„Одушевљена сам што могу да кажем да ће Клои Мал бити нова шефица уредништва за наше америчко издање, предводећи на тај начин амерички часопис и усмеравајући његово дигитално издање", изјавила је Винтур у саопштењу објављеном на сајту Вога.

Винтур, који многи сматрају најмоћнијом фигуром у модној индустрији, објавила је у јуну ове године да се повлачи са уредничке позиције на којој је била од 1988. године.

Иако Мал преузима позицију шефице, она ће и даље извештавати и сарађивати са Винтур, која остаје њена менторка.

„Мода и медији се развијају великом брзином и веома сам узбуђена и задивљена што сам део тога. Осећам се изузетно срећно што имам Ану (Винтур) само неколико корака од мене као менторку", рекла је Мал.

Након што је Винтур најавила да ће Вог запослити нову шефицу америчког издања, дуго се спекулисало о томе ко ће заузети ту водећу позицију у модном магазину.

На крају је Винтур изабрала Мал, која је према подацима Вога, удвостручила посећеност онлајн издања овог магазина у последње две године на vogue.com у последње две године.

Профил тела ове животиње дуге око 60 центиметара указује на високо развијену мускулатуру предњих ногу и предњег дела грудног коша, навели су палеонтолози у тексту објављеном у стручном часопису.

Lariosaurus је имао стил пливања сличан оном код данашњих морских лавова и поред тога, крљушти које су очуване и препознатљиве на неким деловима фосила.

Управа Природњачког музеја Тичино саопштила је да је фосил откривен током палеонтолошког ископавања спроведеног 2023. године дуж потока Гађоло близу Меридеа, на локалитету који се налази на Унесковој листи Монте Сан Ђорђо, познатој по морским фосилима.

Археолози су потврдили да је lariosaurus живео у првом периоду мезозоика, у доба средњег тријаса пре око 240 милиона година.

Кортизол је хормон који производе надбубрежне жлезде. Надбубрежне жлезде такође производе многе друге хормоне, укључујући адреналин, полне хормоне и алдостерон (ово помаже у балансирању соли у телу и утиче на крвни притисак).

Кортизол се често приказује као лош за нас, али не бисмо могли да живимо без њега.

Кортизол регулише рад мозга као одговор на стрес. Физички стрес (на пример, повреда или недостатак сна) и психолошки стрес (као што су притисци на послу или туга) стимулишу реакцију на стрес – познату и као реакција „бори се или бежи“ – и самим тим лучење кортизола.

Често чујемо да се кортизол описује као „хормон стреса“. Али кортизол има и многе друге важне функције – повећава глукозу (шећер) у крви како би обезбедио енергију, регулише метаболизам и смањује упале.

Наше тело стално производи кортизол, али се ниво мења са дневним циклусом светлости и таме. Повећава се непосредно пре него што се пробудимо, највиши је током јутра, опада поподне, а најнижи је преко ноћи.

„Желимо висок кортизол ујутру да нас пробуди и ослободи енергију. Такође потребан нам је виши кортизол у стресним ситуацијама, на пример ако треба да трчимо за превозом или будемо концентисани током важне дискусије. С друге стране, потребан нам је нижи ниво кортизола преко ноћи да нам помогне да спавамо. Али често постоји неспоразум око тога када је у зашто добар о потребан висок ниво, а када низак ниво овог хормона“, рекла је професорка на Медицинском факултету, Универзитета у Волонгонгу у Аустралији Тереза Ларкин.

Многи симптоми који се редовно криве за висок кортизол, попут повећања телесне тежине и умора, заправо су повезани са ниским новоом кортизола. Људи са синдромом хроничног умора често имају низак кортизол.

Хронични стрес може довести до већег лучења кортизола, али континуирани стрес такође може изазвати низак кортизол.

Посебно, адренални умор, који није медицински признато стање, значи да надбубрежне жлезде производе мање кортизола.

Стога нема смисла сугерисати да коктел кортизола може помоћи и код високог нивоа кортизола и код адреналног умора (ниског кортизола).

Шта се налази у коктелима кортизола који се све чешће промовишу

Рецепти се разликују, али обично су састојци пола шоље сока од поморанџе и кокосове воде, око једне четвртине кашичице соли, а понекад се додају суплементи магнезијума и калијума у праху.

Здравствене тврдње повезане су са витамином Ц из сока од поморанџе, калијумом из кокосове воде, додатним магнезијумом и натријумом из соли.

Витамин Ц, есенцијални хранљиви састојак са низом здравствених користи, повезан је са здравом функцијом надбубрежне жлезде и равнотежом кортизола.

Кокосова вода је укључена као извор калијума. Калијум је неопходан за здраво функционисање ћелија и одржавање редовног откуцаја срца.

Калијум неће утицати на кортизол, али може помоћи код неких ефеката хроничног стреса и високог нивоа кортизола, као што је висок крвни притисак.

Понекад се додаје магнезијум у праху. Магнезијум је неопходан за производњу енергије и релевантан је за хронични стрес који троши много енергије и исцрпљује резерве магнезијума.

Трећина Аустралијанаца не уноси довољно магнезијума. Извори магнезијума укључују лиснато зелено поврће, интегралне житарице, орашасте плодове и семенке, махунарке и месо.

„Међутим, свака тврдња да је натријум добар за висок кортизол или за ваше надбубрежне жлезде је нетачна. Висок унос соли повезан је са многим хроничним болестима и повећава ниво кортизола код мишева и људи”, каже професорка на Медицинском факултету, Универзитета у Волонгонгу у Аустралији Тереза Ларкин.

