Крокодили из доба јуре имитирали китове да би владали океаном

Изумрле звери, познате као талатосукијанси (Thalattosuchians), достизале су дужину од 10 метара и еволуирале су од предака који су живели на копну тако што су удове замениле перајима. Временом су дошли и до пљоснатог репа који је помагао при пливању, што их је чинило моћним, окретним и брзим предаторима, пише Си-Ен-Ен.

Према речима палеонтолошкиње Џулије Шваб, макимосаурус рекс (Machimosaurus rex), дуг 10 метара и највећи водоземац међу талатосукијансима, због јаких зуба, верује се да се хранио тврђом храном – корњачама.

С друге стране, плесиосукус (Plesiosuchus), највећи водени талатосукијанс, који је живео на отвореном мору, достизао је дужину од око 6,8 метара није бирао – хранио се морским бићима налик на лигње, рибама, другим морским рептилима...

роучавајући лобање древних крокодила, истраживачи су утврдили да се код ових животиња, током прилагођавања животу у води, развило унутрашње ухо. 

Палеонтолози Универзитета у Единбургу анализирали су снимке направљене скенером и то више од 12 фосилних лобања како би проучили њихов систем за равнотежу.

Дошли су до закључка да су ове животиње стигле до полуводене фазе јер су канали у унутрашњем уху почели да се смањују и развијају задебљања, као што је то код делфина и китова. На тај начин крокодили су били више прилагођени условима живота у океану.

Промене су стигле због живота у дубини  

„Органи попут унутрашњег уха су кључни у разумевању како су древне животиње живеле. Открили смо да рођаци водених крокодила имају јединствен облик унутрашњег уха, налик на оно код других рептила који живе у води и данашњих китова“, објаснила је Џулија Шваб, која је докторанд Универзитета у Единбургу и била је на челу истраживања.

На сувом, животињама је потребан веома осетљив систем за равнотежу како би се изборили са гравитацијом на прави начин при кретању по захтевним теренима, али у океану пловност све држи на површини. 

Адаптација је стигла као одговор на крокодилово ново окружење на отвореном мору. То је вероватније него да је адаптација натерала крокодила у дубину.

„Антички водени крокодили адаптирали су своје унутрашње ухо након измена на скелету, који је претрпео промене да би крокодил био бољи пливач. Китови су такође своје унутрашње ухо изменили на сличан начин“, истакао је др Стив Брусате један од искуснијих коаутора студије.

Резултати студије објављени су у журналу Proceedings of the National Academy of Sciences и у њима се наводи да су животиње „копирале“ друге при прилагођавању животу у одређеном окружењу.