На суданском острву Саи, миленијуми под ногама - мешање костију као судбина

После дугог пута испуњеног пустињском прашином, дочекује ме шумица палми. Иза високих стабала промаља се моћна река. Суданци су у жбуњу укотвили неколико пластичних чамаца. Извлаче један за мене, па крећемо ка највећем острву на целом току најдуже афричке реке. Зове се Саи, дугачко је дванаест километара, широко пет и по.

Саи је под заштитом Унеска

Острво се уздиже изнад Нила, одакле се поглед простире по бескрајном току воде, као да нисмо у пустињи. Сваки педаљ острва је прожет бурном историјом, због чега је под заштитом Унеска.

Понегде стоји разлупан аутомобил, мада су свуда, због археолошких налазишта, знаци да је возилима забрањен приступ. Асфалта нема, већ само пространа пешчана траса по којој јуре мотоциклисти.

Тло је сасушено и песковито, мада није у потпуности лишено зеленила. Куће су од природних материјала, углавном од блата, грађене као пре више векова. Гигантски електрични водови сведоче да мала насеља и данас живе.

Мештани острво називају „Земља Калила“, по славном композитору и песнику Калилу Фраху (1894–1932), борцу против колонијализма, чији дом се овде налази.

„Ово је стуб храма из доба највеће славе старог Египта, кад је владао Аменхотеп Трећи, пре око 3.400 година. Сад улазимо у египатски град, овде је био трг, а погледај онамо, још увек је под исти као што им је некад био у кући, од камена.“

Сваким кораком прескачем векове

„Рупе које видиш у тлу, то су гробови из времена фараона. Ископали су их археолози седамдесетих година…“

Сваким кораком прескачем векове, а каткад и миленијуме:

„А оно је зид џамије из 16. века“, каже док ходамо ка отоманској тврђави од блатних цигала, која на брдашцету изгледа као древни град. Умало упадамо у рупчагу која се појавила изненада...

„Још један гроб… стар око три хиљаде година…“

„Богме, треба пазити да не постане стар нула година, ту ко упадне тешко ће се сам извући“, примећујем.

„Зато не пуштамо да туристи обилазе ова места без надзора. Догодило се једном да је неки Шпанац цео дан и целу ноћ јаукао у раки, једва смо га чули… Прво га чуле жене, мислиле да су духови, хтеле ватром да истерују нечастивог, могао је бити жив спаљен...

Можда би га и нашли после неколико хиљада година, само би збуњивао археологе, како да објасне шта траже у египатској гробници шпанске нагореле кости и понека лична ствар из овог миленијума…“

После мог одласка археолози су раке затрпали, управо због безбедности.

У даљини, иза Нила, као позадина уметничке слике, уздиже се планина са равним врхом, као трон богова. Највиша је у целом пределу, висока преко триста метара.

„Можда је на врху био храм, али нема много остатака. То је природна кула-стражара одакле поглед обухвата пола Судана“, каже мој пратилац.

Гробнице као улаз у средиште земље

Уз Нил се протеже узан појас бујног зеленила, а све остало је – пустиња. По равном негостољубивом тлу, које се јасно са овог брдашца види у даљини, преламају се нијансе црне, сиве, беле, црвене, у таласима. Боје су пригушене, али јасне, па пустиња изгледа као џиновска сликарска палета.

„Уз доста оруђа, овде је пронађен камен за млевење са пигментима боја стар око сто хиљада година! То је једна од првих обојених ствари на свету“, објашњава ми Суданац, а мене не чуди да су се, са оваквим погледом, досетили да земљу користе да њоме обоје предмете.

Пролазимо покрај зида од блата, усправног, окруњеног вековима, а на њему – врата која сад воде из ничега у ништа.

Брдашца израњају из равнице као таласи. Двадесетак ниских камених плоча, муслиманске ознаке гробова, налик крезавим зубима на дугачкој уској хумци, воде право до ископина: раке старе око две хиљаде година налазе се тик уз гробнице старих Египћана.

