Вештачка интелигенција добила је задатак да пронађе слабост у рачунарском систему. Требало је да ради у изолованом, заштићеном окружењу. Уместо тога, пронашла је излаз и продрла у други систем.

Иза напада није стајао хакер. Стајао је АИ агент који је, трагајући за решењем задатка, прешао границу коју су му људи поставили.

Тај случај показује да, што системи постају способнији, то је теже унапред предвидети све путеве којима ће покушати да остваре задати циљ.

Зато вештачка интелигенција више није само прича о корисним програмима, четботовима и бржем обављању послова. Она постаје питање контроле, безбедности и политичке моћи.

Ко поставља границе? Ко одговара када их систем пређе? И ко може да га искључи?

Државе више не чекају да им компаније покуцају на врата

На састанцима председника и премијера све чешће седе руководиоци компанија које производе чипове, велике језичке моделе, сателите и комуникационе системе.

Према оцени Горана Сандића, однос државе и технолошких компанија променио се у односу на раније технолошке револуције.

Некада су предузетници одлазили код државе тражећи новац, дозволе или подршку. Данас државе одлазе до лабораторија и покушавају да обезбеде приступ технологији која је постала неопходна за привреду, управу, одбрану и обавештајни рад.

„Они се међусобно позивају“, каже Сандић.

Држави су потребни модели, чипови, стручњаци и инфраструктура приватних компанија. Компанијама су потребни државни уговори, енергија, капитал, политичка подршка и приступ глобалним тржиштима.

Тако приватне корпорације постају спољнополитички актери, иако њихова руководства не бирају грађани и она за своје одлуке не одговарају бирачима, већ власницима и инвеститорима.

Њихова моћ, међутим, може да буде већа од моћи многих држава.

Сандић наводи пример „Старлинка“, сателитске мреже компаније Илона Маска, која Украјини омогућава да током рата задржи део комуникационе инфраструктуре. Одлука једне приватне компаније да обезбеди, ограничи или прекине услугу може непосредно утицати на положај државе у оружаном сукобу.

То више није само пословна одлука.

Ко може да искључи прекидач

Француски председник Емануел Макрон поставио је једноставно питање: ко ће куповати америчку вештачку интелигенцију ако Вашингтон може да „искључи прекидач“?

Сандић сматра да је метафора прекидача прецизна јер показује да технолошка зависност има најмање два нивоа.

Приступ моделу може да ограничи компанија која га је произвела. Али компанију на то може да примора и држава у којој се налази њено седиште.

Ако управа, привреда, банке, болнице или безбедносне службе зависе од технологије друге земље, држава може остати правно независна, а истовремено бити технолошки зависна.

„Суверенитет је вишеслојна појава“, објашњава Сандић.

Поред формалног суверенитета постоји и стварна способност државе да контролише системе од којих зависи. У свету вештачке интелигенције то значи контролу над подацима, чиповима, серверима, моделима, изворима енергије и стручним знањем.

Мали број држава поседује све те елементе. Већина може само да бира од кога ће их куповати.

Суверена вештачка интелигенција или избор зависности

Због тога се све чешће говори о „сувереној вештачкој интелигенцији“.

За велике силе то може да значи развој сопствених чипова, модела, центара података и дигиталне инфраструктуре. За мање земље циљ је скромнији: да знају где се чувају њихови подаци, како систем доноси одлуке и да ли приступ може бити прекинут споља.

Према Сандићевој оцени, стварни технолошки суверенитет данас у највећој мери имају само Сједињене Америчке Државе и Кина.

Чак ни оне нису потпуно независне. Америчке компаније зависе од сложених ланаца производње и опреме из Азије и Европе, док Кина и даље покушава да сустигне Запад у производњи најнапреднијих чипова.

Та међузависност за сада спречава потпуну поделу света на два затворена технолошка блока. Али обриси поделе већ постоје.

Избор 5Г опреме, клауд система или АИ модела све мање је само питање цене и квалитета. Постаје питање политичког савезништва.

Холандска машина у америчко-кинеском сукобу

Најбољи пример нове геополитике је холандска компанија АСМЛ, једини произвођач најнапреднијих машина потребних за израду најспособнијих чипова.

Компанија је европска, али њене машине садрже америчку технологију. То Вашингтону омогућава да примењује сопствена извозна правила и утиче на то шта АСМЛ сме да продаје Кини.

Америка, дакле, не мора да буде власник холандске компаније да би имала утицај на њене одлуке. Довољно је да контролише важан део технологије без које крајњи производ не може да функционише.

„Америчка администрација уме да буде прилично креативна када је реч о правним разлозима“, каже Сандић.

АСМЛ би теоријски могао да одбије америчке захтеве. У пракси би тиме ризиковао приступ компонентама, тржишту и партнерима од којих зависи.

Случај показује да се нова моћ не мери само територијом и војском. Мери се и контролом над уским грлима глобалне технологије. Ко контролише чипове, опрему и инфраструктуру, може да утиче и на брзину којом ће друге државе развијати вештачку интелигенцију.

Америка иновира, Кина сустиже, Европа регулише

Сједињене Државе желе да њихове компаније развијају АИ што је брже могуће. Истовремено, када процене да је угрожена национална безбедност, ограничавају извоз технологије, модела и чипова.

У томе Сандић види противречност америчке политике: што мање регулације код куће, али строга контрола приступа технологији када су у питању геополитички конкуренти.

Европска унија изабрала је другачији пут и усвојила Акт о вештачкој интелигенцији.

Проблем је што се модели мењају много брже него закони. Док регулатор разуме једну генерацију система и напише правила за њу, компаније већ представљају следећу.

Због тога се, иако европски Акт још није у потпуности заживео, већ говори о његовим изменама.

„Потребно је да будемо свесни да одређени аспекти вештачке интелигенције морају да се регулишу“, истиче Сандић, али упозорава и да превише прописа може да успори иновације.

Остаје питање где се налази права мера.

Један од водећих АИ научника упозорио је да чак и продаја хране подлеже конкретнијим контролама него развој најнапреднијих модела. Са друге стране, компаније тврде да би строга регулација могла да их успори у трци са Кином.

Тако се сваки покушај контроле представља као могући стратешки пораз. 

Када компанија сама себи постави границу

Америчка компанија „Антропик“ ограничила је приступ једном од својих најспособнијих модела за сајбер безбедност, након што је показао да може да открије пропусте који су људима промицали веома дуго.

Таква способност може да буде изузетно корисна.

Модел може да пронађе слабост у болници, електрани или државној мрежи пре него што је пронађе нападач. Али исти систем може да помогне нападачу да ту слабост искористи.

Због тога се одбрамбена и нападачка примена АИ-ја не могу јасно раздвојити на основу саме технологије. 

„То је један правац, али два смера“, објашњава Сандић. Разлика је у томе ко користи систем, са каквом намером и против ког циља.

Компаније зато покушавају да уведу сопствена правила, ограничења и тестове. Илон Маск предлаже да водеће АИ лабораторије међусобно проверавају моделе, док би се држава укључила тек ако нешто пође наопако.

Али код система који могу да утичу на критичну инфраструктуру, војно одлучивање или финансијска тржишта, чекање да нешто пође наопако може да буде веома скупо.

Када код постаје оружје

Међународно право још нема јединствен одговор на питање када сајбер операција постаје употреба силе или оружани напад.

Ипак, према Сандићу, све је прихваћеније становиште да није пресудно којим је средством напад извршен, већ какве је последице произвео.

Ако рачунарски код изазове нестанак струје, онеспособи болницу, загади воду, уништи опрему или доведе до смрти и повреда, његова дејства могу бити слична последицама ракете или експлозива.

„Није нарочито важно да ли је у питању метак или код. Важне су последице које остану иза тога“, напомиње Сандић.

Рат у Украјини већ показује како се сајбер напади комбинују са класичним војним операцијама, пропагандом, дроновима и нападима на инфраструктуру.

Вештачка интелигенција такве операције може учинити бржим, јефтинијим и доступнијим много већем броју актера.

А што се одлуке доносе брже, човеку остаје мање времена да провери да ли су подаци тачни, да ли је систем погрешио и ко ће одговарати за последице.

Ко ће одредити правила

Сједињене Државе тренутно улажу више у развој вештачке интелигенције, али Кина показује да се технолошки заостатак не смањује само новцем.

