебан опрез потребан је уколико се симптоми продубљују и развија се тежи, неуроинвазивни облик болести.

„Знак да се треба јавити лекару, особа се осећа јако лоше, има изражене главобоље“, рекла је Плавша.

Уколико се развија менингитис, односно упала можданих овојница, може се јавити болан и укочен врат. Могуће је и нагло повраћање.

У случају развоја енцефалитиса, односно запаљења мозга, могу се јавити и други неуролошки симптоми, пре свега дезоријентисаност, поремећаји свести и нестабилан ход.

„То се појављује постепено, али то се не развија данима. То се у неколико дана развије“, објаснила је Плавша.

Према њеним речима, болест најчешће почиње температуром и неспецифичним симптомима, а затим се током неколико дана симптоми продубљују. Температура не пада или главобоље постају интензивније. „Особе не треба да игноришу те неуролошке симптоме апсолутно“, нагласила је Плавша.

Када је реч о ризичним групама, већи ризик од развоја неуроинвазивног обољења и компликација имају особе старије од 80 година, али и особе старије од 50 година које имају друга хронична обољења и стања, односно поремећен имунолошки статус.

Ипак, како је истакла др Плавша, неуроинвазивни облик обољења може да развије било ко, чак и потпуно здрава особа.

Она је истакла да нема разлога за панику, јер неуроинвазивно обољење и компликације нису чести, иако се могу догодити.

„На нашој територији имамо комарце који могу да пренесу грозницу Западног Нила. Ти комарци су заражени, али нису сви заражени. Због тога треба да постоји само опрез“, рекла је Плавша.

Опрез, пре свега, подразумева заштиту од убода комараца. Према њеним речима, на отворене делове коже треба наносити репеленте, а препоручује се и ношење лаганије одеће дугих рукава и ногавица како би кожа била заштићена од убода.

Постоје и мере заштите које грађани могу да примене у својим двориштима, као и у становима и другим затвореним просторима.

Током топлих дана препоручује се коришћење клима-уређаја, а посебно је важно коришћење комарника, нарочито за особе које живе поред река, мочварног земљишта, паркова или шума.

„Они посебно треба да се, ако већ немају, увек пред сезону припреме, да обезбеде те мреже на прозорима, да их користе, да просто спрече улазак комараца у станове и куће“, навела је Плавша.

Како је објаснила, комарци који преносе грозницу Западног Нила називају се кућни комарци и често улазе у домове. Због тога чињеница да особа није боравила напољу не значи да није могла да буде изложена убоду.

Када је реч о тренутном броју оболелих, др Плавша је навела да шест регистрованих случајева није алармантан број за Србију.

„Ово што тренутно имамо, шест регистрованих случајева, то није алармантан број за нашу земљу“, рекла је Плавша. Она је подсетила да је Србија имала епидемијске године 2013. и 2018. године, када је број регистрованих случајева током истог периода био знатно већи.

„То се повремено дешава. Међутим, то није ова година“, закључила је др Плавша.

Аутомобил је продат на аукцији током манифестације Monterey car week у Калифорнији. Реч је о првом произведеном примерку програма "луче", са јединственом полусјајном завршном обрадом и додатним елементима израђеним према захтевима купца. Име купца није објављено, а приход од продаје биће усмерен фондацији "Ферари" за образовне програме.

Резултат аукције посебно је занимљив јер је Ферари свој први потпуно електрични аутомобил представио пре мање од три месеца, уз цену од око 550.000 евра. Лансирање је тада изазвало негативну реакцију инвеститора, између осталог због дизајна аутомобила и забринутости да ће традиционални купци Ферарија прихватити возило на потпуно електрични погон.

Конкуренти попут поршеа и ламборгинија почели су да успоравају или преиспитују своје планове за електричне спортске аутомобиле због слабије потражње.

Ферари је, међутим, остао при својој стратегији и оценио да ће постојећи купци бити заинтересовани за "луче", док би електрични погон могао да привуче и нове купце. Компанија је прошлог месеца повећала прогнозу пословних резултата за целу 2026. годину, након што је у другом тромесечју надмашила очекивања аналитичара.

 Посебно је снажна била потражња за персонализацијом аутомобила, односно њиховим прилагођавањем индивидуалним захтевима купаца. Акције Ферарија на берзи у Милану ове године су порасле готово за 12 одсто.

Према новом истраживању објављеном у часопису Communications Biology, у процес би могло да буде укључено још нешто: биолошки механизми познати као путеви разрешавања упале, који имунском систему организма сигнализирају када треба да се „повуче“.

Иако је већ познато да су имунски систем и крвни притисак повезани, научници из институција у Аустралији и Сингапуру сада су открили да би путеви разрешавања упале могли имати много важнију улогу у хипертензији него што се раније мислило.

Не само то – тим је утврдио да је експериментални лек под називом једињење 17б био ефикасан у снижавању крвног притиска, па чак и у поправљању оштећења крвних судова и органа изазваних хроничном упалом, у експериментима на мишевима.

„Ова студија пружа могућност за унапређење разумевања неуроимунских интеракција код хипертензије и може допринети развоју терапијских приступа који циљају и упалне и нервне путеве код кардиоваскуларних болести“, наводе истраживачи у објављеном раду.

Хронична упала настаје када имунски систем организма постане превише активан и трајно остане у стању приправности за напад, што на крају више штети организму него што му помаже у излечењу. Она је такође повезана и са СНС и РААС системима.

Антиупални лекови покушавају да релативно широко потисну имунски систем, али га могу потиснути и превише, а истовремено могу довести и до повећања крвног притиска.

Једињење 17б је много прецизније. Уместо да потискује имунски систем, оно „буди“ природне путеве за разрешавање упале, који би требало да спрече имунски систем да уопште претерано реагује.

Пошто је у ранијим експериментима показано да може да заштити срце од оштећења, лек је у експериментима на мишевима коришћен за деловање на формилпептидне рецепторе (ФПР) – својеврсне прекидаче на имунским и ткивним ћелијама који имунском систему сигнализирају да је његов посао завршен.