„Превише соли и шећера чини овај тренд ризичним за неке људе. Иако коктел против кортизола садржи неке есенцијалне витамине и минерале, мало је вероватно да ће значајно снизити ниво кортизола, а богат је шећером и сољу”, додаје проф. Ларкин.

Коктел обично садржи око 16 грама шећера (11 грама из сока од поморанџе и око пет грама из кокосове воде). То је око једне трећине препоручене дневне границе шећера.

Због садржаја шећера, коктел кортизола можда није погодан за особе са дијабетесом.

Једна четвртина кашичице соли је једна четвртина препоручене дневне дозе. Прекомерни унос соли је чест и посебно би га требало избегавати код људи са високим крвним притиском.

Висок садржај калијума у ​​коктелу кортизола је такође ризичан за људе са срчаним обољењима, дијабетесом и бубрежним обољењима.

Како одржати здрав ниво кортизола

Смањење стреса је најбољи начин да одржимо здравим ниво надбубрежних жлезда и кортизола. У великој мета-анализи, пажња, медитација и опуштање били су најбољи начини да се смањи висок кортизол.

Пет врста основних активности које могу помоћи у смањењу стреса према проф. Ларкин су: вежбање, когнитивне и креативне активности, дружење и самосмиривање (на пример, вежбе дисања).

Чак и кратка „ресетовања” за смањење стреса током дана могу помоћи, као што је одвајање неколико минута да успорите дисање, ћаскање са пријатељем, истезање или решавање укрштених речи…“, објашњава др Ларкин.

„Што се тиче коктела кортизола, његове користи су упитне. Уместо сока од поморанџе, соли и минералног праха, једење поморанџе и мало орашастих плодова или семенки даће вам нутритивне користи без високог садржаја шећера и соли”, закључује професорка на Медицинском факултету, Универзитета у Волонгонгу у Аустралији Тереза Ларкин.

„Мени је драго што је доста иконописаца дошло које занима позлатарство. Види се да људи заиста желе да науче позлату, што ми је драго. Ја, лично, радим уметничку позлату, идем и даље од тога, дакле, моја позлата није само позадинска, већ и сам садржај самог уметничког дела изражавам кроз позлатарске технике“, каже Тодор Лепчевић, уметнички позлатар и сликар.

Изложено је 125 икона од 97 уметника из 12 земаља, од Кубе и Америке, преко Европе, до Филипина. Заступљени су радови високог квалитета уметничке израде и различитих стилова.

Уз класичне иконописачке технике представљени су и мозаци, радови на металу, вез.

Уметници су истраживали технике, материјале, иконографске изразе из историје уметности, а заједничко им је духовно трагање својствено савременом човеку.

„Неки кажу да је сликање икона форма молитве. Ја верујем да је то слика заједништва – заједнице човека и Бога у љубави. Можемо да испробавамо различита решења, али ако не функционишу, онда нису добра. Није довољно само да буду лепе, морају ваљано да раде у црквеном простору'', рекао је Михаи Коман, иконописац.

Изложба „Светлост Логоса'' је посвећена 850. годишњици рођења Св. Саве. Поводом 20 година уврштена је на глобалну мапу догађаја који су део прославе Унескове конвенције о културној разноликости.

За принцезу Леонор, која ускоро пуни 20 година, ово је био посебно значајан дан, јер је започела завршну годину трогодишње војне обуке. После копнене војске и морнарице, сада је на ваздухопловној академији Сан Хавијер у Мурсији, а многобројни фото-репортери овековечили су њен први школски дан, шетњу по академским учионицама и полигонима и прво упознавање са пилотским вештинама у кокпиту војног авиона. 

За разлику од престолонаследница осталих европских монархија, чија је војна обука углавном трајала краће и била мање захтевна, будућа краљица Шпаније има врло озбиљан војни образовни и практични тренинг у сва три рода војске, који ће јој омогућити да, кад једног дана од оца преузме трон, са много самопоуздања стане на чело шпанских оружаних снага. 

Идентичну војну академску обуку имали су и њен отац краљ Фелипе и деда Хуан Карлос.

Летњи одмор принцеза је провела традиционално са родитељима, сестром и баком у краљевској резиденцији Маривент на Мајорки. 

Краљ и краљица су током првих радних дана обилазили делове земље угрожене у многобројним шумским пожарима који су беснели у последње време. 

Краљ Фелипе је у Мадриду имао и специјалан задатак, јер је отворио један важан догађај, светски конгрес кардиолога, који је, у организацији Европског друштва за кардиологију, окупио стотине најеминентнијих светских стручњака из ове области медицине. 

Краљ је истакао неопходност размене искустава и најновијих научних достигнућа, јер када је реч о болестима срца и крвних судова, које представљају глобални изазов, „за знање, чији је циљ напредак, не смеју постојати границе“. 

Филм је својевремено био номинаван за Оскара за најбољу музику, Златни глобус и БАФТА награду за најбољег глумца.

У Кинотеци ће бити приказан Повратак Пинк Пантера, трећи филм из серијала у коме Питер Селерс има главну улогу. Снимљен 1975. године, филм, у чијим појединим сценама глумица Катарина Шел једва суздржава смех због глуме чувеног британског комичара, постигао је изузетан успех и у много чему ревитализовао филмски серијал.

Питер Селерс је каријеру почео као стендап комичар у позоришту. Прву запажену филмску улогу остварио је у крими комедији Гангстерска петорка, 1955. године, уз великог глумца Алека Гиниса.

У Комичној драми Милионерка из 1960. године, у којој са Софијом Лорен игра индијског доктора, Питер Селерс први пут је показао свој особити таленат да говори различитим акцентима. То је посебно дошло до изражаја у црној комедији и политичкој сатири Доктор Стрејнџлав славног редитеља Стенлија Кјубрика, где је играо чак три различита лика, што му је донело и прву номинацију за Оскара у категорији најбоља главна улога.

