Када и где ће се Артемис 2 спустити?

Према званичној веб страници Насе, Артемис 2 се полако приближава кући, а Орионов поновни улазак и спуштање догодиће се око 19:07 часова по локалном времену (20:07 по источном, 17:07 часова по пацифичком времену) у петак, 10. априла, код обале Сан Дијега.

Током поновног уласка, сервисни модул ће се одвојити око 18:33 часова по локалном времену, што је око 20 минута пре него што Орион стигне до горње атмосфере Земље. Неколико минута касније, биће извршено паљење намењено фином подешавању путање лета до одређене зоне слетања док Орион започиње серију маневара окретања.

Из Насе наводе да ће Орион и његова посада достићи максималну брзину непосредно пре уласка у интерфејс: приближно 23.864 миља (38.365 километара) на сат.

Очекује се да ће посада бити извучена из Ориона и пребачена на УСС Џон П. Мурта у року од два сата након слетања, где ће бити подвргнута медицинским прегледима након мисије.

Како ће се посада Артемиса II вратити на Земљу?

НАСА планира да рано започне ватромет пиротехником која ће помоћи у успоравању летелице Орион пре слетања.

„У основи, спакујемо сачму у торбу, ставимо је у топ, укључимо пиротехничка средства у задњи део и испалимо их у ваздушни ток“, рекао је Џаред Даум, менаџер падобранског система Артемис 2. 

Даум је рекао да постоје четири серије падобрана који се активирају уз прасак. Они су неопходни за успоравање летелице, за коју се очекује да ће стићи са 122.000 метара до Тихог океана за само 13 минута брзином до 10.000 метара у секунди.

Шта се дешава када се астронаути врате кући?

Тим у Контроли мисије у Хјустону води рачуна да све иде по плану када се посада Артемиса 2 врати на нашу планету.

Тимови у Џонсоновом свемирском центру имали су задатак да развију алате за тестирање равнотеже астронаута убрзо након њиховог повратка на Земљу.

Џејсон Норкрос, виши научник лабораторије за ванлетеличне активности и физиологију животне средине, рекао је да, иако је мисија трајала само недељу и по дана, астронаутима би могло бити потребно неколико дана да превазиђу извесну дезоријентацију.

„Често ћете видети астронауте док се крећу, они ће тежити да држе главу и тело заједно као робот. То је начин да се спречи мучнина у кретању“, рекао је Норкрос.

Шта је следеће за Насу?

Када се посада Артемиса 2 врати на чврсто тло, укрцаће се у авион који иде ка Хјустонском свемирском центру Џонсон како би завршили мисију Артемиса 2

Након година припрема за слетање на Месец, званичници Насе се надају да је Артемис 2 мисија која ће људе приближити поновном слетању на Месец.

Слетању према већ утврђеном механизму, треба да у великом делу помогне гравитација, уз одређене додатне „корекције" са стране, објаснио је популаризатор астрономије Бранко Симоновић.

О томе да најтежи део мисије Артемис 2 тек предстоји у емисији Четвртком у 9, говорио је и дипломирани инжењер машинства Саша Марковић који је објаснио да је летелица приликом повратка на Земљу изложена екстремним температурама које достижу и 2.800 Целзијусових степени. Томе доприноси брзина кретања за коју се очекује да ће износити око 40.000 километара на час.

Због тога, како је Марковић  рекао, постоји одређена врста штита израђеног од специјалног аблативног материјала, који током лета, услед тих високих температура „упија топлоту", шаље је у околни простор и топећи се и чува летелицу од прегревања, уз контролисано тањење штита летелице.

Код Артемиса 1, 2022, након лета, који је прошао како треба, утврђено је да је на том заштитном слоју било техничких оштећења у виду руптура, прсотина и недостајали су делови материјала. Штит се није понашао тако да се излиже равномерно. Није било равномерно скинутог материјала. У том тренутку, Артемис 2 је већ био направљен, и промене и новине би одузеле доста времена, пола године до годину дана.

„Ипак, стручњаци су проценили да такве руптуре ако се појаве на Артемису 2, сада неће угрозити летелицу, ни животе астронаута. Има и другачијих мишљења, не слажу се сви, и има и оних који мисле да Наса крши своја строга правила и зато треба да ми им држимо палчеве у тој последњој фази", рекао је Марковић, и нагласио да је за безбедност слетања (на Пацифик) важно и то –  под којим углом летелица улази у атмосферу. 

У ширем контексту, освајање простора ван планете Земље, гледа се и кроз призму борбе за потенцијалне ресурсе. Астрофизичарка и професорка на Математичком факултету Драгана Илић рекла је да Месец и није толико велики у смислу површине, али да рецимо, осунчани део Месеца, може бити повољан за постављање соларних панела.

Симоновић је говорио и о космичком праву и о интересним зонама приликом освајања делова свемира, где се, како примећује, лако прелази у сиву зону спекулација: „Ако је Артемис 1 био први, а Артемис 2 други корак, поставља се питање шта ће бити трећи и четврти корак.Чињеница је да су у овом тренутку такмаци Кина и САД у општем смислу те речи. Треба имати у виду и два приступа. Кина је са своје стране централизована и затворен систем, ми њихове грешке не видимо, и ради полако, темељно, то је систем који није транспарентан, и лакше је управљати, за разлику од америчког који је оптерећен администрацијом". Мисија Артемис иначе, како је објављено, кошта деведесет милијарди долара.

А када идемо на Марс

За РТС је говорила и научница запослена у Насином центру JPL Драгана Перковић Мартин, која је објаснила како је допринела мисији Артемис, као и о томе шта се данас више зна о Марсу, јер је својевремено радила на пројекту ровера који се спустио на ту планету.

Када је реч о дубљем истраживању свемира, првенствено о питању мисије на Црвену планету, стручњаци се слажу да је за људску посаду један од највећих проблема – зрачење.

Ту је и питање удаљености, поређења ради, Месец се налази на непуних 400.000 километара, а Марс на 50 милиона километара од Земље.

То је пут у трајању од око девет месеци, а и када би се стигло тамо, неопходан је дужи боравак, који, како је инжењер Марковић објаснио, доноси здравствене проблеме и неминовно физичко пропадање тела, попут померања очне јабучице, губитка мишићне и коштане масе. „Када кренете на Марс, нема повратка по хитном поступку", каже Марковић.

Док евентуално слетање на ту планету и даље видимо у даљој будућности, чињеница је да је човек успео да досегне опет близу Месеца, и то уз велику пажњу јавности и интензивни ПР систем.