Кинеске компаније развијају јефтиније и отворене моделе који се по способностима приближавају водећим америчким системима. Ограничења извоза подстичу Пекинг да развија сопствене чипове, производну опрему и алтернативне ланце снабдевања.

Свака забрана може да успори конкурента. Али може и да га примора да постане самосталнији.

Зато трка нема јасан завршетак, нити је извесно да ће је добити држава или компанија са највећим буџетом.

Готово сваке недеље појављује се нови модел, способност или безбедносни ризик. Право питање зато више није само ко ће направити најпаметнију машину.

Питање је ко ће држати прекидач, ко ће одређивати правила и шта ће се догодити када систем пронађе излаз који његови творци нису предвидели.

„Овдје је за реге баш супер енергија, можда јер је организатор баш велики и што ради са срцем, јер он то пружа на људе и људи баш то узимају са целим срцем. И кад причамо музичари из држава различитих, сви су одушевљени“, наглашава Тадиман, извођач из Словеније.

За госте је организован камп, а неки су се на фестивалу током година одомаћили.

„Био сам овде 4 године и сваке године једва чекам да долазим.
Баш волим реге и овде је много другачије, није само због музике, него људи су баш топли, енергија су топ и баш су добри људи. Види, изгубио сам глас од певања и од све“, каже гост из Египта Мохамед Абдел Гафар.
Свирке до касних ноћних сати у амбијенту некадашњег излетишта, у живописној природи, пријале су и музичарима и посетиоцима.

„Сцена је јако мала па се сви више-мање међусобно препознајемо. Али кад дођеш у неку средину у којој ниси био јако дуго или ниси био уопште, заправо видиш да постоји јако много људи које никад ниси срео, а јако живе ову причу“, напомиње Мирослав Чаталинац, члан хрватске групе „Каликамо".

Све је почело 2010. године, скромно са извођачима из Србије и једним бендом из Словеније. Организатори су током година уредили место фестивала и појачали музички део програма.

„И ове године су били људи из Израела, из Египта, из Француске, Италије, Шпаније, са свих страна. Просто људи, пошто је ово специфична врста музике, да кажем, људима није тешко да дођу из далека да би посетили фестивал“, наводи Душан Симовић, организатор Натурал Мистик Фестивала.

Током година Натурал Мистик је изашао из локалних и регионалних оквира, а није изостао ни током пандемије коронавируса. Тада су онлајн издање фестивала пратили људи из више од 30 земаља света.

Фигура није централни мотив, нити тема рада, већ га занима сам процес, отуда назив „Место сукоба".

„Тај сукоб се, конфликт се, дешава унутар мене сваки пут кад станем испред платна и кренем да сликам. Заправо, ја уживам у апстрактним сликама и могу потпуно да се удубим у њих док их посматрам. Међутим, са апстрактном сликом никад нисам остварио неки смислени однос док радим, него ми је потребна људска фигура, тело, предмет или, не знам, објекат“, наводи Дутина.

Слика јесте простор на коме се бележе ментални и физички процеси. Пресликавање, прекривање и стругање претходних слојева остаје видљиво у траговима као белешка.

Наталожена сећања и интервенције претварају слике у визуелне представе, ослобођене садржаја. Важно је да се зна када се рад зауставља, када је рад завршен.

„Она мора да буде визуелно убедљива у својој неубедљивости, заправо у својој неодређености. То би било најпрецизније: визуелно убедљива у својој неодређености. Значи, када не могу јасно да одредим идентитет, када не могу јасно да одредим па чак расу, пол, занимање, социјални статус у том моменту, уколико је то за мене визуелно ефектно, стоп, то је крај“, додаје уметник.

Гојко дутина се у сликарству бави истраживањима у области цртежа, а без обзира на медиј, радове конципира као повезивање фрагмената, попут слагања колажа.

Изложба новог циклуса слика биће отворена у Гете Институту до краја августа.

Глумом је почео да се бави 1938. у позоришту „Рода", које је водила Нушићева ћерка Гита Предић. Мирно детињство и младост прекинуо је Други светски рат, а Власта Велисављевић је 1943. одведен у нацистички логор Дортмунд-Херде, из којег је успео да побегне.

Био је и три године на Голом отоку, али о томе није радо говорио. Тада је био студент треће године Позоришне академије у Београду, на којој је касније и дипломирао у класи Мате Милошевића, заједно са Оливером Марковић, Ђузом Стојиљковићем, Предрагом Лаковићем.

Први пут, сви заједно, играли су у телевизијској серији На слово, на слово.

„Много година касније, чини ми се, у Бољем животу, опет смо се нашли: Пепи, Оливера и ја. Дакле, тај размак од толико година. Ми смо лутали по разним серијама, разним филмовима, и разним околностима, укључивали у неке трендове, нове“, говорио је неуморни Власта.

Током каријере је одиграо око 350 улога у позоришту, на филму и у телевизијским серијама. Текст је учио слушајући партнере.

„Радио сам једну серију у којој већ игра Цеца Бојковић. И она, неко вече, тамо у Мањежу, каже: 'Јао, чим смо чули да долази Власта, онда смо рекли: Јао, то ће сад да буде враћање, неко, дај ово, дај оно', прича она Ради Ђуричин, и каже: 'Међутим, кад је дошао Власта, он све оно, татара, татара, татара, а запињемо ми који смо већ у току и који знамо све'“ 

Сарађивао је са бројним редитељима и никада није тражио улоге, оне су проналазиле њега.

„Имао сам срећу да одиграм доста Шекспира, доста Чехова, доста Островског. Рецимо, Островски је један од најбољих позоришних писаца. А Чехов? Па, шта да вам причам о њему.“

Власта је и у десетој деценији играо у три представе и возио је кола.

„Возим, да. Возим, и имам велики проблем. Председник Републике ме је наградио једним орденом. И када су ме извештавали о томе, пре него што сам примио, ја сам помислио, рекао: 'Боже, да ли би могао да ми поклони возачку дозволу да не идем сваке године на преглед?' Сваке године идем на преглед, изгубим 2-3 дана“, жалио се легендарни глумац.

Кроз цео живот, Власта Велисављевић је ишао увек са осмехом, и у најтежим тренуцима успевао је да сачува ведар дух.

Био је доживотни почасни члан Југословенског драмског позоришта. Преминуо је 24. марта 2021. у Београду.

Тај помак потврђује и пример Орион ВИ Фабрика, локалне ВИ клауд платформе, засноване на НВИДИА технологијама, коју компаније, институције и развојни тимови у Србији и региону користе за тренирање, прилагођавање и покретање ВИ решења уз обраду и чување података у домаћем дата центру.

Овакав модел је посебно важан за банке, осигуравајуће куће, јавни сектор, енергетику, фармацију, производњу и БПО индустрију, где су поверљивост података и регулаторна усклађеност кључни.

Део ове нове фазе је и све шира примена агентик ВИ решења, аутономних ВИ агената. Они не само да одговарају на питања, већ и самостално извршавају задатке, проверавају статусе у системима, класификују тикете, обрађују документа, припремају извештаје и учествују у интерним workflow процесима.

Да би оваква аутоматизација била безбедна, агенти морају да раде у јасно ограниченом окружењу, са sandbox изолацијом, дефинисаним правима приступа, мрежним ограничењима и аудит логовима.

Једно од таквих решења, доступно и на домаћем тржишту, јесте NemoClaw, који компанијама омогућава да ВИ агенте уведу у пословање без губитка контроле над подацима и инфраструктуром.

Посебан значај оваквог приступа лежи у концепту сувереног ВИ-ја где подаци, модели и процеси остају у Србији, што доноси већу сигурност, нижу латенцију и бољу регулаторну предвидљивост.

Примери попут Орион ВИ Фабрике показују у ком правцу се креће домаће тржиште - вештачка интелигенција све више престаје да буде технолошки експеримент и постаје стандардни алат за ефикасније пословање, брже одлучивање и сигурнију дигиталну трансформацију компанија у Србији и региону.

Није питање да ли смо глупљи, већ како користимо свој потенцијал

Специјалиста генетике Ивана Бузаџић истиче да резултате оваквих истраживања увек треба посматрати уз анализу величине и структуре узорка, али додаје да је неспорно да савремени начин живота мења начин на који користимо своје когнитивне способности.

Како каже, све већа употреба паметних телефона и ослањање на дигиталне технологије мењају свакодневне навике, а уочљиво је и да млади све мање читају.

