Предатори опаснији чак и од лава – ко шири посебан страх дивљим стаништима

Већи копнени предатор од лава је – човек. Која нас то особина чини тако опасном врстом, па уливамо страх међу живим светом, већи него што то чини, својом јаком риком, краљ животиња.

Са својим оштрим шапама, телом у мишићима, сјајним рефлексима, јаким чељустима и израженим очњацима, оштрим очима, лавови сигурно нису животиње с којима се треба играти. Поготово што углавном лове у чопорима.

„Лавови су највећи копнени предатор на планети који лове групно, и зато би требало да буду најстрашнији. Али у преко 10.000 снимака дивљих животиња у афричкој савани, 95 одсто посматраних врста реаговало је са много више ужаса на звук потпуно другачије звери. Ова животиња чак ни технички није предатор. То смо ми: људи. Страх од људи је увек присутан“, рекао је еколог Мајкл Клинчи са Западног универзитета у Канади.

У истраживању објављеном прошле године, еколог са Западног универзитета у Канади Лијана Занет и њене колеге пуштале су вокалне људске и животињске звукова у јужноафричком националном парку Кругер и снимили њихову реакцију на тај звук.

Истраживачи су емитовали звуке људских разговора на локалним језицима или дијалектима, укључујући цонга, северни сото, африканс, као и људски лов, укључујући лавеж паса и пуцњеве. Такође су пуштали звуке лавова који међусобно комуницирају.

Скоро свих 19 врста сисара које живе у Националном парку, било је узнемирено много више када су чули људски глас, праћен неким од извршних радњи, свађе, лова са псима... у поређењу са звуцима које испуштају лавови.

Међу те сисаре спадају носорози, слонови, жирафе, леопарди, хијене, зебре и брадавичасте свиње, од којих неки сами по себи могу представљати опасност.

Али страх од ових створења ретко нас спречава да престанемо да их ловимо и ми одлучујемо о њиховој судбини. Од уништавања огромних мамута до чувања најопаснијег модерног диносауруса, прихватићемо сваки изазов.

Слушање људских вокала је изазвало највећи страх, објашњава тим у свом раду, „што сугерише да дивље животиње препознају људе као праву опасност“.

Ово није добро за угрожену популацију многих врста у савани, укључујући жирафе. Као што сугеришу претходна истраживања тима, само страх може да смањи популацију неке врсте.

„Мислим да је страх у заједници сисара у савани прави доказ утицаја човека на животну средину“, рекао је Занет и додао: „Не само кроз губитак станишта и климатске промене, него и кроз изумирање врста, што су све важне ствари. Али само што смо тамо, у тим пределима, довољан је сигнал опасности да они заиста снажно реагују. Они се плаше људи много више него било ког другог грабљивца".