Радионице и научне перформансе реализовали су студенти Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, који су кроз практичне примере деци приближили науку и истраживачки рад.

Програм је обухватио електротехнику и физику, роботику, астрономију, географију и праисторију, саобраћај, хемију и биологију.

Велико интересовање најмлађих привукле су радионице у којима су могли да учествују у различитим активностима, посматрају експерименте и кроз практичан рад упознају научне појаве и принципе.

Ректор Небојша Арсић рекао је да овакав догађај на Универзитету организују први пут и да је посебна пажња посвећена деци.

„По први пут организујемо овакав један догађај који се организује на универзитетима широм Европе. Планетарни догађај, Ноћ истраживача, овај догађај организујемо у оквиру једног великог европског пројекта чији смо ми координатори, у коме учествује неколикоуниверзитета али посебну ноту овом пројекту даје присуство деце из основних и средњих школа“, рекао је Арсић.

Навео је да је за децу припремљен низ садржаја кроз које могу да упознају науку на другачији начин.

„Данас смо за њих припремили читав низ догађаја где ће они кроз игру и забаву моћи да схвате да наука није баук, да наука није нешто апстрактно, него да је наука оно што нас окружује.“ поручио је Ректор Арсић.

Окупљенима се обратио и декан Факултета Техничких наука Зоран Голубовић, који је рекао да је циљ манифестације да се наука приближи најмлађима и да се код њих подстакне интересовање за истраживање и иновације.

„Наука је све оно што нас окружује. Наука је у храни коју једемо, наука је у лековима који нас лече, у решењима за животно окружење која тражимо“, рекао је Голубовић.

Он је истакао да посебну пажњу треба посветити младима и најмлађима, како би се међу њима подстакли будући истраживачи и иноватори.

„Посебно бих желео да се данас обратим младима и најмлађима. Да вечерас у њима подстакнемо неке нове истраживаче и неке нове иноваторе. Припремили смо вам заиста леп програм“, рекао је декан Голубовић, те прогласио манифестацију отвореном.

У холу Факултета техничких наука постављена је и интерактивна изложба ученичких радова „Семафор знања – до науке преко креативности“, посвећена безбедном и одрживом саобраћају, а проглашени су и најбољи радови.

У оквиру програма одржаће се и финале квиза MindBridge, док ће завршни део манифестације бити посвећен младим истраживачима и грађанским дијалозима.

На Форуму младих истраживача говорило се о путу од идеје до иновације, на примеру студената Факултета техничких наука, победника такмичења за најбољу технолошку иновацију у Републици Србији.

Европска ноћ истраживача одржана је у оквиру пројекта Digital Bridges: Science, Media, Society, који се реализује кроз програм Хоризонт Европа.

„Тим је направио археолошко налазиште Виминацијум у Мајнкрафту како би приближили на модернији начин који се новој генерацији свиђа да на бољи начин науче нешто о историји Виминацијума. Тако ће више да науче јер им нису занимљиве књиге и предавања“, истиче млади истраживач Константин Орашанин.

„Могу сазнати како се млело и жњело жито, како се правио камени алат. Ту је припремљено неко кремено оруђе, затим неки керамички и коштани предмети. Ту су реплике камених секира и могу сазнати како су се правили коштани предмети“, наводи Владан Димић из Археолошког института у Београду.

Ове године Србија обележава 17 година Ноћи истраживача уз више од 200 програма и учешће више од хиљаду истраживача.

„То је недвосмислен доказ да је Србија активан и равноправан члан Европске научне породице. Заједно са Европском унијом Србија улаже у истраживање и иновације. Уз подршки ЕУ српски научници реализују више од 350 пројеката у оквиру програма Хорајзон Јуроп“, наглашава др Марија Гњатовић, државна секретарка у Министарству науке, технолошког развоја и иновација.

Улагање у науку представља један од кључних улагања у будућност засновану на знању, кажу у Министарству науке.

„То подразумева да континуирано унапређујемо истраживачку инфраструктуру, стварамо снажну институционалну подршку и истраживачком раду и иновационој делатности пружамо подршку младим талентима и истраживачима, а оно што је за нас кључно јесу медународне сарадње и међународни пројекти“, истиче Рихард Маша, шеф одељења у Делегацији ЕУ задужен за науку.

Само у Београду биће организовани програми на 12 локација уз учешће више од 50 институција.

У Ноћи истраживача можете бити научник бар на један дан или подстаћи младе да се баве науком, а догађај је бесплатан и дозвољава и кућне љубимце.

