Темеље Панамског канала постављали и Срби

Да би настао, скупљени су радници из целог света. Остало је забележено да су највреднији и најиздржљивији ударници стигли из Европе. Претпостављало се да је међу десетинама хиљада радника било и Срба. Међутим како су већином долазили из Аустроугарске, у званичним статистикама су невидљиви, подведени под раднике монархије.

Под патронатом професора Александра Јеркова имао сам задовољство да са колегом и пријатељем Адамом Софронијевићем спроведем истраживање о везама Србије и Срба са Панамским каналом у периоду од сто година – од 1881. до 1981. године у богатом фонду Адлигатовог Музеја књиге и путовања и Музеја српске књижевности, као и у фонду периодике Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“.

Пронашли смо доказ не само да су Срби учествовали у изградњи канала, већ у постављању његових темеља!

Пронађена грађа је дигитализована и ускоро ћу је лично предати на свечаној примопредаји Народној библиотеци Панаме у Панама Ситију. Већ скоро месец дана сам у овој држави, а пре неки дан сам имао неколико важних састанака у панамској Народној библиотеци са директорком госпођом Маријом Бренес као и са другим библиотекарима и експертима панамске културе. Договорено је потписивање протокола о сарадњи и дугорочна и разноврсна сарадња у наредном периоду.

Иницијатива за сарадњу дошла је управо из Удружења Адлигат, пошто у целом региону Југоисточне Европе само код нас постоји Збирка Панаме. Пронашли смо праву ризницу материјала о изградњи Панамског канала у српским изворима. Да наведем само извештаје о тешком положају радника, о томе да је било Срба који су у Панами оставили своје животе и упозорења суграђанима да не наседају на позиве агената да одлазе на рад „у тај људски пакао“.

Немерљив историјски значај носи осам писама која је 1881. године послао један наш човек из Панаме. То је првокласна историјска грађа која дају ново светло о изградњи канала.

„Свака нова информација о историји Панамског канала је заначајна, како нама у Панами, тако и у светским оквирима, јер канал користи више од 170 земаља. Веома смо изненађени, чак узбуђени чињеницом да су у далекој земљи као што је Србија пронађени историјски докази о изградњи канала. Проширићемо познавање сопствене историје захваљујући вама”, изјавила је Дијана Ривас, менаџерка у култури задужена за односе са јавношћу Народне библиотеке Панаме.

У години када су Французи започели изградњу канала, 1881, изузетно редак опис живота радника настао је управо српском руком.

„Били смо изненађени постојањем овако значајне и квалитетне грађе. Нажалост име аутора је непознато, знамо му само иницијале В.М. На основу језика коришћеног у писмима са сигурношћу можемо да тврдимо да је пореклом из Војводине, највероватније Баната“, изјавио је Адам Софронијевић.

Један Србин дао је глас десетинама хиљада душа, безимених радника од којих су многи оставили животе на изградњи једног од најзначајнијих пројеката у историји планете. Можда није случајно што је и сам остао без имена и презимена. Био је један од ретких писмених радника свог доба, радио заједно са хиљадама најамника са разних крајева планете, често најсиромашнијих међу сиромашнима. Своја запажања написао је у низу писама која су објављена у часопису Отаџбина 1882. године, а написана годину дана раније. Пала су у заборав и била непозната стручној јавности до пре неколико дана.

За Легат породице Леко у Удружењу Адлигат Вера и Даница Леко поклониле су цео комплет листа Отаџбина који је објављивао члан њихове породице, славни академик, доктор и председник владе Владан Ђорђевић. Залагањем Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“, цео комплет овог часописа је дигитализован, што је драстично олакшало претрагу и проналажење драгоцене грађе скривене на хиљадама страница.

Канал су у почетку градили Французи и српски радник је управо преко Париза, на француској лађи „Лафајет“, стигао до Панаме. Он детаљно описује узбуркано море и пловидбу, од њега сазнајемо како је тачно изгледао брод који је превозио раднике, затим прве утиске по ступању на копно, опис панамских градова тог доба, радних кампова, услова живота и рада, проблеме са којима су се суочавали.

