„Последњих година због афричке свинске куге бројност свиња је у неким деловима, посебно оним који су захваћени епидемијом, у паду. А у град улазе вероватно у потразе за храном.На Ушћу, смо имали најезду дивљих свиња, када су због високог водостаја са Великог ратног острва почеле да препливавају и да излазе на копно", истакао је Душко Ћировић, Биолошки факултет.

Стручњаци истичу да не треба превише да их се плашимо. Ипак, сусрет са дивљом животињом захтева опрез, нарочито ако се она осећа угрожено или нема простора да се удаљи.

„Када су у питању мужјаци шакала или дивљих свиња, треба избегавати директан контакт очи у очи и ако кренете ка дивљој свињи, постоји могућност да и она крене на вас.Човек  треба убрзаним кораком да се удаљи, потпуно је беспотребно и непрактично имати било какву врсту контакта", рекао је Будимир Грубић, директор ЈКП „Ветерина Београд“.

Ако се и сретнете са дивљом свињом или шакалом, најважније је да останете смирени и не прилазите животињи. А ако их до сада нисте видели, то не значи да нису били у вашем крају.

Друштвене мреже су појачале његову популарност, а многи људи стичу утисак да је то једноставно решење да се боље осећају. Проблем је што се стварне физиолошке функције често мешају са клиничким користима које су, код здравих особа, слабо доказане, напомиње др Марија Изкијердо-Пулидо професорка на Универзитету у Барселони.

Али шта наука заиста каже?

Суплемент неће побољшати лошу исхрану

Магнезијум је есенцијални минерал. Учествује у стотинама ензимских реакција и неопходан је за енергетски метаболизам, функцију мишића и нерава, синтезу протеина, одржавање костију и електролитски баланс.

Недовољан унос може бити повезан са умором, слабошћу или неуромускуларним поремећајима. Али, иако је магнезијум неопходан, суплементација није нужно корисна за свакога. У исхрани, више не значи увек боље.

У ствари, корист од суплемента, било да су то витамини или минерали, је јасна када постоји недостатак; међутим, ефекат је много мање очигледан када су нутритивне потребе већ задовољене исхраном.

Најбољи извори магнезијума у ​​исхрани су интегралне житарице, лиснато зелено поврће, махунарке, ораси, семенке и чисти какао. За многе људе, укључивање веће количине ових намирница имало би више смисла него додавање капсула.

Суплемент не побољшава лошу исхрану; он само ствара илузију замене. Веровање да ће пилула надокнадити оно што не једемо је самообмана. И нажалост, то је веома профитабилна идеја за оне који је продају.

У Европској унији постоје одобрене здравствене тврдње за магнезијум: доприноси смањењу умора, нормалном енергетском метаболизму и функцији мишића и нерава. Ове тврдње су физиолошки тачне, али не значе да додатак магнезијума делује као универзални енергизатор или релаксант. Оне једноставно указују да је телу потребан овај минерал да би правилно функционисало.

Реклама наспрам онога што наука каже

Идеја да сваки проблем захтева одређени облик магнезијума такође је постала популарна: цитрат за затвор, бисглицинат за спавање, малат за умор, треонат за мозак.

Тачно је да се различите соли разликују у апсорпцији и дигестивној толеранцији, али доказивање да је одређена со клинички супериорнија за сан или смањење стреса код здравих особа је сасвим друга ствар. Ова „књига рецепата за со“ је тренутно више маркетиншка стратегија него научни закључак.

Наука потврђује сваку од ових тврдњи. Сан је један од најпопуларнијих: магнезијум је укључен у процесе неуромускуларне ексцитабилности и опуштања, што му даје вероватну биолошку основу.

Упркос томе, клинички докази су прилично ограничени. Недавно клиничко испитивање код одраслих са лошим квалитетом сна указује на умерено смањење времена потребног за успављивање. Међутим, потребна су додатна клиничка истраживања са већим узорцима и објективним мерењима сна пре него што се може са сигурношћу тврдити да магнезијум побољшава квалитет сна.

Заправо, Европска унија није одобрила никакве здравствене тврдње које повезују овај минерал са побољшаним сном.

Исто важи и за грчеве у мишићима. Доступни прегледи не показују јасну корист за људе који их редовно доживљавају, а идеја да „магнезијум елиминише грчеве“ је превише поједностављена.

Што се тиче енергије, тело не функционише као резервоар који се пуни бесконачно: ако су потребе већ задовољене, додавање више магнезијума не производи више енергије. Очекивана корист је исправљање недостатка, а не претварање минерала у стимуланс.

Суплементи магнезијума нису безопасни у било којој количини

Оно што добијамо из хране ретко изазива проблеме, али суплементи у високим дозама, с друге стране, могу изазвати дијареју, мучнину и болове у стомаку.

Ризик је већи код људи са обољењем бубрега или који узимају одређене лекове. Такође може да омета дејство неких антибиотика и лекова за остеопорозу ако се узимају истовремено.

Све ово указује на ширу перспективу. У здравој популацији, већина дијететских суплемената је непотребна ако је исхрана довољна, потпуна и уравнотежена. Неки могу бити корисни у специфичним ситуацијама – дијагностикованим недостацима, повећаним потребама или клиничким индикацијама – али то не оправдава њихову широку употребу.

Проблем није само у самом производу, већ и у поруци која га прати. Идеја да капсула може да надокнади недостатак сна, хронични стрес или нездраве навике је веома привлачна са комерцијалног становишта, али више одговара интересима тржишта него стварним потребама јавног здравља.

Магнезијум није само пролазна мода: то је есенцијални нутријент са виталним функцијама. Питање не би требало да буде „Који ми додатак исхрани недостаје?“, већ „Да ли ми је заиста потребан или сам једноставно убеђен?“

Најбољи савет остаје онај који делује „најмање привлачно“, али је и најпоузданији: прво, храна, а само када је потребно, суплементација коју је правилно прописао здравствени радник, закључује проф. Марија Изкијердо-Пулидо.

Заједничким деловањем тих чинилаца настала је шака у којој сваки прст има другачију величину, облик и улогу, омогућавајући нам да подједнако успешно изводимо и снажне хватове и најпрецизније покрете.

Палац: Командант шаке

Централна фигура у функционалности шаке је палац. Његова најважнија карактеристика је „опозитност" – способност да се постави насупрот осталим прстима. Ова могућност омогућава нам да формирамо чврст хват.

За разлику од кажипрста, средњег, домалог и малог прста, који имају по три кости (фаланге), палац има само две. То му даје изузетну снагу и стабилност, чинећи га сидром за све покрете хватања и држања предмета.

Без ове јединствене анатомије, задаци попут писања, закопчавања дугмади или коришћења чекића били би готово немогући.

Палац је, у суштини, еволутивна предност која је човечанству омогућила да развије и користи сложене алате.

Тимски рад прстију: Архитектура савршеног хвата

Док палац пружа снагу, остала четири прста доносе финесу и прилагодљивост, а њихове различите дужине су кључне за ефикасан хват. Када савијемо прсте да бисмо нешто ухватили, њихови врхови се не поравнавају у праву линију, већ формирају лук. Управо та крива омогућава да се шака савршено прилагоди облику предмета, било да је у питању округла лопта, цилиндрична дршка алата или неправилан камен.