Милан Симоновић из Друштва за академски развој објашњава да ЦТ снимак, за разлику од раније коришћене методе, омогућава истраживачима да виде и унутрашњост лобање.

„Фотограметријска метода била је нешто што можемо видети само споља, док нам ЦТ скен, односно компјутерска томографија, омогућава да видимо и унутрашњост, стање костију у самој лобањи. То нам може открити мало више о животу тог појединца за кога се верује да је Стеван Синђелић“, наводи Симоновић.

Од костију до изгледа лица

Иако се из лобање не може утврдити сваки детаљ нечијег изгледа, научне методе омогућавају да се на основу костију процени дебљина меких ткива на различитим деловима лица.

На реконструкцији ради Фабио Кавали са Универзитета у Трсту, који је, како каже Симоновић, и инсистирао на ЦТ снимању како би се добило што више података неопходних за реконструкцију.

„Постоје научне методе које говоре колико одређеног меког ткива на одређеном делу лобање може да постоји“, објашњава Симоновић.

На основу таквих података могуће је направити дигиталну реконструкцију лица. Ипак, неки детаљи, попут дужине бркова, боје очију или косе, не могу се утврдити на овај начин.

Историјски извори, напомиње Симоновић, показују да су устаници у време Првог српског устанка углавном имали велике бркове, који су били и једно од обележја по којима су се разликовали од припадника османске војске.

Повреде које могу да испричају део приче

Посебно важан део истраживања односи се на повреде уочене на лобањи. Према досадашњим антрополошким анализама, једна од њих настала је још за живота и била је лечена.

„Оно што недостаје на сликама Стевана Синђелића јесте тај неки ожиљак који је имао са те стране“, каже Симоновић.

Од добијених снимака истраживачи очекују да покажу и евентуалне повреде које нису видљиве голим оком.

Симоновић наводи да би, уколико је човек чија се лобања испитује страдао у близини експлозије, унутар лобање могле да остану микрокрхотине које би на то указивале. То би било значајно и због историјских навода о начину на који је Синђелић погинуо у бици на Чегру.

Анализа ДНК би могла да утврди идентитет, али је метода инвазивна

Научници, међутим, на основу реконструкције лица не могу са сигурношћу да потврде да лобања заиста припада Стевану Синђелићу.

„Ми не можемо утврдити тачно ко је појединац кога скенирамо или чије лице реконструишемо. Оно што можемо утврдити јесте да лице које је реконструисано апсолутно припада тој лобањи“, наглашава Симоновић.

Поуздану потврду идентитета могла би да пружи ДНК анализа, али она подразумева узимање и уништавање дела коштаног материјала. Како је Ћеле-кула споменик од националног значаја, таква анализа, према речима Симоновића, није могућа.

Међу браниоцима и једанаестогодишњи дечак

Досадашње анализе донеле су и податке о људима чије су лобање сачуване у Ћеле-кули. Данас их је 57, али за десетак, због степена оштећења, неће бити могуће урадити реконструкцију лица.

Утврђено је да све анализиране лобање припадају мушкарцима различите старости. Међу њима има старијих од 50 година, али и веома младих.

„Имамо дечака од 11 година и он је заправо једино дете које је учествовало“, каже Симоновић.

Према његовим речима, тај налаз указује на састав људи који су се 1809. године нашли у Синђелићевом шанцу.

„То нам говори да је ту било све што је могло да носи оружје. Тако ми барем за сада интерпретирамо те људе“, наводи Симоновић.

Истраживачи су, како додаје, уочили и да би међу појединим људима чије су лобање сачуване могло бити сродника, на шта указују веома сличне фацијалне кости.

Синђелићево лице биће приказано последње

До сада је у оквиру пројекта објављено пет реконструисаних лица. Следеће које ће бити представљено јавности јесте лице једанаестогодишњег дечака.

Синђелићево лице, међутим, биће последње представљено у оквиру пројекта.

„Желимо да дамо значај људима који су били његови саборци, односно онима који су узидани у зид“, истиче Симоновић.

При реконструкцијама се, наглашава, не користи вештачка интелигенција, већ научне методе и знање стручњака који се годинама баве овом облашћу. За детаље који се не могу утврдити из саме лобање, попут боје очију и косе или фризуре, користе се историјски, етнографски и антрополошки извори.

Један од наредних праваца истраживања могао би да буде и покушај проналажења тела људи чије су лобање пре више од два века уграђене у Ћеле-кулу.