Србин описује и корупцију. Већ у првој години изградње он сумња у успех француског подухвата, што ће се испоставити као тачно, јер ће се после осам година овај пројекат претворити у један од највећих финансијских неуспеха и скандала у историји Француске.

У писмима се описују болести и напади животиња, а званичне статистике сведоче да је првих година на изградњи канала настрадало више од 20.000 радника. 

Изузетно су значајни описи путовања панамском железницом која спаја Пацифик са Атлантиком, која се и данас сматра једном од најзначајнијих железничких линија планете.

Добијамо обиље података из периода и то таквих података какви углавном не постоје у другим изворима: опис стања на терену, свађа међу командантима, описи животних просторија, лова, бала у Панама Ситију. Већина догађаја који се спомињу нису уопште познати историјској науци, као што је корупција једног венецуеланског генерала који је избачен са посла. Али ми сазнајемо много више од пуке историјске чињенице.

Неименовани српски радник описује страх у радном кампу током побуне против корупције, како спавају са пушком уз узглавље… Тај српски радник уједно је талентовани путописац и ми смо открили не само значајни историјски траг већ и једног непознатог српског путописца из Латинске Америке, а то је тек реткост.

Панама у Суботици

Панамски канал је од самог почетка побуђивао велико интересовање српске јавности. У грађи коју смо пронашли, поред ексклузивних писама, сазнајемо да је у Београду на главном годишњем скупу српских инжињера одржано предавање о Панамском каналу још 1893. године, а поседујемо и цео текст тог предавања. О Панами и Панамском каналу пишу чак и Српске новине на Крфу 1917. године, усред рата. После Другог светског рата Југославија је банане увозила искључиво из Панаме, као солидарност због проблема у којима се Панама нашла (1975).

У истраживању је откривено и то да је реч „панама“ од краја 19. века до почетка Другог светског рата коришћена као синоним за мутан посао, корупцију и превару. Тако откривамо да се у Суботици појавила „панама“, да постоји „радикалска панама“, када разбојници некога опљачкају они су направили „српску панаму“, Војводином је „завладала панама“ итд.

Међутим на четрдесетак страница пронађених писама налази се права ризница која ће тек послужити историчарима и етнографима за ново осликавање настајања најславнијег канала, уз Суецки, на свету.

Кренуо сам стопама мог непознатог земљака Банаћанина. Прво сам се упутио да видим каква им је железница. Сада превози туристе у луксузном предратном вагону, али је пруга истоветна, а возови споља прљави и неуредни.

Када је Србин посетио Гамбоу 1881. године, то је било насеље са свега пет колиба.

Одлазим на лице места и затичем огроман хотелски комплекс са пет звездица и десетине напуштених зграда – некадашњих америчких објеката. Ту је и црква испред које стоји натпис: „Бог воли туристе!“ Док је мој земљак овде доспео чамцем у који му је упала змија отровница коју је успео да убије, ја сам велику реку прешао преко величанственог моста. Но прашума, сада под заштитом као Национални парк Сан Лоренцо, и даље је свуда око града. Провео сам неколико сати у шетњама туристичким стазама пробијеним кроз прашуму, па ми је лако да замислим колико је било тешко да се кроз њу пробија без стазе и богазе.

Град Колон који Србин описује као неугледну варош са једном улицом, гору од Панама Ситија, и данас заостаје за престоницом. Прљав и небезбедан град, други по величини у Панами са око 200.000 људи са околином, сада је много више од једне улице. У њему се налази и једина панамска зона слободне трговине са стотинама продавница и неколико огромних тржних центара.

Из писама сазнајемо да су ноћу раднике нападали „вампири“ и сисали им крв, али да нису опасни – колеге из Народне библиотеке Панаме сматрају да се ради о великим пијавицама које је Србин први пут видео у Панами. Тешко је одбранити се од змија и инсеката и томе сам такође сведок: после краткотрајне шетње по шуми завршио сам у осипу од уједа и чешао се наредних недељу дана. Као што је он написао пре скоро сто педесет година: „Само се човек зноји и чеше.” Чини се да је рад на каналу мањи проблем од преживљавања у тој средини.