Истраживачи су открили да је, поред умереног смањења крвног притиска код мишева са хипертензијом, једињење 17б смањило и крутост главне артерије, аорте, као и опасно накупљање ожиљног ткива (фиброзу) у срцу и бубрезима.

„Ови резултати указују на активацију ФПР рецептора као обећавајућу терапијску стратегију за снижавање крвног притиска и повлачење реноваскуларне фиброзе“, наводе истраживачи.

Лекови за крвни притисак обично имају за циљ да смање кључне вредности – бројеве које видимо на апарату за мерење притиска – како би заштитили органе и смањили ризик од срчаног и можданог удара.

Међутим, чини се да овај лек директно делује на оштећења органа, што значи да би могао имати ширу примену, изван самог ублажавања симптома који прате хипертензију.

„Ови заштитни ефекти појавили су се уз само умерено смањење крвног притиска, што додатно подржава претпоставку да корисно дејство једињења 17б превазилази само његово антихипертензивно дејство“, наводе истраживачи.

Јасно је да су ови експерименти за сада спроведени само на мишевима, па су потребна даља истраживања како би се утврдило да ли би се исти ефекти могли појавити и код људи. Ипак, лек и приступ који примењује показују велики потенцијал.

Истраживачи не сугеришу да би једињење 17б једног дана могло директно да замени постојеће лекове за крвни притисак. Међутим, сматрају да би могло да буде алтернатива за пацијенте који не могу да користе постојеће лекове или да се користи као допунска терапија која помаже у санирању упале и ожиљног ткива.

И путеви за разрешавање хроничне упале заслужују даља истраживања. То указује да би циљање механизма којим се упала ефикасно „искључује“ могло бити једнако корисно као и директно циљање саме упале.

Лопови су заобишли алармне и безбедносне системе у музеју МуМе и однели три од пет сачуваних панела полиптиха Светог Григорија, које је Антонело насликао 1473. године, а приказује Девицу Марију која држи малог Исуса Христа, окружену Светим Григоријем и Светим Бенедиктом, као и неколико анђела.

Украден је и двострани панел са приказима Богородице и мртвог Христа у сцени Пијета, који је извађен из оклопљене витрине, пренела је агенција ЛаПресе.

Из оквира су извадили свих пет панела полиптиха Светог Григорија, али су два оставили иза зида док су бежали.

Стручњак за уметност Алберто Фиц проценио је вредност украдених дела на између 70 и 80 милиона евра.

„Потресени смо због онога што се догодило. То су два најзначајнија и најпознатија дела Антонела да Месине. То је огроман губитак за музеј, град, заједницу и свет уметности“, рекла је директорка музеја МуМе Мариса Меркурио агенцији АНСА.

Меркурио је навела да се крађа догодила нешто пре 22 часа, као и да су аларми радили и да су чувари били на лицу места. Она је украдена дела описала као кључни део културног наслеђа региона.

„Ово нису само дела Антонела да Месине. Она имају огроман значај за наш идентитет, као и, наравно, уметничку и културну вредност, јер су то дела нашег Антонела да Месине“, рекла је она за Скај ТГ24.

Главни званичник Месине задужен за културу Енцо Карузо назвао је крађу „нечим више од губитка“ и „катастрофом“.

„Месина без Антонела лишена је саме суштине највећег уметника европске ренесансе“, рекао је Карузо за Скај и позвао на брзо проналажење украдених дела.

Карузо је навео да је међународно интересовање за овог уметника порасло откако је италијанско Министарство културе раније ове године, у преговорима са аукцијском кућом „Сотби“ у Њујорку, купило Антонелову слику Ево човека (Ecce Homo) за 14,9 милиона долара.

Аналитичарка криминала у области уметности Линда Албертсон рекла је да су украдена дела одмах препознатљива, што отежава сваки покушај њихове продаје преко званичних канала.

„Украсти Антонела можда је много лакше него продати га. Ако су у питању обични лопови, ускоро ће то открити – на сопствену штету“, рекла је Албертсон, извршна директорка истраживачког удружења АРКА за криминал у области уметности, италијанском дневнику Република.

Она је навела да таква чувена уметничка дела често прелазе из руку једног криминалца у руке другог и служе као залог за друге незаконите активности.

Музеј је у недељу био затворен док су истражитељи прикупљали доказе. Представници музеја и италијанских карабињера нису одмах били доступни за коментар.

Празник Ферагосто, којим се обележава празник Успења Пресвете Богородице, представља врхунац сезоне летњих одмора у Италији. У Месини је обележен процесијом која се завршила молитвом и благосиљањем на главном тргу Пјаца Дуомо, отприлике у време када се догодила крађа.

Крађа се догодила само неколико дана након што је полиција у северном италијанском граду Парми саопштила да је пронашла три украдена уметничка дела Реноара, Сезана и Матиса, вредна око 10 милиона евра. Пет особа је задржано због крађе која се догодила 22. и 23. марта из фондације „Мањани Рока“ у провинцији Парма.

Иако је деценијама важила за европску престоницу сујеверја, испред Италије се сада налазе Летонија са 60 одсто и Чешка са 59 одсто испитаника који верују у различите облике среће и несреће.

Са друге стране лествице налазе се Финска, где је сујеверно 21 одсто грађана, Холандија са 25 процената, Француска са 28 и Белгија са 31 одсто.

Напуљ, град у којем сујеверје живи својим животом

Ако постоји место које симболизује италијанско празноверје, онда је то Напуљ. У овом граду вековима се преплићу народна традиција, религијска веровања и стари обичаји.

Један од најпознатијих симбола је црвени рог, познат као корничело (cornicello). Ова амајлија, која се најчешће израђује од црвеног корала, носи се као заштита од урока и зле среће и данас је један од најпрепознатљивијих италијанских симбола широм света.

Народно предање каже да корничело никада не треба куповати за себе; мора се добити као поклон од вољене особе да би правилно функционисао. Најмоћнији су када се преносе са родитеља или бака и дека на млађе генерације током важних животних прекретница.

Ако се срећни рог неочекивано одломи или поломи, сујеверје каже да је успешно апсорбовао талас негативне енергије или лош знак намењен вама.

