Ајкуле много паметније него што се мислило – старије су од дрвећа и воле џез

Научна истраживања последњих година откривају да су ајкуле далеко сложенија бића него што се дуго веровало – од способности учења и памћења, преко развијених друштвених односа, до невероватних чула која им помажу да преживе у океану.

Изненађујућа интелигенција ајкула: Од математике до џеза

Иако се ајкуле често представљају као предатори који се ослањају искључиво на инстинкт и прождрљивост, научна истраживања показују да су оне заправо интелигентне животиње способне за учење и памћење.

Ове морске животиње могу да разликују веома сличне звукове, али и различите апстрактне обрасце и геометријске облике у боји. У једном познатом експерименту показано је да су младе сиве бамбус ајкуле памтиле информације о облицима и оптичким илузијама готово читаву годину.

Истраживања су показала и да ајкуле поседују основне математичке способности. Оне могу да разликују различите количине, попут три и пет или четири и седам, али не и бројеве који су међусобно веома блиски, као што су четири и пет.

Њихове способности учења тестиране су и кроз музику. Неколико јединки ајкуле Порт Џексон, врсте која живи у приобалним водама Аустралије, добило је задатак да доплива до одређеног места у акваријуму када чује музику, како би за то добиле храну као награду.

Истраживање научника са Универзитета Маквори у Сиднеју показало је да су ајкуле успешно повезале џез музику са местом где су добијале храну. Међутим, исту повезаност нису успеле да успоставе са класичном музиком.

„Било је очигледно да су ајкуле схватиле да треба нешто да ураде када чују класичну музику, али нису успеле да закључе да треба да отпливају на друго место“, рекао је истраживач Калум Браун.

Ова открића показују да су ајкуле много сложенија бића него што се дуго веровало. Али њихова необичност не огледа се само у способности учења – изненађујући су и начини на које доносе потомство на свет.

Од пупчане врпце до борбе за опстанак у материци

Иако неке врсте ајкула полажу јаја, многе носе младунце у материци и хране их преко пупчане врпце, баш као и људи. Међу њима су бик-ајкуле и ајкуле чекићари. Због тога младунци недељама, па чак и месецима након рођења имају видљив пупак, све док не зарасте ожиљак који остаје после отпадања пупчане врпце.

Код других врста ајкула младунци се не развијају у материци на исти начин као код сисара. Ембриони расту у јајима која се излегу док су још у телу мајке, па се и ове ајкуле рађају живе. Бодљикаве ајкуле, на пример, младунце на свет доносе на овај начин после гравидитета који може да траје и до две године.

Код пешчане тиграсте ајкуле, међутим, борба за опстанак почиње много пре рођења. Женке имају две материце, а у свакој може да се развија до пет ембриона. Ипак, како трудноћа одмиче, ембриони се хране својом браћом и сестрама све док не остане само један. Ова појава позната је као интраутерини канибализам, односно аделфофагија, што дословно значи „једење брата“.

Након што поједе своју браћу и сестре, преостали ембрион има искључив приступ неоплођеним јајним ћелијама које мајка непрестано ослобађа, што му омогућава да ојача и у доброј кондицији дочека рођење.

Тело прекривено сићушним зубима

Кожа ајкуле је изузетан природни материјал. У Италији током 18. века занатлије су је користиле за полирање осетљивих ивица непроцењивих Страдиваријусових виолина.

У викторијанској Великој Британији била је веома цењена међу столарима и мајсторима за израду намештаја, где је била позната под називом шагрин.

Уместо крљушти, кожа ајкуле прекривена је безбројним ситним „зубима“, такозваним дентикулима, који се под утицајем струјања воде приљубљују уз тело и тако смањују отпор воде.

Ако пређете руком преко коже у супротном смеру, имаћете утисак као да додирујете веома груб шмиргл папир.

Ајкуле понекад намерно дотакну непознат предмет својом грубом кожом како би испитале његову текстуру и чврстину – својеврсни „тест укуса“ за предмете који можда уопште нису храна.

Имају најбоље пријатеље

Ајкуле нису усамљени ловци како се често представљају.

Сиве гребенске ајкуле воле да проводе време са истом групом пријатеља најмање четири године.

Након тога се деле у мање групе, настављају својим путем, а затим се поново окупљају током различитих годишњих доба.

И младунци лимун ајкула живе у групама и, што је још важније, током ових друштвених интеракција уче једни од других нове вештине, попут проналажења хране или избегавања предатора.

Најрадије проводе време са јединкама исте величине и са ајкулама које већ познају.

Могуће је да чак и велике беле ајкуле имају најбоље пријатеље.

Иако се обично сматрају усамљеним животињама, забележено је да су две велике беле ајкуле, назване Сајмон и Џекил, заједно препливале око 6.000 километара, не раздвајајући се ниједног тренутка.

Старије од дрвећа и Сатурнових прстенова