„Сваки дан пада киша и капље су као тањири; сасвим тачан појам о атмосфери у којој живимо, даје парна соба у (х)амаму“, каже мој Банаћанин а ја бих се и са овим сложио. Од када сам у Панами, иако је у току сушна сезона, није прошао дан без топлог тропског пљуска.

Писма на моменте садрже хумор и види се и књижевни теленат непознатог аутора, као на пример у овом одломку: „Сад помисли: ићи у јутру у дивљу шуму, тући се са једном змијом, пловити по Rio Chagres у једној карлици и пуцати на кајмане; после подне возити се на железници у вагонима за стоку и завршити дан у фраку и белој марами уз шампањац (…) па зар то није живот?

Истина да би вам још чудноватије изгледало да сам вам рекао да сам на балу змију убио, и да сам по дивљој шуми у фраку и белим рукавицама шетао, но нисам хтео да пореметим кронолошки ред догађаја.”

Ево још интересантних одломака из писама које преносим без исправљања старог правописа:

Кад се сутра дан пробудим, већ смо у велико у Гаскоњском заливу, и море је страшно немирно. Треба ми више од једног часа да се обучем. То је права борба прво са чакширама, друго са умиваоницом. Изиђем мало на фердек: море је величанствено. Таласи високи као други спрат париских кула, на врху таласа бела пена, а иначе вода као мастило црна. Сви су скоро путници болесни: прави се концерат на фердеку направио; онима, који још нису болесни много не фали, и ја сам у том броду.

Лађа се тако љуља да се за нешто морамо уватити да не би пали. Ево звони за доручак. Једни у другог гледамо, а нико не сме да се усуди да уђе у трапезарију. Ја се на послетку решим, седнем за сто, и узмем једно ровито јаје, но пет минута доцније повратим га.

…

С једне стране стоји дувар а с друге једна даска – planche du roulis – тако, да кад је море узбуркано човек се мора ногама и рукама о дувар и о даску одупрети да се не би једнако котрљао. Салон је врло укусно и госпотски намештен, и украшен је плејеловим клавиром; места има за 150 лица. Лампе су све обешене на начин тако зван "à la Cardan", машина је 1000 коња јака и гори на дан 60.000 килограма угљена. Персонал је од 150 људи, а при само машини има их 45, као што видите то је права варош.

…

12-ог марта. Ноћ страшно немирна. Од морске болести нисам ни мало патио, но само сам из постеље испао, тако се лађа јако љуљала. Све су госпе болесне. Небо је још пуно облака.

…

18-ог марта. Нисам вам ових 5 дана писао јел је то сасвим немогуће било. Рђаво је време све крешчендо ишло, док није до праве буре дошло. Не може човек себи преставити како је то страшно но у исто време и величанствено позорје. Таласи као куће високи, море угасито црно, а небо скоро тако исто као и море црно, киша, ветар, грмљавина са муњама, вика морнара, а поврх свега тога глас капетана, који ладнокрвно даје заповести. Ноћу кад је човек у својој кабини, само чује како се море о лађу разбија, и како цела лађа шкрипи као да хоће да се разбије: па да видиш ондакако озбиљне мисли нападну човека. Што се мене тиче, ја сам цело време, фала Богу, здрав био, и врло сам срећан што сам кроз тај лом прошао, јер није вредно по мору путовати кад је море као огледало равно.

…

Колон је једно врло мало местанце, и управо се из једне улице састоји, куд год се човек окрене види неке баре од којих испарења чине ово место врло нездравим.

Прљавштина је врло велика : свиње трче по улицама, а то је још цпећа, јеп оне једу нечистоте које се из кућа на улицу бацају, и тим у неколико вароши чисте.

Није нужно да ти кажем да смо ноћ на Лафајету провели.

Воз је требао у 7 часова јутра да пође. Ми смо се сви у то доба око станице налазили, и у 7½ воз је још без локомотиве стајао; неки су од нас кафу пили, неки чај, без икакве бриге, кад на једаред ето ти локомотиве, и воз се крену без икаквог знака; многи су мислили да је то само једно приуготовно кретање, а неки, међу којима сам и ја био потрчаше за возом и ускочише у кола. Воз је доиста полазио, и ово беше један американски несташлук који је имао за последицу да је више мојих другара морало још пуних 24 часа у Колону чекати.