„Не кажем да су деца данас глупља, али оно што сам приметила јесте да све мање користе свој мозак на начин који подстиче његов развој“, напомиње Бузаџићева.

Објашњава да се већ годинама бави епигенетиком – науком која проучава на који начин окружење и начин живота утичу на испољавање гена.

„Генетика је оно што је записано у нама, али на генску експресију можемо да утичемо. Што мање активирамо те добре гене, то више успављујемо потенцијал који већ имамо. Није да смо мање интелигентни, него једноставно не користимо наш мозак и наш генетски капацитет онолико колико би требало“, наглашава Бузаџићева.

Технологија није непријатељ, али мозак тражи вежбу

Др Марина Зарић-Контић из Института за нуклеарне науке „Винча“ сматра да проблем није у технологији, већ у томе што смо постали, како каже, „когнитивно комфорнији“.

Раније је, подсећа, до информација било потребно доћи уз много више труда – претраживањем књига, памћењем бројева телефона или сналажењем без навигације.

„Данас је све доступно на један клик. То је као лифт – ако га имате у згради, већина људи неће користити степенице. Иста је ситуација и са мозгом. Сви тежимо пречици и желимо да себи олакшамо“, објашњава др Зарић-Контић.

Као што мишићи слабе ако се не користе, додаје, исто важи и за мозак.

„Технологија и вештачка интелигенција нису саме по себи лоше. Лоше је када престанемо да постављамо питања, да истражујемо и када очекујемо да нешто друго размишља уместо нас.“

Због тога сматра да су савремени људи ефикаснији у проналажењу информација, али да су „делимично постали лењи када је реч о самом процесу размишљања“.

Радозналост као најбољи тренинг за мозак

Говорећи о особинама које помажу очувању когнитивних способности, др Зарић-Контић наглашава да интелигенција није директно повезана са карактером, али да поједине особине личности подстичу развој мозга. Пре свега издваја радозналост.

„Особа која је природно радознала више истражује, поставља питања и тражи одговоре. Управо тај процес размишљања и тражења решења јача неуропластичност мозга, односно постојеће неуронске везе и стварање нових“, објашњава она.

Поред радозналости, важне су и упорност и истрајност, јер подстичу човека да не одустане пред првом препреком, већ да настави да тражи решење.

Једнако важне су и социјалне интеракције.

„Дружење, разговор и размена идеја утичу на формирање и очување неуронских мрежа, а самим тим и наших когнитивних способности“, истиче др Зарић-Контић.

Дужина живота није исто што и његов квалитет

Ивана Бузаџић подсећа да се данас много говори о продужењу животног века, али да је важније питање како старимо.

„Дужина живота не значи и квалитет живота. Много је битније да будемо функционални, да сачувамо когнитивне способности и да што дуже можемо сами да бринемо о себи“, наглашава генетичарка.

Према њеним речима, начин живота може значајно да утиче на успоравање процеса старења, па и развоја деменције.

„Кроз физичку активност, правилан начин живота и тренинг мозга можемо много да утичемо на очување когнитивних способности. То је управо активација тих добрих гена о којој говоримо.“

Бузаџићева наглашава да решење није само у решавању укрштеница.

„Многи ме питају да ли ће, ако раде укрштенице, избећи Алцхајмерову болест. Нису укрштенице најважније. Важни су комуникација, дружење са људима, читање, нова искуства и активирање можданих синапси.“

Посебно истиче улогу окружења у развоју младих.

„Деца нису сама по себи крива. Данас им је једноставније да питају вештачку интелигенцију него да прочитају неколико књига. Када смо ми студирали, проводили смо дане у библиотекама, читали велики број књига и сами тражили информације. Данас многи студенти желе да им неко други све то сажме у једну скрипту.“

Мозак је најпластичнији у првим годинама живота

Др Зарић-Контић подсећа да су прве три године живота пресудне за развој мозга.

„То је период када је мозак најпластичнији. У једној секунди може да се створи и до милион нових неуронских веза. Зато је важно да се са дететом разговара, игра, да буде изложено различитим искуствима и подстицајима и да се негује његова индивидуалност.“

Таква основа, додаје, касније омогућава бољи развој мишљења, учења и других когнитивних способности. Добра вест је, међутим, да мозак не престаје да се мења ни у одраслом добу.

„Неуропластичност траје читавог живота. Мозак увек има способност да ствара нове везе, али само ако га подстичемо да ради.“

Нема чудесне формуле, али постоје добре навике

На питање како очувати интелектуалну свежину, др Зарић-Контић каже да не постоји једноставан рецепт, већ скуп свакодневних навика које је потребно доследно примењивати.

Ментални напор, наглашава, није нешто чега треба да се плашимо.

„Ментални напор није наш непријатељ. Ментални напор је највећи пријатељ нашег мозга и најбитнији за очување наших когнитивних способности.“

Поред сталног учења и читања, важни су и добар сан, физичка активност и правилна исхрана, јер без здравог организма нема ни здравог мозга.

На крају, као можда најважнију особину издваја радозналост.

„Морамо током читавог живота да останемо радознали и љубопитљиви, да желимо да научимо нешто ново. Не морамо да правимо велике промене – довољно је да сваког дана научимо неколико речи страног језика, стекнемо неку нову вештину или проведемо време у разговору са људима. Управо те мале навике чувају наш мозак активним“, закључује др Марина Зарић-Контић, на крају гостовања у Јутарњем програму.

Педијатар др Милица Ристић истиче да су питања о хидратацији међу најчешћима која добија од родитеља, нарочито у саветовалишту за бебе.

„Родитељи углавном прво питају колико воде беба треба да пије. То је тема током целе године, а лети је, наравно, још актуелнија“, каже др Ристић.

Код беба је најважније млеко, код старије деце вода

Када је реч о бебама, докторка наглашава да је најважније не заменити млеко водом.

„Код беба млеко задовољава све потребе за водом. Не треба да заузимамо простор у малом желуцу водом, јер су нам потребне хранљиве материје, посебно код беба које доје“, објашњава др Ристић.

Старија деца, међутим, током врелих дана морају да уносе више течности. Уместо да родитељи размишљају у литрима, саветује да се оријентишу према броју чаша.

„За децу од једне до четири године препоручујемо три до четири чаше воде дневно, а затим се на сваку годину старости додаје по једна чаша.“

Истовремено, упозорава да не треба чекати да дете само затражи воду.

„Деца, поготово када се заиграју, не размишљају ни да ли су гладна ни да ли су жедна. Зато је важно да их родитељи редовно нуде водом. На сваких пола сата треба их подсетити: 'Хајде, попиј мало воде.' То не сме да буде обавеза, већ нормална рутина.“

Посебно наглашава да родитељи деце предшколског узраста морају да воде рачуна о хидратацији, јер малишани још увек не препознају добро осећај жеђи.

Не ушушкавати децу по сваку цену

Током врелих дана деца, као и одрасли, губе течност знојењем, али због мање телесне масе много брже могу да дехидрирају. Зато је, поред уноса течности, веома важно и како су обучена.

„Видим да многе мајке доводе бебе на овим температурама у чарапама и превише их ушушкају да се не прехладе. То је непотребно. Деца треба да буду обучена као и ми одрасли и веома добро подносе лагану гардеробу“, истиче др Ристић.

Препоручује памучну, лагану одећу од природних материјала која не стеже дете и омогућава кожи да дише.

Први знаци дехидрације

Родитељи не морају увек да препознају медицинске симптоме дехидрације, али могу да примете промене у понашању.

„Деца постају раздражљива, прекидају игру, траже пажњу, али не умеју да кажу шта им смета. То је први сигнал да их треба склонити у хлад, пустити да одморе и понудити им воду.“

Додаје да је вода најважнија, али да у таквим ситуацијама није спорно ни дати детету мало сока.

„Битна је вода, али зашто да не и сок. Шећер ће мало подићи енергију и дете ће узимати више течности.“

Напоље само ујутру и увече

Током дана, када су температуре највише, деца би требало да остану у затвореном простору.

„Најбоље је да деца излазе раније ујутру, а затим поново касно поподне, после пет сати. Ако не спавају рано, могу и око 7 или 8 увече, када су температуре пријатније.“

Пре сваког изласка препоручује употребу креме са заштитним фактором, али истиче да је још важније да дете носи шешир или капу и лагану гардеробу.

