Уједињени Берлин: Чији је то град?

Прошло је 35 година од пада Берлинског зида. То је био историјски тренутак који је преобликовао град, геополитички и културно. Деценија која је уследила имала је пресудни утицај на начин на који је свет видео Берлин.

И управо је то тема изложбе фотографија у галерији Ц/О у Берлину, која је темпирана да се поклопи с обележавањем ове 35. годишњице.

Под називом "Dream On – Berlin the 90s“, изложба представља избор радова чланова фотографске агенције Осткројц, основане 1990. године по узору на легендарну Магнум агенцију.

Фотографије на изложби обухватају период од 9. новембра 1989. до 2002. и приказују аспекте од еуфорије те судбоносне ноћи, до сумње у промене које су уследиле.

Од сукоба између полиције и сквотера који су заузимали празне станове са нејасним власништвом, до рађања техно сцене. Од политичара и пословних људи који процењују нове инвестиционе прилике у граду, до портрета радника који су изградили објекте које су они наручили.

Чији је ово град?

Ова деценија обликовала је популарну митологију о Берлину као месту креативности, експериментисања и иновација. Град је постао глобални центар за бесконачне журке.

Али, то је такође било време масовних промена, јер је читава једна земља и њен политички систем интегрисан у други.

Животи људи су преокренути. И док су неки у празним просторима које је оставио тај преврат видели прилику за поновно проналажење, други су их видели као инвестиционе шансе.

Уследила је стална борба око тога ко има право да одређује шта је град. Тренутно, Берлин је други најскупљи град у Немачкој, после Минхена.

Неки посматрачи кажу да је постао жртва сопственог имиџа, јер инвеститори профитирају на боемском духу, уништавајући факторе који су тај дух првобитно створили.

Иако су те тензије данас очигледне, оне су почеле да се јављају одмах након пада Берлинског зида, као што то илуструје ова изложба.

Перспективе различитих генерација

Изложбу су заједнички креирали Боаз Левин, кустос Ц/О галерије, рођен у Израелу 1989. године, и Анете Хаушилд, фотографкиња и чланица Осткројца, која се у Берлин преселила из тадашње Западне Немачке.

Та разлика у искуствима са градом била је кључна током процеса одабира, каже Хаушилд.

„Тема деведесетих је веома популарна код врло младих људи, генерације која је тада тек рођена, и морамо приказати то време на начин који је разумљив. Боаз је реаговао на сасвим другачије фотографије него ја“, рекла је Хаушилд за Дојче веле.

Један од врхунаца њиховог избора, додаје, јесу фотографије раних окупљања хакера, са сада застарелом компјутерском опремом, која многим младим људима данас делује фасцинантно.

Поред технологије из деведесетих, ера техно музике такође занима млађе генерације. Хаушилд се брзо афирмисала као хроничарка те сцене, фотографишући за локалне часописе.

Њена фотографија рејвера на другој Паради поноса 1990. године – уличној забави прерушеној у демонстрације – једна је од две кључне слике коришћене у промоцији изложбе.

Иза играча је зграда у Западном Берлину покривена скелама, подсећајући на то да је процес поновног проналажења после пада Зида био присутан у оба дела града.

Оживљавање напуштеног

Ипак, већина трансформације одвијала се у бившем Источном делу. Међу најпознатијим пројектима који су произашли из вакуума насталог падом социјализма био је  Kunsthaus Tacheles  – празна, оронула бивша робна кућа коју су заузели уметници и испунили студијима и изложбеним просторима, биоскопом и баром, који је такође био домаћин музичких наступа уживо.

Како Хаушилд описује, Tacheles  је био „узорни пример сквота из којег је еманирала култура у свим могућим правцима, и изнад свега, култура којој новац није био потребан“.

„Новац је скоро био помало презрен. Ако је неко успевао комерцијално или скупо продавао свој рад, више се није сматрало да је баш добар“, каже она.

То је у оштрој супротности са садашњим стањем те локације, где су комерцијални интереси превладали. Развијена је у блок са пословним простором, луксузним становима, ланцима продавница и – што делује скоро подругљиво у светлу историје – испоставом приватног шведског фотографског центра Фотографиска.

Скептичан поглед

Циљ изложбе није само носталгично присећање на деведесете. Хаушилд каже да су она и Левин желели да „деконструишу мит о Берлину, који је на неки начин превише једноставан“.

Она истиче да та „слика о граду за забаве, какав је можда некад био, са свим отвореним просторима, можда помаже у туризму и маркетингу, али оно што се у међувремену догодило јесте да град једноставно више није доступан свима“.

Како би илустровала ту напетост, она указује на две фотографије које је 1994. снимио Харалд Хаусвалд, постављене једна насупрот другој у последњој галерији изложбе.

На једној, мушкарци у оделима стоје окренути ка истоку, на платформи са које гледају према градилишту на Потсдамер Плац, док хоризонтом доминирају грађевински кранови.

Насупрот њима, група тинејџера стоји испред контејнера на градилишту и кранова, такође на Потсдамер Плацу, гледајући ка камери и окренути ка западу, са скептичним, опрезним изразима лица.

Та опрезност, сугерише изложба, била је оправдана.