Од Колона до Панаме има 75 километара, и толишно се растојање путује читавих три и по часа. До душе воз врло често стаје, час да узме дрва час воде, а час каквог црнца који хоће да уђе у кола, или каквог путника да испусти. Кола су као она што служе у Француској за пренос стоке, и ја сам још био срећан те сам могао употребити једну врећу кукуруза, и тако сам могао да седнем и да се мало одморим. Сад ћу да вас зачудим, кад вам кажем да се за тако путовање плаћа 30 долара тј. 150 франака. Овде су све цене у тој сразмери: по овом примеру можеш судити о овдашњој скупоћи.

…

Носачима смо морали дати за сваки комад пртљага што су пренели од станице па до гостионице по једну пиастру т. ј. 5 динара, а растојање није веће, но као од Зеленог венца па до некадашње Варош капије.

…

Гамбоа је једно мало село, које се састоји из 5 колиба, у сред шуме, на обали Рио Шагра. Из Панаме се путује железницом до Маташина а одатле се иде уз воду у чуну – pirogue – један час и по, и онда се приспре у Гамбоа. Ту смо наш логор постројили, и сад је наш логор млого велики и лепши, но остало село, јер се састоји из једне дрвене бараке и четири колибе. У Бараки смо Натансон, М.... и ја у једној соби, наш шеф логора са женом и дететом у другој соби, треба да знаш да је цела барака велика као наша сала у Париском стану. Можеш судити како смо скучени.

…

Кувар нам је тако рђав да смо га ево три дана отерали па сад чекамо да нам други из Панаме дође. Међутим нам кува један црнац, и то нека егзотичка јела, која често не можемо да окусимо.

Вода је рђава и не смемо да је пијемо; пиће нам је неко овдашње Американско вино које свакад млако пијемо. Млеко нам је забрањено, а кафу овде не знау да кувају, тако да се прилично мучимо.

Ви се у вашим благословеним пределима у вече скидате, а ми се облачимо, јер свако јутро температура јако пада, и често се до шест степени спушта.

Овде у вече навлачимо вунене чарапе, вунене гаће, кошуљу и реклу од фланера, па се онда умотамо у шал, и тако умотани стрпавамо се у наш амак (hamac). Тy спавамо без јастука као сврдао (en tire-bouchon). Кад се човек навикне он може у тој справи да спава, али му је то у почетку немогуће. На постељу се не сме ни помислити, јер ноге од постеље дозвољавају свакојаким животињама више или мање опасним да се пењу у постељу, и положај постаје врло непријатан.

Само се човек зноји и чеше.

Првих дана кад смо овде дошли ишли смо често у лов на алигаторе, кајимане, а то је врло пријатан лов.Човек седне у чун тако зван пирога (то је управо наша карлица) па се вози по Шагру, и сваки час наилази на једног или више кајимана, па пуца на њих.

Због рада морамо често да одемо у никад недодирнуту шуму – forêт vierge – која је свуда око нашег логора. Врло је занимљиво ући у ту шуму у коју досад никакав човек није ушао. Пред сваким од нас иду два црнца са великим сабљама, и крче нам пут, а свуда око нас разне животиње бегаду и чини се прави русвај.

…

Јуче је поред мене прошла једна змија, која је два метра дужине имала, но са великим чизмама, које сам из Париза понео, немам се ничега бојати. Те су чизме за мене једно неоценимо благо. Ја сам данас једини у логору коме су ноге још здраве и читаве. Овде има нека врста буба које се зову чике (chiques) и које неосетно уђу у ноге, па ту лежу јаја, тако да се читав дар мар порађа. Ми имамо једног индијанца (peau rouge) који нам свако вече прегледа ноге и тражи чике и карапате. Карапата је нека друга врста буба, која се просто под кожу завуче па ту ћути. Тај „Црвењак по кожи“ налази код мене само карапате, а ни једну чику још није нашао. Сад ћеш се насмејати кад чујеш да ја ца тим Црвењаком говорим немачки. Где је он та језик научио то сам Бог зна… Али кад се човек родио у Београду, доћи у Гамбоа, и ту говорити немачки са једним индијанцем који врши дужности педикура, то превазилази све што се може замислити. Француз би казао: c' est un comble!

