Најезда шакала у Европи и Србији – има ли разлога за бригу

Шакал већ више од деценије врло успешно шири своју територију у Европи. Како наводи професор др Душко Ћировић са Биолошког факултета Универзитета у Београду, свега неколико земаља данас нема шакала на својој територији, чак су прешли и поларни круг. Слична ситуација је и у Србији.

„Последње три деценије он шири своје распрострањење и повећава своју бројност. Тако да га данас имамо на целој територији Србије. Само су густине мало различите. У овим низијским деловима то су високе, међу највишим густинама у Европи, док су у планинским пределима те густине далеко мање“, наводи професор.

Нажалост, немамо релевантне статистичке податке јер се не бележе се све опажене јединке, али експерстка процена је да популација шакала износи око 30.000 и 40.000 на подручју Србије, можда и више.

Прилагођавање шакала променама у природи

Очигледно да промене које људи производе у природи, овој врсти одговарају, тако да можда шакал крије неке одговоре о процесима који се дешавају у екосистемима и биосфери у целини, напомиње др Ћировић.

„Ми мењамо станишта, трансформишемо их у урбане зоне, трансформишемо их у пољопривредно земљиште, градимо туристичке, спортске комплексе. Неким органским врстама то не одговара. Они траже нешто што бисмо ми назвали онако фигуративно нетакнутом природом. Али опет постоје животиње које могу да се прилагоде на човека. Многе животиње могу врло лако да се прилагоде на урбане услове живота. Код неких, рецимо, имате доста бројније или гушће популације у градовима него што су то њихове природне популације“, истиче професор.

Шакал је једна од таквих врста и вероватно је један од разлога зашто се толико шири управо то.

„Један од разлога зашто се он шири, хипотеза је у истраживањима, је његов опортунизам. Опортунизам у погледу исхране, јер иде у правцу лако доступне хране, а то по правилу у природи су антропогени извори хране. То је један од разлога зашто се верује да се шакал шири данас”, додаје гост Јутарњег програма.

Сматра се да им погодују и климатске промене, као и одсуство вука који му није конкурент, али може да их потисне са својих станишта.

Исхрана шакала

Шакал има врло флексибилну социјалну организацију. Може да живи сам, може у пару, а може да живи и у групи које могу да броје и више од десетак јединки. Живот у групи му даје предност јер лакше може да дође до плена, што му даје предност у лову у односу на животиње сличне величине, на пример лисице или неке друге животиње.

„Шакал се храни и дивљим пленом, лови племените врсте дивљачи, али његов главни плен у ствари у природи су мишолики глодари, и то све пре свега глодари са пољопривредних површина. Али изнад свега најважнија његова храна је анимални отпад који данас у Србији, нажалост тако широко и у великој количини остављамо у природи“, истиче проф. Ћировић.

Поред тога, привучени антропогеним изворима хране шакали прилазе све ближе насељима и повремено упадају у торове и чинити штете. Пре свега на младунцима, овцама, козама итд.

Бројност популације шакала у Србији

Најтипичнија станишта за шакала су шумовите долине река или било каквих других водотока који имају густу вегетацију око себе. Пре свега дрвенасту или жбунасту вегетацију која им даје добар заклон. Ако у долини има поља привредних површина, близина насеља, онда то даје добру хранидбену базу за шакале.

„Телеметријска истраживања која смо радили последњих неколико година, говоре да територије шакала могу да буду од свега неколико километара па до неколико десетина квадратних километара. Имамо шакале који су одлазили сто километара далеко ваздушном линијом од места где смо их ми ухватили и маркирали. И то доста говори већ о њиховој флексибилности у погледу типа станишта“, напомиње биолог.

Оно што је запажено на основу истраживање је да репродуктивне групе имају мању територију, док солитарне јединке, посебно ако су у питању мужјаци, онда имају много већу територију него женке и по правилу мужјаци чешће одлазе у дисперзивно кретање.

Маркирање шакала

До сада су углавном маркирани шакали на територији општине Сурчина, а сада су биолози у сарадњи са ловачким друштвом маркирали шакале у околини Доњег Товарника у општини Пећинци.

„Тамо је мало другачије станиште и морам да признам, након месец дана праћења, резултати су доста занимљиви. Обрасци кретања и коришћење станишта су мало другачији, али потребно је још мало времена па да изведемо неке прецизније закључке и да дамо неке боље одговоре“, напомиње професор.

Ово је седамнаести шакал који је обележен и чије кретање се прати. Како наводи професор Ћировић од следеће године ће се интензивније пратити јер је истраживачка група Биолошког факултета која се бави карниворним врстама укључена у два пројекта, Призме и Промиса добијена од Министарства науке.

У плану је да се следеће године маркира још осам јединки.

Ризици по људе

Ризик од велике бројности популације шакала је у преносу болести, наглашава проф. др Душко Ћировић. Уколико прилазе насељима онда је могућност трансмисије болести већа, а самим тим и ризик је већи.

„Шакал може да доносе неке паразите и неке заразне болести које могу да се пренесу на човека, а могу да се пренесу на друге домаће животиње. У том смислу, као један природни резервоар потенцијално може да буде веома значајан и да повећа ризике од преноса неких од тих патогена на човека или на домаће животиње”, каже професор на крају гостовања у Јутарњем програму.