Прилаз науци „са добрим укусом"

Симоновић је прокоментарисао „естрадизацију и комерцијализацију" током мисија попут мисије Артемис: „Све је у реду док се не пређе граница естраде. Мислим да није добро по сваку цену приближавати људима науку. Наука није рибље уље коме је потребна коцка шећера или бомбона, она је лепа, и тако јој треба прићи. Често се науци прилази са паролом Мора да буде занимљиво. Наука јесте занимљива по себи и не морамо да правимо циркус да би постала пријемчива, и свака популистичка популаризација науке је пут у погрешном правцу".

Астрофизичарка и професорка на Математичком факултету Драгана Илић каже да јој је драго да је поновни одлазак у свемир вратио науку у фокус, и прокоментарисала актуелно стање у домаћим научним круговима.

„Српска наука је у разним дисциплинама и призната и присутна у свету и то није нешто што је од јуче, већ наслеђе деценијског улагања у Србији. Ми и даље пловимо на тим великим стубовима и ослонцима образовања и науке који су постављени у последњим деценијама. Наши универзитети и факултети су дали врхунске стручњаке, што ми видимо по стручњацима који раде свуда у свету, а ми смо у критичном тренутку када морамо да освежимо нашу академску и научну заједницу новим улагањима и побољшањем услова", рекла је професорка Илић и рекла да се нада да ће мисија Артемис свакако инспирисати људе да се баве науком и у Србији и у свету.

„Разликују се по величини и сматрају се вредним извором информација, а чекају се резултати њихове рестаурације и превода“, наводи се у саопштењу министарства.

Ковчези, у којима су сахрањени певачи из храма посвећеног богу Амону, пронађени су наслагани у правоугаоној погребној одаји исклесаној у стени.

Званичници указују да су стари Египћани максимално користили простор распоређивањем ковчега у 10 хоризонталних редова и одвајањем поклопаца од кутија како би повећали капацитет одаје.

„Тим рестауратора извршио је хитне конзерваторске радове, укључујући третман дрвених влакана и ослабљеног слоја обојеног малтера, као и пажљиво механичко чишћење како би се уклониле наслаге без оштећивања јарких боја саркофага“, додаје се у саопштењу египатског министарства.

Археолози тренутно настоје да идентификују особе сахрањене у ковчезима, што представља значајан изазов, јер су на ковчезима приказане титуле покојника, а не њихова имена.

Министар туризма и антиквитета, Шериф Фати, истакао је да најновије откриће „представља значајан додатак у египатској евиденцији важних археолошких налаза“.

Три мала коцкаста узорка од графенског аерогела одмах су кренула напред, показујући способност да буду покретани светлошћу. „Реакција је била брза и силовита. Пре него што бисте стигли и да трепнете, графенски аерогели су доживели велика убрзања. Све је трајало само 30 милисекунди“, рекао је Марко Брајбанти, научник Есе задужен за пројекат.

Резултати, објављени у часопису Advanced Science, могли би да отворе пут ка погону без горива за будуће свемирске мисије.

„Телепортуј ме“

Графен, вештачки дводимензионални материјал, познат је по томе што је лаган, флексибилан и изузетно чврст, са врло високом отпорношћу. Добија се из графита, састоји се од чистог угљеника и има широк спектар примена.

У Есином експерименту коришћени су графенски аерогели, који комбинују електричну проводљивост графена са структурним предностима аерогелске архитектуре, стварајући ултралаки и веома порозан материјал. Три коцке су постављене у вакуумску комору током лета, док су истраживачи на њих усмеравали ласерске зраке.

Брза камера забележила је дешавања кроз стаклене цеви, док је ласерски сноп покретао графенске аерогеле кроз вакуумску комору. Сваки експеримент трајао је 30 милисекунди, а снимак је успорен десет пута.

Експеримент је такође показао да подешавање снопа светлости контролише погон, што је ласер јачи, то је убрзање веће. „Ласерски импулс изазива нагли скок убрзања, након чега се аерогели успоравају“, објаснио је Брајбанти.

На Земљи, међутим, аерогели се једва померају. То значи да је микрогравитација кључна за постизање светлосног погона графенских аерогела у погледу брзине, потиска и домета, наводи Еса.

Материјал будућности

Јединствена својства графена могла би потенцијално да револуционизују више индустрија, укључујући свемирска путовања. Соларна једра – летелице без горива које користе ултратанке површине за искоришћавање Сунчеве енергије – могла би у будућности да се ослањају на графен.

Материјал би такође могао да се користи на малим сателитима за подешавање њихове оријентације у свемиру, док би графенски аерогели могли да претварају светлост у погонску силу.

„Отварамо пут ка будућности погона без горива. Ултралаки графенски аерогели савршен су пример иновативног материјала развијеног у лабораторији који би могао да нам уштеди велике количине горива и опреме у свемиру“, исткаао је Уго Лафонт, инжењер за физику и хемију материјала у Еса.

Резултати овог недавног експеримента још увек су прилично основни, али јасно указују на потенцијал коришћења светлости за покретање графенских аерогела кроз свемир као алтернативу класичним погонским системима.

„То ће ми помоћи у организацији паковања опреме“, навео је Вајзман.

Последњи тренинг посаде један је од кључних тренутака јер значи да се улази у завршну фазу путовања, започетог лансирањем 2. априла, која подразумева припреме за улазак у атмосферу и, ништа мање битно, правилно складиштење свега на капсули „орион“.

Необезбеђени предмети и опрема могу бити изузетно опасни током поновног уласка у атмосферу, па је причвршћивање тешких предмета, попут справа за вежбање, од кључног значаја.

„Артемис 2“ планира да слети у Пацифик око два сата после поноћи 11. априла. Пре тога, „орион“ пробити Земљину атмосферу брзином од 38.000 километара на час, а остаје да се види да ли ће можда надмашити рекорд мисије „Аполо 10“, која се 1969. године кретала 39.938 километара на час приликом уласка у атмосферу.

Процедуре против зрачења и контрола система за улазак у Земљину атмосферу

Док се враћају са Месеца, чију су далеку страну обишли у историјском прелету, астронауте очекује испуњен дан. Након буђења, посада мисије „Артемис 2“ вежбаће процедуре у лету за случај повећаног зрачења, као и тестирања режима система за контролу оријентације капсуле.

Зрачење је стално присутно у свемиру и може представљати ризик и за људе и за технологију. У случају изненадног снажног зрачења, попут соларне ерупције, астронаути се склањају унутар „ориона“, позиционирајући се између топлотног штита летелице и слојева залиха које могу апсорбовати највећи део честица.