Циклус филмова у Југословенској кинотеци завршава сатирична комедија и драма Добро дошли, господине Ченс из 1979. за коју је Питер Селерс освојио Златни глобус и још једну номинацију за Оскара. Улогу једноставног баштована, који се изненада нађе у свету бизниса и политике, многи критичари сматрају круном његове каријере.

Кристина Лидинг ипак је понудила контекст у којем Грета Гарбо постаје одраз женске модерности свог времена и на тај начин остварила везу са ширим кругом читалаца.

„Она је једна арт деко глумица за мене јер то је та епоха. Она је врло грациозна и елегантна. Она и почиње своју каријеру у продавници шешира. Са друге стране, она воли и панталоне, има неки можда и дечачки изглед и неспутани мушки принцип“, каже Ана Вучковић Денчић, филмолог.

Стокхолм, 1921. Млада Грета Густафсон ради на одељењу са шеширима велике робне куће. Прича о Грети наставља се Европом и Америком, а завршава се снимањем њеног последњег филма Жена са два лица, који је комисија за процену пристојности осудила као неморалан.

„Владање сопственим телом, слобода тела, што је и у овој епохи сада нама недостижни идеал – заправо заиста ослободити тело. То је заједно са самопоуздањем, децентношћу, извесном хладноћом у неком смислу, али оном хладноћом која није непријатна него је кинематографска и зрачећа. Ја бих тако дефинисала Грету Гарбо“, објашњава Ана Вучковић Денчић.

Не дозвољавајући себи честе упливе у фикцију, Лидингова се задржава на биографским подацима, чија је необичност довољна да се исприповеда један узбудљив живот.

Две године је похађао музичку школу „Јосип Славенски", где је усавршавао свирање тромбона, инструмента који га је пратио кроз целу каријеру.

Већ 1959. године учествовао је у формирању рок бенда „Седморица младих", који је пуних тридесет година био присутна на музичкој и забавној сцени широм Југославије и Европе, и оставио је снажан траг и на фестивалима у свету.

Први велики успех састав је остварио на џез фестивалу на Бледу, након чега је уследила популарност широм земље. Током година наступали су у бројним европским државама, једном и у САД, а у Совјетском Савезу провели су укупно три године. Представљали су ЈРТ на престижном ТВ фестивалу у Монтреу.

Милић је био аутор аранжмана за већину њихових најпознатијих нумера. Оркестар је добијао бројна признања, међу њима „Златни беочуг“ града Београда, Југословенску естрадну награду, као и Плакету Београда поводом 40 година од ослобођења града.

Често су наступали и на хуманитарним концертима, за шта су више пута били награђивани захвалницама.

„Седморица младих" престали су са радом 1991. године, али су остали упамћени као једно од најзначајнијих имена домаће забавне музике.

Фестивал је почео традиционалном шетњом гостију по црвеном тепиху у центру града, а затим је на Канли кули фестивалске пројекције отворио драмски писац, сценариста и редитељ Душан Ковачевић, којем је пре тога уручена награда за животно дело и допринос кинематографији „Милан Жмукић“.

„Заправо ово је негде и 50 година од првог филма који сам радио са Живком Николићем. Жмукић је био део те приче, а касније сам у Центар филму са њим снимио, односно по мом сценарију су снимљени су Ко то тамо пева, Маратонци, Сабирни центар. Једино што је мало за мене апсурдно у целој овој причи је што сам ја сада почео да добијам награде које носе име људи, мојих пријатеља са којима сам до јуче седео. Шетам улицама мојих пријатеља, трговима, виђам их на споменицима. Добијам њихове награде. И то је значајно, али баш није најпријатније“, рекао је Ковачевић.

Злазне мимозе за најбоље

На Фестивалу је приказано око 70 филмова у више селекција, а најбољи су награђени традиционалним Златним мимозама.

Гран-при фестивала – Велика златна мимоза 38. Филмског фестивала у Херцег Новом додељена је филму Ди-џеј Ахмет редитеља Георгија Унковског који уноси, сматра жири, нову виталност и емоцију у наратив о одрастању.

Златна мимоза за најбољу режију припала је Николи Лежаићу, за филм Како је овде тако зелено? који је дубоко дирљива рефлексија о сећању, породици и пореклу. Награду за најбољу женску улогу деле равноправно глумице Леа Чок и Аница Добра, за улоге Броње и Даде у филму Бело се пере на 90.

Признање за најбољу мушку улогу уручено је Андрији Кузмановићу, за по мишљењу жирија, бриљантно остварену улогу у филму Југо Флорида.

„Ниједну награду никада не могу да очекујем али је прижељкујем и јако ми је драго што се то десило овде у Херцег Новом, зато што ја имам кућу ту у Доброти и Бока Которска је мени као кућа. Било је захтевно, али смем да кажем да је било и лепо јер то путовање нас глумаца које водимо. Заправо се и бавимо глумом да бисмо могли да се бавимо свим на свету“, каже Кузмановић.

Није било лако одлучити о најбољим у заиста јакој селекцији дугометражног играног филма.

„Доста филмова се бавило проблемом тинејџера, одрастањем и такође смо имали доста аутобиографских филмова, враћања коренима, трагања у том смислу за својим индентитетом“, истакла је глумица Наташа Нинковић, чланица Жирија селекције дугометражног играног филма.

Награда Злата мимоза за најбољи документарни филм додељена је филму Вибрација из Газе редитељке Рехаб Назал, који пружа потресан увид у свакодневни живот глувонеме деце из Палестине, рођене и одрасле под опсадом Израела, а у студентској селекцији награду је освојио филм Сретно, Саро Исидоре Ратковић.

