За кога би „кисела зона“ на четири километра испод површине океана могла бити погубна

Комбинација високог притиска и ниске температуре, у најмрачнијим морским дубинама на 4.000 метара, прави услове који растварају калцијум-карбонат, а то је материјал од којег морске животиње праве своје оклопе. Та зона названа је дубина карбонатне компензације и истраживачи кажу да се шири. Ову дубоку киселу зону не треба мешати са водом која постаје киселија на површини, јер апсорбује угљен диоксид као резултат сагоревања фосилних горива.

Међутим, та два феномена су ипак повезана – услед повећања концентрација угљен-диоксида у светском мору, пе-ха вредност опада (постаје киселије), а дубока зона, у којој се раствара калцијум-карбонат, расте и шири се од дна навише.

Зона у којој калцијум-карбонат постаје хемијски нестабилнији и почиње да се раствара назива се лизоклин. Пошто је морско дно релативно равно, чак и пораст области лизоклина од свега неколико метара дубине, може брзо довести до великих киселих области.

Истраживање је показало да се та зона већ подигла за око 100 метара у односу на преиндустријско доба, и да ће вероватно расти даље, још неколико стотина метара у овом веку.

Милиони квадратних километара морског дна ће можда доживети брзу промену путем које ће кречњачки седимент постати хемијски нестабилан и растварати се.

Горња граница прелазне зоне лизоклина је названа – дубина калцитне сатурације. Испод доње границе дубине калцитне компензације, седименти садрже мало или нимало карбонатних минерала.

Област испод доње границе варира у великој мери између различитих сектора океана. Већ заузима око 41 проценат глобалног океана. Од времена индустријске револуције, та зона се издигла у свим деловима Светског мора. Ипак, варира од готово непостојећег раста у западном делу Индијског океана, па до више од 300 метара у северозападном Атлантику.

Опасна биолошка граница

Сматра се да ће, ако се доња граница лизоклина издигне за још 300 метара, област морског дна испод ње порасти 10 процената и заузимати 51 одсто глобалног океана.

Недавна студија је показала да доња граница лизоклина, дубина калцитне компензације, представља биолошку границу.

У североисточном Пацифику, најбројнији организми изнад те дубине су корали, осетљиве морске звезде, дагње, морски пужеви, и морска маховина. Скоро сви имају калцификоване љуштуре или скелете. У оближњим областима има више морских саса, морских краставаца и октопода, који су такође осетљиве врсте.

Киселија животна средина већ ограничава живот у области од 141 милион квадратних километара океана и могла би да се прошири за још 35 милиона квадратних километара, у случају да се дубина калцитне компензације подигне за 300 метара.

Поред овог проблема, ту је и проблем опадања нивоа кисеоника, а и вода постаје превише топла, као последица климатских промена. Зато се сужава повољнан простор и окружење за живот морских врста, и то – одоздо (издизање дубине калцитне компензације) и одозго (загревање).

Из глобалне перспективе, невероватно је да је већ 41 одсто дубоког мора практично кисело, и да би половина могла постати кисела до краја века, а прва студија која показује овакве утицаје на морски живот објављена је тек прошле године, преноси портал Live Science.