Да су сви прсти исте дужине, хват би био много слабији и нестабилнији, сличан грабуљама. Овако, средњи прст, као најдужи, пружа максимални досег, док кажипрст и домали прст пружају подршку са стране. Мали прст, иако најкраћи и најслабији, кључан је за јачину стиска, доприносећи снази хвата и до 50 одсто.

Средњи прст је обично најдужи. Он представља централну осу шаке, помажући у одржавању равнотеже и усмеравању покрета. Захваљујући својој дужини, сарађује са осталим прстима како би омогућио чврст и сигуран хват предмета.

Домали прст је најчешће нешто краћи од средњег, али ова два прста тесно сарађују, стварајући снагу хвата и обезбеђујући стабилност шаке. Било да подижете тежак ранац, носите кесе из продавнице или држите бејзбол палицу, средњи и домали прст помажу да хват остане чврст и уравнотежен.

Кажипрст је краћи, покретљивији и лакше се независно помера од два главна прста задужена за хват, што га чини идеалним за прецизне и контролисане покрете. Њиме обављате радње које захтевају прецизност и тачност, као што су показивање, куцање на тастатури, притискање малих тастера или писање оловком.

Мали прст је обично најкраћи од свих пет прстију, али му велика дужина није потребна да би обављао своју улогу – стабилизацију спољне ивице шаке. Он помаже да шака остане стабилна док држимо предмете, нарочито оне који су већи од саме шаке, попут велике флаше воде, кошаркашке лопте или тешке кесе са намирницама.

Ова анатомска поставка, подржана сложеном мрежом зглобова, мишића и нерава, омогућава невероватан опсег покрета.

Додатни механизми, попут отисака прстију који повећавају трење и ноката који пружају чврсту потпору при подизању ситних предмета, чине шаку ремек-делом еволуције.

Различите дужине прстију нису, дакле, естетски хир природе, већ високо функционалан дизајн који је милионима година усавршаван како би нам омогућио да обликујемо свет око себе.

Еволуцијом обликован алат

Еволуција је обликовала људску шаку у изузетно способан алат. Рани људи ослањали су се на своје руке како би преживели – за пењање, градњу, као и за израду и употребу алата.

Они чије су шаке биле погодније за чврст хват и прецизне покрете имали су веће изгледе да преживе и оставе потомство, што је постепено обликовало савремену људску шаку.

На пример, људи деле дугачак средњи прст са другим човеколиким мајмунима, укључујући шимпанзе и гориле, што указује на то да је он имао важну улогу током читаве наше еволутивне историје.

Управо та дуга историја прилагођавања објашњава зашто су наше шаке истовремено снажне и веома прецизне, способне и за подизање тешких терета и за изводјење најделикатнијих покрета.

Биолошки нацрт

Еволуција је само део приче. Још пре рођења, гени усмеравају развој шаке, делујући као својеврстан биолошки нацрт током развоја организма.

Ти гени утичу на брзину раста костију, дужину сваког прста, као и на обликовање зглобова и тетива. Мале разлике у начину на који ови гени делују пре родјења могу да промене колико ће сваки прст израсти у односу на остале.

Важну улогу имају и хормони. Полни хормони, попут тестостерона и естрогена, као и други биолошки сигнали, могу да утичу на раст костију прстију, стварајући суптилне разлике у њиховим пропорцијама још пре родјења, али и током детињства и адолесценције.

Развој шаке обликују и биологија и средина. Зато чланови исте породице често имају сличне карактеристике шака, иако су шаке и прсти сваког појединца ипак помало различити.

Пошто свакодневно користимо руке, временом постајемо све вештији у радњама као што су писање, бацање или свирање инструмента. Кроз вежбу, наше шаке постају снажније и боље усклађене.

 Браћа Бајић нису били само врхунски интерпретатори, већ и изузетни, школовани фрулаши чије је музицирање постало узор генерацијама музичара. Током дугогодишњег рада, Андрија је уз брата Томислава потписан као аутор многобројних песама, али и препознатљивих народних кола.

Међу њима се посебно издваја њихово култно ауторско коло „Колубарски вез“, које је захваљујући њиховој виртуозности на фрули одавно ушло у редовни репертоар свих народних оркестара, али и фолклорних друштава на овим просторима. Аутори су нумера које се данас често доживљавају као изворне народне творевине. Андрија је аутор једне од најлепших народних песама „Над извором врба се наднела“, која је прославила Силвану Арменулић.

Иако су били прогањани од Удбе због наступа у дијаспори и наглашених српских завичајних мотива, због чега су се суочили са одузимањем пасоша и прећутним бојкотом на медијима, безусловна подршка публике одржала их је на самом врху.

 За свој полувековни рад и немерљив допринос очувању српске културне баштине, Андрија Бајић је вишеструко награђиван највишим признањима музичке индустрије и државе: Награда „Златна птица“ – Историјско признање додељено дуету Браћа Бајић као првим извођачима народног мелоса чији је сингл достигао тираж од 1.000.000 продатих примерака; Национална естрадно-музичка награда Србије – Престижно признање које додељује Савез естрадно-музичких уметника Србије (СЕМУС) у сарадњи са Министарством културе; Статус истакнутог уметника – Званично државно признање за свеукупан допринос српској култури и уметности; Златне и платинасте плоче – Бројна признања дискографских кућа за милионске тираже албума током плодне каријере.

 Након политичких стега, Андрија Бајић је постао неизоставни део најзначајнијих пројеката Забавног програма Радио-телевизије Србије, као и Тонског архива Радио Београда. Његово присуство на малим екранима и радио-таласима обележило је бројне култне формате: „Шареница“, „Једна песма, једна жеља“, „60 најлепших народних песама“, „Запис у времену - 90 година Народног оркестра РТС“, Свечани Новогодишњи програми РТС-а, „Весело вече“, „Док је света и века“, „Караван“, „Плетеница“, „Од злата јабука“, „Село весело“ и многе друге.

Одласком Андрије Бајића, српска култура је изгубила једног од својих највећих и највернијих чувара музичког огњишта.

„Број концерата опада јер је концертна делатност подложна друштвеним променама, друштвеним питањима. Али та дворана траје, она практично од 1932. године до данас никада није затворена и ради 365 дана у години“, истакао је Пековић.

Нова концертна сезона почиње на јесен, а у оквиру циклуса „Коларац – твој свет музике“ посебно је издвојен пијанистички рецитал Николаја Луганског, заказан за 13. новембар. Управник Задужбине нарочито је нагласио вишедеценијску повезаност са музичким ансамблима јавног сервиса.

„Наши реномирани водећи оркестри имају своје концертне сезоне. То су Симфонијски оркестар и Хор Радио-телевизије Србије. Они су редовни гости, односно они су, могу рећи, и једни од домаћина, јер та сарадња траје деценијама. И заиста, сарадња Коларца и Радио-телевизије Србије, то је више изнад сарадње, то су односи између брата и сестре. Симфонијски оркестар РТС-а деценијама у Коларцу свакодневно ради, одржава своје пробе, снимања, концерте“, навео је Пековић.

