Младен је канцеларију заменио стеном на Јадрану: На светионику увек има много посла

Светионичар Младен Бартуловић са супругом борави на светионику током читаве године, осим за време годишњег одмора, мада признаје да га је живот у граду одавно уморио. Прве две године на Струги живео је сам – усамљен није био никад, само мртав уморан од посла.

„Мени је прољетело. Ја сам сплитско дите и тридесет година сам радио у Сплиту, од чега сам последњих седамнаест година радио за Кока-Колу, бавио сам се увозом и извозом. Онда ми је једноставно све то скупа досадило и ја сам одлучио промијенит свој живот из корена”, присећа се Бартуловић.

Након петнаест година, Кока-Кола је 2011. године затворила производне линије у Солину код Сплита: „Имао сам здравствених проблема. Када је Кока-Кола одлучила угасити погонску, мени се то све скупа смучило. Онда сам одлучио промијенит свој живот и преживит. Рекао сам својој жени тада, ако останем још шест мјесеци у уреду, ја ћу умријети – и тако би се то и десило“.

Неизвесност капиталистичке свакодневице заменио је солидном каменом стеном где је спознао да самоћа није предуслов усамљености: „Ја сам светионичар само последњих десет година. Кажем 'само' јер ми је прољетело.“

Седео је спокојно испред камене кућице која се налази тик уз светионик. Погледом је пратио мачиће који су осим њега и супруге једини стални становници рта Струга. Дочекао нас је домаћински, уз чашицу траварице, сетног осмеха с питањем да ли Ваљаоница бакра у Ужицу још ради.

Младен је првобитно био чувар светла на острву Сушац, да би по одласку свог претходника Јурице Квинте, био пребачен на Ластово. Иако је интересовање за овај позив који се често доживљава као бег од хаотичног градског живота поприлично велико, истрајан је био у својој одлуци: „Поднео сам молбу Пловпуту и чекао једно годину дана. Сјећам се да је листа чекања за светионичаре била дужа него за магнетну резонанцију, а мислим да је и сада тако“.

Током десет година проведених у служби светла, ниједном није посумњао у своју одлуку: „Ја сам мислио доћ након рата ’96, али нисам, па сам дошао кад су се стекли услови. Кад сам коначно решио да хоћу да будем светионичар, друго ме ништа није занимало – могу рећи да се до данас нисам поколебао“.

Није се Младен превише обазирао на неколико туриста који су на Струги боравили тек толико да фотографишу светионик и отворено мора које се стапало са хоризонтом. Август је идеалан за посету Ластова – море је смарагдно, дани топли, али не и врели, а током августовских ведрих ноћи, „острво кристалних звезда” сија пуним сјајем.

За Младена којем је Струга друга кућа, ластовска природа исконска је и јединствена целе године; посебно ужива у септембру, октобру и новембру када „нема гужве, море је топло, јесење су боје и свеје лепо“.

На крају вијугавог пута из увале Скривена лука, са последњих стотинак метара макадама, где копно урања у бескрајно море које се пружа све до Италије, налази се рт Струга. Смештен у средиште стрме камене хриди, на око деведесет метара надморске висине где је вегетација ређа, а мирис мора интензивнији, светионик Струга готово два века осветљава пут поморцима.

За разлику од већине светионика Јадрана на којима светионичари бораве углавном месец дана на радном месту, месец дана код куће, ластовска Струга, заједно са светионицима на Савудрији, острву Сусак и Велом Рату, једини је светионик са сталном посадом.

„Међу јавом и међ сном“

Младен са супругом живи у каменој кућици која се налази тик уз светионик. По доласку супруге на Стругу, обављање дневних послова му осетно лакше пада: „Све је лакше у двоје, полако“. Две већ одрасле ћерке живе и раде у Сплиту – старија је инжињер електротехнике, „тамо у том свом ај-тију“, а млађа ради као козметичарка. Обе радо сврате на Стругу, када год могу: „Знате и сами данашњи ритам младих људи – раде и кад треба и кад не треба.“

Кућа је снадбевена струјом, водом и грејањем. За грејањем, каже Младен, нема преке потребе, осим зими када дува мрачна и хладна шкура бура или југо по леванту: „То људи баш и не верују, као Јадран је мало море, али ти кад видиш ту амплитуду, море иде десет метара горе, па двадесет метара доле; ти сиђеш на литицу, за двадесет секунди си потпуно мокар од те морске пјене, лантерна буде скроз у бијелом, рекао би човијек да је снијег“.

Зиме овде нису превише оштре и хладне, а последњи снег на Ластову остао је добро упамћен: ,,Немамо ми ту нешто екстремно лошег времена – имали смо пре пар година десетак дана температуру испод нуле што је апсолутно неуобичајено, па је неколико пута пао и снег, што и најстарији слабо памте“.

Живот на острву уме да буде оскудан, скуп и пуст. Ластово током зимског периода има једва петсто становника, а школа коју је некад похађало двеста ђака, данас броји свега четрдесетак.