Не излазити директно из климатизоване просторије

Један од савета који родитељи често занемарују односи се на коришћење клима-уређаја.

„Десетак минута пре изласка из куће треба искључити климу како би се дете постепено адаптирало. Није добро да из просторије у којој је 22 степена одмах изађе на 40.“

Исти принцип, каже, важи и приликом путовања аутомобилом.

„Неколико минута пре заустављања треба искључити климу или мало отворити прозор, да се температура у возилу постепено повећа, па тек онда износити дете.“

Путовање са бебом – после другог месеца, уз добру припрему

Докторка не препоручује дужа путовања са новорођенчадима. 

„Не саветујем да деца до другог месеца путују. Много су мала и незрела и треба да буду близу куће.“

После тог периода путовања су могућа, али родитељи морају бити добро припремљени.

„Дете је издржљиво, али родитељ мора да буде сигуран да зна како ће реаговати ако се јави температура или нека друга тегоба док су далеко од куће.“

Шта понети у путној апотеци

За путовање са децом, посебно током лета, саветује да родитељи понесу основну терапију и средства за прву помоћ.

„За бебе саветујемо парацетамол, а за децу после годину дана парацетамол или ибупрофен. Треба понети и лек против алергије, као и средство за испирање носа, најбоље хипертонични раствор.“

Наглашава да антибиотике не треба узимати на своју руку.

Цревне инфекције – највећа опасност је губитак течности

Лето доноси и повећан ризик од стомачних и цревних инфекција, нарочито током путовања.

„Код оваквих инфекција дете може врло брзо да изгуби течност, а ако то траје два или три дана, понекад је неопходно и болничко лечење.“

Саветује да родитељи на пут понесу пробиотик и раствор електролита који се може купити без рецепта.

„Важно је да дете константно пије воду, а електролити могу да помогну у првим сатима. После тога треба пратити како се дете понаша и, ако је потребно, јавити се лекару.“

Не постоји, додаје, правило после колико времена треба потражити медицинску помоћ.

„Не могу да кажем родитељима: 'Сачекајте три сата, па се јавите.' Треба посматрати дете. Једна проливаста столица не значи одмах стомачни вирус. Али код беба, ако имају пролив, повраћање или температуру, савет је да се што пре јаве лекару.“

Лакша исхрана и доста течности

За крај, др Ристић издваја неколико најважнијих препорука за наредне вреле дане.

Децу треба изводити само у раним јутарњим и вечерњим сатима, током најтоплијег дела дана боравити у затвореном простору, а исхрану прилагодити високим температурама.

„Нека исхрана буде лаганија, са доста воћа које садржи воду, чорбица и довољно течности. Треба избегавати чоколаде, слаткише и тешку, запржену храну.“

Ипак, како истиче, уз све мере предострожности најважније је да деца наставе да уживају у лету.

„Обавезно да се дете хидрира и, наравно, да се пусти да дете буде дете.“

„Нема доказа да риђокоси изумиру“, истакла је у изјави за портал Лајв сајенс Катерина Зорина-Лихтенвалтер, сарадница Института за бихевиоралну генетику Универзитета Колорадо у Болдеру, која је проучавала наслеђивање риђе косе.

Додаје да су гени одговорни за риђу косу „безазлени, не утичу на репродукцију и нису повезани са болешћу која би спречавала људе да доживе репродуктивно доба“.

Мит о скором нестанку риђокосих није нов

„Питање да ли риђокоси изумиру поставља се већ деценијама“, напомиње Ијан Џексон, професор емеритус Института за генетику и рак Универзитета у Единбургу. „Постоје и приче о наводном нестанку плавокосих, које датирају још из средине 19. века.“

Логика која стоји иза те теорије углавном је следећа: риђа коса је ретка; чак и у Великој Британији и Ирској, где је најчешћа, свега око 10 одсто становништва има природно риђу косу.

Осим тога, риђа коса је рецесивна особина, што значи да оба родитеља морају да носе варијанту гена како би добили риђокосо дете.

Поставља се и питање да ли би потенцијално смртоносне болести, попут меланома, могле временом да доведу до нестанка риђокосих, који су посебно осетљиви на опекотине од сунца.

Иако постоје људи тамније пути са риђом косом (познато је да је Малколм Икс имао црвенкасту косу), риђа коса се најчешће повезује са светлом кожом, а самим тим и са већим ризиком од рака коже.

Повишен ризик од меланома код риђокосих није последица само веће опасности од опекотина на сунцу. Узрок је и штетна хемија феомеланина – пигмента који даје риђој коси карактеристичну боју – као и смањена способност поправке оштећења ДНК, која је повезана са варијантама гена одговорног за риђу косу.

Зашто риђокоси неће нестати

Упркос томе, ови фактори не значе да ће риђокоси изумрети, истичу стручњаци.

Пре свега, ту је генетика. Да би неко имао риђу косу, мора да наследи рецесивну варијанту гена MC1R, који учествује у стварању пигмента, од оба родитеља. Особа која има само једну копију тог гена можда уопште нема риђу косу, али варијанту може да пренесе својој деци. Зато очување гена за риђу косу кроз генерације није задатак само риђокосих, већ људи свих боја косе.

Управо због таквих „скривених носилаца“ рецесивна особина може да остане у популацији и када је ретко видљива. Џексон наводи једноставан пример: ако варијанту гена носи половина становништва, само ће око четвртине парова имати оба партнера као носиоце. Од њихове деце, отприлике четвртина ће наследити обе копије гена и бити риђокоса.

Да би риђа коса заиста нестала, варијанте тог гена морале би постепено да ишчезну из генетског фонда. Са еволутивне тачке гледишта, то би значило да људи који носе те варијанте – или сами риђокоси – имају мање деце од осталих.

„Једини разлог због којег нека особина нестаје у великој популацији јесте то што њени носиоци имају мање деце од других, речено најједноставније. А за то, колико знам, не постоје никакви докази“, наводи Џонатан Рис, професор емеритус дерматологије на Универзитету у Единбургу.

Да ли је меланом претња опстанку риђокосих

Рис истиче да особе са варијантама гена MC1R имају између два и четири пута већи ризик од развоја рака коже.

Међутим, већи ризик од рака коже не значи аутоматски и еволутивни пад. Многи облици рака коже јављају се тек након што људи већ добију потомство. Према подацима организације Cancer Research UK, највећа стопа смртности од меланома у Великој Британији бележи се код особа старијих од 90 година – много након што су имале прилику да пренесу своје гене.

Теоретски, пре појаве крема за сунчање и савремене медицине, постојала је већа вероватноћа да риђокоси умру од рака коже пре него што добију децу. Ипак, пошто је ова особина опстала, поставља се питање да ли риђа коса носи и неке еволутивне предности.

Испоставља се да би могла. Недавна истраживања указују да пигмент феомеланин може да помогне у регулисању вишка цистеина у ћелијама, чије високе концентрације могу бити штетне.

„Прича о витамину Д најчешће се помиње“, каже Рис. Идеја је да светлија кожа – а риђа коса се често повезује са њом – омогућава организму да током мрачних зимских месеци створи више витамина Д.

Ипак, додаје да за то нема довољно убедљивих доказа, делом и зато што није лако прецизно одредити ко се сматра риђокосим. Боја косе постоји у широком спектру – где се завршава риђа, а где почиње јагодасто плава? То знатно отежава истраживања, осим ако се не секвенцирају геноми великог броја људи.

Учесталост риђе косе ипак може да се мења. Џексон сматра да би она могла благо да опадне како људи све више мигрирају и заснивају породице са партнерима из региона у којима су варијанте гена MC1R ређе. Али то би била промена у учесталости, а не изумирање.

Све док варијанте гена MC1R настављају тихо да се преносе преко носилаца и док риђокоси не добијају знатно мање деце од осталих, нема разлога да се очекује да ће природно риђа коса нестати из светске популације.

„Свакако хоћемо са учешћем и са павиљоном који ће ЦЕРН имати следеће године моћи да великом броју посетилаца, једном широком аудиторијуму који долази из читавог света, откријемо много више од тога шта се тамо негде у Женеви дешава, а што заиста може да одређује неку будућност човечанства.

Поносни смо на то што имамо неке истакнуте наше мозгове, српске мозгове, научнике који су активно укључени у програме и пројекте које ради ЦЕРН и то је једна од најквалитетнијих ствари које нас повезују“. Рекла је Јагода Лазаревић, министарка унутрашње и спољне трговине и комесарка за Експо 2027.

