Барселона – универзум за себе који осваја сва чула

Већ је пешачење од Трга Каталонија до апартмана у центру било својеврсно искушење. Зову нас кафићи, бутици, галерије, маме нас столице испред ресторана, клупе са којих бисмо посматрали вреву. Барселона је радосна кошница.

Град је завичај за преко 1,6 милиона људи. Са 16.000 становника по квадратном километру после Париза јесте најгушће насељени милионски град у Европи. Регион метрополе обухвата преко пет милиона људи. А уз све то долазе и милиони туриста.

Скоро да смо се запитали да ли су сви они данас изашли на Ла рамблу. Радње изгледају моћно. На листи градова који пружају луксузан живот Барселона је по односу цене и квалитета на првом месту у Европи.

Речним коритом

Одсели смо надомак те главне пешачке улице која води ка Старој луци. Ретко се види оволико људи на једном месту, у покрету. Као да чине бујици која се ваља ка мору. Ла рамбла је иначе назив за корито реке која пресуши добар део године.

Шетајући овом барселонском жилом куцавицом не знамо где да гледамо. Све привлачи пажњу, све је занимљиво.

Пошто је време ручку свратимо на најпознатију градску пијацу Бокерију. На све стране ресторанчићи. За барским столицама пијачног ресторана, заправо велике квадратне тезге, затичемо читав аутобус Јапанаца који жваћу. Ту неће бити места. Насумично улазимо у један шармантан ресторан који има и део на спрату. Ручамо врхунску паељу са погледом на пијацу.

Они који желе да прођу јефтиније требало би да пију вино. Пола литра вина и пола литра пива коштају исто – пет до шест евра. А овдашња вина куће су скоро редовно заиста добра.

Пијаце су душе медитеранских градова. Бокерија у мени буди сећања на пијаце Палерма, Солуна, Измира. Живот који кључа и пенуша у сталној игри продаје и куповине, узимања и давања, завођења и жеље да те заведу мириси, боје, укуси. Жамор и музика. Довикивање. Са пијаце одлазимо на југ, према луци. Имамо заказану пловидбу туристичким бродом.

Колумбов стуб на крају улице јесте знак да смо скоро стигли. Иначе, Колумбо руком показује према западу. А то значи да је његов кажипрст уперен тик поред Мајорке, према Алжиру.

Још у Келну сам купио карте за обилазак барселонске обале бродићем. Међу многобројним понудама изабрао сам ону која је обећавала добар џез. У Старој луци која је заправо преуређена у лепо место на које се излази у нови тржни центар или напросто у шетњу, чекамо да брод избаци претходну туру путника.

Бродски џез

Туристичка индустрија Барселоне са десетак милиона посетилаца годишње поприлично је разрађена. Нико није пао у море при силаску са брода. Ни на пењању у њега.

Једносатно крстарење, пролазак поред лучких постројења, крузера, пловидба дуж плаже Барселонете, били су пропраћена заиста врхунском музиком.

Могуће је да овај барселонски залазак сунца уз синкопе саксофона буде један од призора који ће нам значити много више у сећању него сада, када напросто уживамо у пловидби.

Најмаркантнији призор за фотографисање пружила је необична грађевина стаклене фасаде. Народ је зове „Хотел Једро“ због његовог облика. Званичан назив је "Hotel W“. Пет звездица за скоро 500 соба, бар на крову, ресторан на плажи, уз то још један ресторан са међународно познатим куваром.

Кажу да је градња ове зграде прекршила шпанске законе јер су темељи 20 метара од обале, а закон предвиђа размак од најмање 100 метара. И овде се очито закон интерпретира на креативан начин када је велики новац у врећи. Овај обрис подсетиће светске путнике на Бурџ ел Араб у Уједињеним Арапским Емиратима, али вечерас то није важно.

Наизменично солирање саксофонисте и гитаристе преплиће се са прохладним поветарцем са пучине, обриси брда испод којих блешти Барселона и стаклено једро које хвата последње сунчеве зраке.

Док наш брод клизи у барселонски сумрак, хотел блиста као једро оног деветог брода који је тражио Херакле.

У Продужетку

Следећег јутра полазимо на север града. Трг Каталонија означава почетак градске четврти коју су, када су је испланирали напросто назвали Ешампле – Продужетак. Геометријски савршено испланиран део града, попут шаховске плоче. Али са довољно зеленила. На раскршћима су на сва четири улична ћошка зграде од првог спрата засечене тако да остављају места за мали трг. И на сваком ћошку су кафићи или продавнице.

У једној таквој улици сели смо у један кафе.

Кафа је била одлична. И ту је комбинација боја, игра шољице и површине стола, била препознатљива. Шпанија, а нарочито Барселона има врхунску примењену уметност.

