После три деценије црни носорози се вратили у долину Замбези

Прве вечери након повратка црних носорога у Национални парк Матусадона у Зимбабвеу, управник парка Мајк Пелам узео је врећу за спавање и изашао у ноћ.

Није желео да пропусти ниједан тренутак са животињама које су после више од три деценије поново стигле у свој некадашњи дом.

Под ведрим афричким небом, 17 великих носорога налазило се у ограђеним просторима познатим као „боме“ – заштићеним зонама у којима су се привикавали на ново окружење пре него што буду пуштени у дивљину. Пелам је прве ноћи провео поред њих, слушајући њихово кретање и звуке, свестан да присуствује тренутку који су многи годинама чекали.

„Првих неколико дана спавао сам поред њих. Положио бих врећу за спавање уз зид ограде, само да могу да их слушам ноћу“, каже Пелам.

За човека који је деценијама чекао овај тренутак, призор је деловао нестварно.

Али повратак црних носорога у долину Замбези био је све само не известан. Током седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, талас организованог криволова готово је уништио ову врсту у Зимбабвеу. Више од 90 одсто црних носорога у земљи и остатку Африке нестало је због трговине њиховим роговима.

„Убијали су сваког носорога којег би пронашли. Чак су и младунцима скидали мале рогове“, присећа се Пелам, који је почетком деведесетих радио као сафари водич у Матусадони, у време када су криволовци почели да продиру у парк.

Како би спасили оно што је остало, Управа за паркове и управљање дивљим животињама Зимбабвеа покренула је велику акцију премештања преживелих носорога на безбедна подручја – приватне резервате и строго заштићене зоне.

Циљ је био да се сачува њихова популација и да се једног дана њихови потомци врате у долину из које су готово нестали.

У повратак су веровали и локални становници.

Поглавица Небири, један од традиционалних лидера области Њаминијами, годинама је питао за повратак.

„Мајк, ставили сте носорога на лого парка. Знамо да смо изгубили наше носороге, али када ћете их вратити“, непрестано је запиткивао Небири.

Одговор је стигао више од три деценије након почетка спасилачких операција.

„Ово нису било који носорози. Ово су зимбабвеански носорози, они припадају људима ове земље“, каже Пелам.

Врста на ивици нестанка

Црни носорог једна је од пет преосталих врста носорога на свету и мањи је од две афричке врсте.

Познат је по снажном карактеру и непредвидивом понашању.

„Црни носорози могу бити веома… расположеног карактера. То је око 1.400 килограма чистих мишића и понекад веома лошег темперамента“, каже фотограф дивљих животиња Маркус Вестберг, који је недавно морао да се склони на дрво када му се приближио један тек пуштени носорог.

За разлику од белих носорога, црни углавном живе усамљено, због чега су животиње у Матусадони пуштане постепено.

Њихови рогови направљени су од кератина — истог протеина од којег се састоје људска коса и нокти — и расту током целог живота.

Управо због њих постали су мета криволоваца, који су деценијама убијали ове животиње. Иако је међународна трговина роговима забрањена још 1977. године, илегални лов и даље представља озбиљну претњу.

Данас у Африци живи нешто мање од 7.000 црних носорога.

Долина која је чекала повратак

Током осамдесетих година, долина Замбези била је једно од последњих великих уточишта ових животиња. На том подручју живело је више од 500 јединки – највећа преостала повезана популација ове врсте у свету.

Долина је дом бројним афричким животињама, од слонова и бивола до лавова, леопарда и афричких дивљих паса.

На њеном западном крају налази се Национални парк Матусадона, уз обале језера Кариба, једног од највећих вештачких језера на свету.

Али талас криволова који је захватио Африку стигао је и овде.

Током осамдесетих година парк је покренуо велику акцију спасавања последњих носорога. Ренџери су их проналазили у удаљеним деловима долине и пребацивали на сигурније локације.

Био је то тежак и спор посао.

„Некада смо чекали данима да се животиња појави на месту где можемо да јој приђемо. Ручно смо правили путеве кроз шуму, правили импровизоване санке и вукли их кроз жбуње до места где је могао да стигне камион“, присећа се Пелам.

Ти напори омогућили су да врста преживи, сада, више од 30 година касније, потомци тих спасених животиња поново ходају земљом својих предака.