Поред стандардних програма, Коларац кроз циклус Artist Lounge у фоајеу пружа простор и за савремену музику, неокласику и джез у тзв. „граничним спојевима“ или кросоверима. Пековић је додао да су се у оквиру овог циклуса представили и ексклузивни уметници издавачке куће Deutsche Grammmophon, попут Роџерина и Јупа Бевинга, а да нова техничка опрема омогућава фин баланс међу жанровима.

Реконструкција након више од шест деценија

Озбиљнији кораци на реновирању објекта од јавног значаја, кроз који дневно у просеку прође хиљаду људи, покренути су након 63 године чекања. Захваљујући донаторима и држави, административне припреме за реконструкцију велике концертне дворане успешно су приведене крају, а радови би требало да се изведу следеће године.

Ускоро се очекује и отварање потпуно новог простора, смештеног један ниво испод концертне дворане – сцене за камерну музику и джез клуба. Грађевинска дозвола и услови обезбеђени су прошле године, а пројекат финансирају донатори.

„Коларац ће имати ту сцену коју ће подарити нашим уметницима за камерну музику и, наравно, за джез музику. Ту ће бити један, могу рећи, сигурно ексклузиван клуб, али у коме ће се сви осећати пријатно. Он нема претензије да буде елитистички, али имамо жељу да он изгледа као у највећим светским метрополама“, рекао је управник Коларца.

На пројекту адаптације и реновирања ангажовани су академици и професори Брана Митровић, као водећи архитекта, и Дејан Миљковић. Према Пековићевим речима, њих двојица воде рачуна о сваком сегменту „да се не наруши историја, традиција и њен значај и вредност у Коларцу, али да се тим финим интервенцијама заправо тај простор доведе до некаквог савршенства“.

Соларна електрана и модерна галерија

У протеклом периоду зграда је већ доживела значајне инфраструктурне измене. Прошле године, 13. септембра, отворено је 570 квадрата реновираног простора (укључујући 300 квадрата трећег спрата и део столарије), а сада је добијена грађевинска дозвола за још два спрата, с циљем да објекат добије финални фасадни изглед и сертификат енергетске ефикасности.

„Успели смо да реконструишемо, да средимо кров читавог комплекса. Комплекс има 6.500 квадрата, и да уградимо соларне панеле и соларну електрану, тако да Коларац сада може да производи сопствену струју“, нагласио је Пековић у емисији Првог програма Радио Београда Јутро је .

Унутар комплекса комплетно је преуређен и ниво минус један на Студентском тргу, чиме је позната Коларчева галерија визуелних уметности, која на том месту постоји од 1984. године, више него дупло увећана. Галерија се сада простире на два нивоа, опремљена је најсавременијом Erco расветом и звучним системом, чиме испуњава стандарде европских и светских галерија. Поред тога, сређени су архив, пратеће техничке просторије, као и наменска винска соба за потребе организације догађаја у Задужбини.

Истраживачи су користили лабораторијску поставку која је обухватала камеру и мрежни папир постављен на пластичну посуду или лим како би измерили којом брзином различите врсте паука претрчавају између две тачке.

Рекордер је паук ловац из Аустралије

На врху листе нашла се врста паука ловца из рода Heteropoda, пореклом из Квинсленда у Аустралији. Она је достигла брзину од скоро 3,6 метара у секунди, што је нешто више од осам миља на сат и знатно изнад просечне брзине људског трчања, која износи између четири и шест миља на сат.

Међутим, ова студија није била само тест брзине. Истраживачи су желели да утврде како еволуција и анатомија паука утичу на њихову способност трчања.

Другим речима, настојали су да открију које телесне особине и облици највише доприносе великој брзини.

„Снажне перформансе у трчању, након узимања у обзир и величине тела и заједничког порекла, биле су повезане са релативно дужим ногама и, у мањој мери, еколошком припадношћу, али не и са виткошћу ногу или преференцијом ка обрнутом у односу на усправно кретање“, пишу истраживачи у свом препринту, који још чека рецензију.

Флик-флак паук (марокански паук акробата) и даље држи званични рекорд

Иако званични светски рекорд за најбржег паука и даље држи марокански флик-флак паук (Cebrennus rechenbergi), његов препознатљив начин кретања није био обухваћен овим истраживањем.

Наиме, када се уплаши, ова врста се креће преврћући се попут колута, што технички није исто што и трчање, како је оно дефинисано у овој студији.

Просечна максимална брзина флик-флак паука износи 1,7 метара у секунди, што, према ауторима рада, показује колико је до сада било празнина у разумевању брзине паука и колико их ово истраживање попуњава.

Величина јесте важна, али не пресудна

Истраживачи су утврдили да су већи пауци, по правилу, бржи, мада постоје изузеци. Тако, на пример, мали наранџасти гоблин паук (Oonops pulcher) тежи око 30.000 пута мање од рекордера из рода Heteropoda, а ипак је само 18 пута спорији.

Овај налаз надовезује се на претходна истраживања која показују да најбрже животиње нису нужно ни најмање ни највеће. Најважнија су ограничења која величина тела и анатомија постављају пред мишићну снагу и производњу енергије.

„Гепард, рецимо, без проблема претрчи већину паса сличне величине“, рекао је стручњак за анатомију животиња Дејвид Лабонте са Империјал колеџа у Лондону за New Scientist и додао: „То је, наравно, зато што је његов начин живота учинио ову брзину корисном, али је она и даље диктирана физиком".

Истраживање је такође показало да су дуже ноге важније за брзину кретања него сама виткост ногу.

Најбржи су ловци који плен јуре по земљи

Након што су измерили или прикупили већ објављене податке о брзини кретања 258 врста паука, истраживачи су те резултате упоредили са филогенетским стаблом паука како би утврдили како су се брзине развијале кроз различите еволутивне линије.

Испоставило се да су пауци који активно лове плен на тлу најбржи у односу на своју величину, највероватније зато што велики део времена проводе у потери за пленом.

Истовремено, еволутивно млађе групе паука показале су највеће варијације у брзини.

„Макроеволуциони обрасци перформанси трчања стога одражавају не само варијације у величини тела, већ и морфологију ногу специфичну за величину, еколошку диференцијацију и филогенетску историју“, пишу истраживачи.

Најобухватнија анализа до сада

Ово је до сада најсвеобухватнија каталогизација брзине паука. Иако би код неких људи могла да изазове додатни опрез приликом сусрета са пауцима, она истовремено пружа важан увид у то како се физичке способности и генетска историја удружују у обликовању особина различитих врста.

Аутори истичу да је, „у доба у којем машинско учење и вештачка интелигенција доминирају истраживањима у свим наукама“, важно да експерименти и подаци из стварног света и даље остану приоритет.

„Само са таквим подацима при руци моћи ћемо на крају да постигнемо значајан напредак у нашем разумевању фактора који обликују локомоторне перформансе код паука, других зглавкара и животиња уопште“, закључују истраживачи.

Истраживање је објављено на платформи bioRxiv.

Посредством великог платна, публика је уживала у аријама Травијате која је извођена у римском театру у Костанци.

Либрето је написао Франческо Марија Пјаве, према драми Дама с камелијама Александра Диме. Име Травијата има значење посрнуле жене.