На острву нема продавница гардеробе, банки, болнице, средње школе ни факултета; млади Ластовци данас срећу траже нешто ближе копну: „Сви отоке гледају кроз три-четири мјесеца: живот на високој нози, цврчци цврче, Далматинци носе ланчиће око врата, међутим, живот на отоку је сложен и тежак – присиљен си копат’ у пољу, ић’ на море и ако случајно има срећу издават’ апартмане, а ако не, осуђен си на јавну службу“.

Извесно је, међутим, да овај позив мења поглед на свет и редефинише концепт неопходног за живот: „Ластово има два лекара, зубара, два-три маркета и пошту. Ако имаш неки тешки проблем, уз услов да ти природа и време то допусте, пре ћеш доћ' с Ластова у сплитску болницу него онај из Сплита, јер овде хелихоптер долети за четрдесет пет минута и ти си за златнисат већ у сплитској болници“.

Није се наш светионичар у потпуности одрекао ни тековина савременог живота, иако њима није превише одушевљен: „Ја сам одгојен у неком другом систему вриједности где смо изузетно ценили колективно, а данас је индивидуално прерасло у неку врсту мржње, непоштења, самоћу – ја Вам се помало грозим тог Фејсбука“.

Највећу разоноду на Фејсбуку пронашао је у овим импозантним грађевинама: „Мени је главна занимација на Фејсбуку да ту лепим слике светионика због чега појединци мисле да сам опседнут њима”, признаје Младен уз смех: “нисам опседнут светионицима, ја ту радим неку компарацију јер желим приказати како су које државе то градиле и како чувају своју баштину”.

Човек је мера свих ствари

Занимање светионичара одувек је било обавијено велом тајни, а медју чуварима светла било је од неписмених људи до доктора наука. Док старији долазе из личних разлога, млађи светионичари љубав према светлу наследили су углавном од својих очева: ,,Данас имамо неколико људи који су се родили на светионицима, њима је то у крви и они тај живот не би променили ни за шта“.

Иако су светионици данас аутоматизовани, посла на светионику увек има: „Све што је човјек направио, то се да и покварити. Нисмо сад сви инжињери електронике, али кад се светионик поквари, а обично се поквари усред мркле ноћи,сваки светионичар рецимо мора бити у стању да промени матичну плочу.“

У случају тежих кварова, надлежно је предузеће Пловпут из Сплита које помоћу даљинског надзора прикупља податке са светионика: „Пре четири године био је један масовни електрчни удар када је струја спалила свијетло, тада је дошла екипа из Сплита и они су то замијенили. Постоји систем дојаве који ти јави да нешто није у реду у сред’ ноћи и то се санира – у том смислу је вриједност човјека непроцењива“.

Осим бриге о светлу, потребно је припремити и апартмане унутар зграде светионика где су некад живели светионичари, а који се данас издају туристима: „Пре сезоне, мораш прегледати и уредити четири апартмана, офарбати седамнаест прозора и окречити зидове, а плафони високи три метра!“, помало уздахујући говори Младен. Драгоцено за очување ових споменика културе је и редовно поветравање, јер огромна количина соли у ваздуху све нагриза – метал, дрво, камен.

Посла има и ван зграде светионика, а жеља нашег светионичара је да засади башту, што је на овој каменој стени Сизифов посао. На помен баште, присећа се Младен свог претходника Јурице Квинте који је на Струги боравио пуних двадесет година; својим наследницима у аманет Јурица је оставио пустињску ружу без које би Струга данас била налик каменој пустуњи: „Посадити једно стабло то је тешка мука – морате ископати рупу у живом камену од два метра, иначе неће ништа успјети.“

Формално радно време светионичара је од четири до једанаест ујутру, а иако има своју канцеларију, Младен у њој проводи најмање времена – распоред и темпо дневних послова одређује сам у складу са месечним планом рада.

Током прве године боравка на Струги смршао је петнаест килограма – сређивао је пут, паркинг, фарбао ограду, кречио и уређивао апартмане. Сада живи један лагодан и растерећен живот: „Ударио сам себи темеље за лакше године – једном кад нешто урадиш из корена, онда то само одржаваш“.

Данас Младен има времена и да у селу попије кафу са неким драгим човеком, док зими посебно ужива у пецању. Скромно, у својој мајушној барки од пет метара, искључиво из руке, штапом, као некад, Младен највише лови плаву рибу: „Такозване презрене врсте рибе су мени јако драге – сви пуцају на неке јастоге и шкрпине, мени је све то смијешно“, каже наш светионичар и мирног гласа додаје: „море је велико, риба никад не стоји на истом месту – некад имаш среће, некад немаш“.

Дан је полако падао у сутон. Отворено море стапало се са предвечерјем, па је и хоризонт бивао све нејасинији. Испред светионика више није било никога, осим мачића који су се мотали око ногу свог газде.

Ускоро ће и Младен напустити своју „солидну камену стену“ на којој је спознао једну нову филозофију живљења. Иако пред прензијом, будућност га не оптерећује превише: „Имамо ми где поћ’, а имамо ди и стат’“.