Напуљ је познат и по „Сморфији“, традиционалном тумачењу снова, према којем сваки сан има свој број који се може играти на лутрији. Овај обичај и даље је део локалне културе и свакодневног живота многих становника југа Италије.

Црна мачка и петак 17.

Међу најраспрострањенијим веровањима и даље је оно да црна мачка која пређе пут доноси несрећу. Ту су и разбијено огледало, просута со или уље, отварање кишобрана у кући, стављање шешира на кревет или остављање хлеба наопако на столу.

За разлику од англосаксонских земаља, где се несрећним сматра петак 13, у Италији је то петак 17. Разлог се повезује са римским бројем XVII, који се може пресложити у латинску реч „VIXI“ – „живео сам“, што симболично упућује на крај живота.

Због тога поједине италијанске компаније и данас избегавају број 17 у нумерацији седишта, соба или редова.

Зашто празноверје опстаје?

Антрополози и психолози сматрају да празноверје није само остатак старих веровања, већ начин на који људи покушавају да се изборе са неизвесношћу.

Када се суочимо са важним животним догађајем, испитом, разговором за посао, спортским такмичењем или медицинским прегледом, ритуали и амајлије пружају осећај сигурности и контроле, иако рационално знамо да они не могу променити исход.

Позната је и изјава данског нобеловца Нилса Бора, који је у својој канцеларији држао потковицу за срећу. Када су га питали да ли заиста верује у њу, одговорио је: „Не верујем, али кажу да делује и када не верујете.“

Сујеверје и фудбал

Спорт је једно од подручја у којима ритуали имају посебно место. Многи фудбалери годинама понављају исте покрете пре утакмице, носе исту опрему или излазе на терен увек истим редоследом.

Ни навијачи нису изузетак. Истраживања показују да приближно трећина италијанских љубитеља фудбала има сопствене ритуале током утакмица – гледају меч са истим друштвом, седе на истом месту, носе „срећни“ дрес или неку амајлију.

Неки чак верују да је пораз њиховог клуба последица тога што су тог дана прекинули своју уобичајену рутину.

Више од обичаја

Празноверје у Италији није само скуп ирационалних веровања. Оно представља део културног идентитета земље, обликованог вековима историје, од античког Рима и паганских обичаја до савременог народног фолклора.

Истраживање Евробарометра показује да готово шест од десет Италијана и данас, макар повремено, прибегава неком облику празноверја. Не зато што нужно верују да оно може променити судбину, већ зато што помаже да се лакше прихвати оно што је ван људске контроле.

У времену брзог технолошког напретка, изгледа да амајлије, ритуали и стара веровања још нису изгубили своје место у свакодневном животу Европљана.

Студија не може са сигурношћу да утврди да је губитак стабала директно изазвао повећање стопе смртности – она само показује да су се ова два тренда кретала заједно. Ипак, резултати доприносе све већем броју доказа да градско зеленило и крошње дрвећа имају изузетно важну улогу у заштити људи од екстремних врућина, док се планета загрева.

Дрвеће расхлађује градске блокове тако што прави хлад на тротоарима и зградама, али и испушта водену пару која снижава температуру ваздуха у околини.

Нова студија, међутим, није толико значајна због открића да је дрвеће добро за здравље људи – научници то сумњају већ годинама – колико због начина на који су истраживачи пратили ту повезаност, рекао је Вивек Шандас, професор урбаних студија и планирања на Универзитету Портланд, који није учествовао у истраживању.

Велики део досадашњих истраживања која су повезивала крошње дрвећа са смртношћу ослањао се на само један снимак стања зеленила у одређеном насељу, укључујући и анализу из 2022. године о смртности повезаној са врућинама у десетинама америчких градова. У новој студији истраживачи су пратили како се покривеност крошњама заиста мењала из године у годину. Управо та промена, а не сам број стабала, била је повезана са стопом смртности.

Ово „потврђује оно што смо открили и у другим градовима“, рекао је Шандас за Лајв сајенс у имејлу. Он проучава изложеност високим температурама и губитак крошњи дрвећа у САД. „У 33 америчка града, готово три четвртине губило је зеленило, а најтоплија насеља су углавном губила више зеленила – или су га добијала мање – у поређењу са хладнијим насељима.“

Величина ефекта у новој студији била је значајна – сваки годишњи пораст покривености крошњама за један процентни поен био је повезан са приближно 10 одсто мањом стопом смртности. Највеће смањење забележено је код смртних случајева повезаних са кардиоваскуларним и респираторним обољењима, као и проблемима менталног здравља.

Како би дошли до закључка, истраживачи су комбиновали годишња сателитска мерења покривености крошњама за сваки пописни округ у Чикагу од 2011. до 2021. године са више од 220.000 података о смртним случајевима које су обезбедиле државне и градске здравствене службе. Направили су статистичке моделе који су узимали у обзир факторе попут летњих температура, загађења ваздуха, прихода и стамбене сегрегације, за које је ранијим истраживањима утврђено да су повезани са вишим стопама смртности.

Истраживачки тим је затим груписао насеља према степену покривености крошњама и анализирао како су подаци о температури и смртности повезани са тим показатељем. То им је помогло да утврде где су ефекти губитка или повећања крошњи били најизраженији.

Стара стабла, веће крошње

Шандас је рекао да је реч о веома добро осмишљеном истраживању, али да, као и свака опсервациона студија, има ограничења. Она може да покаже да се губитак крошњи и смртност повећавају или смањују истовремено, али не може да докаже да једно директно узрокује друго. Поред тога, сателитска мерења могу да превиде недавно засађена стабла и тако потцене стварну покривеност крошњама. Прецизнији алати могли би да региструју млада стабла са малим крошњама која сателитски подаци ниже резолуције не уочавају.

И даље није у потпуности јасно због чега покривеност дрвећем има тако позитиван утицај, иако подаци указују да хлад који стабла пружају није једини фактор. Наиме, губитак крошњи био је повезан са вишим стопама смртности од читавог низа узрока, а не само од оних који су снажно повезани са високим температурама.