Оно што су за Париз Јелисејска поља, то је за Барселону булевар Пасеџ де грасија. Често се напомиње да се ради о најскупљој улици у Шпанији. Наравно, репрезентативни улази у радње не остављају ни трунчицу сумње да су све светске фирме одлучне да купохоличарима извуку душу из новчаника.

Овамо свакако ваља доћи и због кућа које је осмислио Гауди, али и због јединственог велеградског штимунга.

Ханс Кристијан Андерсен је 1862. боравио у граду и оставио запис да је Барселона „Париз Шпаније“. Од тада је прошло преко 160 година. Чини ми се да у овом поређењу време ради за Барселону.

Уличне светиљке и клупе је потписао познати каталонски архитекта Пере Фалкес и Урпи. Километар и по овог булевара сведочи о славним данима барселонске буржоазије на прелазу из претпрошлог у прошли век.

Готичка четврт

Још дубље ронимо у прошлост када наиђемо на Готичку четврт. То је најстарији део града. Барселона има цели низ лепих сакралних грађевина. Међу њима је историјски најзначајнија Катедрала посвећена Светој Еулалији.

Светица је страдала у Барселони као мученица за време римских прогона хришћана. Од 14. века јој је катедрала кућа. Остале су забележене муке којима је била изложена. Мислили су да је после мучења погубе полагањем на ужарено угљевље. Али је небо послало снег.

Саме снежне падавине су у Барселони чудо. Замишљам моћнике како с неверицом зуре у пахуље које им се из ведра неба спуштају ка очима. Баш на овом месту на којем туристи зује као муве у тегли.

Катедрала је изграђена као трећа црква на истом месту, на узвишењу од двадесетак метара. То је обронак питомог горја које се са континента спушта ка обали.

Иберско насеље Баркено пре два миленијума основали су Лајетани. Најпре су Картагинци освојили ову обалу, после њиховог пораза стигли су Римљани. Легенда каже да је оснивач града био Ханибалов отац Хамилкар Барка.

Митска Барселона

Митолошка верзија приче о оснивању града тврди да је старогрчки полубог Херакле тражио један изгубљени брод и нашао га на тако лепом месту да је ту основао насеље. Назвао га је Барка Нона – Девети брод.

Наравно, у та времена полубогови су говорили грчки, а не вулгарни латински који је дошао тек са римским освајачима. Али миту то не смета да објасни име града. Римљани су град звали Барцино. Најпре је то било насеље богатих ветерана. Потом расте и бива утврђено.

Прве хришћанске заједнице се појављују три стотине година после Христа. Следи владавина Визигота, потом једновековна маварска владавина. Карлo Велики је освојио град 1801. и прикључио га свом царству. Следе векови све снажније Барселонске грофовије, Арагонског краљевства и напокон потчињавања шпанској круни.

У близини Катедрале улазимо у двориште Музеја Фредерик Марес посвећеног значајном каталонском вајару прошлог века. Двориште музејског комплекса ми се толико допада да бих ту могао да седим и ослушкујем тишину у којој се сашаптавају камен и зеленило.

Накнадно сазнајем да је двориште у којем сам седео заправо део комплекса палата арагонских краљева. То донекле објашњава онај краљевски осећај.

Барселона је у рату за шпанску круну изабрала погрешну, хабзбуршку страну, па је победник Филип V укинуо све облике самоуправе – трагове некада поносног Арагонског краљевства.

Барселона се понекад бунила. Устанци попут 1842. нису били успешни – шпански гарнизон на брду је бомбардовао град, убио 100 људи, устаници су се предали.

Ипак, град се у 19. веку претворио у најмоћнији шпански индустријски центар, са незамисливо богатом буржоазијом. Један од симбола новог богатства је и трг којим смо неколико пута шетали за време боравка у Барселони. Његова градња и уређивање почели су свега шест година после крваво угушеног устанка, да би били завршени 1859.

Архитекта Францес Данијел Молина и Касамасо се уписао у лице града једним од најлепших тргова Европе – Краљевским тргом. Неокласицистички мир, Гаудијеве уличне светиљке и палме делују попут вина. Просторна хармонија прелази у посматрача.

Наравно, са успоном индустрије у Барселони се населило сиромашно радништво. Међу њима је шпански анархизам пронашао велики број присталица. Та традиција ће имати велики утицај у Шпанском грађанском рату.

Франкова диктатура није зауставила економски развој али је гушила каталонску самобитност. Аутономија је обновљена у демократској Шпанији. Ранг светске метрополе Барселона је коначно потврдила Олимпијским играма 1992.

Доцније ни тероризам није заобишао град. Баскијски и исламистички екстремисти су у бомбашким нападима убијали недужне људе.