…

Ево сад морадох прекинути писање да убијем једног паука, који се спроћу мене по зиду шета. Ти су пауци, фала Богу доста ретки, али њихов ујед опаснији је него ма какве змије; они су рутави и велики као човечија песница. Овде би Т.. била најнесрећнија, она која се од једне муве у супи згади. Овде је човек у вечном друштву са црвима, мувама и свакојаким гадовима, тако, да кад хоћеш једну чашу ма каквог пића да попијеш, онда ти ваља стегнути зубе те да од зуба начиниш ђевђир противу тих разних животиња.

Данас смо имали 38 степени у сенци, у 11 часова ујутру, а сад у пет и по још је такова врућина да сам од простог писања у голој води. Ви ме зацело не би познали кад би ме видели усред прастарих шума, са енглеским шлемом, великим чизмама, без кравате etc.

…

Данас примих два ваша писма: не можете замислити каква је за мене радост долазак једне поште из Европе. Кад ми писмо дође ја направим једну лимонаду и једну цигару, легнем у хамак, па писмо отворим, тако да тог дана уживам укупно сва задовољства која се у овом пределу могу имати.

…

Питање је само дал‘ је доста плаћено 500 фр. за труд који се изискује од нас и за живот којим живимо. Дању се кроз дивље шуме ломимо; често се морамо са ужетима да вежемо јер нас свако погрешно корачање може у бездан да баци: од сваког се жбуна морамо да чувамо јер знамо да су свуд око нас најопасније змије.

…

У ово последње време нова се беда породила: ноћу нападају на нас вампири. Опасности нема никакве, само та вам животиња два три сата тако крв сиса да човек јако ослаби. Више су људи у бригади уједени били; ја сам, фала богу, још неповређен. Што нам је најтеже то је што смо од сваке моралне забаве лишени. По гдекад идемо у оближњу бригаду, па ту ручамо, и после ручка, о лепој Француској говоримо. Јуче смо присуствовали једном народном весељу и играли смо Натансон и ја са црним и жутим женама. Смејали би сте се, да сте нас могли видети.

…

Јуче дође Американска лађа чији долазак сви са највећим нестрпљењем очекивасмо, и баш никоме ништа не доносе. То је за нас велика туга. Ви се можда на мене љутите што вам чешће не пишем, но у томе грешите. Да знате колико ме ова свака реч зноја кошта, и колико ми треба срчаности да писање продужим, ви би ми лако опростили, али ви то, фала Богу, не знате.

…

Досад је све било у најбољем реду, и све би можда најбоље дуго трајало, да није иста личност намерила једног дана да се обогати кашаренем и експлоатацијом наших раденика и то на најпростији начин. Он куповаше у Панами свакојаку робу, хаљине, вино итд. и продаваше им исте ствари са добитком од 20 одсто. Једног дана примети наш шеф логора ову неморалну прометну радњу, и јави Натансону шта се чини.

Овај забрани истог дана да се такова радња продужи, и ту поче драма. Наш генерал знадући ко га је открио увати једног Индијанца црвењака, опије га и стрпа му ноже у руке са налогом да сбрише са овога топлога света шефа логора, но по несрећи за њега, а срећи за овог последњег, ми се ту у судбоносном магновењу нађосмо и склепасмо Индијанца који беше у осталом прешао меру опасног алколизирања. Од тога дана породише се у логору две странке. Ми чусмо од неких верних послужитеља (у малом броју) да тај човек људе противу нас буни, да се на то иде да се сви Европљани утамане, једном речи, живот постаде врло непријатан. Натансон нареди једну истрагу, и за време те истраге ми смо са чизмама и револвером, и поред пуне пушке спавали. Можеш помислити какав то сан мора бити. Концем истрага поста грозна за њега, и могли смо га у пркос свију препорука из бригаде наше истерати. Сад је све у своме реду, до прве прилике. Живот је овде пун такових случајева.