Интерпретацијом несрећно заљубљене куртизане Виолете, која пркоси друштвеном лицемерју до последњег даха, божанским гласом сопран Ерманела Јахо опростила се од Травијате, коју је извела више од 320 пута на разним светским оперским сценама.

Такође, маестралан био је Дмитриј Корчак у улози Алфреда, под диригентском палицом Франческа Чампа.

„Културни догађаји овог типа су изузетно значајни јер привлаче различиту публику, пре свих младе, али и људе који до сада нису имали прилику да оду у позориште и доживе оперу. А опера је врста музике која директно долази до срца и из срца, подстичући емоције толико снажно да је понекад тешко зауставити сузе, али и смех. Опера, са својом драмом у суштини, наводи на размишљање и помаже да што боље сагледамо компликовано време у коме живимо“, наглашава Франческо Ђамброне, управник Римске опере.

Када је реч о костимима, црвена боја „Валентино" нераскидиво је повезана са Травијатом.

Као млади дизајнер, Валентино је у Барселони први пут гледао Травијату, где је, опчињен црвеним хаљинама, одлучио да ће то бити његова заштитна боја.

На Шпанском тргу, раскошни „Валентинови“ костими заокружили су гламурозност холивудског редитељског стила Софије Кополе.

„Израда костима за позориште и оперу потпуно је другачија него за класичну моду и ревије. Да бисте креирали костим за особе које певају, пре свега је неопходна техничка студија и детаљна припрема, што је Валентино знао веома добро. Зато је инсистирао да оперски певачи, посебно сопран, певају док пробају костиме, како би прецизно могао да оцени колико може да затегне хаљину“, објашњава Ђанкарло Ђамети, суоснивач Фондације Валентино.

Туристи Римљани уживали су у савршеном споју музике и дизајна, који је по ко зна који пут потврдио сву снагу и магичност културе.

После пет деценија рада у филму, када погледате свој разнолики опус, шта мислите, чије је оно гледало: ваше или друштва у коме сте стварали?

– Па, ја мислим и једно и друго. Зато што, било на који начин, било да је то комедија, ова пучка комедија, којих сам највише направио, и она је одраз друштва. Али и мој однос према свему томе.

Сценарије за потпуно два различита филма, Хајде да се волимо и Случај Хармс, написали сте у истој години. Како објашњавате ту вашу стваралачку ширину?

– Ја сам имао неколико озбиљних тема, али нисам имао среће са тим филмовима, јер су били или у невреме или скупи. Но, од тих двадесетак филмова, било је и ратних филмова, било је и дечијих филмова, било је десетак комедија, али и десетак, петнаест, озбиљних разних тема и прича.

Недавно је публика гледала повратак Жикине династије, за које је сценарије написала ваша ћерка Милена Марковић. Из ког угла сте гледали наставак те ваше приче, из угла оца, гледаоца или колеге?

– Па, из угла колеге, може да се каже. Прво, а после и остало може ту да се дода. Али најмање из угла оца. Никад нисам утицао на њу шта ће да ради, шта ће да пише. Од њене прве поезије, које је прве песме писала давно, није ми никад хтела да дâ рукопис, да ја увек нешто приметим и то, него ми да кад изађе књига.

Постоји анегдота да су Сулуде године настале за једну ноћ због опкладе. Колико има истине у тој причи?

– То је 100% истина. Нисам хтео да радим, наљутио сам се био, дефинитивно. Али онда одемо код бате у Кораћицу, седели, мало више попили, и ту се опкладимо у по два јагњета, Гидра и ја. Гидра је иначе мој кум, он је крстио моју ћерку Милену. Опкладимо се да ћу да напишем за ноћ.

Они брже, боље, Бата у комшилуку наручи јагње, мете их на ражањ, а пошаљу кола за Миру Лукић, једна дивна жена која дође на Космај, и ми узмемо собу. И ујутру, ја донесем 140 страница, и Гидра плати та два јагњета. То је и Бата помиње у својим сећањима тај детаљ, помиње и Гидра, то је детаљ који сви знају.

Ваша каријера није била једноставна. Било је периода када због политичких околности нисте смели ни да потписујете своје сценарије. Осамдесетих година основали сте једну од првих приватних филмских продукција у бившој Југославији. Шта је, по вашем мишљењу, најважнија лекција коју сте научили током ових пет деценија рада, а која би, по вашем мишљењу, можда помогла младима који тек улазе у свет филма?

– Код мене често долазе са текстовима млади људи. Прво што им кажем, што сам ја схватио: Ви имате ликове, може да буде комичан, може да буде овакав или онакав, али морају да буду логичне ствари које се догађају.

Надамо се да ће ваше искуство и савети користити и помоћи некоме. Хвала вам много на одвојеном времену.

Лондонски Лестер сквер био је у понедељак увече у знаку свечане атмосфере, док је Кристофер Нолан представио свој дуго очекивани летњи блокбастер на светској премијери филма.

За велики део глумачке екипе ово је био догађај на домаћем терену, укључујући британске глумце Тома Холанда, Роберта Патинсона и Мију Гот. Њима су се придружили Мет Дејмон, Зендеја, Ен Хатавеј, Лупита Њонго, Шарлиз Терон, Елиот Пејџ, Бени Сафди и Тревис Скот, који су прошетали пешчаним тепихом. Испред биоскопа „Одеон Лукс“ доминирао је огромни Тројански коњ.

„Не постоји ништа слично лондонској премијери“, рекао је Нолан обраћајући се публици уочи пројекције.

„Желим да искористим прилику и захвалим свима вама на невероватном раду који ће ова публика управо видети“, поручио је глумачкој екипи, а затим се обратио гледаоцима:

„Ви сте прва публика на свету која ће видети овај филм. Ово је светска премијера – на прелепој 70-милиметарској филмској траци – зато будите благонаклони.“

Редитељ је подсетио да је одрастао гледајући филмове управо на Лестер скверу.

„Долазио сам овде да гледам филмове, не са балкона резервисаног за угледне госте, већ из партерa“, открио је редитељ, што је публика поздравила аплаузом.

„Тада сам маштао да једног дана снимим филм који ће испунити велико платно. Зато је невероватно бити овде, у овако свечаној атмосфери, са свима вама, како бисмо прославили рад великог броја људи који су заједно створили Одисеју.“

На крају је захвалио глумачкој екипи, „хиљадама“ чланова филмске екипе који су радили на пројекту, као и председници компаније NBCUniversal Дони Ленгли. Снимање филма описао је као „узбуђење живота“.

Филм, који у биоскопе стиже 17. јула, прати причу о грчком јунаку Одисеју и његовом дугом, мучном и фантастичном повратку кући после Тројанског рата, у краљевство Итаку, где покушава да спасе супругу и сина.

Главну улогу тумачи Мет Дејмон, док су у осталим улогама Том Холанд као Телемах, Одисејев син, Ен Хатавеј као Пенелопа, Шарлиз Терон као нимфа Калипсо, а Роберт Патинсон као Антиној, један од Пенелопиних удварача који настоји да се ожени краљицом и преузме власт над Итаком.

У филму играју и Џон Легуизамо као Еумеј, Одисејев верни слуга, као и Џон Бернтал у улози Менелаја, краља Спарте и Агамемноновог брата.