Шетам пустињом, чини ми се све је равно као тепсија, нигде ничега нема, кад ме изненади удубљење у тлу, са вратима из којих зјапи помрчина. Староегипатске гробнице почесто се чине као улаз у средиште земље.

Џиновски завртањ од блата – тако издалека изгледа муслиманска гробница из 19. века, на три спрата.

На брисаном простору претвореном у гробље мешају се векови, а посматрач стоји мајушан као мрав.

Задихани Европљанин гура колица по пустари, замотао чалму око главе па све хукће и пукће, а има и година.

Носи хиљаде изломљених делића керамике које су археолози детаљно прегледали. Када одаберу оно што је значајније, остатак ће вратити под земљу.

Резервни точак колица узело је насмешено детенце, провукло шипку и окреће га као играчку.

На препоруку амбасадора Француске из Картума, упутио сам се на ово острво. Ту сам затекао француски тим археолога, који управо раде на ископавању гробова из периода древних Египћана.

Прилази ми младић у чистој белој кошуљи, са црвенкастим шалом око врата, браон шеширом на глави, уредном брадицом.

Мешанац Индијане Џонса и париског господина. Баш такав је Венсен, Француз, руководилац ископавања, чији шал и шешир одају правог авантуристу, али чистоћа његових панталона и кошуље одудара од робинзонских услова око нас.

Ја сам довде путовао данима, спавао на отвореном, не сећам се када сам се последњи пут окупао, а одећу нисам прао од Београда. А он, као да је управо искочио из веш-машине, мада је нејасно где и како овде може да се опере веш…

„Добро нам дошао!“, каже и прима ме међу свој тим. Два дана сам био његов гост, археолози су ме водили по ископинама, улазили смо у прастаре гробнице, заједно смо прегледали оно што су пронашли.

„На Саи острво сам стигао 1999. године. Био сам најбољи студент, па ме је професор, који је у то доба управљао ископавањима, повео са собом. Два месеца сам учествовао у ископавањима и цртао предмете на које наилазимо – то је била почетничка обука“, започиње причу др Венсен Франсињи (Vincent Francigny), истраживач са Сорбоне, који тек беше постао директор мисије када сам их ја посетио.

Овај део Нила пун је крвожедних бића, а лепотом и свежином мами да се у току врелог летњег дана туриста, или археолог, у њему расхлади. Две крокодилске главе стоје на улазу у спаваонице да подсете да је ово, ипак, дивљина. На зиду је и знак са чељустима и обавештењем да је свако бућкање - на сопствену одговорност.

„Пре двадесетак година много оваца су појели крокодили. Жалили смо се држави и стигли су ловци са задужењем да им смање популацију. Археолози су добили и појели два крокодила, и то су њихове главе. Ми се и даље купамо у Нилу“, рекао ми је мештанин који ме је бродићем, а потом мотором, довде довезао.

Остаци живог човека у гробници

„Знамо у које доба дана су крокодили активни, на ком делу обале, па су сусрети ретки", наставља он. Знају, каже, и како да се одбране. Упамтио је да се последњи пут догодило да крокодил нападне човека пре више од три деценије.

"Мој комшија је тешко пострадао", прича ми мој љубазни возач, "остао је без стопала".

"Људи крокодилима нису укусни, ногу је неман испљунула, али слаба је то утеха мом комшији. Бацили смо остатке у стару гробницу, није нам пало на памет да ће доћи археолози да чепркају. И баш се тог места ухватише, чим су дошли! Једва смо им објаснили да су ту и остаци живог човека“, објашњава ми сву бизарност археолошких налазишта.

Да ли ме то са загаситозелене површине Нила посматрају гладне очи које би да провере колико сам укусан? Учини ми се ризичним што у маленом чамцу пловимо преко толиког воденог тока. Прође ме језа при помисли да се на исти начин морам вратити.