Кордоба у Барси

Нисмо могли да одолимо. Када смо већ у Шпанији, а нисмо у вољеној Андалузији, онда смо је призвали нама, у Барселону. Једна од најпознатијих трупа уметничког фламенка El Tablao Cordobes већ пола века одушевљава публику у каталонској престоници. Драматичне гесте, одлични гитаристи, аутентичан амбијент и густо, расно црно вино. Тако нам је Барселона те вечери поклонила најбољи део Андалузије.

Иначе, у граду је музика на сваком кораку. Сутрадан смо шетали у близини Саграде Фамилије. Било је подне, баште локала су биле пуне. Али понекад срећа одлучи где ћеш да проведеш наредних неколико сати.

У Улици Мајорка неки пар устаје о ослобађа нам сто. Локал се зове „Мис Симона“ и очито је италијански оријентисан. Бело вино и тапаси које смо наручили спадају у најбоље што нам је понудила Барселона. Имали смо и разлог да славимо – рођендан моје сапутнице.

Скоро чудом испред локала се појавио младић са хармоником и почео да свира О, бела ћао.

Случај понекад ради боље од туристичких агенција. Одлучили смо да после магичних сати код „Мис Симоне“ ходамо. Ових дана смо користили метро, који иначе добро функционише, само када више нисмо могли даље. Центар Барселоне је огроман. Растојања на карти, наизглед безазлена, могу да се претворе у заморна пешачења.

Али не жалимо. Град у ходу одаје своје тајне много боље него у брзом кретању јавним превозом од једне до друге знаменитости.

Негде сам прочитао да је Барселона изабрана за светску престоницу архитектуре 2026. После неколико дана проведених у граду, чуди ме да се то није десило раније.

Зађе се у булеваре који нису на мети туриста, а онда вам се из неочекиване перспективе укаже једна од грађевина по којој се широм света препознаје овај град.

„Торањ славе“ се на почетку звао „Торањ Агбар“ – а то је скраћеница за Водоснабдевање Барселоне. Зато је француски архитекта Жан Нувел покушао да фасади подари прозрачност воде. Он је у своје планове уградио идеје славног каталонског претходника Гаудија, а из поштовања према Сагради фамилији његов небодер је планиран тако да не буде већи од ове цркве.

Барселона има традицију великих јавних грађевина. Тешко је побројати све значајне зграде које су се изградиле по налогу власти. У Барселони је 1888. организована Светска изложба. Тада је архитекта Ђосеп Виласека и Касановас био четрдесетогодишњак. У граду је био познат и по својим цртежима и акварелима.

Његова Тријумфална капија означила је прекретницу у неимарској филозофији генерације. Цигла уместо других помодних материјала и такозвани „мудехарски стил“ инспирисан оријенталним наслеђем Шпаније на самоуверен начин су промовисали нови шпански грађевински језик.

Настављамо насумичну шетњу староградским улицама. Понекад застанемо да се одморимо. Сунце већ полаку дотиче кровове. Одлучимо да још једном одемо до луке. У предвечерје нам душа иште море.

Стижемо на улицу која раздваја Стару луку од Барселонете. На тој граници је, како и доликује, један уметних светског гласа 1992. поставио гранични камен – своју скулптуру „Глава Барселоне“. Плошна скулптура је висока петнаестак метара, а постоље јој на висину додаје још пет.

Рој Лихтенштајн, амерички попартовски гуру, створио је ово дело пет година пре смрти. На неки начин је његов стриповски манир погодио суштину разиграног и женственог града.

Американац је у свом формалном језику остао веран стрипу, али га је обогатио препознатљивим линијама Мироа. Осим тога, одао је почаст најпознатијем представнику каталонског модернизма, Гаудију, употребивши за мозаичке структуре ломљене керамичке и мраморне плочице, које Каталонци зову „тренкадис“ – што на каталонском и значи ломљење. Тиме се њујоршки уметник заиста приближио духу Барселоне.

Из овог града тешко је отићи. Последње вече у нама тиња бол растанка. Као да се завршава случајна љубавна авантура од које се није очекивало много, а која је души дала више страсти него што би то могле да учине све лепотице које су на већем гласу.

Вечерас ћемо ту меланхолију раздвајања од града који нам се увукао под кожу утопити у пићу у једном бару надомак нашег преноћишта.

Намерно нисмо пуштали сети на вољу. Ирски паб ионако није место на којем се тугује. Пиво и ребарца преокрену расположење у солидном смеру. И цене су добре, чак су и барселонски Ирци бољи него у другим градовима.

Сада нема смисла да набрајамо то што нисмо доспели да обиђемо, па да тај нарамак понесемо кући као пакет неостварене чежње. Једино има смисла да још једном навратимо у Барселону.