Такође ће тестирати два режима система за контролу оријентације „ориона“. Летелица има два режима рада потисника – контролу у шест степени слободе и контролу у три степена слободе.

Режим са шест степени слободе омогућава да путања остане непромењена током маневрисања, аутоматски исправљајући свако одступање изазвано ситним померањима. У режиму са три степена слободе троши се мање горива и потребни су једноставнији прорачуни, али су неопходне корекције путање због неизбежног скретања.

Кад је бал... још мало фотографија Месеца

Наса је објавила још неколико фантастичних фотографија Земљиног сателита, које је посада направила током мисије.

„Ове тек објављене фотографије приказују упечатљиве детаље на далекој страни Месеца, попут бројних кратера различитих величина“, поручили су из Насе из линк ка галерији где слободно можете да разгледате и скинете фотографије.

Рекордна удаљеност и историјски снимци

Артемис 2 (Artemis II) већ је ушла у историју као мисија која је људе одвела најдаље од Земље до сада – више од 406.000 километара. Тиме је оборен рекорд постављен током мисије Аполо 13 (Apollo 13).

Посебну пажњу јавности привукле су фотографије које је посада снимила током прелета изнад удаљене, такозване „тамне стране“ Месеца.

Међу њима се издвајају призори Earthset – тренутка када Земља залази иза лунарног хоризонта – као и снимци помрачења Сунца посматраног из лунарне орбите.

Након успешног прелета поред Месеца, астронаути су снимили и задивљујућу фотографију наше галаксије, Млечног пута.

Ови материјали оцењени су као једни од најзначајнијих визуелних записа у новијој историји свемирских истраживања. 

Стабилан лет и припреме за повратак

Летелица Орајон (Orion) налази се у фази мирног повратка ка Земљи. Активности посаде тренутно укључују рутинске провере система летелице, медицинске и научне експерименте у условима микрогравитације, документовање визуелних материјала са повратне путање припреме за улазак у Земљину атмосферу.

У овој фази мисије нема великих оперативних захвата, али је реч о периоду од кључног значаја за безбедност завршнице лета.

Повратак на Земљу: најризичнији део тек предстоји

Најважнији тренутак мисије очекује се крајем недеље, када ће Орајон ући у Земљину атмосферу и извршити спуштање у океан.

Према тренутним пројекцијама, повратак се очекује у петак, између 20 и 21 сат по источном времену у САД.

Улазак у атмосферу представља технички најзахтевнији део мисије, због екстремних температура и брзина које летелица достиже.

Маскота „Раjз“ (Rise): мали симбол велике мисије

Поред техничких достигнућа, Артемис 2 привукла је пажњу јавности и једним необичним детаљем – маскотом названом Рајз. Реч је о малој плишаној фигури која лебди унутар капсуле и служи као индикатор бестежинског стања.

Оног тренутка када је маскота почела да лебди, потврђено је да је летелица ушла у микрогравитационо окружење.

Посебну емотивну димензију даје чињеница да је дизајн маскоте дело детета, победника међународног конкурса у којем су учествовале хиљаде пријава из целог света. Унутар маскоте налази се и дигитални запис са именима великог броја људи, симболично повезујући мисију са глобалном заједницом.

Музика у свемиру: традиција која повезује посаду и Земљу

Још један елемент који је привукао пажњу јавности јесте плејлиста песама које се свакодневно пуштају астронаутима.

У питању је дугогодишња Насина традиција – а то су такозвани "wake-up call“ – поруке које се емитују посади као својеврсни почетак дана. Избор песама често има симболично значење и везан је за фазу мисије или личне преференције астронаута. Традиција пуштања „wake‑up“ песама потиче још из ере мисија Аполо.

До сада су чланови посаде слушали песме као што су Sleepyhead (Young & Sick), Green Light (John Legend feat. André 3000), In a Daydream (Freddy Jones Band), Pink Pony Club (Chappell Roan) и Working Class Heroes (Work) (CeeLo Green). Уз њих су се чуле и поруке легендарних астронаута, попут Џима Ловела и Чарлија Дјука. Данашњи "wake-up call", била је нумера је Under Pressure групе "Queen".

Током мисије Артемис 2 ова пракса добила је нову димензију захваљујући друштвеним мрежама, где су корисници почели да прате и анализирају избор песама, правећи сопствене плеј-листе инспирисане током мисије.

Артемис 2 тако није само технички подухват, већ и пажљиво осмишљена комуникациона прича која приближава свемирска истраживања широј јавности. Три америчка и један канадски астронаут пружили су нам прилику да готово уживо пратимо мисију.

Серија мисија вредна више милијарди долара, у оквиру програма Артемис, има циљ да до 2028. године врати астронауте на површину Месеца, пре Кине, и да током наредне деценије успостави дугорочно присуство САД у свемиру, укључујући изградњу базе која би могла да послужи за будуће мисије ка Марсу. При повратку на Земљу, планирано је да се посада спусти у Тихи океан. 

Негде при средини десетодневне мисије, где се сада налази капсула „Орион“, стигли смо до много тога што се дешава или ради први пут.

Серија мисија вредна више милијарди долара, у оквиру програма Артемис, има циљ да до 2028. године врати астронауте на површину Месеца, пре Кине, и да током наредне деценије успостави дугорочно присуство САД у свемиру, укључујући изградњу базе која би могла да послужи за будуће мисије ка Марсу. При повратку на Земљу, планирано је да се посада спусти у Тихи океан. 

Где год да се налазе, од крузера на Бахамима до школа у Канади, људи, од лансирања 1. априла, прате мисију Артемис 2. Тема је међу најтраженијим претрагама на Гуглу, а снимци мисије бележе милионе прегледа.

Астронаут Виктор Гловер забележио је редак тренутак глобалне хармоније када је из свемира поручио: „Изгледате прелепо. И одавде изгледате као једно; Хомо сапиенс смо сви ми. Без обзира одакле сте или како изгледате – сви смо један народ.“

„Добродошло“ скретање пажње

Мисија, која представља кључни тест пред будућа слетања на Месец, показала је да САД и даље могу да понуде нешто позитивно у тренутку када се њихова политика суочава са бројним критикама због сукоба на Блиском истоку, раста цена енергената и ризика од шире ескалације.

Председник САД Доналд Трамп у уторак је запретио да ће „читава цивилизација умрети“, а Иран није показао ни назнаке да ће прихватити његов ултиматум да Ормуски мореуз учини проходним до истека рока ултиматума. На срећу, у последњем тенутку све је кренуло у правцу примирја. За сада привременог.