Одисеја је Ноланов први филм после Опенхајмера из 2023. године, који је освојио седам Оскара, укључујући награду за најбољи филм, и постао трећи најуспешнији филм британског редитеља по заради, са 971 милион долара на светским благајнама.

Очекује се да ће Одисеја бити један од највећих филмских догађаја године, па су и очекивања од Нолановог новог остварења изузетно велика. Питање је да ли је редитељ пред публику поново изнео филм који ће истовремено освојити и критичаре и гледаоце.

Интересовање за квалитет филма додатно је порасло након што је студио „Јуниверсал“ одлучио да одустане од уобичајених претпремијерних пројекција за инфлуенсере и промотере. Уместо тога, након светске премијере у Лондону, Одисеја ће бити приказана филмским критичарима, што се тумачи као знак великог поверења студија у Ноланово ново остварење.

У првим реакцијама критичара Одисеја проглашена „ филмског гозбом“ 

Прве реакције након светске премијере филма Одисеја изузетно су позитивне, а многи критичари ново остварење Кристофера Нолана већ сврставају међу његове најбоље филмове.

Филмски критичар Индепендента, Џејкоб Столворти, оценио је да је реч о „највећем Нолановом филму до сада“.

„Овај филм има отприлике три пута више великих спектакуларних сцена него било које Ноланово претходно остварење, а свака од њих оставља без даха на свој начин“, навео је Столворти.

Према његовим речима, у Одисеји Нолан демонстрира визуелне трикове какви до сада нису виђени.

Посебно је похвалио наступ Тома Холанда, оценивши да је то „његова најбоља улога до сада“, као и Саманту Мортон, која, како је навео, „краде представу у свакој сцени у којој се појављује“.

Уредник филмске редакције портала Digital Spy, Ијан Сандвел, написао је на друштвеној мрежи Икс да је Одисеја „запањујућа“.

„Препуна је интензивних и спектакуларних сцена, често праћених музиком која потреса до сржи, а кулминира завршним чином који је међу најбољима које је Нолан икада снимио“, навео је Сандвел.

Додао је да ће „пуристима можда засметати одређене измене у односу на оригинално дело, али као филмско искуство нико то не ради као Нолан“.

Критичарка портала Колајдер, Пери Немироф, описала је филм као „филмску гозбу“, назвавши га „величанственом и узбудљивом интерпретацијом Хомеровог епа, која је у потпуности препознатљиво Ноланова“.

„Искрено је тешко замислити било ког другог редитеља на свету који би ово књижевно дело успео да пренесе на велико платно са оваквим размером, амбицијом и емоцијом“, истакла је Немироф.

Филмски уредник листа Лос Анђелес тајмса, Џошуа Роткопф, филм је назвао „запањујућим“, описујући га као „овоземаљски, сабласан, снажан, подједнако прожет хумором и величанственошћу“.

И он је издвојио Саманту Мортон, оценивши да су њене сцене „једноставно невероватне, мистичне и чаробне“.

Критичар магазина Тајм аут, Фил де Семлијен, позвао је публику да „поверује великом узбуђењу које прати филм“, наводећи да је Одисеја „слојевита, али приступачна, испуњена можда најбољим глумачким остварењима читаве импресивне екипе“.

„То је потресна визија брутализованих мушкараца који себе сагледавају кроз поглед жена, студија о лидерству и велика авантуристичка прича старог кова“, написао је на друштвеној мрежи Икс.

Новинарка часописа Варајети, Џез Тангеј, оценила је да је филм „задивљујуће достигнуће“ и „тријумфални, спектакуларни еп“.

Критичар портала Fandango, Ерик Дејвис, назвао је Одисеју „апсолутним тријумфом и круном филмског стваралаштва једног од највећих редитеља нашег времена“.

Посебно је похвалио Ен Хатавеј, Мета Дејмона и Тома Холанда, а за Роберта Патинсона је поручио да је „апсолутно украо представу“.

„Ово је филмски догађај који се овог лета не сме пропустити – а врло могуће и читаве године“, закључио је Дејвис.

Специјално за ту прилику организатори су окупили хорске певаче духовне музике у ансамбл под називом Београдски хористи. Концерт је привукао велики број љубитеља духовне музике, а публика је извођаче и аутора наградила дуготрајним овацијама.

„Ово је моја прва посета Србији и Београду. Био сам веома срећан, али и помало нервозан. Већ после пробе схватио сам да ће ово бити велики догађај, захваљујући изузетним извођачима и атмосфери, tако да се осећам као да сам код куће, кад слушам њихове гласове, како изражавају емоцију, посежући за њом из дубине своје душе. Апсолутно предивно. Био сам затечен, али у исто време и одушевљен овом посетом која је утицала на моју перспективу“, наводи руски композитор.

Балакирјев је школован као хорски диригент, пијаниста и композитор у Санкт Петербургу, а управо је хорска музика обележила почетак његовог уметничког пута.

Данас, поред духовних композиција, пише музику за клавир, романсе на стихове Пушкина и Љермонтова и ради на новим оперским остварењима.

Као потомак породице једног од најзначајнијих руских композитора 19. века, Милија Балакирјева, каже да то наслеђе доживљава и као инспирацију и као велику

„Осећам повезаност не само са Милијом Балакирјевим, већ и са његовим пријатељима.Римским Корсаковим, Мусорским,… Све их волим, проучавао сам њихову музику, јако их волим нарочито Римског, он је мој идол. Pокушавам да будем као он у музици и компоновању. Са моје тачке гледишта сваки пристојан руски композитор, мора имати у свом опусу, уколико је рус и православац, и нешто из домена духовне музике“, наглашава Балакирјев.

Концерт у Београду био је први сусрет Игора Балакирјева са српском публиком, али, како каже, не и последњи.

После изузетног пријема његове музике, у плану је нови долазак и представљање других композиција, међу којима је и опера инспирисана Светим Јованом Дамаскином.

За руског композитора, управо овакви сусрети потврђују да духовна музика и данас превазилази границе језика и култура, повезујући људе заједничким уметничким и духовним искуством.

Сада је тим научника, предвођен вулканологом Андреом Веролином са Универзитета Париз-Сакле у Француској, уз помоћ вештачке интелигенције и анализе морског дна, идентификовао 73 до сада непознате вулканске калдере испод светских океана.

Калдере су огромне удубине налик кратерима које настају када вулкан испразни довољно магме из подземне магматске коморе, због чега се тло изнад ње урушава. Неке су одавно угашене, док друге указују на вулканске системе који би у будућности могли поново да еруптирају.

„Наш скуп података попуњава значајну празнину у посматрањима и пружа поновљив и надоградив оквир за проучавање подморских вулкана, истичући потребу да се подморске калдере укључе у будуће глобалне процене вулканске активности“, наводи се у раду који је унапред објављен у часопису Communications Earth & Environment.

Највећи део вулканске активности на Земљи одвија се испод мора, где се тектонске плоче непрестано раздвајају, сударају и подвлаче једна испод друге. Управо на тим немирним границама магма се пробија ка површини и ствара вулкане на дну океана.