Географски гледано, обрасци уочени у студији одражавају и историју улагања у различите делове Чикага. Јужни и западни део града забележили су највећи губитак крошњи, најтоплија лета и највише стопе смртности, иако су у неким случајевима на почетку имали натпросечну покривеност дрвећем. Насупрот томе, насеља уз обалу језера остала су хладнија, уз ниже стопе смртности.

Коаутор студије Харисон Гарсија, студент медицине на Универзитету Нортвестерн, рекао је да је истраживање започело током шетње кроз делове Чикага са мало дрвећа.

„Приметио сам колико је исцрпљујуће ходати кроз подручја са мало дрвећа у поређењу са оближњим улицама оивиченим зрелим стаблима“, рекао је Гарсија.

Истраживачи су направили модел хипотетичког повећања покривености крошњама на нивоу целог града од 0,03 одсто годишње, што приближно одговара садашњем темпу садње у Чикагу, од око 14.000 стабала годишње. Проценили су да би такав раст покривености могао да спречи око 105 смртних случајева годишње.

Шандас је, међутим, нагласио да ту бројку треба посматрати као корисну процену размера ефекта, а не као прецизно предвиђање, јер је добијена статистичким моделом, а не стварним бројањем посађених стабала и живота који су заиста спасени. Додао је да новопосађено стабло не може преко ноћи да обезбеди хлад попут зрелог дрвета, а раније истраживање у Портланду показало је да су посађена стабла била повезана са већим смањењем смртности људи како су старила.

Светску славу стекла је 2006. године улогом Клер Бенет, навијачице са натприродним моћима у научнофантастичној серији Хероји. Њен лик био је један од централних, а слоган „Спаси навијачицу, спаси свет“ постао је познат широм света.

Од 2012. до 2018. године играла је у музичкој драми Нешвил, где је тумачила кантри певачицу Џулијет Барнс. За ту улогу два пута је била номинована за Златни глобус.

Публика је памти и по филмовима Сећање на Титане, Волим те, Бет Купер и Врисак.

Панетијер је последњих година јавно говорила о проблемима са зависношћу и постпорођајној депресији након рођења ћерке Каје 2014. године са боксером Владимиром Кличком, који је задржао старатељство управо због тих проблема.

О својим искуствима писала је и у мемоарима објављеним у мају ове године Ово сам ја: Обрачун (This Is Me: A Reckoning). У књизи је поделила многе приче из свог живота, укључујући детаље о проблематичном односу са мајком и злостављању које је претрпела током живота у Холивуду.

Породицу је претходно задесила још једна трагедија. Њен млађи брат Џенсен Панетијер преминуо је у фебруару 2023. године у 28. години.

Од Хејден се на друштвеним мрежама опраштају бројне колеге и пријатељи.

„Абдоминална гојазност је добро познат фактор ризика јер је повезана са упалом и метаболичким проблемима. Витамин Д, са друге стране, јесте хормон који делује на различите органе, а његов недостатак нарушава више телесних функција. Када се ова два стања појаве заједно, једно појачава ефекте другог, чиме се додатно повећава ризик од смрти“, објашњава Тијаго Силва Александре, професор на Одељењу за геронтологију Федералног универзитета у Сао Карлосу у Бразилу, који је координирао истраживање.

„Због тога су праћење нивоа витамина Д и смањење прекомерне абдоминалне масноће кључне мере за спречавање преране смрти, посебно након 50. године“, додао је он.

Праћење здравствених ризика током шест година

Истраживање је спроведено у сарадњи са Универзитетским колеџом у Лондону у Уједињеном Краљевству, а финансирала га је ФАПЕСП. Истраживачи су шест година пратили 5.520 особа старијих од 50 година. Сви учесници били су део Енглеске лонгитудиналне студије старења (ЕЛСА), једне од највећих светских студија посвећених процесу старења.

Подаци су показали да је недостатак витамина Д (ниво испод 30 нмол/л) сам по себи био повезан са већим ризиком од смрти него абдоминална гојазност. Абдоминална гојазност дефинисана је као обим струка већи од 102 центиметра код мушкараца и 88 центиметара код жена.

Особе које су имале само абдоминалну гојазност имале су 47 одсто већи ризик од смрти, док је недостатак витамина Д сам по себи био повезан са повећањем ризика до 91 одсто. Међутим, када су оба стања била присутна истовремено, ризик од смрти повећавао се више него двоструко.

Како масноћа на стомаку може смањити количину доступног витамина Д

Александре наводи да абдоминална гојазност и недостатак витамина Д могу међусобно да појачавају штетне ефекте, стварајући својеврсни зачарани круг. Масно ткиво у пределу стомака може да „зароби“ витамин Д који циркулише у организму и складишти га у адипоцитима (масним ћелијама), уместо да остане доступан у крвотоку.

„То значи да, иако тело можда има ускладиштен витамин у масном ткиву, он није слободно доступан у крви како би обављао виталне функције у другим органима и системима“, каже бразилски стручњак.

Гојазност такође може да утиче на начин на који тело прерађује витамин Д. Код особа са гојазношћу забележена је мања активност ензима укључених у метаболизам витамина Д, што додатно ограничава количину витамина коју организам може да искористи.

„Абдоминална гојазност смањује количину витамина Д у циркулацији, а тај недостатак нарушава имунолошки систем, погоршавајући хроничну упалу изазвану вишком масног ткива и драматично повећавајући ризик од смртности“, објашњава Александре за Агенцију ФАПЕСП.

Старење, упала и витамин Д

Ова комбинација може бити посебно значајна у каснијем животном добу, јер је само старење повезано са стањем хроничне, благе упале.

„У нормалним условима, витамин Д делује као регулатор имунолошког система и спречава да упала измакне контроли. Када су нивои витамина Д ниски, а постоји вишак абдоминалног масног ткива, развија се неповољно системско окружење које убрзава кардиоваскуларне и метаболичке болести, као и губитак мишићне масе“, наглашава Александре.

Ланчани ефекат

Нови налази део су ширег низа истраживања која испитују како витамин Д утиче на здравље током старења.