Фестивал је, сматра уметнички директор ове манифестације Стево Копривица оправдао очекивања.

„Задовољан сам једном тачношћу, прецизношћу и једном симплификованом линијом организације Фестивала, селекцијом која је релевантна, која је можда могла и другачије да изгледа, с обзиром да се ове године појавио велики број домицијалних филмова, квалитетних филмова“, објашњава Копривица.

„Више од 70 филмова је приказано, увели смо и нови програм ТВ Нишу, приказивање и представљање серија, тако да се заиста трудимо да унапређујемо Фестивал и мислим да се то ове године види. Заиста сам срећна како је ово љето прошло и колико смо приказали разноврсних програма на свим локацијама којима управља Јавна установа културе Херцег фест“, навела је Тања Атељевић, директорка ЈУК Херцег фест.

Тако су „Све боје филма“, како гласи и слоган фестивала, обојиле и ове године лето у Херцег Новом, а приказане и награђене филмове, ускоро ћемо гледати и у Београду.

Шокантни одлазак Фрејшеа прети да изазове велике потресе у компанији „Нестле“ усред тешког периода за робу широке потрошње и револуционарних америчких трговинских тарифа.

У „Нестлеу“ кажу да је Фрејшеов одлазак уследио након истраге коју су надгледали један од челника фирме Пол Булке и главни независни директор Пабло Исла о неоткривеној романтичној вези са директном подређеном, што је кршење кодекса понашања који важи у компанији „Нестле“.

„Ово је била неопходна одлука. Нестлеове вредности и управљање су чврсти темељи наше компаније. Захваљујем Лорану на његовом раду у компанији“, навео је Булке у саопштењу.

Компанија је у јуну објавила да ће Булке, њен дугогодишњи председник, напустити ту позицију следеће године.

Портпарол компаније је рекао за Ројтерс да се сумња на могућу везу између Фрајксеа и запослене у његовом сектору први пут појавила на пролеће путем интерне телефонске линије компаније. Управни одбор је одмах покренуо истрагу о овом питању, која, међутим, није донела коначне резултате.

Како је сумња и даље постојала, компанија је покренула другу истрагу, коју су надгледали Булке и Исла, а уз помоћ спољне фирме, која је потврдила везу између двоје запослених.

Лоран Фрејше је у почетку пред одбором негирао везу, додао је портпарол. Смењени руководилац неће добити отпремнину након смене, потврђено је Ројтерсу у компанији.

Изненадна смена генералног директора уследила је тачно годину дана након што је „Нестле“ сменио његовог претходника Марка Шнајдера, што отвара питања о наредним корацима иако је компанија саопштила да неће мењати курс стратегије и циљева.

Ово није једина љубавна афера у великој компанији која је доспела у жижу јавности. Извршни директор „Астрономера“, Енди Бајрон, поднео је оставку у јулу након што је на концерту групе „Колдплеј“ снимљен како грли шефицу кадровске службе компаније. 

Теломере се налазе на крају сваког од наших 46 хромозома и сваки пут када се ћелија реплицира, они се скраћују. Када постану прекратки, ћелије се више не могу делити и на крају умиру.

Научници су довели у везу краће теломере са неким од најстрашнијих болести које се код човека јављају у старости укључујући рак, срчана обољења и остеоартритис. Пушење, хронични стрес и депресија изгледа да убрзавају скраћивање теломера, док упални процеси у телу такође узимају свој данак.

Више од јаких костију

Добро је познато да је витамин Д неопходан за здравље костију, а на тај начин помаже нашем телу да апсорбује калцијум. Деци, тинејџерима и људима са тамнијом кожом или онима који се слабије излажу сунцу потребне су дидатне количине за изградњу и одржавање јаких костију.

Такође, витамин Д јача и наш имуни систем. Анализом доказа стручњаци су утврдили да суплементи витамина Д могу учинити да се прореде респираторне инфекције, посебно код људи који имају дефицит овог витамина.

Прва истраживања чак сугеришу да би могао помоћи у спречавању аутоимуних болести попут реуматоидног артритиса, лупуса и мултипле склерозе, иако су потребна додатна испитивања.

Будући да упални процеси оштећују теломере, антиинфламаторни ефекти витамина Д могли би да буду објашњење његове заштитне улоге.

У студији коју су спровели стручњаци Универзитета Аугуста у САД, праћени су параметри 1.031 особе просечне старости 65 година током пет година. Мерене су њихове теломере на почетку, после две године и после четири године. Половина учесника студије узимала је 2.000 јединица витамина Д дневно, док је друга половина добијала плацебо.

Резултати су показали да су теломере биле очуваније за 140 базних парова у групи испитаника који су узимали витамин Д, у поређењу са контролном групом која је уносила плацебо.

Претходна истраживања су открила да се теломере природно скраћују за око 460 базних парова током једне деценије, што сугерише да би заштитни ефекат витамина Д могао бити заиста значајан.

Ово није прво откриће које је показало наду у овој области. Раније студије су показале сличне користи, док је медитеранска исхрана – богата антиинфламаторним хранљивим материјама – такође доведена у везу са дужим теломерама.

Али… (увек постоји неко али)

Упркос добрим вестима, постоје важне напомене које прате дужину теломера. Неки истраживачи упозоравају да изузетно дуге теломере заправо могу повећати ризик од болести, што сугерише да постоји идеална вредност коју још увек нисмо открили.

Такође, још једно важно питање је – која је права доза? Истраживачи из Аугусте користили су 2.000 интернационалних јединица дневно, што је много више од тренутно препоручене дозе од 600 ИЈ за особе млађе од 70 година и 800 ИЈ за старије особе. Па ипак, друга истраживања сугеришу да би чак и 400 ИЈ могло помоћи у спречавању прехладе.