Уживати се у Нилу може и другачије. Венсен је изнео свој кревет и сточић на врх брдашцета са погледом на речни ток и на „Трон богова“, покрај којег сунце, малено као златна перла, полагано залази.

Ту медитира, размишља, броји звезде чекајући сан у дугим летњим ноћима. Шетамо по том узвишењу, недалеко од његове постеље, дивимо се Нилу, а Венсен се присећа својих првих дана на острву:

„Први пут кад сам долазио, два дана смо камионима грабили пустињом како бисмо довде стигли од Картума, нигде није било асфалта. Са собом смо носили много хране, јер ју је било тешко набавити стотинама километара унаоколо. Постојала је само једна телефонска линија, и ја сам одређеног дана у недељи одлазио до куће у којој се налазила, како бих се јављао породици."

Венсен каже да је власник телефона хронометром мерио време: скупо се то плаћало, по интервалима од тридесет секунди.

"Упознао си тог човека", подсећа ме, "он је сад чувар наших објеката и археолошког налазишта. Ситуација је последњих година много боља: главна магистрала је асфалтирана, има сигнала за мобилни, а на пијаци се продаје роба из Египта. Па ипак, боравак на острву и даље представља логистички изазов“, каже Венсен, млад и образован човек који одаје утисак уљудног али помало резервисаног човека.

Међутим, веома је предусретљив и увек је пријатно у његовом друштву. Са сваком реченицом коју изговори, нешто ново сазнајем, и на томе сам му захвалан. Једино недостаје суданска јужњачка срдачност на коју сам већ навикао.

„Главни циљ ми је да изградим поуздану истраживачку инфраструктуру огромног налазишта", прича ми.

Започео је са мапирањем места значајних за археологију, каже. Међу важна открића спада проналазак великог бастиона који надзире Нил.

"Пронашли смо и до тада непознату средњовековну хришћанску тврђаву, непосредно изнад староегипатског града – тај налаз бих описао као спектакуларан“, поносан је.

Супа од тушта - одлична за спуштање притиска и холестерола

Захваљујем му што ме је примио под кров своје мисије. Питам га да ли их моје присуство омета у пословима. Нисам очекивао да ће ми пружити преноћиште, да ће ме нахранити супом од тушта (портулка) у коју су исцедили лимун, и прихватити као једног од својих.

То је једногодишња биљка висине петнаест до тридесет центиметара, која у својим листовима задржава воду, па је отпорна на суше. Брзо расте, а у Европи се сматра коровом.

Користи се у народној медицини за спуштање притиска, смиривање инфекција и гастритиса, снижавање холестерола. Побољшава циркулацију, спречава стварање угрушака у крви, али оптерећује рад бубрега.

Венсен каже да ретко кад неко овамо долази: "Путовао сам доста по Судану и знам колико је тешко обилазити ову земљу, иако је народ гостопримљив. А добро је и за наш тим да људи који недељама, месецима виђају само једни друге и причају искључиво о археологији, виде неко ново лице, поразговарају о неким другим темама“, љубазно ми одговара да и њима значи моје друштво.

Током вечере разговор се повео о томе како сада настају нове научне дисциплине које покривају преклапање између више области, што је раније измицало проучавању, па као пример наведоше књижевност и математику.

И ја се истог тренутка сетих нашег Пупина, Тесле, Миланковића и Михаила Петровића Аласа, који су били и изузетни писци. Па ипак, мени се чини да је пре изузетак него правило да су научници природних наука одлични и у друштвеним областима, а они су то сматрали предрасудом.

Седам експерата за различите области из Европе, различитих карактера, година, погледа на свет, гурнути су на удаљено острво да истражују давно прохујале миленијуме.

Свашта се паметно могло чути за тим столом. Међутим, стекао сам утисак да су се на овом острву дупло изоловали: од света, али и једни од других.

Интелигентни, образовани, чинило се на моменте да су, што би рекао наш народ, „преучили“, па тешко прихватају другачија схватања. Преко сваке мере противници предрасуда, створили су нове, са којима сам се први пут овде сусрео.