„У претходним истраживањима идентификовали смо ланчани ефекат. Недостатак витамина Д доводи до губитка снаге, што резултира споријим ходањем, затим губитком самосталности и већом зависношћу од других у свакодневним активностима“, објашњава Александре.

Истраживачка група је у посебној студији такође утврдила да недостатак витамина Д повећава ризик од когнитивног пада.

„Витамин Д је хормон са бројним функцијама. Има улогу у регулисању крвног притиска, срчане фреквенције, централног нервног система, имунског система и ендокриног система. Због тога, када су његови нивои ниски, више кључних телесних функција бива угрожено“, истиче стручњак.

Други део вечери посвећен је млађим снагама: после 'Галије' наступиће група 'Лавина', која је сада у пику интересовања и каријере због учешћа на Песми Евровизије, а вече затвара перспективна група 'Бохемија'.

„Искрено нисам размишљао о Нишвилу. Овај фестивал је легендаран и природно је да се необичне ствари дешавају, поготово што он излази из оквира оних фестивала какве ми очекујемо“, наводи Ненад Милосављевић фронтмен „Галије“.

„Супер је осећај, али ја мислим да се сваке године дешава да неки нишки бенд затвара фестивал. То није ништа неубичајно, иако то нису џез бендови. Углавном Нишвил испоштује нишке бендове“, напомиње Јанко Џамбас из групе „Бохемија“.

„Ово је први наш наступ у Нишу после Евровизије, тако само стварно јако срећни и пуно смо се спремали да бисмо презентовали то што имамо у најбољем светлу“, обећава Лука Аранђеловић.

Оно што је важно: интересовање за ово завршно вече је велико, и публика у великом броју стиже на Тврђаву. Овим концертима, на две главне бине, биће завршен овогодишњи 32. Нишвил џез фестивал.

Промоција нотног издања „Антологија српске популарне песме“

У Нишвиле прес центру данас је одржана и промоција капиталног нотног издања Удружења композитора Србије Антологија српске популарне песме.

Ово тротомно издање доноси многе познате нумере које су први пут забележене као нотни записи. Пратећи историјат развоја популарних жанрова, у три свеске обрађени су различити периоди, па се тако прва свеска под називом Време шлагера оријентисала на раздобље између 1930. и 1960, друга је у фокус поставила Време фестивала од 1969. до 1980, и коначно, трећа свеска насловљена Време попа и рока, заокружила је избор кроз последње две деценије двадесетог века.

Сва три тома, уз нотни материјал доносе и кратке биографске коментаре као и опсежне предговоре из пера еминентних стручњака, Светолика Јаковљевића, др Весне Микић и Петра Пеце Поповића.

Све партитуре осим мелодијске линије, текста песме и хармонских ознака – имају и клавирски извод.

О значају овог капиталног издања у нашој културној средини, које је објавило Удружење композитора Србије, говорили су композитори: Раде Радивојевић – уједно и председник УКС-а, Драгољуб Илић Илке, Братислав Бата Златковић и Бранислав Дејановић – уметнички продуцент Нишвила.

– Волим да кажем да је боца вина попут ГПС-а: пијете вино и оно вас води право до места на Земљи са којег долази. Истовремено је и временска капсула, јер носи годину бербе и подсећа вас на оно што се догађало у том периоду.

Морам да вас питам и за причу која је међу српским винарима постала готово легенда. Када су Вам први пут поменули Србија, Ви сте наводно реаговали: „Они праве вино у Србији?“. Да ли је то тачно?

– Јесте. Било је то пре неколико година. Мој пријатељ винар послао ми је веома леп мејл и рекао да би желео да донесе неколико српских вина. Помислио сам: „Нисам ни сигуран да се у Србији прави вино."

Дошао је у моју канцеларију и две године заредом смо дегустирали вина. Помислио сам: „Вау, ово је заправо веома добро“ и пожелео да дођем. Допада ми се дух људи овде – колико и даље умеју да уживају у животу. Пију, забављају се.

Живот може бити тежак, као и свуда, али људи овде и даље заиста уживају.

Рекли сте да вино треба да нас покрене попут музике, љубави или поезије. Може ли се нешто толико емотивно свести на број између 90 и 100?

– Волим да кажем да, када вину дам 100 поена, то је као када угледате некога на улици и доживите coup de foudre – љубав на први поглед. Одједном сте потпуно заљубљени и желите да будете са том особом, можда чак и да је ожените. Вино може да изазове такав осећај. Пробао сам много вина у животу и код неких је реакција једноставно: „Вау!".

Како бисте генерално оценили српска вина?

– За недељу дана пробао сам око 200 вина, што је прилично много, мада могу и више ако треба. Укупан ниво квалитета је веома висок. Када бих морао да се кладим на аутохтоне или мање познате сорте из Србије, изабрао бих Прокупац и Грашац.

Занимљиво је што су та вина потпуно у складу са оним што људи данас желе да пију, посебно млађи. Траже свежија вина, која се лакше пију. Прокупац, на пример, може да се служи благо расхлађен. Мислим да би Србија управо на тим винима могла да изгради име.

Обишли сте велики део Србије. Једног дана били сте у традиционалном ресторану код Чачка, другог у фајн-дајнинг ресторану. Да ли велико вино више припада луксузу или једноставном, локалном столу?

– То је веома добро питање. Данас се готово најежим када чујем израз „луксузно вино". Заиста верујем да је вино ту да би се пило.

Може се посматрати као луксузни производ, али тада говоримо више о цени, бренду или репутацији. Не постоји много производа који, док их конзумирате, могу да пробуде толико успомена или да вас одведу на место са којег потичу.

Имам 67 година, а постоји још толико места која желим да видим и толико оних којима желим да се вратим.

Желите ли да се вратите у Србију?

– Да. Враћам се у октобру због Wine Vision-a. Планирам неколико ствари – дегустациону вечеру, а доводим и једног од највећих светских стручњака за винограде, с којим ћемо одржати семинар о виновој лози. Мислим да ће бити заиста одличан догађај.

Чекамо вас. Хвала вам много на времену и разговору за РТС.

