Биљке са два лица – лековите и отровне

Пошто се често дешавају и случајна тровања из незнања, увек је корисно пажљиво се информисати о биљкама које расту око нас.

Рицинус

Захваљујући веома декоративном изгледу, рицинус се често сади у двориштима. У нашим климатским условима може да досегне висину и до четири метра, а у Африци, где му је постојбина, достиже и 30 метара.

Међутим, како наглашава Момчило Антонијевић, новинар и народни травар, рицинус је изузетно отровна биљка, можда и једна од најотровнијих нама познатих.

„Лектин рицин који садрже семенке рицинуса је 6.000 пута отровнији од цијанида и 12.000 пута отровнији од отрова звечарке. Али, употреба рицинусовог уља је сасвим безбедна за људе јер се током прераде загрева и рицин се потпуно губи. Међутим, јако је опасно јести семенке, посебно ако вам тај рицин доспе директно у крвоток као што се догодило у чувеном 'кишобран' тровању 1978. године“, наводи гост Јутарњег програма.

Срећа у несрећи је да се рицин теже ресорбује из пробавног тракта, односно ако поједемо семенку. Ипак, уколико се некоме догоди да је случајно прогута, требало би да се одмах обрати лекару, напомиње народни травар.

Олеандер

Олеандер је такође популарна украсна биљка и можда су њена отровна својства најпознатија и најчешће украшава балконе и дворишта.

Ова биљка садржи кардиотоничне хетерозиде који могу бити лек за срце, али је разлика између терапијске дозе и отровне дозе, изузетно мала.

„Никако се не препоручује лечење било које болести олеандром, или лијандером како је такође познат код нас", наглашава Антонијевић.

Ђурђевак

У исту групу биљака спада и ђурђевак који мами својим опојним мирисом. Кристијан Диор га је посебно волео у својим парфемима, али и он садржи кардиотоничне хетерозиде који се нешто брже разлажу у нашем организму, па је ђурђевак нешто мање отрован од олеандра и дигиталиса.

Али ниједну од ове три биљке никако не треба употребљавати.

Велебиље

Бобице велебиља личе на трешње и укусом подсећају на њих. Расту у шумама и дешава се да се људи када ожедне наједу ових бобица, што се врло често заврши фатално.

Последње масовно тровање велебиљем је било у Француској када су се деца на излету најела ових бобица.

Велебиље је изузетно отровна, али и изузетно лековита биљка. Садржи одређене алкалоиде, између осталих и мидрјатичне, које шире зенице; и атропин који се користи у медицини за ширење зеница добија се од ове биљке.

Поред атропина, у медицини се користе и други алкалоиди из велебиља за различити дијапазон обољења јер делују на наш аутономни нервни систем који контролише све наше невољне радње.

„Велебиље, лат. Atropa belladona, било је нарочито популарно у Венецији у 16. веку јер се сматрало да су очи лепше када су зенице проширене, што је дамама из тог доба причињавало бројне тешкоће“, напомиње Антонијевић.

Чемерика

У Србији расту две врсте, бела и црна чемерика и некада се употребљавала у народној медицини. Људи који сакупљају лековито биље посебну пажњу би требало да обрате у пролећним месецима јер ју је јако лако помешати са линцуром. Тек када процветају, пошто линцура има жут цвет, онда их је лако разликовати.

„Чемерика би вероватно била један од најбољих лекова против повишеног крвног притиска да није толико отровна и да није толико мала разлика између терапијске и смртоносне дозе“, наглашава народни травар.

Буника

Буника је рођена сестра велебиља и као и татула, изазива халуцинације. Због атропина они који су се „најели бунике“ имају осећај као да им расте перје или длака, да лебде или лете. Ова биљка се некада користила управо због халуциногених ефеката.

Татула

Пошто буника и велебиље расту на планинама и није их лако наћи, трећа чланица њихове породице је посебно опасна јер расте у градским срединама, наглашава Момчило Антонијевић.

Татула (лат. Datura stramonium) једна је од најопаснијих и најотровнијих биљака која расте на нашим просторима. И она садржи тропоналне мидријатичне алкалоиде који делују на наш аутономни нервни систем.

Отровни су сви делови биљке – и цвет, и лист, и семе, и корен, али она има своје место у градском екосистему и можда је не би требало уништавати већ упознати.

„Почетком века је постојао обичај да се семе татуле ставља у ракију и то се звала 'медена ракија' и користила се у случајевима попут 'Ивкове славе', када вам се гости увале у кућу па неће да оду. Постоје забележени случајеви да се у Гружи десила масовна халуцинација, и мада је био снег до колена, гости су изашли да косе и скупљају сено, па су их неколико дана сакупљали и није се лепо завршило“, каже саговорник Бранка Веселиновића.

Татула се у медицини посебно користи за ширење бронхија код астматичара, ублажавања болова у желуцу и многих других здравствених тегоба. Али то производи искључиво фармацеутска индустрија, не народна медицина.

Отровне, али корисне

Поменуте биљке јесу отровне и могу довести и до смртних исхода, али њих никако не би требало уништавати, што неки људи из незнања и страха чине.

„Само треба имати свест и понашати се одговорно према њима. Важно је научити децу да не једу цвеће. Врло често и одрасли људи пробају нешто што им се учини да је укусно, али то свакако не би требало да чине“, напомиње Момчило Антонијевић и препоручује да се придржавамо следећих савета:

– не једите и не стављајте уста ништа што не знате шта је;

– ако сакупљате лековито биље и наиђете на неку за коју нисте сигурни која је, никад не спајајте са осталим биљем;

– уколико прогутате нешто за шта сумњате да је отровно, изазовите повраћање и то највише пола сата пошто сте прогутали. После тога узмите активни угаљ и попијте јаку кафу јер се на тај начин везују отрови;

– одмах се обратите лекару. Ако сте свесни чиме сте се отровали, добро је да то и понесете са собом.