Улица М, Џорџтаун, Вашингтон - кад очекујете нешто друго, а набасате на Истеривача ђавола

„Јесте ли били у Џорџтауну?", упитао ме је један француски туриста са којим сам случајно разменила пар речи током кратке посете Вашингтону.

Кад кажем кратке, мислим баш кратке – дан и по. Првог сам дана већ видела Капитол хил, Белу кућу, одбазала до Вашингтон споменика и Линколновог меморијала, обишла зграду Конгреса и Смитсонијан природњачки музеј. Ноге су осећале пребројаних 36.000 корака. 

Намера ми је била да тих пар сати до повратка у Њујорк проведем у Смитсонијан уметничкој галерији или шетуцкајуци, јер је био пријатан и сунчан децембарски дан.

Али Француз ме поколебао.

„Ах, немојте да пропустите Џорџтаун: Кенедијеви, луксузне резиденције, скупи ресторани…. М стрит, морате прошетати том улицом и попити кафу, колико год да кошта, тек да је 'оверите' ", иако ми је фраза коју је изговорио била непозната на француском, схватила сам шта је хтео да каже. И решила да га послушам.

Нисам имала много времена, а ни интернета да истражим да ли ми је паметно да се у то упуштам. Помисао на Џеки О. како касних педесетих разгледа излоге и обилази фенси бутике била ми је довољна мотивација, па се убрзо нађох у аутобусу за Универзитет Џорџтаун, одакле ћу пешице до славне Улице М.

Пар лепих колонијалних породичних кућа поред којих је аутобус прошао будило ми је наду да сам на правом путу, као и импресивна главна зграда реномираног универзитета када сам сишла. 

С узбуђењем продужих даље, јер би М стрит требало да буде одмах ту иза ћошка. 

Што су непоуздане ове Гугл мапе, помислих, пише да је ту, а није. 

Поглед ми привуче табла с именом улице: М street. Па ту сам!

Осврћем се и не могу да верујем да је то оно што би требало да буде "најлуксузнија авенија Вашингтона", или ми је бар тако представљено. 

У релативно уској осунчаној улици пружао се низ углавном двоспратних и једноспратних једноличних кућа од цигала. Излози у приземљу крили су углавном по коју продавницу или угоститељски објекат, од којих су многи чинили део стандардне понуде уобичајених шопинг молова.

Истини за вољу, да сам дошла без икакве препоруке, допало би ми се ово мало, некада отмено предграђе, које као да је сишло са неке разгледнице из 19. века. Очекивала сам нешто друго, па сам остала затечена.

Џорџтаун је реално старији и од Вашингтона и од Сједињених Америчких Држава. Када су први Европљани стигли у ову област, протерали су староседелачко индијанско становништво и на северној обали реке Потомак основали насеље Џорџтаун, које је име добило можда по тада владајућем енглеском краљу Џорџу II, а можда и по двојици оснивача, стицајем околности истог имена. Све се дешава више од четврт века пре Декларације о независности. 

Овде је и званично најстарија кућа у Вашингтону, која се „инвентивно" зове - Стара камена кућа и датира из 1765.

Верујем да бих била више импресионирана да сам имала времена да зађем дубље у попречне уличице, које су пресецале Улицу М, меланхолично дремљиве, чији тротоари као да нису водили кроз простор, него кроз време. Можда бих и набасала на неку са дугог списка кућа у којима је живео млади политичар Џон Кенеди, прво са сестром, па потом и породицом, педесетих година, док је још био сенатор. Из једне од њих кренули су и на председничку инаугурацију у јануару 1961. 

Забаве које је његова супруга приређивала привлачиле су елиту америчке престонице, а Жаклина је и после његовог убиства једно време изабрала Џорџтаун да јој буде дом. Све те куће одисале су сличном хладном сведеном елеганцијом и симетријом.  

Управо у Улици М живео је једно време и адвокат и песник Френсис Скот Ки, творац стихова америчке химне.

Избила сам на обалу, али ни шеталиште уз реку није имало много штошта да понуди.

Онда ми је поглед привукло уско стрмо степениште између вишеспратне куће и каменог зида виле прекопута, које се спуштало ка Улици М и које као да ми је било познато. Помислих да овуда сигурно није пријатно ходати ноћу и угледах таблу на зиду: „Степениште Истеривача ђавола ".

Сад ми је јасно одакле „дежа ви" осећај. Управо овде Вилијам Фридкин је снимио завршну сцену свог непревазиђеног хорора из 1973, када се "опседнути" свештеник, отац Карас, баца низ 75 степеника у смрт. Фотографијом сам овековечила неочекивану успомену из Џорџтауна.

Било је већ време за повратак. Још док ме је аутобус возио широким булеварима америчке престонице, гледајући обрисе импозантних архитектонских здања, све до грандиозне Унион станице, али и у данима који су уследили, питала сам се да нисам можда ипак погрешила. 

Вашингтон има три Улице М, ова северозападна требало би да је једина која пролази кроз Џорџтаун. Да није она коју сам тражила ипак нека друга?