Верска скулптура у селу Конотопје освештана је у суботу, а церемонију је предводио локални бискуп. Датум је изабран тако да се поклопи са празником Успења Пресвете Богородице.

Откривање статуе долази у тренутку када је утицај Католичке цркве на јавни живот у Пољској значајно ослабио.

Удаљена локација споменика – на пољу, далеко од већих насељених места у Пољској – у великој мери је последица тога што је његову изградњу наручио веома имућан брачни пар који живи у том крају.

Током церемоније у суботу, два хеликоптера кружила су изнад статуе и бацала латице ружа. Девица Марија приказана је са великом круном и раширеним рукама.

Бискуп Кшиштоф Вентковски, који је освештао статуу, рекао је окупљенима да „многи савремени људи гледају само ка земљи, усредсређени на себе“, док статуа позива људе „да подигну поглед ка Богу и небу“, преноси пољска новинска агенција ПАП.

Иако је Пољска и даље изразито католичка земља, све више младих Пољака у градским срединама удаљава се од Цркве и њене традиције.

Међу присутнима на свечаности био је и Лех Валенса, који је предводио покрет за окончање комунистичке власти у Пољској, а касније постао први демократски изабрани председник земље.

Валенса је током своје политичке борбе био препознатљив и по значки са ликом Девице Марије, а истицао је да је његова католичка вера имала важну улогу у борби против комунизма.

„Почео сам са Девицом Маријом и завршавам са Девицом Маријом“, рекао је 82-годишњи Валенса за Асошиејтед прес.

Ово је Национални парк Ленсоис Марањенсес у бразилској држави Марањао, чији назив на португалском значи „чаршави Марањаа". Простирући се на 155.000 хектара, овај парк пркоси дефиницијама.

Иако изгледа као пустиња, годишње прими око 1.200 милиметара кише, далеко више од 250 милиметара који дефинишу пустињску климу. Управо та вода, у садејству са јединственом геологијом, ствара један од најдинамичнијих пејзажа на планети, чија је изузетна вредност препозната уписом на Унескову листу светске баштине у јулу 2024. године.

Геологија чуда: Плес ветра, песка и кише

Феномен парка је резултат миленијумског садејства река, ветра и кише. Песак, који дине чине, потиче из унутрашњости континента и реке га носе до Атлантика. Снажне океанске струје таложе песак дуж обале дуге 80 километара, одакле га ветрови носе ка унутрашњости, стварајући такозване барханске дине.

Ове пешчане формације у облику полумесеца непрестано се крећу, формирајући ланце дуге и до 75 километара. Путују брзином која достиже и до 25 метара годишње, а највише дине досежу висину од 30 метара.

Кључни елемент је кишна сезона, од јануара до јуна, када обилне падавине испуњавају удубљења између дина. Тако настају привремене лагуне, дубоке и до три метра, које се задржавају захваљујући слоју непропусне стене испод песка.

Дна лагуна, прекривена алгама и цијанобактеријама, доприносе спектру боја. Са повратком сушне сезоне, лагуне брзо испаравају, да би се са следећим кишама поново појавиле на новим локацијама.

Оаза живота у мору песка

Упркос наизглед суровом окружењу, Ленсоис Марањенсес је дом богатог екосистема. Парк се налази у прелазној зони између три велика бразилска биома: амазонске прашуме, полусуве Катинге и саванског Серада.

Овај положај омогућава постојање разноврсних станишта, укључујући мангрове, приобалну вегетацију (рестинга) и две оазе у унутрашњости парка, Кеимада до Бритос и Баиша Гранде. Ови екосистеми су темељ за очување биодиверзитета.

Забележено је постојање 133 врсте биљака, 112 врста птица и најмање 42 врсте рептила. Лагуне, иако привремене, врве од живота. Често су међусобно повезане, омогућавајући опстанак бројних врста риба и инсеката.

Један од најфасцинантнијих становника је вук-риба (Hoplias malabaricus), која сушну сезону преживљава укопана у влажном блату. Парк је такође витално станиште за четири угрожене врсте: скарлетног ибиса (Eudocimus ruber), неотропску видру (Lontra longicaudis), тиграсту мачку онсилију (Leopardus tigrinus) и западноиндијског манатија (Trichechus manatus).

Изазови у рају: УНЕСКО статус и будућност парка

Статус светске баштине, додељен 2024. године, донео је глобалну пажњу, али и нагласио одговорност за очување овог крхког раја. Иако је већи део парка у одличном стању због тешке приступачности, постоје значајни изазови.

Кључни је усклађивање заштите природе са правима локалних заједница. Унутар граница парка живи више од 4.000 људи који се традиционално баве пољопривредом, риболовом и сточарством и интеграције ових заједница у управљање парком захтева јачање како би се осигурала њихова равноправна укљученост.

Растући притисак туризма представља још једну претњу, кроз илегалну изградњу и загађење пластиком. Управа парка, коју води Институт Чико Мендес за очување биодиверзитета (ICMBio), спроводи планове управљања, али је потребно појачати надзор.

Забрињавају и спољне претње попут истраживања нафте на мору, приобалних ветроелектрана и климатских промена. Парк је заштићен од 1981. и окружен великом тампон зоном од 268.231 хектара, али дугорочна заштита захтеваће непрекидан надзор.

Будућност Ленсоис Марањенсеса зависиће од деликатне равнотеже између очувања његовог јединственог наслеђа, развоја одрживог туризма који користи локалном становништву и одговора на глобалне еколошке изазове.

Признање Унескоа није само потврда лепоте, већ и позив на акцију да се овај нестварни пејзаж сачува као живи доказ о динамичној и непредвидивој снази природе.

„Не постоје докази да је аутор по имену Хомер икада постојао, бар не као творац „Илијаде“ и „Одисеје“. Највероватније је реч о каснијој традицији која је ова два дела повезала са једним аутором по имену Хомер“, каже историчар Андре Леонардо Чевитарезе, професор на Федералном универзитету у Рио де Жанеиру.

Један геније или генерације песника?

У 21. веку међу стручњацима је све присутније мишљење да је примереније говорити о „Хомерима“, у множини, него о једном Хомеру, сматра историчар Данијел Бразил Јусти, професор на Федералном универзитету.