„Мислим да је то за ЦЕРН велика прилика, али и за Србију. Веома смо поносни што по први пут ЦЕРН учествује на Експо изложби, то је велики корак за нас. Изузетно смо узбуђени због припреме нашег павиљона и стварања нове поставке за Експо, која ће након тога моћи да путује и у друге државе чланице, али ће премијерно бити представљена управо овде, у Београду“, изјавила је Урсула Баслер, комесарка секције ЦЕРН за Експо 2027.

Скулптура је прављена од 2004. до 2006. године, а тешка је 110 тона. Висока је 10 метара, а дугачка 20 метара, широка 12 метара.

Пасуљ је дело уметника Анише Капура, који је родом из Индије.

Аутору се у почетку није свидео надимак скулптуре, али га је временом прихватио. Рефлектујућа површина пасуља инспирисана је течном живом.

Објекат изгледа као џиновско огледало и у њему се осликавају небо и високе зграде из центра Чикага.

Током 2025. године Чикаго је посетило 57 милиона посетилаца.

Захваљујући новом правилнику, права на сензоре за мерење гликемије значајно су проширена:

• Млади и деца: До сада су право на инсулинске пумпе и сензоре имали само најмлађи пацијенти. Правилником је омогућено да деца када напуне 18 година наставе са истим правом, а уведено је право и за млађе пацијенте који су дијабетес типа 1 добили са 19 година.

• Труднице и преконцепцијски период: Права су проширена на труднице са дијабетесом типа 1 које су на четири дозе инсулина, као и на пацијенткиње у преконцепцијском периоду (годину дана пре трудноће) како би могле боље да контролишу ниво шећера.

„Сенка сензора су само мерачи гликемије, значи, они се накаче на кожу и у току дана, у току 24 сата, имамо преко 700 мерења вредности гликемије у крви. И то је повезано са телефоном, има се апликација на телефону, и заиста то излази, те вредности излазе на телефону“, објаснила је, у емисији Првог програма Радио Београда „Јутро је“, др Бјекић Мацут, додајући да ови уређаји захваљујући алармима штите пацијенте и родитеље од опасних ноћних хипогликемија.

Предијабетес и значај раног откривања

Почетни стадијуми болести често немају изражене клиничке симптоме попут сушења уста, учесталог пијења воде или губитка тежине, који се јављају тек када вредности шећера пређу 15. Због тога се препоручује да грађани, нарочито гојазне особе - с обзиром на то да Србија има око 1.700.000 гојазних људи, и они који имају родитеље са шећерном болешћу, једном до два пута годишње ураде основну лабораторију.

Док су се раније лабораторијске границе нормале кретале до 5,9 или 6,0, према најновијим критеријумима вредности гликемије на празан стомак преко 5,6 (више пута поновљене вредности попут 5,7, 5,8 или 5,9) сматрају се предијабетесом. Оне захтевају даљу дијагностику, односно чувени ОГТТ тест са 75 грама глукозе који се ради у домовима здравља.

Национални програм за превенцију и лечење дијабетеса

Усвојени национални програм обухвата неколико кључних сегмената:

• Едукација: Рад са становништвом, грађанима и децом у школама ради сузбијања гојазности и успостављања правилне исхране и физичке активности. Док је пре 30 година доминирао тип 1 (аутоимуни облик), данас се све више јавља тип 2 код гојазне и физички неактивне деце.

• Повећање броја ендокринолога: У Србији тренутно ради свега око 150 до 160 ендокринолога, због чега је кроз програм затражено постепено годишње повећање њиховог броја како би се смањиле листе чекања.

Пејзажом доминирају необичне, глатке стеновите формације жућкасте боје, које локално становништво назива „фаракло" или „фрагокефала", што у преводу значи „ћелав" или „ћелаве главе", алудирајући на њихов сферичан, огољен изглед. Ове камене кугле, разбацане дуж обале Егејског мора, стварају надреалну атмосферу, призор који многи посетиоци пореде са површином Марса.

Сусрет ватре и воде који је „заледио“ лаву

Најраширеније објашњење за настанак ових фасцинантних скулптура природе ослања се на вулканску прошлост острва. Према популарној теорији, пре више милиона година, ужарена лава из активних вулкана сливала се ка мору. У тренутку када је врела маса дошла у контакт са хладном водом, дошло је до наглог хлађења и стврдњавања. Верује се да је тај драматични сусрет ватре и воде окаменио лаву у бизарне, заобљене облике које видимо данас. Ова прича, иако се романтично уклапа у митологију Лемноса, можда не открива целу истину.

Вулканска прича или стрпљиво дело ерозије

Детаљнија геолошка истраживања нуде другачију, сложенију причу. Научници сматрају да, упркос бурној вулканској историји острва, формације у Фараклу нису директан производ лаве. Уместо тога, верује се да су кугле резултат дуготрајног процеса познатог као сфероидна ерозија и хемијско трошење седиментних стена.

Према овој хипотези, стене Фаракла су заправо пешчари, формирани од наталоженог песка у периоду горњег еоцена и доњег олигоцена, пре отприлике 27 до 33 милиона година.

Вода је милионима година продирала кроз пукотине у овим слојевима, а хемијске реакције су постепено разграђивале оштре ивице, полако их заобљујући и обликујући у готово савршене сфере.

Састав стена додатно поткрепљује теорију о седиментном пореклу. Анализе показују да се подручје састоји од наизменичних слојева глине и пешчара. Сам пешчар је ситнозрне до средњезрне гранулације и садржи мешавину минерала и фрагмената других стена, укључујући кварц, фелдспате, комадиће шкриљаца, вулканских стена и кречњака.

Присуство титанита, хлорита и оксида гвожђа употпуњује сложену геолошку слику. Дакле, уместо једног драматичног тренутка стварања, пејзаж Фаракла је вероватно резултат стрпљивог, миленијумског „вајања" које су направили вода и хемијски процеси, претварајући пешчар у јединствене геолошке одлике.

Геопарк Фаракло налази се у близини села Пропули, а до самог локалитета води неасфалтирани пут, што доприноси осећају авантуре. Иако није комерцијализован као друге атракције, његова сирова и необична лепота привлачи све већи број посетилаца. Фаракло је место где се преплићу митологија и научне чињенице, нудећи свакоме не само прелеп призор, већ и загонетку о моћним силама које неуморно обликују нашу планету.

Због своје јединствене геологије и готово нестварног изгледа, Фаракло је омиљена дестинација фотографа, планинара и љубитеља природе. Локалитет још није масовно посећен, па посетиоци могу да истражују овај „ванземаљски" пејзаж у миру, далеко од гужви које су карактеристичне за познатија грчка острва.

Француска номинација обухвата пет плажа искрцавања у Нормандији – Омаху, Јуту, Сворд, Голд и Џуно – на које се 6. јуна 1944. године искрцало више од 150.000 савезничких војника, као и положај Пуант ди Ок, где је изведен један од кључних јуриша. Сви ти локалитети били су од пресудног значаја у кампањи ослобађања западне Европе од нацистичке окупације током Другог светског рата.

Међународни савет за споменике и споменичке целине (ICOMOS), који оцењује кандидатуре за Комитет светске баштине, навео је да се на тим локалитетима налази велики број очуваних остатака – од немачких утврђења и предела обележених бомбардовањем до савезничких лучких објеката и потопљених бродова – који сведоче о „догађају који се широко сматрао пресудним за повратак слободе и почетак трајног мира на европском континенту“.

ICOMOS је истовремено позвао на појачано праћење стања и заштиту ових локалитета, упозоравајући на претње које представљају масовни туризам, климатске промене, пораст нивоа мора, као и изградња ветропаркова у њиховој близини.

Стална представница Француске при Унеску, Ахлем Гарби, оценила је да је искрцавање у Нормандији представљало прекретницу која је означила прелазак из периода глобалног сукоба ка послератном поретку заснованом на миру и безбедности, додајући да стављање тих локалитета на Листу има посебан значај у време све већег броја међународних криза и ратова.

„То је вероватно највеће амфибијско искрцавање у историји. Само због тога заслужује да буде запамћено“, рекао је историчар Дејвид Еџертон у недавном интервјуу за Асошијетед прес, преноси Еј-Би-Си њуз.