Стручњаци кажу да оптимална доза вероватно зависи од индивидуалних фактора, укључујући постојеће нивое витамина Д, исхрану и како витамин реагује са другим хранљивим материјама.

Иако је откриће за научну јавност изузетно интересантно и узбудљиво, прерано је кренути са узимањем високих доза витамина Д у нади да ће се успорити старење. Најјачи докази за здраво старење и даље указују на оно што већ добро знамо: уравнотежена исхрана, редовно вежбање, квалитетан сан, неконзумирање дувана и дуванских производа и управљање стресом, што све природно подржава здравље теломера.

Међутим, ако вам недостаје витамина Д или имате повећан ризик од остеопорозе и других болести костију, суплементи остају разумно решење поткрепљено деценијама истраживања.

Како научници настављају да откривају мистерије старења, улога витамина Д у одржавању здравља и виталности наших ћелија може се показати као само један део много веће слагалице.

Некад је у фокусу фигура, некада капија или орнамент на фасади, уоквирени домаштаним детаљима, осликани у атмосфери у којој их је уметник посматрао.

„Што би рекао Леонардо да Винчи, више сликаш кад не држиш четкицу. Оног тренутка кад крене то извођење, све акумулирано се слива и то је тренутак, за разлику од неких других професија, где је то метафизичко, односно елемент спонтаности мало више присутан. Наравно, владање техником омогућава да ми то исконтролишемо, да урадимо како осећамо“, објашњава сликар.

Механика подразумева законитости кретања, а акварел као флуидна техника захтева изузетну прецизност како би се кретање воде и пигмента укротило у жељеном смеру.

„Доста велику улогу игра вода. Наравно, та вода, временом, кад се слика осуши она се не види, али она оставља интересантне више метафизичке или апстрактне 'мрље', али те 'мрље' садрже нешто. То господарење случајношћу је у акварелу можда најприсутније“, каже Милошевић.

Уметник позива на задржавање пред лепотом било да посматрамо уметничко дело или сам живот.

Предраг Пеђа Милошевић ове године обележава 40 година рада. Изложба његових механички прецизних акварела отворена је до 9. септембра

Међутим, баш онима који живе и раде у директном контакту са туристима, свака сезона доноси не само лепоту и одушевљење, већ и епизоде које се крећу између апсурдног и надреалног.

Шта највише смета Италијанима када су туристи у питању

Према истраживању у које је било укључено 1.000 Италијана, а које је урадио портал Preply, 69 одсто њих сматра да туристи немају никаквог поштовања према споменицима. Њих 24 одсто не подноси то што прљају и што су бучни, 19 одсто не може да разуме њихов кулинарски укус, 18 одсто се јежи на чињеницу да странци секу пасту (макароне) као и да их једу прекуване и не „ал денте“ или још горе: кашиком.

Њих 12 одсто не схвата како могу да пију капучино после 12 јер се овај напитак у Италији сматра напитком који се пије само уз доручак, 12 одсто Италијана не разуме зашто им се странци обраћају на матерњем језику као да они морају да знају све језике света, а 10 одсто пријављује да им смета што би туристи волели нон-стоп да ћаскају, њих седам одсто каже да не сачекају да их конобар одведе до стола него седају где хоће, што у Италији није обичај, док њих пет одсто нервира чињеница да не знају чак да кажу ни „ћао“ нити хвала „грације“, то јест хвала на италијанском.

Гастрономске комбинације које изазивају шок

На кулинарном фронту, необичне жеље се умножавају алармантном брзином. У Венету, региону бакалара и престижног Амароне вина, редовни су гости они који траже шпагете са сипиним мастилом, али категорички без сипе, печену рибу уз обилно посипање пармезаном, или чак јагњетину уз врући капућино.

Не недостају ни комбинације од којих се Италијани згражавају – кечап на морским плодовима, мајонез на аматричани, цеђени сок од поморанџе у који је сипана кафа са ледом, палачинке са сланином, чедар сиром и – нутелом. Један незабораван случај укључује јапански пар који је мирно наизменично узимао залогаје печене рибе и профитерола од чоколаде.

Многи угоститељи, користећи комбинацију резигнације и ироније, покушавају да едукују без наметања. „Требало би да им будем кулинарски водич“, каже Јакопо Натале из ресторана "Yard" у Верони, али на крају крајева, додаје, „свако једе како жели. Одређене комбинације ми никад не бисмо направили, али ако гост инсистира…“

Други, попут престижног ресторана "Le Antiche Carampane" у Венецији, остају непоколебљиви: „Риба се једе природно, без икаквих додатних зачина“. Ипак, не могу да забране туристима да стављају љуту паприку на рибу ако то воле. Не недостаје ни топла чоколада усред лета на температури од 40 степени.

Верона и њен мистериозни „Колосеум“

Међу уметничким градовима, Верона представља привилеговано место за посматрање туристичких бизарности. Локални водичи редовно причају о посетиоцима који постављају питања попут: „Да ли смо у Верони или у Риму?“ или „Ако нисмо у Риму, зашто овде постоји Колосеум?“.

Неки се чак распитују зашто спољашњи прстен арене није „реконструисан“, док други безбрижно користе историјске фонтане за освежавање, не схватајући да су то заштићени споменици.

Аурора Солда, лиценцирани туристички водич, истиче да су иза оваквих питања често дубоке културне разлике и недовољно познавање историје. „Постоје они који се ослањају на фреске или додирују камен стар хиљадама година да провере да ли је прави. Проблем је што таква понашања постепено уништавају нашу баштину", објашњава Солда.