Већину подморских ерупција чине релативно мирне базалтне ерупције дуж зона ширења океанског дна, али повремено долази и до много снажнијих догађаја.

Подморске калдере могу да изазову огромне ерупције, цунамије, ударне таласе, облаке вулканског пепела и огромне количине паре приликом експлозија дубоко испод океана.

Ерупција вулкана Хунга Тонга–Хунга Хаапај из 2022. године, која се догодила у подморској калдери у архипелагу Тонга, представљала је својеврсно упозорење. Она је изазвала атмосферске ударне таласе који су стигли до свемира, распрострањене цунамије и штету на удаљености од више хиљада километара.

Ако не знамо где се налазе подморске калдере, не можемо ни да утврдимо које од њих треба пажљивије пратити. Пре овог истраживања било је познато мање од 30 таквих структура испод светских океана.

Да би попунили ту празнину у знању, Веролино и његове колеге прилагодили су алгоритам који је првобитно обучен за откривање ударних кратера на Марсу и применили га на батиметријске карте, које приказују рељеф морског дна.

Алгоритам је у првој фази издвојио чак 87.435 могућих формација.

Испоставило се да је већина њих била лажна узбуна. После низа филтера и ручне провере преосталих кандидата, истраживачи су коначну листу свели на 78 вероватних калдера.

Пет од тих кандидата већ је било препознато као подморске калдере, што додатно потврђује поузданост методе.

То значи да су истраживачи открили 73 потенцијалне калдере за које се раније није знало. Ако се њихово постојање потврди, број познатих подморских калдера био би више него утростручен, а алгоритам би у будућности могао да буде додатно унапређен и открије још већи број оваквих структура.

Открића су показала и где је највероватније да се подморске калдере јављају.

Осам новооткривених структура налази се на средњоокеанским гребенима, односно на границама двеју тектонских плоча.

Девет их је откривено у вулканским луковима.

Чак 61 пронађена је у унутрашњим тектонским областима, попут ланаца подморских планина, а не на самим границама тектонских плоча.

Истраживачи су издвојили и седам новоидентификованих калдера као посебно важне за будућа истраживања, јер њихов положај, дубина и облик указују да би могле бити кључне за боље разумевање опасности које носе подморски вулкани.

Важно је нагласити да овај научни рад није процењивао да ли је нека од ових калдера тренутно активна. Међутим, неколико недавних истраживања показало је да чак и вулкани за које се сматра да су угашени могу постепено поново да се пуне магмом и временом постану активни.

Зато је важно знати где се ове структуре налазе и детаљније испитати оне које би могле да представљају највећи ризик.

„Ова студија поставља кључне темеље за процену ризика од подморских вулкана и унапређење глобалне спремности“, наводе истраживачи.

„Наш циљ није да направимо потпун глобални попис подморских калдера, већ да успоставимо транспарентан и поновљив оквир који обезбеђује конзервативан почетни скуп података, а који ће моћи да се проширује како буду доступне карте морског дна веће резолуције и нова истраживања.“

Истраживање је објављено у научном часопису Communications Earth & Environment.

Интимна је била и близина музике – хармоније, звук притискања педала и покрета руку. О харфи и на харфи интимно су говориле две младе уметнице на мастер студијама. „Харфа може да покаже могућности које су врло широке, и у том смислу тај програм је пун боја, пун различитих звукова. Идеја је била да прикажемо харфу кроз све епохе и да то спојимо у један концерт“, наводи харфисткиња Александра Петровић.

Александра је освојила сва важна домаћа такмичења, своју извођачку надмоћ успешно је показала и у инстранству. Укратко – њен сигуран наступ објашњава зашто је била стипендиста чувеног Берклија.

Музикално је свирала и Олга Марковић, која има и искуство из Норвешког националног омладинског оркестра, такође Омладинских оркестара Западног Балкана и Источне Баварске.

„Мислим да је романтизам најзахвалнији за харфу, јер је харфа просто романтична и тако се генерално приказује. Мени је лично најзахтевнија савремена музика јер има много различитих ствари које морају да се имају у виду, како би се осмислио цео тај израз“, напомиње харфисткиња Олга Марковић.

Две харфисткиње су поделиле концерт, свака је до максимума искористила своје време. Била је то двострука игра музичких мисли у оквиру програма ФМУ на БЕЛЕФ-у.

Навео је да годинама није знао да има ову болест, али сматра да је вероватно последица исхране брзом храном и слатким газираним пићима у периоду пре него што је почео да примењује биохакинг и потпуно промени исхрану, навике спавања и начин живота.

„Као дете сам јео заслађене житарице, пио газирана пића пуна шећера и претеривао са брзом храном“, написао је Џонсон. „Имао сам неколико здравих година у раним двадесетим, али сам онда постао млад отац троје деце и почео да градим компанију. Под притиском посла и свакодневног стреса запоставио сам здравље и добио око 18 килограма. За неколико година пао сам у дубоку, хроничну депресију. Негде у том периоду моје тело је почело да развија аутоимуни процес који је захватио штитасту жлезду, а затим и слузокожу желуца.“

Додао је да аутоимуни гастритис изазива неповратна оштећења, укључујући недостатак хранљивих материја, анемију и, на дужи рок, повећан ризик од развоја рака.

„Када се данас открије аутоимуни гастритис, стандардна медицина у суштини признаје пораз, уз образложење да ништа не може да се учини осим контроле болести, без обзира на то колико њене последице могу бити тешке или смртоносне“, навео је Џонсон.

Упркос неповратним последицама болести, Џонсон каже да намерава да „покуша да пронађе решење“. Планира да редовно прати резултате више дијагностичких тестова, укључујући ниво феритина и гвожђа, док његов тим припрема серију поновљених биопсија и развој терапија у зависности од добијених налаза.

„У доба вештачке интелигенције, мултиомике и ДНК, протеина и ћелија направљених по мери, ниједно стање не би требало унапред сматрати неизлечивим само зато што још нико није покушао да га лечи савременим технологијама које су нам данас доступне“, поручио је.

Након што је 2013. године продао своју технолошку компанију "Braintree Venmo" компанији "PayPal" за 800 милиона долара, Џонсон је у потрази за вечном младошћу предузео бројне, често екстремне финансијске и медицинске кораке.

Између осталог, користио је и крвну плазму свог малолетног сина у нади да ће свој организам „подмладити“ на биолошку старост од 18 година. На свој програм против старења годишње троши око два милиона долара.

Џонсон примењује холистички приступ успоравању старења и придржава се веганске исхране од 1.977 калорија дневно. Такође узима бројне суплементе и лекове, од којих неке продаје и преко свог сајта „Blueprint“.

Његов протокол, доступан на интернет страници, обухвата готово све аспекте свакодневног живота – од оралне хигијене и физичке активности до препорука за коришћење сауне. Своју филозофију борбе против старења назива једноставно – „Не умри“.

Овај предузетник је прошао и кроз инвазивније медицинске процедуре, укључујући снимања магнетном резонанцом и колоноскопије. Резултате својих здравствених мерења редовно објављује на интернету, са циљем да остане „биолошки најмеренија особа у историји“.

