Хемингвејев роман „Сунце се поново рађа” и после 100 година инспирише Американце да трче с биковима у Памплони

Ове године навршава се 100 година од објављивања књиге Ернеста Хемингвеја, која је будућем добитнику Нобелове награде донела књижевну славу и Памплону учинила познатом милионима људи широм света.

Хемингвејев роман Сунце се поново рађа, објављен 1926. године, освојио је генерације читалаца својом заводљивом причом из „доба џеза“ (између краја Првог светског рата (1918) и почетка Велике депресије (1929)), о америчким и британским боемима који покушавају да испуне унутрашњу празнину егзотичним путовањима, огромним количинама алкохола и мучном потрагом за недостижном љубављу.

Успех романа учврстио је Сунце се поново рађа као једно од темељних дела америчке књижевности, раме уз раме са Великим Гетсбијем Френсиса Скота Фицџералда. Књига је, такође, популаризовала израз „изгубљена генерација“, којим се описује блиско повезана група писаца с почетка 20. века који су живели у егзилу у Паризу. Хемингвејев сажет и препознатљив стил заувек је променио америчку књижевност.

Хилман, родом из Чикага, имао је 19 година када га је први пут очарао Хемингвејев живописан опис фестивала трке с биковима, а посебно приказ обичних Шпанаца који ризикују животе трчећи улицама испред бикова како би их усмерили ка арени током деветодневне прославе.

Фестивал који се одржава сваке године од 6. до 14. јула почиње ватрометом изнад препуног градског трга, а прва од укупно осам трка с биковима заказана је за уторак.

„То је била прва књига коју сам икада прочитао“, рекао је Хилман за Асошијетед прес у Памплони. „Седео сам око шест сати, дубоко после поноћи, читајући ту књигу. Када сам је завршио, знао сам да ћу постати писац и да ћу трчати с биковима.“

Од тог књижевног сусрета, данас 44-годишњи Хилман стотинама пута је трчао с биковима у Шпанији, како у Памплони тако и на десетинама сличних манифестација у другим шпанским градовима. Његова опчињеност Хемингвејем и Памплоном није ослабила, иако је једном приликом замало изгубио живот након што га је бик пробоо рогом.

Љубав према Хемингвејевом делу навела га је да докторира енглески језик и књижевност, а данас на Универзитету Исток–Запад у Чикагу студентима говори о роману Сунце се поново рађа и пише о тркама с биковима.

Американци су најбројнији међу страним учесницима трке с биковима

Хилман је само један од многих Американаца које је Хемингвеј инспирисао да отпутују у Шпанију и из прве руке доживе фестивал Сан Фермин. Американци су и даље најбројнија група страних учесника у тркама с биковима.

Према подацима Градске управе Памплоне, 2022. године они су чинили 16 одсто свих страних тркача, што је највећи удео међу странцима и чак четири пута више од учесника из суседне Француске.

Брус Андерсон, организатор туристичких путовања из Даласа, чија је компанија „Running Of The Bulls“ током година омогућила хиљадама Американаца да посете Сан Фермин, каже да је управо Хемингвејево дело овај фестивал претворило у једно од путовања које многи желе да остваре бар једном у животу.

Ове године његова компанија доводи 1.400 посетилаца, од којих више од две трећине долази из Сједињених Америчких Држава.

„Много је енергије и узбуђења због сећања на ту књигу и утицаја који је оставила“, каже Андерсон, и сам доживотни поштовалац Хемингвеја. Интервју је дао у памплонском кафеу „Ируња“, здању у стилу ар декоа које има важно место у роману Сунце се поново рађа као омиљено место окупљања и испијања пића, а у којем се данас налази статуа Хемингвеја у природној величини, наслоњеног на шанк.

Андерсон, са својом густом белом брадом, и физички подсећа на Хемингвеја. Локални Шпанци често му довикују: „Папа!“, користећи надимак по ком је њихов усвојени књижевни херој био познат.