Најближе сам се спријатељио са докторком наука Тошом Дупрас, изврсном професорком и археолошкињом, Канађанком која живи у Америци. Сада је на позицији деканке Колеџа за уметност и науку у Тексасу.

Гробнице су пљачкане - кости се измешале

„Добро дошао у мој мали рај“, рекла ми је док смо улазили у њену канцеларију. Свуда око нас су скелети, на столу су делови људских костију, читав један зид препун је полица са дрвеним кутијама у којима је смештено хиљаде људских остатака. На свакој кутији је уредним рукописом исписан садржај: „Лобање из гроба 26, ископане 2010. године“. „Ребра, ископана 1997.“ итд. А ја мислим – мало ко овако замишља рај…

У већини кутија је мешавина остатака разних људи. Гробнице су пљачкане, па су се кости тако измешале, гласи објашњење, а мени, лаику, чини се као да су кости прошле кроз џиновски миксер. Облика људског тела нигде нема, свака кошчица је за себе, а све су измешане у огромним хрпама.

Професорка Дупрас пажљиво узима лобању у руке, чисти јој зубе четкицом. „Да ли да јој понудим калодонт?“, помислих.

При сусрету са смрћу, хумор ступа на сцену.

Професорка прегледа и удубљује се у сваку кошчицу. Цело тело јој се упиње и фокусира на посао, види се да у томе ужива. Њен радни сто има више костију него типична гробница! Запажам мумифицирану шаку поред хрпе вилица, ребара, зглобних чашица…

На полици стоји камен са исклесаним пауном и украшеним крстом – локално ремек-дело старо осамсто година. Већина костију је из доба врхунца нубијске културе, од пре око две хиљаде година, док је староегипатских знатно мање.

У загрљају мумифициране руке

„Највећа срећа ми је кад наиђем на дугачку влас косе! То је бинго у мом послу. Твоја коса, то је мапа твог живота“, збуњује ме, па је ја молим да ми објасни.

„Вода коју пијеш садржи изотопе стронцијума. То је сребрнастобео лак метал, познат по томе што када је запаљен на ваздуху енергично сагорева, бојећи пламен у црвенољубичасту боју. Они се разликују зависно од територије са које узимаш воду, а са сваком чашом коју попијеш, полагано се таложе у коси", објашњава ми.

"Све док не ошишаш косу, у њој се налази траг свих места која си посетио! Наравно, говоримо о води која се нађе на терену, то не важи у модерно доба када се куповна вода из Швајцарске пије на Тајланду. У давна времена тога није било, па на основу једне једине власи косе могу да утврдим куда је све особа путовала! А то значи – какве су контакте са другим местима одржавали у целој заједници… Непроцењиви подаци! На основу косе сазнајем и пол, старост, болести…“, узбуђено ми прича.

Улазим у остатке старих градова, обилазим рушевине, али и Суданце ангажоване на ископавањима.

Живе у белој бараци са неколико металних кревета и наргила за пушење ароматизованог дувана, и то им је све богатство: богат је не онај ко много има, него коме је мало потребно.

Једна девојчица из огромних глинених ћупова претаче воду. У предвечерје, археолози се одмарају на пространој тераси, док су се млади Суданци окупили даље, на обали, па посматрају како тече Нил.

Предео се није променио хиљадама година, и ја замишљам како су исто тако ток моћне реке, пре две, три, четири хиљаде година, посматрали младићи чије су кости сад измешане у рукама др Дупрас.

Данас није била те среће да пронађе прастаре власи. Али оне су се уплеле у мој сан.

Целу ноћ сам посматрао како по пустињи играју суданске виле Равијојле, како се голе брчкају у крокодилским водама…

Пред зору виле увијаху своје дуге косе око мог врата, стежући све јаче, док не почех да се растајем са душом. Тад спазих да ме грли мумифицирана рука!

Преживео сам ту ноћ, али више нисам одлазио у професоркин скелетни рај.