Између фотографисања ролетни као „аутентичних италијанских детаља“ и импровизованих пикника на степеницама Дома трговаца (Domus Mercatorum), водичи свакодневно балансирају између безазлене туристичне радозналости и отвореног непоштовања културне баштине, што је проблем који се погоршава изостанком адекватне контроле и активношћу илегалних водича који шире маштовите, нетачне информације.

Планинске авантуре између селфија и диња

Врхови Оробија и бројних других италијанских планинских масива доживели су прави бум последњих година. Захваљујући пандемији и растућој жељи за отвореним простором, планине су постале магнет за нове посетиоце који, нажалост, нису увек спремни да се суоче са изазовима веће надморске висине. И који се апсолутно не информишу када крећу пут нових авантура. До те мере да пошто нису у физичкој кондицији, телефонирају спасилачким екипама да им пошаљу хеликоптер.

Паоло Валоти, бивши председник ЦАИ (Италијански планински клуб) из Бергама, дели са новинарима невероватне анегдоте: „Срећем људе који су први пут на планини на 2.500 метара висине, обучене у кратке панталоне, без јакне и са потпуно неадекватном обућом. Пре неки дан је испред туриста био снежни мост висок три метра, крајње опасан за прелазак. А недалеко одатле људи обучени као за шетњу по градском центру. Довољан би био један погрешан корак да се догоди трагедија“.

Наиме, и ко познаје планинске путеве као свој џеп и провео је живот на њиховим врховима зна да живот на планини може да се изгуби за трен ако се саплетете или вас погоди камен који је долетео са висине.

Планински спасиоци упозоравају стално да су људи потпуно неинформисани и да крећу на планину а не знају куда треба да се крећу тачно и која им је опрема потребна. „Видели су неку фотографију на Инстаграму и мисле да је лако стићи дотле само да би и они имали исту слику. Морали смо да спасимо више од 40 људи у Вале деи Мулини јер нису знали колико је тежак тај пут“, каже Дамијано Карара из спасилачке екипе.

Најзанимљивије приче долазе из планинских хотела, где се управници свакодневно суочавају са бизарним захтевима. Од захтева за „пршутом и дињом“ на 1.900 метара висине. У планинским домовима људи у августу траже топлу воду за туширање не схватајући да се топла вода на висини од скоро 3.000 метара користи само за прање посуђа.

Оштећивање споменика и мере које би могле да се предузму

Случај 19-годишњакиње која је урезивала у зид Торња у Пизи срце са својим иницијалима те добила казну од 2.000 евра није свакако једини. Често туристи покушавају да угравирају своје иницијале или срца са именом вољене особе на Колосеуму попут туристе који је након вандалског чина написао мејл градоначелнику Рима у коме се извињава.

У Венецији као и у Фиренци туристи седе на степеницама важних споменика, једу и остављају иза себе прљавштину и неред који доводи до сакупљања птица и још веће прљање града.

На Сардинији се пре неколико година догодило да су две туристкиње покушале да однесу 40 килограма песка са плаже, што је кажњиво, јер на том острву песак убрзано нестаје, а крађа је један од узрока. Оне су изјавиле да су изненађене јер нису знале да је то забрањено.

Многи туристи покушавају да се попну на споменике да би направили селфије, али то се не завршава увек на најславнији начин – или падну или бивају кажњени.

Непоштовање земље у којој се налазе показали су и туристи који су се овог лета скинули голи у центру места Кортина која ће бити домаћин заједно са Миланом Зимских олимпијских игара 2026. не би ли се пресвукли. Гувернер региона Венето Лука Заја, изјавио је да тај врло посећени регион није луна парк у коме свако мисли да може да ради шта хоће.

Случајеви који су забележени овог лета иду од остављања прљавих пелена у тањирима, до људи који шетају у танга гаћицама или без мајица у центру градских летовалишта и оних који се сунчају у парку у Падови поред важних споменика. Тамошњи гувернер је предложио структуралне мере против оваквог понашања који укључују и „даспо“ тј. забрану повратка на одређена места и приближавању граду или деловима града таквих туриста, са чиме се удружење хотелијера слаже.

Између осмеха и забринутости

Неке од ових епизода несумњиво могу да наведу на осмех (када се ради о храни или грешкама у лоцирању историјских споменика), али истовремено откривају све већу дилему савременог прекомерног туризма: како ускладити традиционално италијанско гостопримство са потребом поштовања осетљивих локација?

Како задржати дух аутентичне добродошлице, а ипак заштитити крхка природна окружења и непроцењива историјска блага?

Било да се ради о захтевима за пршутом и дињом на висини од 2.500 метара, кечапу на лингуинама са плодовима мора или „Колосеуму“ у срцу Вероне, реалност је да глобални туризам меша културе, навике и неизбежне ексцентричности.

За оне који раде у сектору, права уметност постаје научити како да се све то поднесе са довољно стрпљења, професионалности и, што је можда најважније, здраве дозе ироније. А за власти изазов не би ли спречили даље уништавање земље.

Због своје величине, земља је подељена на регионе: северни, јужни, западни и средњи појас (Middlebelt), а сваки од ових региона има своју специфичну храну.

Северни регион: посебно је познат по производњи житарица као што су просо, кукуруз, пиринач и сирак (гвинејски кукуруз). Од пиринча се прави традиционално јело које се зове „тувон шинкафа“ (tuwon shinkafa) – пиринач се кува док потпуно не омекша, затим се меша дрвеном лопатицом док не постане у облику теста (као „залогај“) и сервира се уз супе као што су поврћна или супа од сушених бамија (позната као „маи кука“).