Немогуће је избећи Хемингвеја у Памплони

Хемингвејево присуство дубоко је уткана у идентитет Памплоне. Хотели и барови имају његове бисте или истакнуте натписе да је ту некада боравио.

Испред градске арене за борбе с биковима, где се такође налази његова статуа, постављен је велики транспарент посвећен роману, са цитатом који показује колико је фестивал оставио писца без речи: „У подне, у недељу, 6. јула, фешта је експлодирала. Не постоји други начин да се то опише.“

Током последњих посета Памплони, Хемингвеј је одседао у хотелу „Перла“. У апартману у којем је боравио и данас се налази намештај из педесетих година прошлог века. Соба, која гледа на трасу трке с биковима, има и две застакљене библиотеке са десетинама примерака романа Сунце се поново рађа.

„Хемингвеј је много учинио за Памплону јер ју је прославио широм света“, каже Фернандо Хуалде, који је четири деценије радио као рецепционер у том хотелу.

Хемингвејево наслеђе временом је постало сложеније

Ипак, Хемингвејево наслеђе у Памплони данас се различито тумачи.

Поред феминистичких критика његове наглашено мушке јавне личности, писац се нашао и на удару покрета за заштиту животиња због дивљења које је исказивао према тореадорима. У роману Сунце се поново рађа много више простора посвећује описима њихове храбрости него самим тркама с биковима.

Активисткиња за заштиту животиња Брук Спурлинг изјавила је током протеста против кориде у оквиру фестивала Сан Фермин да је „Хемингвеј писао о многим темама које данас не би биле прихваћене у друштву. Писао је о лову, о рату, а то нису теме које данас желимо да славимо.“

Хуалде истиче да неки становници Памплоне замерају Хемингвеју што је својевремено промовисао фестивал, јер се град данас суочава са негативним последицама прекомерног туризма.

Памплона има око 200.000 становника, а током фестивала угости више од милион посетилаца. Већина су Шпанци, док је око 15 одсто гостију из иностранства. Многи, нарочито млађи посетиоци, следе Хемингвејев пример и претерано конзумирају алкохол.

Неки мештани поносно истичу места која Хемингвеј никада није посетио. Професор књижевности на Универзитету Навара у Памплони, Габријел Инсаусти, присећа се да је био у једном бару на чијем је улазу стајао натпис: „Хемингвеј није био овде.“

„Уопштено говорећи, Хемингвеј је постао део својеврсног бренда повезаног са фестивалом Сан Фермин, што је засенило сам роман“, каже Инсаусти. „Људи знају ко је Хемингвеј, али нису прочитали његову књигу.“

Снага Хемингвејеве прозе и даље траје

Хилман сматра да велики број неискусних страних учесника данас чини трке с биковима у Памплони посебно опасним. Последњи смртни случај забележен је 2009. године, али повреде од рогова и друге незгоде су честе.

Неискусни тркачи лако упадају у панику и једним погрешним потезом могу изазвати гужву или некога довести право испред разјареног бика.

Хилман је тешко повређен 2014. године, када је, како каже, погрешан маневар другог тркача оставио њега директно изложеним бику. Помислио је да умире, јер му је из ноге текла велика количина крви.

После још једног повређивања 2017. године, Хилман је из болничког кревета у Памплони рекао за Асошијетед прес да не намерава да престане да трчи.

„Људи мисле да су то само лудаци који трче. Али у томе постоји права уметност. Ако пажљиво посматрате, можете је видети“, рекао је тада.

Хемингвејева унука, глумица Маријел Хемингвеј, присећа се да су је током посете фестивалу Сан Фермин пре више година „третирали као краљевску породицу“. Маријел, која је у више наврата писала и говорила о свом деди и његовој борби са менталним болестима, која је окончана самоубиством 1961. године, уверена је да ће његово дело надживети време.

Та опчињеност темом смрти, како истиче, такође је безвременска.