Олимп локалитет културне и природне баштине

Упис планине Олимп, митског дома дванаест олимпијских богова, на Листу светске баштине представља круну дванаестогодишњих настојања Грчке да њена највиша планина буде призната као локалитет мешовите културне и природне баштине.

Олимп, висок 2.918 метара, који се уздиже готово од нивоа мора, у грчкој митологији сматран је престолом Зевса, врховног бога, а истовремено је познат по изузетном биодиверзитету.

Градоначелник општине Дион–Олимп, која се налази у подножју планине, Евангелос Геролиолиос, изјавио је у недавном разговору за АП да уврштавање на Листу светске баштине „доноси већу одговорност у очувању тог подручја“, указујући на могуће последице повећаног броја туриста.

„Поново потврђујемо нашу непоколебљиву посвећеност очувању Олимпа за добробит садашњих и будућих генерација“, поручио је представник Грчке при Унеску, Георгиос Кумуцакос. „Као што нас грчка митологија мудро подсећа, увек је најбоље бити у добрим односима с боговима.“

На Листи 19 археолошких локалитета у Јапану

Јапанска номинација обухвата 19 археолошких локалитета у западној префектури Нара, који потичу из престоница Асуке и Фуџиваре из периода од шестог до осмог века, када је Јапан успоставио прву централизовану државу по узору на кинески систем.

На тим локалитетима очувани су, углавном испод земље, остаци царских палата, државних установа, будистичких храмова и гробница који су утицали на каснији развој престоница Наре и Кјота.

Заменик јапанског министра културе Шигеки Кобајаши захвалио је Комитету на уврштавању локалитета Асука–Фуџивара на Листу светске баштине и поручио да Јапан остаје посвећен „преношењу овог драгоценог наслеђа будућим генерацијама“.

Јапанска премијерка Санае Такаичи, рођена у Нари, написала је на мрежи Икс да се нада да ће овај статус допринети развоју туризма.

Професор археологије Универзитета у Нари, Јошијуки Аихара, рекао је за АП да су ти локалитети значајни јер показују како је древна јапанска држава настала под утицајем Кине и Корејског полуострва.

„Ако испод ових пиринчаних поља копате око један метар дубоко, почињу да се појављују остаци древних грађевина, мада то обичним посетиоцима није лако да уоче“, рекао је Аихара, који наставља археолошка ископавања на том подручју.

Локалитет Бома–Бадингило у Јужном Судану обухвата простране мочваре, плавне равнице и саване које обликују сезонске кише и поплаве. Према проценама, око шест милиона белоухих коба, тианг антилопа и газела Монгала мигрира овим подручјем у складу са променама услова у животној средини.

Према подацима Унеска, то подручје представља станиште слонова, лавова, гепарда и бројних других дивљих животиња, а истовремено обезбеђује услове за живот различитих етничких заједница које се вековима баве сточарством, пољопривредом и риболовом.

Прва фаза трајала је 29 дана, почела је 25. априла 2024, и била је једноставна: ко није имао изузеће, плаћао је пет евра, без обзира на све. Те године систем је донео око 2,4 милиона евра.

Годину дана касније експеримент је продужен на 54 дана, а цена је почела да зависи од тога колико рано се резервише: пет евра за оне који су се јавили бар четири дана унапред, 10 евра за све остале. Приход је тада, према подацима градске управе, достигао приближно пет милиона евра.

Ове, 2026. године, примена је продужена на 60 дана: сви викенди, укључујући петак, од априла до јула, плус неколико додатних датума крајем априла и почетком јуна. Резултат: преко 650.000 ваучера, приход преко пет милиона евра.

Новац, каже град, није поента. Поента је да се туристички токови држе под контролом и да се притисак на најкритичније дане смањи.

Прве анализе Града Венеције показују да је током тих дана највећи талас долазака донекле ублажен, али детаљније поређење са претходним годинама градске власти планирају да представе тек почетком наредне седмице.

Од понедељка креће демонтажа контролних пунктова, инфо-тотема, благајни. Све то остаје уклоњено до следеће туристичке сезоне. За 2027. већ се размишља о моделу са још више дана наплате.

Оно што највише занима људе, ипак, није број дана него цена. Градоначелник Симоне Вентурини припрема предлог динамичког система, по ком би улаз у данима највеће гужве могао да кошта између 30 и 50 евра, зависно од тога колико је посетилаца већ пријављено тог дана.

Идеја је јасна: одвратити једнодневне туристе баш онда када је град најгушће насељен. Становници Венеције, запослени, студенти и туристи који већ плаћају боравишну таксу и даље би били изузети.

Предлог већ дели мишљења. За једне је то једини начин да се град одбрани од прекомерног туризма. Други упозоравају да би Венеција, на тај начин, могла да постане град резервисан само за оне који могу да плате улазницу.

Шта ће се тачно догодити 2027. зависиће од тога како се протумаче досадашњи резултати. Једно је већ сигурно: оно што је почело као пробни пројекат полако постаје стални инструмент којим Венеција покушава да избалансира две ствари које се тешко мире: очување града и милионе туриста који сваке године куцају на њена врата.

„То је један од ретких карцинома који можемо у потпуности да превенирамо. Колоноскопијом можемо да откријемо преканцерозне промене, уклонимо их и спречимо да се карцином уопште развије“, истакла је проф. др Александра Павловић Марковић.

Она је објаснила да је колоноскопија инвазивна метода, због чега многи одлажу преглед, али да су озбиљне компликације изузетно ретке.

„Пацијенти се плаше и процедуре и могућег исхода, али је важно да превазиђу тај први тренутак. Колоноскопија је безбедна метода, а компликације су веома ретке“, навела је професорка.

Редован скрининг за колоректални карцином тренутно се препоручује мушкарцима и женама од 50. године живота, али новија истраживања показују да би ту старосну границу требало померити на 45 година, јер се и код млађих особа све чешће откривају полипи и преканцерозне промене.

Говорећи о карциному плућа, доц. др Михаило Стјепановић подсетио је да је реч о великом јавно-здравственом проблему, не само у Србији већ и у целом свету.

„Карцином плућа у почетку најчешће нема симптоме и пацијенти се јављају тек када је болест узнапредовала. Зато је важно да је откријемо на време, јер тада можемо много тога да урадимо, пре свега да пацијенте оперишемо и излечимо“, рекао је Стјепановић.

Он је истакао да се скрининг за рак плућа ради нискодозним скенером, који је безболан, кратко траје и користи малу дозу зрачења.

„Овај преглед даје веома важне информације и може да покаже промене које указују на могући карцином“, навео је.

Скрининг се препоручује особама од 50 до 80 година које имају више од 30 година пушачког стажа.

Превенција најважније оружје у борби против малигних болести

Пилот-пројекат раног откривања карцинома плућа у Београду спроводи се од новембра 2023. године, уз подршку Министарства здравља, а грађани из ризичних група могу да се јаве на број телефона 066 267 268 и закажу преглед.

До сада је кроз програм прошло око 5.000 становника Београда, а код три до четири одсто њих откривене су промене које су захтевале даљу дијагностику и лечење.

„То су људи који нису знали да имају озбиљну болест. Захваљујући раном откривању, они су оперисани, излечени и вратили су се својим свакодневним активностима“, рекао је доц. др Михаило Стјепановић.

Он је додао да данас, поред хирургије, значајну улогу имају и савремене иновативне терапије.

„Постоје иновативни лекови за одређене групе пацијената, а од јесени се очекује и проширење терапијских могућности за поједине типове карцинома плућа који до сада нису били обухваћени“, навео је.

Када је реч о карциному плућа, најважнија мера је борба против пушења, док се код карцинома дебелог црева, уз здрав начин живота, посебно истиче значај скрининга.

„Скрининг се ради када је човек потпуно здрав. Ако се карцином дебелог црева открије у раној фази, када је у питању полип или почетни стадијум болести, више од 90 одсто пацијената преживи пет година. Код метастатске болести тај проценат је значајно мањи“, истакла је проф. др Александра Павловић Марковић.

„Један позив и један преглед могу да спасу живот“, закључили су саговорници РТС-а.

Једну од улога у филму тумачи глумац Славиша Чуровић, који је гостујући у Јутарњем програму РТС-а оценио да је реч о важном и храбром пројекту.

„Тема је сурова. Говори о простору уз административну линију са Косовом и Метохијом и о проблемима људи који тамо живе. То су стварне приче које су, нажалост, верно приказане у филму. О томе се мало говори и зато је важно што је ова тема дошла до публике“, рекао је Чуровић.