У ранијем разговору за Индипендент, Џонсон је рекао:

„Практично сам престао сам да бринем о свом здрављу и направио систем који се о мени стара боље него што бих ја икада могао.“

„Малигни меланом спада у ред малигнитета који има највећи малигни потенцијал, значи за јако кратко време он може да угрози живот“, истиче др Јевтић.

Као најважнију смерницу за самопреглед коже наводи правило АБЦДЕ, које помаже у препознавању сумњивих промена на младежима.

Према њеним речима, слово А означава асиметрију – младеж више нема правилан облик. Б се односи на ивице које постају неравне и изрезане, док Ц означава промену боје.

„Његова боја се мења, може да буде црвенкасто, црно, светло, значи више присутних боја, просто једна мозаик конфигурација“, објашњава докторка.

Слово Д означава повећање пречника, нарочито када младеж прелази шест милиметара, док Е подразумева еволуцију, односно сваку промену изгледа, као и појаву израслине на постојећем младежу.

Ко је у већем ризику

Посебну пажњу, каже др Јевтић, треба да обрате особе светле пути и светлих очију, као и они који имају више од 50 младежа. Ризик расте са годинама, а код мушкараца се меланом чешће јавља на леђима, због чега је важно да чланови породице повремено прегледају тај део тела. Код жена су чешће захваћени доњи екстремитети.

Докторка напомиње да меланом може да се јави у сваком животном добу, па чак и на оку, због чега ниједну сумњиву промену не треба занемарити.

Симптоми који захтевају преглед

Поред видљивих промена на младежу, важно је обратити пажњу и на симптоме као што су крварење, свраб, црвенило око младежа, љуштење и увлачење.

„Дермоскопија је најсигурнији начин прегледа код дерматолога, јер све то треба открити у почетку“, наглашава др Јевтић.

Докторка подсећа да је превенција од кључног значаја и саветује избегавање прекомерног излагања сунцу, коришћење адекватне заштите и избегавање соларијума.

„Кожа памти, значи да се заштитимо и од соларијума и од ултраљубичастог зрачења“, поручила је докторка Данијела Јевтић.

Органски угљеник представља основу за молекуле који граде ДНК, ћелије и протеине, али његово присуство не представља доказ живота, јер може да настане и у небиолошким хемијским процесима.

Налази су добијени из две стене у кратеру Језеро, назване "Cheyava Falls" и "Walhalla Glades", које су узорковане на удаљености од око 100 метара.

Наса је прошле године објавила снимке стене "Cheyava Falls", која је имала фине слојеве црвенкасте боје и структуре налик мрљама, што на Земљи понекад може да буде повезано са микробном активношћу.

Анализе су спроведене помоћу инструмента SHERLOC на роверу "Perseverance", који је детектовао сложени органски угљеник, такозвани макромолекуларни угљеник.

Истраживачи наводе да овај тип угљеника показује сличности са оним који настаје и биолошким и небиолошким процесима на Земљи, као и у метеоритима.

Ово је први пут да је макромолекуларни угљеник пронађен у муљевитим стенама у кратеру Језеро, где је ровер слетео 2021. године.

Други ровер Насе, "Curiosity", раније је открио слична једињења у кратеру Гејл, удаљеном око 3.700 километара.

Научници истичу да налази указују на то да су услови за настанак живота и органски материјали можда били широко распрострањени на Марсу пре више милијарди година, међутим, наглашавају да то не представља доказ постојања живота, нити разрешава да ли је порекло ових једињења биолошко или небиолошко.

Лакше ће бити са узорцима на Земљи

Роверови инструменти, како је наведено, нису у стању да коначно утврде порекло угљеника, због чега научници истичу потребу да се узорци са Марса донесу на Земљу ради прецизнијих анализа.

Марс је у раној историји имао гушћу атмосферу и топлију климу, што је омогућавало постојање течне воде на површини, а кратер Језеро се сматра некадашњим језерским басеном погодним за микробни живот.

„Једино место у свемиру за које знамо да је живот на њему настао је Земља", рекао је научник Кајл Укерт из Лабораторије за млазни погон Насе у Калифорнији и један од вођа студије, додајући да би евентуално откриће живота на Марсу имало дубоке импликације за разумевање настанка живота у свемиру.

Интервенција коју су урадили, за пацијента је много угоднија од класичне – рез је мали, мањи је губитак крви, мања могућност инфекције и бржи опоравак. За хирурге – много захтевнија.

„Морате у јако малом простору да радите и да замените или поправите неки залистак. Ово је подвиг још тежи, с обзиром на то да смо радили два залиска, која је временски веома захтевна процедура. А као што сам рекао срце не може заувек да стоји, када га зауставимо да замањимо залистак. То мора да буде у неком разумном времену”, изјавио је асистент др Богдан Окиљевић из Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње".

То је, каже, једна од најделикатнијих процедура у области ендоскопске кардиохирургије, на коју се нису осмелили лекари у многим европским центрима.

„У једном хируршком акту смо у четворочасном трајању извели ендоскопску замену аортне и митралне валвуле. Један рез од четири центиметара са десне стране, пацијенту старом 66 година, који се данас осећа добро”, додао је проф. др Милован Бојић, директор Института „Дедиње".

За два до три дана, каже, иде кући. Листа чекања на Институту „Дедиње“, нема. Ако затреба оперишу и викендом.

Како би учешће оркестра било у потпуности реализовано, „Соноре" је позвао компаније, институције и појединце да финансијски подрже одлазак ансамбла у Беч и тиме допринесу афирмацији савремене српске музике и младих домаћих уметника на међународној сцени.

Сви који желе да подрже овај пројекат могу извршити уплату на рачун Камерног оркестра „Соноре": 340-0000032343083-72.

World Orchestra Фестивал, који се одржава током јула и почетком августа 2026. године у три фестивалска термина, међународна је манифестација оркестарске музике која од 2013. године окупља ансамбле из бројних земаља света. До сада је на фестивалу учествовало више од 400 оркестара из преко 40 држава.

Оркестар су 2022. године основали диригенти Нина Ракић и Бојан Кљајић са идејом да младим професионалним музичарима пруже прилику за уметнички развој и међународну афирмацију.

Ансамбл окупља студенте завршних година основних, мастер и докторских студија Факултета музичке уметности у Београду и Академије уметности у Новом Саду и за кратко време постао је препознатљив по концертима високог уметничког нивоа, друштвено одговорним пројектима и промоцији доступности уметности.

Део средстава за реализацију пројекта је обезбеђен захваљујући подршци Министарства културе Републике Србије, СОКОЈ-а, Града Сремске Митровице, Фондације 1%, компаније Меди Лабор и других донатора.

Неопходна су додатна додатна средства за техничку и уметничку реализацију пројекта.

„Краљица Наталија је била једна од наших најлепших краљица, али и једна од најтрагичнијих. Имала је веома буран живот, развод од краља Милана, прогон из Србије, а потом и трагичну смрт сина у Мајском преврату. На крају живота посветила се вери и замонашила, где је вероватно пронашла свој мир“, рекла је Драгнић.

Истиче да је, упркос тешкој животној судбини, краљица Наталија била изузетно вољена међу народом.

Публика током програма, поред разговора са „краљицом“, има прилику да проба чај и чоколадну торту припремљену по рецепту из 1890. године.

