Линдос, бисер Родоса: Шетња белим лавиринтом

Грци их зову додеканиса – дванаестоострвље. Сто осамдесет мањих и већих громада копна која штрче из мора надомак турске егејске обале. Највеће од њих је Родос. Из главног града острва аутобусом крећемо ка југу. Наш циљ је Линдос, градић удаљен свега педесетак километара од острвске престонице.

Још је рано, а острвљани нису ранораниоци. Успут једва да има аутомобила. Сунце је већ просуло своје златнике по морској води. Стабла маслине и медитеранско растиње дуж пута, удружени са каменом стапају се у предео за којим смо чезнули у хладним зимским ноћима – источни Медитеран.

Април је овде време благости. Нема превелике врућине. Море које се у једном тренутку види са обе стране аутобуса, јер се он попео на кресту брда која се пружа дуж острва, мирно је као огледало.

После једносатног труцкања са леве стране искрсава залив, изнад њега брег са тврђавом, у чијем су се подножју као пилићи око квочке окупиле беле кућице. Линдос.

У белом лавиринту

Вођа пута нам каже да имамо среће јер се на паркингу изнад града не налази много аутобуса. То значи да доле, у сокацима, нема превише људи. Саобраћај је у самом центру варошице забрањен. Силазимо пешке, већ помало нестрпљиви. Долазимо до градског платоа са којег локални аутобус сваких десетак минута превози туристе назад до места где су изашли из свог возила.

И већ смо закорачили у сплет уличица.

Ако је сада у месту мало људи, шта се дешава када их је пуно? Ова мисао ми разоткрије сопствену противречност – желимо да наша путовања доживимо што личније. Да буду нека врста интимног доживљаја. А места која посећујемо делимо са све више људи. Који такође ту локацију желе – само за себе.

Није време да размишљам о апоријама савременог масовног туризма. Потребан нам је план. Мада су нам рекли да све стазе у овом белом лавиринту воде на трг са којег смо пошли, помало смо сумњичави. Ово важи само ако се не спуштате доле према мору или се не пењете према тврђави.

Додуше, ако неко жели да посети тврђаву, изграђену око античког светилишта, а ипак би да избегне стрме басамаке, постоји могућност да се изнајми једно древно превозно средство – магарац.

Овде на Линдосу сетио сам се мог првог дечачког дружења са овом лепом животињом. Мајка ме је на јадранској обали, у синдикалном одмаралишту Баошићи у Боки, посадила на сивог магарца нервозних ушију. Фотографов апарат је шкљоцнуо. Фотографија из аналогне ере непозвана искрсава у мојим сећањима док у Линдосу милујем једног од десетак магараца. Не пада ми на памет да га јашем у лову на знаменитости.

По Линдосу ћемо кружити пешке.

Од цркве до кафеа

Једина грађевина која у мноштву белих зидова одударала од околине и бојом и висином свог звоника јесте црква посвећена Исусовој мајци Марији. Занимљива је њена историја. Када су Јовановци као ратничко-монашки ред изгубили Свету земљу, сместили су се најпре на Кипру да би потом прешли на Родос. У вековима њихове владавине Пјер Д'Обисон је био четрдесети по реду велики мајстор овог реда. Фактички, владар острва. Он је у 15. веку наредио да се на месту некадашње цркве подигне нова, и да њено здање прати латински крст. Тако је настала ова црква која у грчком медитеранском свету делује као артефакт пренесен из неког готичког окружења.

У цркви је приказан Христифор, светитељ са псећом главом. Овај светац ми је драг јер кажу да штити путнике. Црквене хронике бележе да је страдао за Христа године 249. А необичан псоглави приказ утемељен је у легенде према којој је Христифор као младић био необично леп. Спопадале су га девојке и доводиле у искушење. Господу се молио да га одбрани од искушења. Молитва му је била услишена па је добио псећу главу. Замишљам ту луду сцену када обожаватељке први пут угледају лепог Христифора са псећом главом. Мора да су се разбежале као мачке.

Сунце је одавно почело да греје јаче него што је то уобичајено за пролеће. Време је да направимо прву паузу. Тражимо хладовину и мир. То и проналазимо у кафетерији "Village".

Питам грчког власника да ли му је капућино добар. Он се лукаво насмеши и каже: „Реци ти мени, када га попијеш“.

Хладовина дворишта нам је пријала. Боље је било да сам наручио грчку кафу. Човек се учи док је жив. Није ми жао, место је прави бисер, то не може да промени ни лоша одлука при наручивању пића.

Антички значај

Сматра се да су Линдос основали дорски Грци, у свом походу из Македоније. Неки кажу да су стигли из балканских крајева. Како год, на острву је Линдос од 11. века пре Христа почео да се развија као природно заштићена лука. Таква места су била драгоцена за народ морепловаца какви су били Грци.