Према његовим речима, филм је снимљен у веома кратком року и са ограниченим средствима, али је читавој екипи било важно да ова прича буде испричана.

„Снимали смо свега осамнаест дана, али смо у то ушли срцем. Верујем да ће публика препознати труд и значај теме којом се филм бави“, истакао је глумац.

Чуровић у филму тумачи негативца, а за потребе улоге говорио је српски са албанским акцентом.

„Имао сам доброг учитеља и трудио сам се да што верније дочарам лик. Када сам погледао филм, рекао сам себи да се нисам обрукао“, казао је кроз осмех.

Филм „Чувар иконе Светог Ђорђа“ у биоскопе стиже почетком септембра, након свечане премијере у Београду.

Говорећи о новим пројектима, Чуровић је најавио и серију о Михајлу Пупину, која ће бити приказана на РТС-у.

„Убеђен сам да ће то бити једна од најбољих серија које је РТС икада снимио. Пројекат је изузетно студиозно рађен, а припреме су трајале три године“, рекао је Чуровић.

У серији тумачи историјску личност, проту Живковића, свештеника који је препознао Пупинов таленат и помогао му да оде на школовање у Праг, одакле је касније наставио пут ка Америци.

Поред тога, публика ће га у наредном периоду гледати и у серијама „Плава крв“, „Адвокатица“ и „Казна за грех“.

Осврћући се на глумачки позив, Чуровић је истакао да је реч о једном од психички најзахтевнијих занимања.

„После тридесет година каријере могу да кажем да овај посао није за свакога. Глума тражи велику менталну снагу, јер непрестано прелазите из једног лика у други. Али, када већ радим овај посао, желим да се мерим са најбољима“, нагласио је.

На крају разговора позвао је публику да погледа филм „Чувар иконе Светог Ђорђа“.

„Важно је да људи погледају овај филм и поведу своју децу. То је прича о човеку који брани своје огњиште и светињу. Верујем да ће публика видети и једну од најбољих улога Радоша Бајића, али и филм који је потребан нашем времену“, поручио је Славиша Чуровић.

Ипак, бројне врсте које су успеле да се врате показују да је могуће исправити део штете коју смо направили и да уз довољно труда природа може да добије нову шансу.

Причу о повратку из готово потпуног нестанка најбоље илуструје арапски орикс који је некада постојао само у заточеништву.

Ова пустињска антилопа проглашена је изумрлом у дивљини 1972. године због прекомерног лова.

Последњи примерци преживели су захваљујући зоолошким вртовима и приватним резерватима, где је покренут један од најуспешнијих програма узгоја угрожених животиња.

Захваљујући тим напорима, орикс је постепено враћен у природна станишта Омана, Саудијске Арабије и других делова региона.

Данас у дивљини и заштићеним подручјима поново живи неколико хиљада јединки.

Занимљиво је да арапски орикс може да преживи у екстремно сувим условима, дуго без воде, користећи влагу из хране коју проналази у пустињи. Препознатљив је по дугим, правим роговима и белом крзну које му помаже да одбија сунчеве зраке и лакше поднесе високе температуре.

Црнонога творина

Некада широко распрострањена на северноамеричким преријама, црнонога творина се нашла пред потпуним нестанком због уништавања станишта и нестанка преријских паса, њеног главног плена.

Почетком осамдесетих година прошлог века веровало се да је изумрла, све док 1981. није откривена мала колонија у Вајомингу. До 1986. у природи је остало свега 18 јединки, након чега је започет програм узгоја. Данас у дивљини живи око 500 јединки.

Иако делује мала и нежна, одличан је ноћни ловац који током године може да поједе десетине преријских паса.

Ова животиња је једина ласица пореклом из Северне Америке и препознатљива је по црним шапама и тамној „масци“ око очију.

Златни лављи тамарин

Овај мали примат из атлантских прашума Бразила током 20. века био је на ивици нестанка због масовног крчења шума.

Седамдесетих година прошлог века у дивљини је остало мање од 200 јединки, па је врста била пред потпуним нестанком.

Захваљујући програмима заштите шума и узгоју у специјализованим центрима, број тамарина почео је постепено да расте и данас у природи живи више од 3.000 јединки.

Овај мајмун је препознатљив по упечатљивом крзну око главе које подсећа на лављу гриву, по чему је и добио име. Тежи свега око 600 грама, али је веома активан и живи у породичним групама које заједно брину о младунцима.

Златни лављи тамарин настањује само остатке атлантске шуме у бразилској држави Рио де Жанеиро. Ова врста игра важну улогу у очувању шума јер разноси семе биљака и тако помаже обнављању свог станишта.

Плава игуана

Овај велики гуштер са Кајманских острва био је један од најугроженијих гмизаваца на планети.

Почетком 2000-их година њена популација у природи пала је на мање од 20 јединки, па се сматрала једним од најређих гуштера на свету. Главни узроци нестанка били су уништавање природног станишта, саобраћајне несреће, напади паса и мачака, као и уношење страних врста које су угрожавале њена јаја.

Кроз узгој у заштићеним центрима и враћање у природу, популација је повећана на више од 1.000 одраслих јединки.

Плава игуана је један од највећих гуштера на Карибима и може да достигне дужину од око метар и по. Иако јој име каже да је плава, младе јединке су углавном сивкасте или смеђе, а мужјаци са годинама добијају изражену плаву боју, посебно током сезоне парења.

Ова врста живи готово искључиво на острву Велики Кајман, где насељава суве шуме, камените пределе и подручја са ниским растињем. Занимљиво је да може да доживи више од 60 година, што је чини једним од најдуговечнијих гмизаваца.

Иберијски рис

Најређа врста мачке у Европи била је пред потпуним изумирањем јер је 2002. године у Шпанији и Португалији живело мање од 100 одраслих јединки, углавном у неколико изолованих подручја на југу континента.

Главни разлог његовог нестанка био је драстичан пад броја европског кунића, који чини више од 80 одсто његове исхране, али и губитак природних станишта због изградње путева и ширења пољопривредних површина.

Захваљујући строгим мерама заштите, обнови станишта и програмима узгоја у заточеништву, број иберијских рисова почео је да расте. Данас популација премашује 2.000 јединки, а ова врста се постепено враћа у делове свог некадашњег подручја распрострањења.

Иберијски рис је мањи од евроазијског риса и препознатљив је по дугим црним чуперцима на ушима, шиљастој бради и жућкастом крзну са тамним пегама. Одличан је ловац који се ослања на изузетан слух и вид, а најактивнији је у сумрак и током ноћи.

Европски бизон

Европски бизон је највећи копнени сисар Европе, а почетком 20. века био је на ивици потпуног нестанка. Вековима је насељавао шуме широм Европе, али су га лов, губитак станишта и ширење пољопривредних површина готово избрисали са континента.

Последњи дивљи европски бизон у Пољској убијен је током Првог светског рата, а до 1927. године мисли се да је нестала и последња слободна популација на Кавказу. У природи више није било ових животиња, а преживело је само око 50 јединки у зоолошким вртовима и приватним узгајалиштима.

Захваљујући међународним програмима узгоја, европски бизон је постепено враћен у дивљину. Први примерци поново су пуштени у природу педесетих година прошлог века, а данас у Европи живи више од 7.000 јединки. Највеће популације налазе се у Пољској, Белорусији, Румунији и другим земљама источне Европе.

Моћни биљојед може да тежи и више од једне тоне, а мужјаци достижу висину од скоро два метра у раменима. За разлику од америчког бизона, европски бизон углавном живи у шумама, где се храни травом, лишћем, кором дрвећа и младим изданцима.

Сајга антилопа

Ова необична степска животиња некада је бројала милионе јединки широм Евроазије.

После распада Совјетског Савеза број је нагло опао због криволова, а до 2002. године остало је мање од 50.000 јединки.

Данас се популација у Казахстану значајно опоравила и броји више од милион животиња.

Њен велики нос помаже јој да филтрира прашину и регулише температуру ваздуха.

Калифорнијски кондор и ждрал трубач

Калифорнијски кондор, једна од највећих летећих птица Северне Америке, током 20. века био је на граници потпуног нестанка.

Његов број је опао због тровања оловом које су птице уносиле хранећи се остацима плена, губитка природног станишта и лова.