„У тренутку када на планети Земљи имамо ситуације које подсећају на сценарио из пакла, ово је добродошло скретање пажње ка небу – време за размишљање, посебно у време ускршњих празника, и подсетник да су људи и даље способни за велике ствари“, истакао је уредник Сиднејског дејли телеграфа Бен Инглиш у објави на Инстаграму.

Бившег администратора Насе Била Нелсона радује чињеница да се вести о мисији Артемис 2 пробијају међу важније: „Ово је нешто око чега свет може да се окупи и уједини“.

Светски медији, укључујући Ал Џазиру, Би-Би-Си и Ел Паис, објавили су фотографије лансирања на насловним странама својих сајтова док су новине са седиштем у Торонту објавиле анализу под насловом: Артемис 2 и Иран: Две запањујуће различите мисије дефинишу САД.

Први пут у некој лунарној мисији налази се астронаут који није Американац. У питању је 50-годишњи Џереми Хансен из Канадске агенције за истраживање свемира.

Први пут ка Месецу се отиснула и једна жена. Четрдесетшестогодишња искусна астронауткиња, физичарка и електроинжењерка, Кристина Кох која је пре поласка била рекордерка је у најдужем непрекидном боравку у свемиру – 328 дана.

Мисија „Артемис 2“ уписала се у историју још једним важним кораком када је напустила Земљину орбиту, први пут после више од 50 година.

Посада мисије Артемис 2 поново је исписала историју и када је четворо астронаута у капсули „Орион“ облетело Месец. Оборен је рекорд највеће пређене удаљености било које људске мисије – 406.773 километара од Земље.

Четверац је синоћ из орбите нашег природног сателита гледао и залазак Земље.

После дужег времена, нове верзије теорија завера о човековом одласку на Месец изузетно су бројне. Улаже се велики труд да се докаже да су астронаути излетели из капсуле одмах по лансирању, те да „опет редитељи раде више него научници“. 

Артемис 2 и друштвене мреже

Већ у првим секундама полетања мисије, свет је пратио сваки корак, коментарисао, лајковао и делио снимке „Ориона“, капсуле нешто веће од габаритнијег џипа, и садржаја који астронаути шаљу.

Наса је активно користила друштвене мреже, обраћајући се пратиоцима неформалнијим тоном него иначе: „Нове фотографије из свемира стижу САДА“, објављено је уз снимке Месеца и астронаута у свакодневним активностима.

Интернет није пропустио ни техничке проблеме са којима се „Орион“ суочио, укључујући и квар на тоалету, што је изазвало лавину шала и мимова.

Коментаришући то, један од руководилаца мисије Џон Ханикат рекао је: „Сви знају колико је то важно на Земљи, а у свемиру је још теже управљати тим стварима“.

Могао се видети само танак „срп“ наше планете обасјан директном сунчевом светлошћу, откривајући беле облаке који се ковитлају изнад Аустралије и Океаније.

Посада „ориона“ прошле недеље је успешно полетела са Флориде, а данас је облетела је Месец и доживела потпуно памрачење Сунца и започела пут назад ка Земљи.  

Безбројни кратери виде се како прекривају површину Месеца, укључујући и пространство кратера Ом, широког 64 километра, који се налази близу места где се месечев хоризонт сусреће са замраченом ноћном страном Земље.

Насини астронаути Рид Вајзман, Виктор Главер и Кристина Кох, као и Џереми Хансен из Канадске свемирске агенције, који чине посаду летелице „oрион“ коју су назвали „Интегрити“ – убрзано су посматрали како Земља тихо нестаје из видокруга док су прелазили на далеку страну Месеца.

Касније су искусили планирани прекид комуникације у трајању од 40 минута, док су се кретали изван домета Насиних релејних сателита.

Након тога, присуствовали су још једном култном призору – изласка Земље, још сличнијем ономе који је Андерс видео шездесетих година, када се наша „Плава планета“ поново појавила иза свог природног сателита.

Истичући да у нашем језику постоји несрећан назив „мрачна страна Месеца“, објаснио је да је то, у ствари, страна Месеца која се никада не види, јер се Земљин сателит налази у синхроној ротацији.

„Друга страна Месеца је потпуно нормална и, када бисмо живели на њему, то не бисмо могли да приметимо, она је осунчана. Ми то са Земље никада не видимо. Спектакуларно је што је ова фантастична мисија 'Артемис 2' свој врхунац доживела тиме што нам је омогућила да видимо страну Месеца коју са Земље не можемо да видимо. Једини начин је да одемо на другу страну Месеца“, рекао је Слободан Бубњевић.

После пола века људи поново обилазе Месец

„Мисија 'Артемис 2' премашила је рекорд који је поставила мисија 'Аполо 13', а то се догодило због такве путање. Најпре је достигнута најудаљенија тачка, након чега се 'Артемис' полако приближавао Месецу, па смо видели неколико узбудљивих феномена повезаних са односом Земље и Месеца. Чланови летелице 'Орион' око 40 минута били су у комуникационом мраку, Месец је заклонио Сунце, па су астронаути посматрали помрачење. Видели су Венеру и неколико метеора, што су заиста чаробни призори“, рекао је Слободан Бубњевић.

Истиче да човечанство, упркос смањењу буџета и тешким политичким околностима, као и ратовима на Земљи, ипак може да остварује овакве подухвате, при чему су технички ризици данас знатно мањи.

Артемис 2 је велика припрема за мисије које долазе

„Американци планирају да пошаљу људску мисију на Марс, а да би се те мисије оствариле, неопходно је поново се вратити на Месец“, истакао је Бубњевић.

Како ће изгледати повратак летелице Орион на Земљу

„То је прилично стандардизована процедура коју виђамо, јер астронаути стално бораве у Земљиној орбити, на Међународној свемирској станици. Ово неће бити много другачије. Интересантно је да је ова летелица, да би напустила Земљино гравитационо поље, морала да постигне другу космичку брзину од 40.000 километара на сат, што је и захтевало овако моћну ракету. Због тога је овакав подухват битно другачији од свих других које смо виђали током последњих 50 година. Пошто се летелица враћа са те велике удаљености, приликом доласка до Земље поново ће достићи брзину од 40.000 километара на сат. Успоравање ће бити велики изазов и очекује се да ће све проћи потпуно безбедно“, рекао је Слободан Бубњевић.

„Ово је јединствена прилика за нас да се подсетимо где смо, ко смо, шта смо, да запамтимо да смо сви једно и да кроз ово морамо да пролазимо заједно“, каже Насин астронаут Виктор Гловер.