„Можемо претпоставити да су ти Хомери, у множини, били записивачи и приређивачи који су мењали, допуњавали и преписивали дела док је усмена традиција још била жива“, објашњава Јусти.

Према овом тумачењу, Хомер се пре може посматрати као име једне дуге песничке традиције него као конкретна историјска личност.

Филозоф Габријеле Корнели, професор на Универзитету у Бразилији, подсећа да се питање Хомеровог ауторства постављало још у античко доба, али и много векова касније. О овој теми говорио је и немачки филозоф Фридрих Ниче (1844–1900), који је током свог првог предавања на Универзитету у Базелу понудио опрезан поглед на такозвано Хомерово питање.

„Он је понудио веома уравнотежен поглед на проблем. Рекао је да је Хомер песник који је написао „Илијаду“ и „Одисеју“, али да то није историјска тврдња, већ естетски суд. Нема много смисла трагати за историјским Хомером. Важно је разумети Хомера као књижевни и песнички појам“, објашњава Корнели.

Ипак, идеја о Хомеру као аутору ових великих дела била је дубоко укорењена и у античкој Грчкој. Корнели наводи да су већ у петом веку пре нове ере млади Атињани морали да уче Хомерове стихове напамет.

Управо у том периоду, објашњава он, поједини учењаци почели су да уочавају стилске разлике у текстовима и издвајају делове за које су сумњали да нису настали од истог аутора. Ипак, требало је да прођу векови пре него што је питање Хомеровог ауторства поново постало предмет велике научне расправе.

Траговима усмене традиције

Преиспитивање Хомеровог ауторства посебно је добило на значају крајем 18. века, захваљујући немачком филологу Фридриху Августу Волфу (1759–1824).

Као стручњак за античку грчку књижевност, Волф је сматрао да је мало вероватно да је један човек могао да напише и „Илијаду“ и „Одисеју“ у облику у којем су до нас стигле. Закључио је да су ова дела морала бити резултат дугог усменог преношења, а да су тек касније сакупљена, уређена и записана.

Античка Грчка познавала је путујуће песнике – аеде – који су своје песме изводили пред публиком. Највероватније су се приче о Тројанском рату и Одисејевим лутањима вековима преносиле управо на тај начин.

Временом су их записивачи почели сакупљати и уређивати. Тај процес је, по свему судећи, трајао генерацијама, уз бројне измене, допуне и прилагођавања.

Кључан допринос разумевању овог процеса дали су амерички истраживачи Милман Пери и Алберт Лорд тридесетих година 20. века. Проучавајући јужнословенску епску поезију, показали су да су певачи, укључујући и гусларе, могли усмено да изводе веома дугачке епове, ослањајући се на устаљене изразе, стихове и типичне сцене.

Њихова истраживања показала су како усмена епска традиција може да се преноси и мења кроз извођење, без постојања једног писаног оригинала.

То је додатно ојачало претпоставку да су „Илијада“ и „Одисеја“ настале као врхунац дуге усмене песничке традиције, пре него што су коначно добиле свој писани облик.

Загонетка језика и ауторства

Додатну недоумицу представља и језик ових епова. Филозоф Габријеле Корнели указује на то да је језик ових дела необична мешавина различитих грчких дијалеката.

„Реч је о веома вештачкој мешавини, до те мере да, уз извесно претеривање, можемо рећи да у њој постоји неколико различитих дијалеката“, наводи Корнели.

И та језичка разноликост могла би да буде један од показатеља да су епови настајали и мењали се током дугог периода, у оквиру усмене традиције.

Филозоф Алдо Динучи, професор на Федералном универзитету Еспирито Санто, помиње и занимљиву теорију британског писца Семјуела Батлера (1835–1902). Он је заступао необичну претпоставку да је „Одисеју“ написала жена, док је „Илијада“ дело мушкарца.

Постоје различите теорије и о самом имену Хомер.

Према једном тумачењу, његово име могло би да буде повезано са грчком речју која означава „таоца“. У том случају, име би могло да има значење „онај који је предат као залог“ или „гаранција“.

Према другом тумачењу, Хомер је у каснијој традицији повезиван са слепилом. Постоји претпоставка да је реч могла да означава „слепог“ на једном од дијалеката који се говорио у области око античког града Киме, на простору данашње Турске.

„Хомер остаје историјски могућа личност, иако његово постојање не можемо доказати на начин који би задовољио критеријуме савремене историографије. Немамо натписе, званична документа, преписку, новац, поуздано идентификовану гробницу нити сведочанство савременика који помиње песника по имену Хомер“, каже професор Денис Гарсија Шавијер.

Оно што је остало јесу дела која се Хомеру приписују – „Илијада“ и „Одисеја“. Без обзира на то да ли их је створио један песник, више њих или су вековима настајала и обликовала се у оквиру усмене традиције, ова два епа остала су међу најзначајнијим делима светске књижевности.

Управо због тога Хомерова загонетка и данас привлачи пажњу истраживача и читалаца. Можда никада нећемо сазнати ко је заиста био Хомер, али ће приче о Тројанском рату, Ахилеју, Одисеју и њиховим јунацима наставити да живе.

Пенг је најавио да ће у новембру на Филипинима, током самита, бити отворен први музеј мира који носи име Николе Тесле. Објаснио је да је Теслино име повезао са идејом мира због његовог научног доприноса, али и његове филозофије.

„Зато што је Никола Тесла познат као један од највећих научника у свету и он је оснивач, односно изумитељ електричне енергије и пребацио је људски род из времена свећа у време струје и то је нешто што људи знају, што воле и знају колико је важно коришћење електричне енергије“, рекао је.

Према његовим речима, Теслина технологија омогућила је прелазак човечанства у нову еру развоја и цивилизације.

„Уз његову технологију мислим да су људска бића пребачена у нову еру, у период развоја и цивилизације, напредније цивилизације. И то је један од аспеката мира који је донет људском роду“, навео је Пенг. Гост РТС-а је говорио и о Теслиној филозофији и његовој жељи да људи живе у миру и буду у хармонији са природом.