До 1987. године у природи више није било ниједног живог кондора – свих преосталих 27 јединки пребачено је у програм контролисаног узгоја како би врста била спасена.

После деценија напора научника, први примерци поново су враћени у природу деведесетих година. Данас популација броји више од 500 јединки, од којих део поново слободно лети над Калифорнијом, Аризоном и Мексиком. Овај импресивни лешинар има распон крила који може да достигне скоро три метра, што га чини једном од птица са највећим распоном крила на свету, а може да доживи 50 година.

Ждрал трубач који такође настањује Северну Америку имао је сличну судбину.

Пржеваљски коњ

Пржеваљски коњ сматра се јединим правим дивљим коњем који је преживео до данас. Некада је насељавао огромна пространства степа Централне Азије, али је током 20. века доживео драматичан пад због лова и губитка природног станишта.

Последњи пут је виђен у дивљини 1969. године у Монголији, након чега је проглашен изумрлим у природи.

Током седамдесетих година прошлог века у свету је било свега око 30 до 40 ових коња, па су покренути програми контролисаног размножавања. Захваљујући тим напорима, данас у свету постоји више од 2.000 јединки, а део популације поново живи слободно у степама Монголије.

За разлику од домаћих коња, пржеваљски коњ никада није био припитомљен. Има 66 хромозома, снажно тело и кратку и усправну гриву која не пада на страну.

Какапо

Овај ноћни папагај са Новог Зеланда некада је био широко распрострањен на острвима, али је долазак људи довео до његовог готово потпуног нестанка.

Маори су га ловили због меса и перја, а највећи проблем представљало је уношење страних предатора попут пацова, мачака и ласица, на које какапо није био еволутивно припремљен.

До седамдесетих година прошлог века научници су мислили да је изумро, али је откривена мала популација која је надгледана и чувана. Данас постоји нешто више од 200 какапоа на строго заштићеним острвима.

Какапо је посебан по томе што је једини папагај на свету који не лети. Иако има велика крила, она му служе углавном за одржавање равнотеже при пењању и спуштању са дрвећа.

Нестанак врста није увек коначан исход. Иако је човек био главни узрок њиховог угрожавања, управо људски напор, наука и очување природе омогућили су да се неке од најређих врста на планети врате са саме ивице опстанка. Највећи успех неће бити само спасавање врста које су већ на ивици нестанка, већ спречавање да нове животиње уопште дођу у такву опасност

Ново истраживање спроведено на мишевима указује на то да би овај заштитни механизам могао да има и сопствени специјализовани чулни орган – длачице сличне људским велус длачицама, познатијим као „бресквине длачице“.

Код мишева се ове длачице највише налазе иза ушију и на задњим шапама, односно на деловима тела где је кожа најизложенија.

Код људи, за разлику од мишева, велус длачице прекривају готово целу површину тела. Управо су оне најкарактеристичније за делове коже који нису прекривени густом косом или другим типовима длака.

Познато је да велус длачице имају важну улогу у регулацији телесне температуре. Оне се усправљају када нам је хладно, а помажу и у одвођењу зноја са површине коже када је топло.

Међутим, све више доказа указује на то да су оне укључене и у препознавање појединих врста додира, нарочито оних који покрећу нагон за чешањем.

Свраб изазван покретом длачице био је недовољно истражен

До сада је велики број истраживања био усмерен на свраб који настаје непосредним контактом коже са различитим иритансима. Међутим, аутори новог рада, које су предводили биолози са Универзитета Мичиген, приметили су да је свраб који настаје услед померања длачица остао релативно слабо проучен.

„На пример, благо вибрирање велус длачица на бради, за разлику од чела, лица или руку, изазива интензиван свраб код здравих људи“, наводе аутори у раду објављеном у научном часопису Neuron.

„Ови налази указују на постојање специјализованих структура длака и придружених нервних влакана која су намењена управо овом облику механичког свраба“, додају истраживачи.

Да би детаљније разумели механизам, научници су истраживање спровели на мишевима.

Иако није извесно да ће се сваки механизам откривен код мишева показати идентичним и код људи, због блиске еволутивне повезаности две врсте често постоји значајно преклапање.

„Код људи чуло додира регулишу две различите врсте длака: терминалне и велус длачице. Насупрот томе, код глодара су највише проучаване длаке крзна, укључујући заштитне, awl/auchene и zig-zag типове, који су важни за механосензорне функције и терморегулацију“, објашњавају аутори.

„Поред ових добро проучених типова длака код глодара, одређени делови тела имају атипичне варијанте длака са јединственим функцијама", наводи се у раду. Управо ту спадају длачице сличне људским велус длачицама.

Посебни нерви преносе сигнал свраба

Кроз низ експеримената научници су открили да је свака од ових длачица повезана са специфичном врстом брзопроводних сензорних неурона који већ при веома благом померању длачице шаљу мозгу сигнал свраба.

Код мишева који су имали хронично запаљење коже на местима где се налазе ове длачице, поменути неурони били су изузетно активни, а животиње су показивале изражену потребу за чешањем.

Међутим, када су истраживачи искључили гене који активирају ову специфичну групу сензорних неурона, мишеви више нису доживљавали упалу као осећај свраба.

„Ове специјализоване длачице и њихови придружени нервни завршеци имају кључну улогу у регулисању трихокнезе (свраба изазваног контактом са длаком) код хроничног свраба, што наглашава њихов значај у абнормалној обради чулних надражаја“, наводе истраживачи.

Иако на први поглед може деловати необично што научници проучавају шта изазива свраб код мишева, управо се ове животиње због бројних заједничких гена са човеком широко користе у биомедицинским истраживањима, како би се испитало да ли би потенцијалне терапије могле да буду ефикасне и код људи пре почетка клиничких испитивања.

Боље разумевање начина на који овај механизам функционише код мишева, као и степена његове сличности са рефлексом свраба код људских велус длачица, могло би да помогне научницима у развоју нових терапија за стања као што су убоди инсеката, екцем или контакт са отровним бршљаном.

„Потребан нам је нови механизам који бисмо могли да циљамо ако желимо да лечимо хронични свраб“, рекао је молекуларни биолог Бо Дуен и додао: „Наше истраживање указује да би ова популација неурона у будућности могла да постане једна од мета таквих терапија".

Истраживање је објављено у научном часопису Neuron.

„Шта је задовољство у овој трци? Проћи кроз циљ, уживати у природи овде, ово је за уживање стварно“, прича Емилија Милановић.

„Успели смо да изградимо препознатљиве спортске манифестације које формирају најпосећенији летњи викенд на планини. Од изузетног су значаја за развој локала, туризма и свега онога што терени Националног парка нуде како због повећаног броја ноћења, потрошње ванпансионске и свега осталог што са великим бројем туриста и долази“, изјавио је Ненад Мојсиловић из спортског удружења „На све стране“.

Спортски викенди су само део обједињене понуде оних који на овој планини живе од туризма.

„Туристичка организација Рашка већ годинама уназад организује манифестацију Летња прича Копаоника. И ми гледамо да изједначимо ту понуду, да једноставно не одвајамо зиму од летње сезоне и да Копаоник буде дестинација која је доступна свима током 365 дана у години“, каже Теодора Карановић из ТО Рашка.

„Људи долазе више дана, недељно и слично, углавном су то породичне посете. Имамо садржаје – како луксузни део у спа-центру, тако и програме које обогаћујемо програме за најмлађе, као што су еколошке радионице, анимације за децу“, каже Никола Ердоглија испред хотела „Гранд“.

„Трудимо се да вратимо старе навике туриста да планине буду посећене бар подједнако као морски туризам. Да сви љубитељи природе уживају у овом прелепом амбијенту, када су у градовима температуре неподношљиве овде је просто феноменално, што више забавних садржаја мислим да је занимљивије за све госте и привлачније за долазак“, изјавио је Ненад Савић из ЈП Скијалишта Србије.

Радионице за децу, авантура парк, вожња жичаром, планински бизиклизам, пешачке туре, школа јахања, излети до мало познатих драгуља природе, културне и спортске манифестације – довољан разлог за долазак породица са малом децом, али и оне нешто старије за које Копаоник нема алтернативу.

Летња туристичка сезона траје до средине септембра.

Традиционално, највећи број гостију на овој планини борави током августа, а оно што их очекује већ наредног викенда су „Дани боровнице“, манифестација у част слатких плодова који су већ сазрели на врховима Копаоника.