„Месец је сведок свега што се дешавало током четири и по милијарде година, колико постојимо. Заиста смо узбуђени што наш тим лети и што ћемо запажања забележити камерама. Посебно је значајно присуство људи на броду који допуњују роботска истраживања која спроводи Наса“, истакла је др Лори Глазе, заменица помоћника администратора за Дирекцију за развој мисије истраживачких система Насе.

Прекретница у мисији Артемис 2 проучавање дејства Месечеве гравитације 

Астронаути Артемиса 2 неће слетети на Месец, нити ће ући у његову орбиту – летелица „Орион“ обићи ће Месец и приближити се Земљином природном сателиту више него икада пре. Циљ мисије је проучавање Месеца и прикупљање података који би могли помоћи научницима да разумеју терен и геологију Земљи најближег небеског тела.

„Најузбудљивији део ноћних сати на Земљи биће када 'Орион' уђе у лунарну сферу утицаја у поноћ и 40 по источном времену. То је значајно јер тада Месечева гравитација има јачи утицај на летелицу 'Орион' него Земљина гравитација. То ће бити прекретница у нашој мисији“, објашњава Рич Хенфлинг, директор лета Артемис 2.

Током прелета, летелица „Орион“ ће оборити рекорд највеће пређене удаљеност од Земље било које људске мисије, надмашујући рекорд који је поставио Аполо 13 у априлу 1970. Максимална удаљеност постигнута је у 19.57 – тачно 406.773 километара од Земље.

„Непосредно око заласка и изласка Сунца, моћи ће да фотографишу неколико планета које ће бити видљиве. То укључује Земљу, наравно, Меркур, Венеру, Марс и Сатурн. Такође ће моћи да траже потенцијалне ефекте Земљиног сјаја, што је буквално осветљена Земља која баца сјај на ближу страну Месеца. Имамо пун план за њих, на крају ће све истражити према нашим научним циљевима“, прецизирала је Келси Јанг, руководилац науке о Месецу мисије Артемис 2.

Астронаути Артемиса 2, према плану, требало би после десетодневне мисије да се врате кући у петак 10. априла. Ако све протекне како треба спустиће се падобраном у близини Сан Дијега.

„Са поносом истичемо чињеницу да је у протеклом периоду преко стотину аутора указало поверење нашем часопису. До сада је публиковано 135 радова и уз ову 10. свеску негде 15-так, значи укупно 150 чланака разног карактера, метода истраживања“, наводи др Саша Станојевић професор Филизофског факултета у Косовској Митровици.

У часопису су најпре биле заступљене дисциплине из друштвено-хуманистичких наука које у фокусу имају теме везане за топлички крај, иако је од самог почетка био отворен и за теме из осталих области. Временом, у Зборнику су се усталили прилози не само локалног и регионалног, већ и они ширег значаја.

„Значај је у томе што је он био први часопис, тада 2016. године, и остао једини часопис који се бави научним радовима. Имали смо радове из иностранства. Имали смо из Уједињених Арапских Емирата један, један из Хонгконга, из Републике Српске, Црне Горе, наравно из Србије и Енглеске“, прецизирао је Дарко Жарић, музејски саветник Народног музеја Топлице.

Приређивачи и издавачи Зборника посебно су поносни на чињеницу да су, осим афирмисаних аутора, овде публиковани радови младих истраживача, пред којима су, како верују, успешне академске каријере.

Астронаути мисије Артемис 2 - Рид Вајзман, Виктор Гловер и Кристина Кох из НАСА-е и Џереми Хансен из Канадске свемирске агенције први су људи који су прешли лунарни праг од децембра 1972. године, када је то учинила трочлана мисија слетања на Месец Аполо 17 .

До вечерас би требало да изврше облетање тамне стране Месеца на удаљености од само 6.500  километара од његове површине. Одатле ће астронаути моћи истовремено да виде Земљу и Месец – па чак и помрачење Сунца, када Сунце нестаје иза Месеца из Орионове перспективе.

Такође би могли путовати даље од Земље него било који човек у историји. Тренутни рекорд поставила је посада мисије Аполло 13 1970. године, на око 400.171 километар.

Проучавање Месеца током прелета и сакупљање података

Астронаути Артемиса 2 ће проучавати Месец током прелета, прикупљајући податке који би могли помоћи научницима да боље разумеју терен и геологију Земљиног најближег комшије. Такође ће имати прилику да виде потпуно помрачење Сунца, које неће бити видљиво онима од нас овде на земљи.

Поред тога, прелет ће испланирати њихов пут кући: Месечева гравитација ће вратити Орион ка Земљи. Астронаути Артемиса 2 вратиће се кући у петак (10. априла), завршавајући своју десетодневну мисију спуштањем падобраном код обале Сан Дијега.

Док астронаути пролазе путањом иза Месеца, радио и ласерски сигнали који омогућавају комуникацију између летелице и Земље биће блокирани самим Месецом.

Око 40 минута, четворо астронаута биће сами, сваки са својим мислима и осећањима, путујући кроз таму свемира.

Обилазећи Месец, астронаути су посматрали површину јединог Земљиног природног сателита и идентификовали неколико кратера. За два су чак предложили и имена.

Први предлог је да се кратер назове "Интегрити" (Integrity), по томе како посада зове капсулу „орион“, а други је „Керол“ који носи снажну емотивну поруку, а посвећен је преминулој супрузи капетана мисије Рида Вајзмана.

Називи су незванични, коначну одлуку о томе донеће Међународна унија астронома, институција која је надлежна за именовање небеских тела и обележја.

Током својих посматрања Месеца, посада „Артемиса 2“ уочила је необичне боје на површини Месеца. Већи део површине имао је смеђу боју, док су изолована подручја била обојена зеленкастим тоновима.

Канадски астронаут Џереми Хансен приметио је зеленкасте нијансе у близини Аристархове висоравни, великог, релативно младог кратера. Посада је додала да је ова обојеност јединствена на тој страни Месеца.

Док је НАСА преносила уживо визуелизацију онога што је посада видела, Гловер је описао призор.

„Људи вероватно нису еволуирали да виде оно што ми видимо“, рекао је. „Ово је заиста тешко описати. Невероватно је.“

Артемис 2 на путу ка кући након прелета поред Месеца

Када Артемис 2 напусти месечеву околину, биће потребно четири дана да се врати кући. Орион  би требало, по плановима да се спусти у Пацифик, у близини Сан Дијега,10. априла, девет дана након лансирања са Флориде.