„То је рецепт који је пре неколико година пронађен на тавану. На њему је руком Јелене Грујић записано: ‘Служити када долази краљица Наталија’. Управо ту торту служимо и данас нашим посетиоцима“, објаснила је глумица.

Према њеним речима, идеја није да се историја посматра иза музејског стакла, већ да посетиоци постану њен део.

„Ово је јединствен доживљај. Историја се не гледа иза стакла, већ кроз разговор, амбијент и причу. Посетиоци заиста имају осећај као да су на чају са краљицом Наталијом“, рекла је Драгнић и позвала публику да програм посети 16. јула, као и у новом термину 26. августа.

Говорећи о припреми за улогу, глумица је признала је да је играње историјске личности представљало велики изазов.

„Одувек сам прижељкивала да тумачим историјске личности. То носи већу одговорност, па сам доста истраживала њен живот како бих што боље разумела каква је жена била и то пренела публици“, истакла је.

Највећа награда, додаје, стиже после представе, када публика наставља да се понаша као да је заиста пред краљицом.

„После извођења изађем као глумица да се фотографишем са посетиоцима, али они и даље остају у улози. Обраћају ми се са ‘Ваше Величанство’ и питају да ли смеју да стану поред мене. Тада знам да смо их заиста увели у тај свет“, закључила је Андријана Драгнић.

Младунце крсташа на земљи чека искусни тим стручњака. Након узимања низа морфолошких и здравствених података као што су телесна маса, дебљина глежња, старост и пол, лиценцирани прстеновачи птицама постављају лагане металне и пластичне ножне прстенове.

На леђа се поставља лагани сателитски одашиљач. Након обележавања, пењачи младунце враћају родитељима у гнездо, одакле ће полетети у наредне две недеље. У неком тренутку овог процеса, птица добије и име.

Ове године, првог дана јула, у сарадњи са Центром за маркирање животиња Природњачког музеја у Београду, обележено је укупно четири младунца. У општини Сечањ обележени су мужјаци Мишел и Атила, а у општини Житиште мужјак Принц и женка Јелена. Имена који малобројни крсташи добијају за цео живот увек су вид одавања почасти или захвалности.

Мишел је добио име по др Мишелу Савану из Либана који је од кријумчара спасио прошлогодишњег младунца Феликса након што је залутао у регион Блиског истока, Атила је назван по др Атили Агоштону, изненада преминулом ветеринару, орнитологу, природњаку и члану ДЗППС-а који је имао важну улогу у опоравку ове врсте. Име Јелена је одабрао пењач Влада Рашковић, без чије помоћи обележавање не би било могуће, а Принц је добио име по авиокомпанији „Принц авиејшон“ (Prince Aviation) која је финансијски несебично подржала све овогодишње активности на обилажењу и бележењу крсташа.

„Принц авиејшон већ две деценије поуздано сервисира авионе, а овога пута имамо задовољство да будемо део другачије мисије – подршке заштити орлова крсташа, птица које су симбол и на нашој националној застави. Труд и рад Друштва за заштиту и проучавање птица Србије ценимо као озбиљан и систематичан, што резултати ове гнездеће сезоне и потврђују. Понудили смо своју помоћ и експертизу у техничким сегментима ове глобалне мисије, а посебно нам је задовољство што један од овогодишњих младунаца носи име Принц и што ћемо његово кретање моћи да пратимо у годинама пред нама. Верујемо да је ово тек почетак дугорочног партнерства у очувању орла крсташа у Србији”, навео је Ђорђе Петровић, извршни директор компаније.

Обележени орлови заштићенији

Друштво за заштиту и проучавање птица Србије младунце крсташе на овај начин обележава од 2021. Поред овогодишњих младунаца, у сваком тренутку се прате и Мима, Иванка, Раденко, Јоца и Дуда. Праћење телеметријом омогућава да се ова врста много боље упозна и да се одређеним јединкама помогне када буду у невољи.

Захваљујући телеметрији праћена је путања и откривена судбина орла Феликса који је одлутао све до Сирије, откривено је страдање крсташа услед електрокуције на далеководима. Такође, праћењем младих крсташа који бораве у близини већ формираних гнездећих парова, откривене су нове гнездеће територије.

„Ове године смо први пут обележили по два младунца у истом гнезду. Сада са нестрпљењем очекујемо да пратимо и поредимо њихове животе с обзиром на то да имају исто полазиште: да ли ће полетети у истом дану или са размаком, где ће се кретати, где лутати. Тако ћемо додатно упознати ову врсту”, поручује орнитолошкија Мирјана Ранков, која је и прстеновала младе крсташе, заједно са колегом Миливојем Вучановићем.

Ово је за сада најуспешнија гнездећа сезона крсташа од 2017. када се на северу Србије гнездио само један пар крсташа и када су примењене прве мере активне заштите ове врсте у нашој земљи. Током 2026. године праћено је 29 територијалних парова, од којих је 27 започело гнежђење.

Успешно се гнездило 16 парова, а забележено је 25 младунаца који би требало да полете до средине јула. У поређењу са 2025. годином, када је регистровано 19 парова и 14 младунаца, документован је пораст популације и успеха гнежђења.

„Доживео сам толико изузетних тренутака у Венецији. Овај фестивал је без сумње мој омиљени, а добити Златног лава је огромна част. Вероватно то значи и да сам остарио, али прихватам“, поручио је Клуни поводом признања.

Глумац, редитељ и продуцент

Образлажући одлуку, Алберто Барбера оценио је да је Клуни „потпун и харизматичан уметник“ који је као глумац, редитељ и продуцент обележио савремени филм. Истакао је да је каријеру градио постепено, од мањих телевизијских и филмских улога до светске славе након серије Ургентни центар, као и да је током година показао изузетну жанровску разноврсност.

Барбера је подсетио на Клунијеве улоге у филмовима Сиријана, Мајкл Клејтон, Оушенових једанаест, О, брате, где си?, Гравитација, Потомци, У ваздуху и Џеј Кели, као и на његов редитељски рад у филмовима Исповести опасног ума, Лаку ноћ и срећно, Мартовске иде и Субурбикон. Према његовим речима, Клунијев ауторски рад одликују амбициозан приступ филму и снажна друштвена ангажованост.

Богата каријера и бројна признања

Клуни је током каријере освојио два Оскара, четири Златна глобуса, четири награде Удружења филмских глумаца, БАФТА награду, Еми, више признања Националног одбора филмских критичара и награду Америчког филмског института за животно дело. Осам номинација за Оскара донело му је место међу уметницима који су били номиновани у највећем броју различитих категорија.

Последњих година наступио је у филмовима Џеј Кели, Вукови и Карта за рај, док је као редитељ и продуцент потписао филмове Дечаци у чамцу, Нежни бар и Поноћно небо. На телевизији је међу најновијим пројектима политички трилер Агенција, чији је извршни продуцент.

Поред филмске каријере, Клуни је познат и по хуманитарном ангажману. Годинама је учествовао у акцијама посвећеним Дарфуру, Судану и Хаитију, сарађивао са Уједињеним нацијама и био један од оснивача организације "Not on Our Watch" која се бави спречавањем масовних злочина.