…

Бпаћајући се око 11 часова опазим у једаред једно три корака предамном једну црну масу која се кроз гране моташе, и од мене удаљаваше, опалим из пушке, а црна маса, иначе једна огромна змија, брзо лево кругом појури на мене; једва сам имао времена да је у главу нанишаним и другим пушкометом да је убијем – кад смо је за тим у логор донели и измерили, видели смо да има 3.50 м дужине а око 0.07 пречника у снази. У том сам се случају уверио: 1° да није лаж, што причају, да ранчернс змија на човека напада 2º да је врло непријатан онај тренутак у коме се тај напад извршује.

…

Сад помисли: ићи у јутру у дивљу шуму, тући се са једном змијом, пловити по Rio Chagres у једној карлици и пуцати на кајмане ; после подне возити се на железници у вагонима за стоку и завршити дан у фраку и белој марами уз шампањац и кадрил из "fille de madame Angot", па зар то није живот?

Истина да би вам још чудноватије изгледало да сам вам рекао да сам на балу змију убио, и да сам по дивљој шуми у фраку и белим рукавицама шетао, но нисам хтео да пореметим кронолошки ред догађаја.

…

Сваки дан пада киша, и капље су као тањири; сасвим тачан појам о атмосфери у којој живимо, даје парна соба у амаму.

…

Што се тиче нашег канала ја сам уверен да ће бити врло великих тешкоћа и да ће се бар до једног милијарда доћи.

…

Време је да завршим ово писмо, јеп је већ 11 часова (код вас је сад 4 часа) па треба да легнем, то јест да се учиним жертвом разних животиња.

…

Шта је, ту је, помислим, и ногом ударим змију тако срећно да јој главу изгњечим. Француз међутим постао беше сасвим зелен, а кад се ка њему окретох да му кажем да се више не плаши, дошло ми је да се из свег гласа смејем. Ја држим да је та змија морала пасти с’ какве гране у наш чамац; на сваки начин срећа ме је велика послужила, јер то беше једна врста змије коју овде зову „змија пет минута“ јер кад вас уједе, ствар више од 5 минута не траје.

…

Пруга је та управо један кајиш од 75 километара који се одмотава између два зида од зеленила кроз која је немогућно проћи.

…

При сваком путовању ма каквога рода кувар је без икаквог спора особа на коју се стичу пажње свију путника: кувар је предмет обожавања и често нам дође да клекнемо, предањ јер добро знамо да, кад би нам њега случајно нестало, све би путовање поремећено и осујећено било. Њему смо Еженија придодали да својим старим искуством над њим лебди, да изабира повољна места за логоре, да згодно постројава наше хамаке; као јестиво понели смо консерве, пиринча, бисквита и говедине исечене на каишеве и осушене на сунцу тако зване Тасахо (tasajo). Што се тиче свежег меса, ослањамо се на случај и на јуначке деснице: али та нас је нада нажалост често изневерила. Са пићем смо на против много срећнији, јеп док нам је често леб недостајао, увек смо пили шампањца и то од најбоље марке, Редерера, молим вас, за што смо имали доброти наших пријатеља да заблагодаримо.

Међутим ми пловимо весело уживајући присутне часови не бригајуићи за сутрашњи дан; с обе стране реке развија се дивна шума са својим опијајућим мирисом, са чудноватим чаром неприступне своје тајанствености.

Ми се дивимо ћутке овом силовитом развоју зеленила: дивимо се џиновским палмама са блистајућим се стаблом како се погињу под теретом грањастог свог врхунца; платанама са огромним њиховим листовима; ignerous како им се чврсто грање испреплеће под нашим главама и ствара нам небо зеленила. Често се напрасно призор мења; у место шумом обрасле обале, појављује се голо стење.

Река вијуга између два зида од гранита са 15 до 20 метара висине који се нагињу над нашим главама тако, да вас често страх обузимље да се то стење не сруши на вас.

На том голом камену поцрнелом од сунчаних зрака, животна сила биљака још није савладана; у пукотинама стења опажају се ките орхидеја са живим бојама својим, кактуси са огромним својим лишћем и сто других биљака што у нашој ботаничкој недотупавности нисмо кадри да класификујемо; наједаред возар који је спреда на чамцу, нагну се нами и подмуклим нам гласом рече: "Senor, ellé agarto!” (Господине ено кајимана!) и стаде нам показивати нешто на обали. Окови паланака умукоше, сваки се лати пушке своје и стаде разгледати оком обалу не би ли спазио звер, коју искусна зеница црнца на нечувеној даљини може да спази.