Током повратног лета, астронаути ће се путем радија повезати са посадом Међународне свемирске станице у орбити. 

Антибактеријско дејство праисторијског „лепка“

Савремени научници су у лабораторијским условима тестирали ову супстанцу и утврдили да показује значајно дејство против бактерије staphylococcus aureus, честог узрочника кожних инфекција. 

Истраживање је показало да већина узорака брезиног катрана има способност да уништава ову бактерију, док није уочен ефекат на друге врсте, попут escherichia coli. 

Научници претпостављају да су за антибактеријска својства заслужна једињења из групе фенола, попут катехола и гвајакола, која се природно јављају у катрану. 

Могућа примена у праисторијској медицини

Иако је брезин катран првенствено коришћен у изради алата, истраживачи сматрају да није искључено да су неандерталци уочили и његове лековите ефекте.

Додатни аргумент за ту тезу долази из етнографских података – поједине домородачке заједнице у Северној Америци користиле су сличне супстанце за третирање рана.

Ипак, научници упозоравају да за коначне закључке недостаје директан археолошки доказ да је катран заиста коришћен као лек, а не само као технички материјал.

Доказ напредног размишљања неандерталаца

Производња брезиног катрана сама по себи представља сложен технолошки процес. Истраживања показују да је за његово добијање било неопходно контролисано загревање коре брезе у условима са мало кисеоника, што указује на планирање и разумевање процеса.

Таква техника, стара и до 200.000 година, сматра се једним од најранијих примера синтетичке производње материјала у људској историји.

Преиспитивање слике о неандерталцима

Ово откриће доприноси све већем броју доказа да неандерталци нису били примитивни како се некада мислило. Напротив, њихове способности – од израде сложених алата до потенцијалне употребе природних супстанци у медицинске сврхе – указују на висок ниво когнитивног и културног развоја.

Иако остаје отворено питање да ли су свесно користили катран као лек, научници сматрају да је „само корак“ од уочавања његових својстава до његове практичне примене у лечењу.

Нова студија отвара могућност да су неандерталци познавали основне принципе природне медицине много раније него што се претпостављало. Иако су потребна даља истраживања, брезин катран се све више показује као један од кључних доказа њихове технолошке и интелектуалне софистицираности.

Фосили пронађени на локалитету у југозападној Кини, тако добро очувани да се могу видети њихови детаљи, нуде увид у време у далекој прошлости Земље названо едијакаријум (пре 635 милиона до 542 милиона година). Откриће сугерише да су сложене животиње, које су можда чак и преци свих кичмењака, постојале милионима година раније него што смо некада мислили.

Неколико врста створења је раније било познато из едијакаријума, али еволуција сложеног животињског света дуго се повезује са камбријумом, каснијим периодом пре 542 милиона до 488 милиона година када су разноликост и сложеност фауне биле у процвату.

Током камбријумске експлозије живота на Земљи, појавиле су се животиње широког спектра бизарне грађе и са необичним способностима адаптација. Неке групе су изумрле, али су друге временом довеле до модерних животињских група као што су хордати, ракови и мекушци.

Пошто фосилни записи из камбријума скривају разноликост животињских врста, научници су дуго претпостављали да сложен животињски свет још није постојао током едијакаријума.

Међутим, фосили из Кине причају другачију причу. Ови организми без костију фосилизовали су се као биофилм – брзо су прекривени земљом и сабијени између слојева стена, остављајући за собом дводимензионалне отиске својих органских ткива. Читава тела животиња су сачувана. Структура апарата за унос хране, нежни удови, па чак и трагови унутрашњих органа, који се обично губе током фосилизације, још увек су видљиви.

Први пут научници имају пред собом веома детаљне примерке животиња из каснијег дела едијакаријума. Оно што је међународни тим истраживача видео указује на то да је сложен животињски свет настао у периоду пре 554 милиона до 539 милиона година, то јест најмање четири милиона година пре камбријума, наводи се у раду објављеном у часопису Наука (Science).

„Пронашли смо оно што смо дуго очекивали, а то су фосили из едијакаријума очувани попут оних из периода камбријума. Заправо почињемо да срећемо неке од организама који су слични оним из камбријума, како се појављују у едијакаријуму када имате квалитетно очуван материјал“, прецизирао је коаутор студије Рос Андерсон, ванредни професор историје природе на Универзитету у Оксфорду у Уједињеном Краљевству.

Ризница фосила

Истраживачи су пронашли фосиле на локалитету Ђијангчуан, које је познато налазиште биота, у данашњој кинеској провинцији Јунан. Локалитет се простире на само 50 квадратних метара, што је отприлике површина дванаест душека величине king size. Научници из Кине, а затим и из Велике Британије, ископали су приближно 700 фосила током више ископавања између 2022. и 2025. године.

Око 200 ових примерака представљало је животиње, од којих су многи били дужине мање од 2,5 центиметра.

„Запањена сам што су током тако мало одлазака на терен пронашли толико тога“, рекла је Џо Волф, сарадница Одељења за биологију организама и еволуције на Универзитету Харвард, која није била укључена у ново истраживање.

Шест примерака у облику пехара подсећало је на врсту животиње из едијакаријума под називом Haootia quadriformis, која је била део групе фосила пронађених у Њуфаундленду који датирају из периода пре 565 милиона година. Фосили налик црвима са „чврстим“ дисковима, укупно 56 фосилизованих организама, били су другачији од било које друге древне животиње.

Друга врста животиње личила је на сегментирано морско створење са пипцима под називом Herpetogaster, које је раније било познато само из доба камбријума. За Џо Волф, то је детаљ који привлачи пажњу: „Прилично је необична ситуација имати мешавину организама едијакаријумског и камбријумског типа на једном локалитету. То замагљује границе између онога што су едијакаријумски и камбријумски облици живота“.

Присуство очуваног, видљивих црева код црва у облику кобасице такође је био прилично редак призор код фосила из едијакаријума, јер већина фосила из овог периода представљају отиске тела или покрета организма, додаола је Џо Волф.

Многи фосили показују билатералну симетрију, у којој су лева и десна страна тела исте. Већина савремених животиња поседује ову особину, а фосили пружају обиље доказа да је еволуција довела до ње пре камбријума.

„То је заиста ризница билатералних фосила, нешто што раније нисмо имали“, нагласио је професор Андерсон.

Можда су најзанимљивији фосили они који потенцијално представљају деутеростомије, животињску групу која обухвата кичмењаке, као и морске звезде и морске јежеве. Пре новог открића, најранији познати фосили деутеростомија датирали су из доба камбријума, што помера појаву групе у едијакаријумско доба.