Линдос се брзо намеће као доминантно насеље на Родосу. Успостављају се трговачке везе са Феничанима. На брегу је изграђен Акропољ чији су остаци окружени тврђавом коју су подигли Византијци, а преуредили крсташи у 14. веку. Стотинама година су се на том брегу поштовали Атина и Херакле. Није чудо што се туристи пентрају баш тамо.

Линдос је био најутицајнији од три спартанска полиса на острву. Године 408. пре Христа сва три полиса су се удружила и основала град Родос. Линдос ће још дуго бити важан, али успон града Родоса значиће и опадање значаја некада главног острвског центра.

Посетиоци, који се попут нас не пењу ка тврђави, размилели су се по сокацима или су набасали на неку од бројних очуваних капитенских кућа, са лепим унутрашњим двориштима.

Данашњи Линдос је заправо конзервиран и очуван између осталог и новцем богатих људи из целог света, који су одлучили да овде купе кућу и обнове је по строгим прописима за споменике културног наслеђа.

У најстаријој од ових кућа смештен је и један кафе.

За тренутак смо дошли у искушење да још једном седнемо и кафенишемо. Али то би било превише кофеина за овај дан.

Одлучили смо да зађемо дубље у бели лавиринт.

Ручак на крову

Где год се упутимо, кроз уске улице нам у сусрет долази све више људи. Избегавајући гужву понекад наилазимо на неочекивано леп, безљудан, призор. Врата која разједа време. Капија преко које џигља цвеће. Плави дрвени капци на блештаво белим зидовима. Продавнице сувенира са мајицама на којима лик магарца носи сунчане наочаре.

Или степенице за које не знате да ли воде ка Акропољу, у нечију авлију, или можда – у небо.

После бесциљног лутања Линдосом човек огладни. Једини проблем је то што варошица, заправо село око тврђаве, има непрегледну гастрономску понуду.

Таверне, ресторани, брза и спора храна, кафеи. Зову се онако како се такви објекти иначе зову у Грчкој: Дионисос, Митос, Јанис, Калипсо.

Одавно више не улазимо спонтано у локалне крчме, осим ако нас нека невоља не натера на то. Предности дигиталне ере су у оваквим приликама очигледне – изаберете у интернетској понуди најбоље оцењен ресторан који најмање кошта.

Хермес – старогрички бог заштитник путовања, трговаца, пастира али и лопова трговаца уметничким делима, реторике, гимнастике, рвача и магије – у Линдосу је таверна на крову двоспратне куће. Попели смо се на тај кров и Хермес нам се осмехнуо, јер нас је чекао слободан сто у иначе пуном ресторану.

У Линдосу многи ресторани имају терасу на крову куће, јер су некада становници на равним крововима скупљали кишницу. Југ острва има мање питке воде од севера. Још један од разлога што је север победио у историјској утрци.

На сто су изашле заиста првокласне ствари по умереној цени. А поглед на тврђаву, каскаде кровова, плажу и морем обгрљене камене громаде уз домаће вино само појачава чаролију.

Конобар је схватио да смо ретке птице, пошто међусобно не причамо енглески, немачки или неки трећи западни језик. Када је сазнао одакле смо одмах је упитао: Звезда? Партизан? Задивљујућа је страст с којом Грци учествују у нашим фудбалским ратовима, и овде, на двадесет километара од турске обале.

Има места на којима човек помисли да је ближи боговима. Ова Хермесова кровна тераса свакако је једно од њих. Линдос је изгледа био начелно боље повезан са оностраношћу од других градова јер се према легенди апостол Павле после бродолома искрцао у залив испод тврђаве и почео да проповеда хришћанство у овом делу света. Залив се сада зове по њему.

Изреке мудрог тиранина

Ништа не може да траје онолико колико би човек желео, па ни боравак у Линдосу. Пењемо се путем којим смо сишли у град. Иза нас се уличице све више пуне људима. Овом ће месту управо његова лепота можда постати и зла коб, јер свако ко има нешто новца и вољан је да путује жели своје парче раја на земљи.

Сетим се да је овде пре више од 2300 година рођен скулптор Харес или Харет, човек који је створио једно од седам светских чуда – Колоса са Родоса. Али све док нисам поближе осмотрио једну скулптуру на излазу из града нисам знао да је из овог места још један славни човек из старогрчког света: Клеобул.

Рођен је шест векова пре нове ере, поживео је седамдесетак година, а савременици су га уврстили међу седам грчких мудраца. Он је био тиранин Линдоса – при чему та старогрчка реч тада није означавала насилног владара. Напротив, Клеобул је упамћен као праведан и мудар.

Њему су доцнији грчки хроничари приписали неколико изрека које оправдавају статус једног од седам грчких мудраца предсократовске ере. Саветовао је да се ништа не чини насилно. Сматрао је да је паметно да се човек ожени из истог друштвеног слоја, јер ако узме жену из куће боље од своје, неће добити супругу већ господарицу. „Не буди горд у срећи и понизан у несрећи“, саветује нам Клеобул, мртав већ 2550 година.

И ево, на одласку смо захвални, а не горди, јер нам је судбина подарила један блистав дан у Линдосу на Родосу .