Западни регион: познат је по разноврсној производњи хране, од коренастог поврћа до индустријских култура, као што су јам, гума, какао, коланут и вртно зеленило. Од коре или позадине јама праве сешење, затим се суши и меље у брашно које, када се припреми, добија тамно браон боју и познато је као „амала“ (amala). Ово јело се служи уз „еведу“ (ewedu), "gbegiri" (супу направљену од блендованог пасуља) и љути гулаш. Ова комбинација је позната као "abula".

Јужни регион: познат је по производњи коренастог поврћа и гомоља као што су маниока, јам, кокојам и плантана банане. Од ових производа праве такозвани "swallows" – залогаји, као што је „еба“ (eba) направљена од гарија, који потиче од маниоке, као и „фуфу“ (fufu). Ова јела се служе уз поврћне супе које се зову „ефо риро“ (efo riro).

Средњи појас: производе мешавину коренастог поврћа, махунарки и житарица, као што су јам, кромпир, пасуљ и кикирики. Праве специјалитете као што је пасуљ колачић познат као „акара“ (akara), који се прави од блендираног опраног пасуља, паприка, ракова (шкољки или ракова се користи као зачин), лука, уља и соли, а затим се пржи у врелој масноћи. Ово јело се служи уз „пап“ (врста кукурузне каше) или хлеб.

Као студенткиња из Нигерије, која је последње три године пронашла дом у Србији, морала сам да се прилагодим, навикнем и, изнад свега, научим да заволим овдашњу храну. Морам да признам, то ми није било тешко – било је довољно да пробам први залогај било ког јела и одмах сам знала да ћу му се враћати.

Прво сам открила пекару, и у њој два моја омиљена специјалитета – „чупавац“ и питу са пилетином. Изненадило ме и колико Срби једу месо и колико је јефтино. Код куће је имати толико меса прави луксуз. Чак сам се, готово чудом, навикла и на свињетину и данас ми је потпуно нормално да је једем.

Такође ми је било лепо да видим да овде постоје неке сличне намирнице и поврће као и код нас, што ми олакшава да купим састојке и припремим домаћу храну. На пример, бамија и спанаћ, гриз и кукурузно брашно, патлиџан и воће, као и уобичајени зачини које налазим у Максију и Лидлу.

Једном приликом сам била на српској свадби – заиста дивно искуство, са прелепом музиком уживо на енглеском и српском језику. А уз то, свадба је била мешовита – српски младожења и нигеријска млада. Када је дошло време за храну, за предјело смо добили дуван-чварке, нешто веома слично ономе што имамо и код нас, а зове се „дамбун нама“ – уситњено месо од пилетине, козе или говедине.

Било ми је фантастично. Србија је сада мој дом и морам да кажем да сам заволела нека овдашња јела. Радујем се што ћу истраживати још, јер сам приметила да се у Србији јела мењају у зависности од годишњих доба и времена.

Почетком 70-их година, како каже, ситуација на Косову и Метохији није била толико у центру пажње, али се врло брзо вратило у центар политичких збивања, што због демонстрација што због тога што је почињало да буде очигледно шта се дешава.

„У то време је било забрањено да о томе гласно и јасно говорите, а нисте имали ни све информације. Све је то било у једном систему који је био доста затворен и који вас је стално убеђивао да је све у реду. То је било једно велико Потемкиново село и видели смо како се завршило на крају“, истиче сценариста и редитељ.

Као што Пекић има Године које су појели скакавци, Лекић каже да је сада дошло време да се бавимо демонтирањем лажног оптимизма који је носио једну лажну слику о свему што се тамо дешавало.

О Жарку Лаушевићу каже да се већ током снимања знало да му је стање веома озбиљно. То се, како каже, никада није видело у кадру, али већ по завршетку кадра могло је да се осети по њему колико је та болест узела маха.

„Жарко и ја смо овај филм спремали јако дуго. Много смо чекали да буде реализован и нисмо га схватили као опроштај, без обзира на његово стање. Ми смо 40 година пријатељи и сарадници“, додао је Лекић.

На сајту РТС-а објављен је Правилник Седмог Сабора народне музике Србије, а у току је Јавни конкурс за овогодишњи Сабор, на који се пријаве могу слати до 30. септембра.

О критеријумима Конкурса, шта треба да знају аутори који желе да пошаљу песме и да се такмиче својим композицијама, у Јутарњем програму РТС-а говорили су Драгиша Голубовић, председник Савеза музичко-естрадних уметника Србије и Урош Марковић, музички уредник у РТС-у.

Сабор народне музике Србије 2025 - конкурс

Савез естрадно-музичких уметника Србије (СЕМУС) и Радио-телевизија Србије позивају ауторе да конкуришу са оригиналним композицијама староградске и новокомпоноване народне музике, у духу наше традиције.

У обзир ће се узимати композиције које нису никада раније штампане, промовисане, објављиване и јавно извођене.

Пријаве се могу доставити поштом или лично, на адресу: Савез естрадно-музичких уметника Србије, Дечанска 14/7, 11000 Београд.

Славни диригент рекао је да жали што неће бити у прилици да одржи концерт са Београдском филхармонијом, заказан за 27. октобар.

А ту је и оно што малишани највише воле – паметни сатић са 4Г везом и камером.

Сатић није тек само обичан уређај – он је дигитални другар који увек прати дете у његовим малим и великим авантурама. Када дете јури кроз парк, одлази на тренинг, иде из школе или се заигра са другарима, родитељи могу да буду мирни јер знају да их од њихове деце раздваја само један позив или порука.

За малишане је то забаван геџет који носи дух истраживања, а родитељима поуздана веза која нуди безбедност.

Свако дете заслужује своје мале победе, нова открића и истраживања, а родитељи могу да их испрате у њиховим авантурама помоћу паметног сатића из понуде МТС, мреже која има најбољу покривености и најбржи интернет у Србији. Јер, неке игре су лепше ван куће.

