Где су нестали београдски врапци?

Некада је симбол Београда био баш врабац. Наших распеванх комшија са градског асфалта сваке године је све мање. Има више разлога, али за њихов све ређи цвркут одговоран је и лош ваздух.

„Студије су показале да повећана концентрација тешких метала, пре свега олова, повећава изложеност врабаца, односно осетљивост врабаца птичјој маларији, тако да та инфективна болест повећава смртност код врабаца, она је у директној вези са загађењем ваздуха“, каже Ивана Новчић са Биолошког факултета.

Над Београдом лете две врсте врабаца – пољски и покућар, који је добио име по томе што вековима настањује објекте у којима живе људи. Међутим, због модернизације, данас има све мање простора за своје гнездо.

„Један од разлога зашто све мање врабаца има у градовима је што му не одговара структура станишта. У периоду гњежђења за врапце је изузетно битна мало гушћа вегетација јер они у тој вегетацији проналазе инсекте којима хране младунце, а нажалост у градовима те вегатације све мање има“, објашњава Ивана Новчић.

„У Београду нестају старе зграде, старе куће које су имале шупљине, окапине, шиндру, цреп напукли, где су они могли да се завуку, да сместе своје гнездо и на тај начин живе близу нас“, наводи Слободан Кнежевић из Друштва за заштиту и проучавање птица Србије.

Београдске симболе можемо сачувати одговарајућим кућицама које би требало постављати на стамбене објекте, али и тако што ћемо им давати одговарајућу храну, попут житарица, објашњавају стручњаци.

„Није изненађење да врабаца има све мање. Наши суграђани то примећују јер им заправо недостаје тај цвркут који их сваког јутра буди, а то је последица тога што наше окружење више није онакво као у Београду пре 50 или 60 година, када сте у Београду могли можда да видите и неке коњске запреге, много више возила из којих су испадале житарице које су била храна за наше прве пернате комшије“, истиче Кнежевић.

Истраживање Друштва за заштиту и проучавање птица Србије из 2019. године показало је да највише врабаца има тамо где Београд још личи на онај стари – у близини Зоолошког врта и на Kалемегдану, због тога што, како кажу, тамо има више жбуња и квалитетне хране.