„То показује да су наши преци кичмењаци били присутни у овој прилично раној фази еволуције животиња“, објашњава професор Андерсон. „Мислим да је то заиста узбудљиво.“

Међутим, класификација изумрлих животиња које никада раније нису виђене на основу неколико фосилизованих карактеристика може бити тешка, посебно када научници имају само један фосил за рад, приметила је Волфова.

Код ракова које она проучава, различите врсте често деле карактеристике које представљају конвергентну еволуцију – када се исте карактеристике развијају независно у различитим лозама – што постаје очигледно тек кроз анализу ДНК модерних животиња.

За животињске фосиле којима недостаје сачувана ДНК и не личе ни на шта живо данас, откривање њихових сродстава са познатим животињским групама може бити знатно теже. „Највећа тешкоћа са организмима из доба едијакаријума јесте то што морате да заснивате своје тумачење на врло малом броју карактеристика“, објаснила је Џо Волф.

Толико тога још треба открити

Иако налази указују на то да су сложене животиње већ еволуирале до краја едијакаријума, експлозија врста у камбријуму је ипак произвела нова и важна животињска кола – таксономску класификацију испод царства – попут мекушаца и зглавкара, и увела је невиђену диверзификацију врста.

„У том смислу, и даље мислим да је камбријум прилично јединствен“, каже професор Андерсон. Ипак, налази фосила подржавају све већи број доказа да је еволутивни бум повезан са камбријумом имао ранији почетак, „можда се протежући уназад до доба едијакаријума“.

Ова студија је само почетак научног истраживања пронађене стотине фосила, додао је Андерсон. Научници ће истражити услове у биоти Ђијанчуан који су довели до изузетног очувања фосила, а остаје још много питања о биологији, навикама и интеракцијама ових животиња међу којима су били и наши најранији еволутивни преци.

„Каква је била њихова екологија? Где су живели? Какве су врсте организама били? Мислим да ће нас ови налази информисати о много тога о нашем сопственом пореклу. То је нешто због чега сам прилично узбуђен због овог налазишта“, закључио је професор Андерсон.

Сваки од четворо астронаута има одређене циљеве на лунарној површини које треба да посматра током приласка, када ће капсула прићи на око 6.500 километара од површине Месеца.

У том тренутку, наш природни сателит изгледаће приближно као кошаркашка лопта држана на испруженој руци. Посада је већ први пут видела делове тамне стране Месеца, рекла је Кох током Насиног живог преноса.

„Апсолутно је феноменално. Месец који гледамо уопште није исти као онај који се види са Земље“, истакла је Кохова.

Додала је да је Главер био „опчињен“ призором кратера Оријентале, огромног ударног кратера за који се научници надају да ће астронаути моћи детаљније да проуче током путовања.

Посматрајући Месец директно, астронаути могу брзо да уоче и идентификују карактеристике које се лако пропуштају на снимцима сателита и робота. На пример, бивши Насин астронаут и члан посаде мисије „Аполо 17“, Харисон Шмит, приметио је наранџасту прашину на површини Месеца, што се касније показало као доказ вулканске активности. Испоставило се и да је био алергичан на Месечеву прашину.

„Они су апсолутно спремни не само да дају научно веома значајне описе, већ и да нам то искуство дочарају речима док их пратимо овде на Земљи“, рекла је научна представница Насе на конференцији.

Такође, четвртог дана мисије, Наса је отказала планирани маневар „ориона“ који је требало да помогне одржавању путање, јер се показало да није потребан, а капсула је и даље на правом курсу ка тамној страни Месеца.

Два динара, друже

Ипак, Наса је променила оријентацију летелице тако да су цеви за избацивање отпадних вода привремено биле окренуте више ка Сунцу, како би се отопио лед за који се веровало да блокира пражњење.

У овом контексту, отпадне воде заправо значе претходно обрађени урин посаде, пошто се чврсти отпад чува у херметички затвореним контејнерима са контролом мириса.

Током овог процеса било је доста разговора о тоалету, док су посада и контрола мисије више пута покушавали да исперу цеви и испразне тоалет, што је такође новина за мисије око Месеца, пошто је „орион“ прва капсула са уграђеним тоалетом.

Један период посада није могла да користи тоалет, па су морали да користе „склопиве резервне писоаре“, што је у суштини високотехнолошка кеса.

„Земља постаје све мања, а Месец све већи'', поручили су астронаути.

Астронаути се хране дехидрираним оброцима који се припремају додавањем воде помоћу посебног система, а свако паковање се скенира да би се пратило шта су појели.

Данас су ближи Месецу него Земљи, објавили су на Насином профилу на мрежи Икс.

Наса је на друштвеним мрежама поделила и нове фотографије Земље снимљене у високој резолуцији.

Ово не крши теорију релативности, која каже да ништа не може путовати брже од брзине светлости. То је зато што вртлози не носе масу, енергију нити информацију, а њихово кретање заснива се на променљивој геометрији таласног обрасца, а не на стварном физичком кретању кроз простор.

Међутим, снимити овај феномен у пракси било је тешко, јер се одвија на изузетно малим просторним и временским размерама. Ово достигнуће представља тријумф електронске микроскопије.

„Наше откриће открива универзалне законе природе заједничке свим врстама таласа, од звучних таласа и струјања флуида до сложених система као што су суперпроводници. Овај пробој нам пружа моћан технолошки алат – могућност мапирања кретања осетљивих феномена на наноскопском нивоу у материјалима, откривених новом методом (електронска интерферометрија) која побољшава оштрину слике“, каже Идо Каминер, физичар са Израелског института за технологију „Технион“.

Иако светлост нашим очима делује једнолично, у њој се дешава много тога што не можемо лако да уочимо. Светлост може бити подложна поремећајима сличним онима у другим системима којима доминира динамика струјања, укључујући тип фазне сингуларности који научници називају оптичким вртлозима.

Светлост се може понашати и као честица и као талас; оптички вртлог настаје када се талас увија док се креће, попут вадичепа. У самом центру тог увијања, светлост се поништава, остављајући тачку нултог интензитета, неку врсту тамне „рупе“ у светлости.

Математички је познато да ће се две сингуларности у референтном оквиру привлачити, убрзавајући како се приближавају, достижући брзине које делују као да премашују брзину светлости у вакууму.

„Како се сингуларности супротног набоја приближавају, њихове путање у простор-времену морају формирати континуирану криву у тачки анихилације, приморавајући њихово убрзање на неограничене брзине непосредно пре нестанка“, објашњавају истраживачи у свом раду.