„То није само мир људских бића, већ уопштено и унутрашњи мир у људском уму, то је у духу мира“, рекао је Пенг, додајући да у том контексту види сличност између Теслине филозофије и таоистичке теорије Лао Цеа.

Сматра да Срби и Кинези имају сличност када је реч о разумевању мира: „Мислим да српски народ и Кинези имају једну сличност, једну заједничку особину да могу да разумеју једни друге у контексту мира у универзуму, у свемиру.“

Сарадња Србије и Кине у области вештачке интелигенције и роботике

Говорећи о сарадњи Србије и Кине, Пенг је навео да је упознат са посетом председника Србије Александра Вучића Кини и споразумима који су тада потписани, укључујући и споразум о вештачкој интелигенцији.

„Мислим да он говори не само о пријатељству између Кине и Србије, већ и о развоју неких посебних области, технолошких области у будућности. И то ће бити заједнички пројекти и један од аспеката тог односа који постоји између Србије и Кине“, рекао је.

Говорећи о најављеној производњи хуманоидних робота у Србији, Пенг је оценио да би сарадња са Кином могла да допринесе развоју роботике и вештачке интелигенције у Србији.

„Мислим да је Кина пуно радила на развоју вештачке интелигенције на националном нивоу, али и на нивоу компанија, на нивоу друштва“, навео је гост Јутарњег програма.

Према његовим речима, развој у овој области може да допринесе производњи и повећању капацитета и у Србији: „И то је једна јако добра прилика да се развију роботика и вештачка интелигенција не само за индустријску употребу у фабрикама, већ и за дневну употребу у свакодневном животу људи.“

Сматра да би сарадња Србије и Кине могла да допринесе брзом развоју вештачке интелигенције и роботике и њиховој примени у индустрији у Србији.

Говорећи о Академији „Никола Тесла“, Пенг је навео да она већ окупља око 600 научника и иноватора, док је у провинцији Хајнан планиран велики научноистраживачки центар.

Према његовим речима, припреме за академију и удружење почеле су прошле године, а током тог периода организоване су активности и путовања између Кине и Србије. Навео је и да је разговарао са представницима Министарства науке Србије о комуникацији између Србије, Кине и Русије.

„Након тога смо успоставили Академију 'Никола Тесла' у Кини. Регистрована је у Хонгконгу, функционише у Пекингу и Хонгконгу, значи у неколико различитих, на неколико различитих локација у Кини“, рекао је Пенг.

Како је навео, циљ је да Академија „Никола Тесла“ буде присутна широм света, укључујући Филипине, поједина места у Сједињеним Америчким Државама и Србију.

Пенг је говорио и о догађају који је у јулу организован поводом 170. годишњице Теслиног рођења. Иако је у Пекингу тог дана било невреме, око 100 људи дошло је на Академију из различитих делова Кине како би обележили годишњицу.

Отворена и фондација у оквиру Академије „Никола Тесла“

Пенг је говорио и о публикацији коју је објавила Поштанска служба Кине: „То је поштанска служба Кине која је објавила ову публикацију како би обележила 170. годишњицу рођења Николе Тесле. Значи, China Post, односно поштанска служба Кине је објавила“.

Навео је да је истог дана у Пекингу успостављена, односно отворена фондација у оквиру Академије „Никола Тесла“.

„Позвали смо људе који су поштоваоци Николе Тесле, не само технологије, већ и његовог духа и његовог доприноса људским бићима. Позвали смо их да се удруже заједно с нама на тој академији и да подрже Музеј Николе Тесле, односно музеје широм света“, рекао је Пенг.

Према његовим речима, циљ је да се настави ширење Теслиног духа и да научник буде упамћен широм света. Ху је навео да Академија има земљу у провинцији Хајнан, као и партнерство за изградњу зграде која би била седиште Музеја Николе Тесле.

„Имамо и комуникације у вези са дизајном, саме изградње и тако даље. Када буде завршена, та зграда ће бити један од најбољих музеја, ако не и најбољи музеј Николе Тесле у свету“, рекао је Пенг.

Ова продаја не само да представља највишу цену постигнуту на овогодишњем догађају, већ је уједно и друга највећа сума икада плаћена за једну птицу у историји ове аукције, потврђујући статус соколарства као спорта луксуза и престижа.

Млади снежно бели соко, одгајан на фарми Џима Вилсона у Онтарију, Канада, продат је седме вечери аукције, коју организује Национални центар за соколове у свом седишту у Малхаму, око 65 км северно од саудијске престонице Ријада.

Иначе, у питању је хибридни соко узгајан да има отприлике 75% арктичког сокола (и 25% друге врсте сокола, обично степског или сивог сокола). Ова специфична генетска мешавина је цењена у елитном соколарству и тркама сокола због комбиновања огромне величине, упечатљивог изгледа и издржљивости чистог арктичког сокола са додатном брзином или прилагодљивошћу мањег сокола.

Соко је готово у потпуности бео, са тек тамним врховима крила, што га чини изузетно ретким и цењеним примерком. Његов продоран поглед и савршено перје сведоче о врхунском узгоју, који је кључан фактор у постизању овако високих цена.

Традиција и милионски посао

Соколарство има дубоке корене у култури Блиског истока, где се вековима негује као племенита вештина и симбол статуса. Међутим, данас је то и изузетно уносан посао. Међународна аукција одгајивача соколова окупља најбогатије ентузијасте и најбоље одгајиваче из целог света, који су спремни да уложе огромне суме новца у птице са изванредним педигреом, брзином и ловачким инстинктима.

Продаја овог снежно белог примерка није само вест о финансијском рекорду, већ и показатељ колико су одгајивачи напредовали у селективном узгоју, стварајући птице готово савршених карактеристика.

Сваки детаљ, од боје перја до физичке грађе, пажљиво се узгаја и вреднује. Овакви догађаји показују како се древна традиција успешно прилагодила модерном добу, спајајући културну баштину са законима тржишта и технологијом узгоја. Ова рекордна продаја потврђује да је фасцинација соколовима јача него икад, претварајући их у праве драгуље на небу.