Угледасмо је и ми: извалила се на песку и сунча тело своје покривено блатом тако, да изгледа као старо стабло обореног дрвета. – У највећој тишини дајемо знак паљбе, и један мах опалише све три пушке: звер скочи на нос, отвори два три реда огромних својих чељусти, које би лако човека целцита прождерале, и нестаде је у води са подмуклим урликањем. Величина тих кајимана врло је променљива јер њихов је развој тако рећи неограничен.

…

Становника у овом крају има врло мало. Првих смо дана наишли на неколике колебе где становаху неколике породице. Тај свет живи сасма жалосно; сва им је рана пиринач и куване банане и једини им је посао да обделавају један комад земље где производе то двоје.

Увек смо их затекли како седе пред својим колебама: наравно гледали су у нас као у каква чуда јер нису никад белце видили били и чудили су се каква ми посла ту можемо имати. Ношња им је проста до крајности. Кошуља са канапом око паса, сламни шешир, и индијанске папуче; често кошуљи недостају рукави, предњи део, па чак и стражњи део: ал‘ канап око паса постоји увек; то је без спора главни саставни део њихове ношње.

Жене имају навику сажаљевања достојну да пуше цигаре, па чак и деца у најмлађим годинама почињу пушити, а као што врло дуго сисају, то сам често видео балавце како се подједнако одају страстима материнске дојке и Хаванске цигаре.

…

У добу пубертета које врло рано настаје код девојака ове су дивне на око: девојке од 13 и 14 година све су савршене жене. Склад свију црта, и тела потпуно је задовољавајући и често су им и лица лепушкаста. Ал је врло кратко то доба њихове лепоте. У место да им брак даје нове снаге и нове чари, брак је за њих узрок преране увелости, нагле остарелости. У тринаестој години њиховој морали смо се дивити и рекли би да им има 18; у осамнаестој пак ми их се згнушавамо и мислимо да им има 40 година. Мушкарци беле расе нису баш увек противни скрштавању раса, и врло су често, пред тим приликама, које нам изгледаху као да излазе из каквог калупа за ливење чоколаде, поднашали своју кандидатуру подупирући је са многоброним и поштовања достоиним чашама шампањца и коњака али, на жалост, увек су наишли на овај одговор "mala color no la misma" што значи “рђава боја, није иста“ и тако је остало царство на оним нагрдама од црнаца из наше пратње. М... се тешко теши од тих кошара што их је редовно добијао и покушавао је да угуши гнев свога частољубља са бескрајним расправама о покварености морала уопште, а на по се о укусу код људи што су под упливом прекомерне топлоте.

…

Неки љубе шуму са њеним чудноватим шуштањем са вечитим њеним жагором: други опет обалу са њеним оголелим песком; други голо стење; ал‘ добро те је ту Еженио. Док се ми препиремо он је увек изабрао место на најповољнији начин; кувар се је већ латио судова; хамаци су већ устројени у троуглу око једног сандука којим се служимо као столом; сто је већ постављен и велика ватра логорска већ је упаљена. После узрујаности искрцавања наступи општа тишина; уморни су већ поспавали; ми смо се увалили у наше хамаке и наслађавамо се разговором о ономе што смо преживели. То су нам најслађи тренутци дана: чаробна ноћ, свежи ваздух после несносне топлоте; шума која помоћу ноћних сенака добија маштовите облике, и необична милина која нас обузимље кад осетимо да смо усамљени сред ове величанствене природе.

Често разговор постаје живљи; сваки осећа потребу да повери другом своје оцећаје; говори се о далекој отаџбини, о родбини, о пријатељима о свачему што вам је драго од чега сте раздвојени можда за вавек. Затим вас тужне мисли спопадну, гласови умукну редом и поступно прелазите на сањарије у околици у којој вам све изгледа чаробно. Све је поспавало у логору. У тишини ноћи ништа се више друго не чује до кречећих гласова мајмунских, које по гдекад пресеца подмукло урликање каквог тигра или јагуара што се баца на свој плен. – Сад, буди ми здраво.