Ово је већ уочено у другим системима, али проучавање како се овај сценарио одвија у светлосном пољу нешто је сложеније. Много рада је уложено у лабораторијама, али посматрања оптичких вртлога била су ограничена немогућношћу технологије да испрати брзину којом се формирају, крећу и сударају.

Да би превазишли та ограничења, Каминер и његове колеге снимили су понашање оптичких вртлога у дводимензионалном материјалу названом хексагонални бор-нитрид.

Овај материјал подржава необичне светлосне таласе назване фононски поларитони – хибриде светлости и атомских вибрација – који се крећу много спорије од саме светлости и могу бити снажно ограничени у простору. То ствара сложене интерференционе обрасце испуњене бројним вртлозима, омогућавајући истраживачима да детаљно прате њихово кретање.

Други, кључни део био је снимање те динамике у реалном времену. Тим је користио специјализовани брзи електронски микроскоп са до сада невиђеном просторном и временском резолуцијом, који је бележио догађаје у размаку од свега три квадрилионита дела секунде.

Експеримент су поновили много пута, сваки пут снимајући са малим временским помаком у односу на претходно извођење. Комбинујући стотине тако добијених снимака, истраживачи су направили временски запис вртлога док су јурили једни ка другима и међусобно се поништавали, при чему су њихове брзине на веома кратак тренутак достизале суперлуминалне вредности.

„Данас су, први пут од Апола 17 из 1972. године људи напустили Земљину орбиту. Рид, Виктор, Кристина и Џереми сада су на прецизној путањи ка Месецу. Орион први пут у свемиру функционише са посадом, прикупљамо кључне податке и учимо на сваком кораку“, рекла је др Лори Глејз, вршилац дужности помоћника администратора за Дирекцију за развој истраживачких система у Наси.

Према плану, наредних два дана, „орион“ ће провести на путу ка Месецу изводећи маневре како би се што боље позиционирао у „слободну повратну путању“, док би у недељу капсула требало да уђе у зону доминантног гравитационог утицаја Месеца.

Ракета СЛС и свемирска летелица „орион“ полетели су из Свемирског центра „Кенеди“ на Флориди мало више од пола сата после поноћи 2. априла, шаљући четворо астронаута на планирани десетодневни пробни лет око Месеца и назад.

Након уласка у свемир, „орион“ је отворио своја четири крила са соларним панелима, чиме је омогућено напајање енергијом са Сунца, док су посада и инжењери на Земљи одмах започели прелазак са режима лансирања на операције у лету и проверу кључних система.

Око 49 минута након почетка пробног лета, горњи степен ракете СЛС извршио је паљење како би „орион“ поставио у елиптичну орбиту око Земље.

Друго планирано паљење тог степена убрзало је капсулу у високу Земљину орбиту која се простирала на око 74.000 километара изнад Земље, где је провео око 24 сата у проверама система. Након тог маневра, „орион“ се одвојио од степена и наставио самосталан лет.

Посада је затим извела демонстрацију ручног управљања како би тестирала управљивост летелице „орион“, користећи привремени криогени погонски степен.

Претходна беспилотна мисија „Артемис 1“ стигла је до Месеца шестог дана своје мисије 2022. године. Аполо 8 и даље држи рекорд као најбржа мисија са посадом до Месеца, пошто је пут трајао нешто мање од три дана – 69 сати и осам минута. То је уједно био и први лет са посадом који је ушао у орбиту овог небеског тела.

Беспилотни објекти могу стићи до Месеца и брже. Насина сонда „Њу хорајзонс“ прошла је поред Месеца за осам сати и 35 минута на путу ка Плутону 2006. године, али није ушла у лунарну орбиту.

Ево како ће изгледати даљи план и програм десетодневне мисије „Артемис 2“.

Четвртак, 2. април

Пут до Месеца траје око три дана. Мотор капсуле „орион“ данас ће извршити главно паљење за улазак у транслунарну путању, што је последње велико активирање мотора које шаље летелицу на њену путању „осмице“ ка Месецу.

Петак, 3. април

Лет ка Месецу. Фокус је на проверама летелице, раду система за одржавање живота и рутини посаде током пута кроз дубоки свемир. Посада ће скинути свемирска одела и током већег дела мисије носити обичну одећу, све до уласка у Земљину атмосферу.

Субота, 4. април

Током прилаза Месецу посада ће изводити мања паљења мотора како би по потреби кориговала руту., а Наса наводи да ће „орион“ извршити више маневара како би ушао у такозвану „слободну повратну путању“, што значи да ће Земљина гравитација природно повући летелицу назад након облетања Месеца.

Контролори мисије у Насином Центру „Џонсон“ у Хјустону пратиће „орион“, али ће током пута до и око Месеца морати да се ослањају на “Deep Space Network” – међународну мрежу великих радио-антена – за комуникацију са астронаутима и слање снимака на Земљу.

Недеља, 5. април

Петог дана лета капсула ће ући у зону доминантног гравитационог утицаја Месеца, што значи да Месец постаје главна сила која делује на летелицу.

Понедељак, 6. април

Главни дан лунарног прелета. Посада пролази иза Месеца, на око 6.500 километара од површине, фотографише и снима, и постаје прва након „Апола“ која из близине види делове његове далеке (тамне) стране.

„Са те позиције, посада ће кроз прозоре летелице моћи да види и Земљу и Месец – Месец у првом плану, а Земљу скоро 400.000 километара даље у позадини“, наводи Наса.

Уторак, 7. април

Облетање око Месеца део је маневра „праћке“, технике свемирског лета која користи гравитацију за промену правца и брзине летелице без трошења горива, чиме ће се подесити путања за повратак ка Земљи.

Среда, 8. април

Осми дан мисије чиниће ће повратак кроз дубоки свемир, наставак тестирања система, провере и припреме за завршну фазу.

Четвртак, 9. април

Последњи дан пред повратак на Земљу астронаути ће извести низ корекција путање како би се „орион“ прецизно усмерио ка Земљи. Планиран је и завршни брифинг и јављање посаде.

Петак, 10. април

Улазак у атмосферу, приликом ког ће се летелица кретати брзином од око 40.000 километара на сат, што ће створити температуре преко 2.000 степени Целзијуса, чиме ће се тестирати топлотни штит.

Након проласка кроз најинтензивније загревање, „орион“ ће отворити систем падобрана који ће успорити летелицу и омогућити јој да безбедно слети у Тихи океан са посадом. Планирано је да се капсула спусти у океан у суботу око два часа после поноћи.