Откриће, представљено на највећој светској кардиолошкој конференцији у Мадриду, значи да би милиони пацијената могли добити ове лекове како би дуже живели и избегли хоспитализацију.

Лекови за мршављење опонашају хормон GLP-1, који даје осећај ситости, а првобитно су развијени за лечење дијабетеса. Последњих година све више доказа указује на то да би могли спасавати животе и код других стања, не само код гојазности.

Сада нова истраживања, представљена на годишњој конференцији Европског кардиолошког друштва, показују да ови лекови могу смањити ризик хоспитализације или превремене смрти код особа са срчаним обољењима и до 58 одсто.

У студији су амерички истраживачи из мреже Mass General Brigham, непрофитне организације лекара и болница са седиштем у Бостону, анализирали податке више од 90.000 пацијената са срчаном слабошћу, који су били гојазни и имали дијабетес типа 2. Сви су имали срчану слабост (HFpEF), најчешћим обликом ове болести.

Резултати су показали да су пацијенти који су узимали семаглутид имали 42 одсто мањи ризик да заврше у болници или умру прерано у поређењу са контролном групом. У истој студији, тирзепатид је смањио ризик хоспитализације или смрти од било ког узрока за чак 58 одсто.

У свету више од 60 милиона људи има срчану слабост. Ранија истраживања су сугерисала да лекови за мршављење могу ублажити симптоме срчане слабости, али њихов утицај на кључне исходе попут смртности и хоспитализације до сада није био испитиван у великим популацијама.

Резултати представљени у Мадриду истовремено су објављени и у часопису ЈАМА, Америчког медицинског удружења.

Аутор студије, др Нилс Кругер из болнице “Brigham and Women’s” и један од оснивача здравственог система Mass General Brigham, изјавио је: „Упркос великом терету морбидитета и морталитета код HFpEF, тренутне могућности лечења су ограничене. И семаглутид и тирзепатид су добро познати по утицају на мршављење и контролу шећера у крви, али наша студија сугерише да они могу понудити значајне користи и пацијентима са гојазношћу и дијабетесом типа 2, смањујући ризик од неповољних исхода срчане слабости.“

„Наши налази показују да би у будућности лекови усмерени на GLP-1 могли постати преко потребна терапијска опција за пацијенте са срчаном слабошћу“, додао је Кругер.

Ови резултати додају још доказа да лекови за мршављење могу помоћи у борби против срчаних болести или у њиховој превенцији. У мају је једна клиничка студија показала да људи који узимају семаглутид имају 20 одсто мањи ризик од инфаркта, шлога или смрти од кардиоваскуларних болести.

Истраживање Универзитетског колеџа у Лондону такође је утврдило да семаглутид доноси кардиоваскуларне користи без обзира на почетну телесну тежину или количину изгубљених килограма.

Др Карлос Агујар, потпредседник Европског кардиолошког друштва и признати стручњак за срчану слабост, који није био укључен у студију, поздравио је резултате: „Ово показује да постоји корист од употребе једног од ова два лека, семаглутида или тирзепатида, у смањењу ризика од хоспитализације због срчане слабости или смртности од свих узрока.“

Фотографије великог формата различитих маргинализованих заједница, смештених у сцену лифта, праћене су личним сведочанствима учесника и учесница које указују на то да различитост не сме да буде разлог искључивања, већ прилика за солидарност.

„Рођена сам као прво женско дете после четрдесет година – толико жељено, а толико невољено од стране оца. Цео живот сам била обележена недостатком љубави и малтретирана. Када сам била мала, желела сам да свирам клавир и да завршим школу за психолога, али сам добијала одговор да женско дете није за школу. У педесетим годинама, пронашла сам себе и оно дете у себи које је 'изгубљено' пре тридесет година. Иако ме и даље осуђују, не осврћем се више на то, гледам у будућност и знам да – упркос свему – има места и за мене у овом суровом свету, у коме немоћни осуђују оне које не разумеју", сведочи Ана Станишић, једна од учесница изложбе.

Солидарност – пут ка равноправнијем друштву

Кроз кампању, Хартефакт жели да нагласи да је солидарност између различитих етничких група, ЛГБТ особа, младих, незапослених, старијих жена, социјално угрожених и других маргинализованих група пут ка равноправнијем друштву.

„Ова изложба симболично показује да у заједничком простору, као што је лифт, сви имају своје место као што свако од нас има право на јавни простор, видљивост и поштовање. Лифт, али и други јавни простори, нису места за дистанцу, већ места где се гласови преплићу и граде међусобно поверење. Ако научимо да будемо заједно у лифту, можда ћемо да научимо да будемо заједно и у друштву“, каже Алекса Крстић из Хартефакт института.

„Улагала сам у своје образовање, учила и радила различите послове, али никада нисам добила прилику да радим у струци. Као самохрана мајка у малом санџачком граду често сам осећала да моје године и национална припадност постају препрека. Важно је да свако од нас има једнаке шансе – јер снага друштва лежи у разноликости и искуству свих људи“, сведочи још једна од учесница и лице с изложбе, Мевлида Нуковић.

Из Хартефакта позивају да отворимо очи, препознамо разлике и прихватимо их као богатство, а не као препреку. Истичу како се највећи значај ове кампање огледа у томе што окупља активисте и активисткиње из различитих делова Србије, различитих година и занимања који заједно шаљу поруку солидарности.

Изложба се отвара непосредно пред извођење представе Све добре барбике у Хартефакт кући.

Улаз на изложбу је слободан, док се карте за представу купују. Изложбу је могуће погледати до краја септембра у фоајеу Хартефакт куће.