Једна од најзначајнијих карактеристика ове технологије је самочишћење. Решења смањују продор нечистоћа на фасадама, независно од боје коју сте одабрали. Светли фасадни тонови природно рефлектују већи део сунчевог зрачења, али савремена технологија омогућава смањено загревање код интензивнијих и тамнијих нијанси.

Применом посебно одабраних пигмената високе укупне соларне рефлексије – ТСР (Total Solar Reflectance), могуће је смањити загревање површине у односу на конвенционално пигментисану фасаду исте или сличне нијансе.

Kомбиновањем ТСР технологије и активног дејства самочишћења ХГП NanoCoat-а омогућава се већа слобода у избору боја уз дугорочније очување рефлективних својстава фасаде.

Наука у служби екологије

Kада је изложена сунчевој светлости, потпуно транспарента превлака, ствара реактивне врсте кисеоника које поред заштите, додатно уништавају бактерије  и атмосферске нечистоће.

Уз примарно очување естетских карактеристика третираних површина, активни механизми материјала додатно утичу и на смањење концентрације загађивача из ваздуха.

„Гасови доприносе ефекту стаклене баште, уништавају озонски омотач и изазивају климатске промене, са штетним дејством. Kада се транспарентном суспензијом ХГП NanoCoat заштите фасаде објеката око прометних саобраћајних зона, то има и позитивне еколошке ефекте“, каже проф. др Снежана Вучетић, шеф Лабораторије Технолошког факултета у Новом Саду.

Да фотокаталитичка технологија функционише и у реалним условима потврђују већ реализовани примери из праксе са ХГП NanoFas Heritage, намењеном објектима културног наслеђа, код којих важе строги конзерваторски захтеви и принцип минималне интервенције.

Само решење омогућава активну фотокаталитичку заштиту и самочишћење, без нарушавања изгледа и карактеристика оригиналне подлоге.

Паметна решења за грађевинске материјале

До сада је применом савремених научних метода ХГП NanoFas Heritage испитан, али и апликован на средњевековној тврђави у Бачу, мермерном споменику у Музеју на отвореном „Сирогојно“, као и на тест површини на зидинама Петроварадинске тврђаве.

Овај материјал је коришћен у завршим радовима на чишћењу, санацији и заштити белих камених фасада зграда Владе и Скупштине Аутономне Покрајине Војводине и фасаде Српског народног позоришта у Новом Саду.

Примењен је и ван граница наше земље на барокном дворцу Дорнава у Словенији и на једној цркви у Хрватској. Технологија је тестирана у екстремним условима на неколико историјских објеката у Русији, где се показла ефикасном и на температурама до -40˚.

Од научне идеје до индустријске производње и тржишне примене, реч је у потпуности о домаћој технологији, чији је једини произвођач компанија ХГП из Новог Сада.

Ови и други паметни материјали показују колико наука доприноси енергетски ефикаснијој градњи, а право је време да почнемо да тражимо паметнија решења током пројектовања и планирања коришћења доказано квалитетних грађевинских материјала.

Наука о материјалима данас нам омогућава да зграде у будућности, заправо, реагују и одговарају климатским условима.

Активна заштита, нанотехнологија и право самочишћење, дуготрајна фотокаталитичка активност и могућност повезивања са технологијама високе соларне рефлексије мењају традиционалну улогу фасаде од пасивног заштитног и естетског омотача, ка активној и функционалној површини објекта.

О овом дешавању и његовом програму за Радио Београд 1 говорио је Алекса Васић, виши саветник за продукцију и организацију програмских садржаја у Центру за промоцију науке.

Тренутно је у току Недеља истраживача, која има за циљ да нам најави саму Ноћ истраживача, односно тај највећи научно-популарни дан у Европи.

Трудимо се да најмлађима, па и целој публици, на неке несвакидашње начине прикажемо различите научне феномене", објаснио је Васић.

На Београдском сајму тренутно се налази изложба Центра за промоцију науке под називом "Спектри", где најмлађи могу на интерактиван начин да сазнају шта је ултраљубичасто зрачење, инфрацрвени и видљиви део спектра. Ту је и ВР симулација роњења са ајкулама, едукативни мини- серијал о хемијским елементима, као и Curiosity Cube компаније, који показује Merck, достигнућа синтетичке биологије и начин на који функционишу гени и ензими.

Програм је примерен за све узрасте, од најмлађих од 5-6 година па до најстаријих. Траје до петка, када почиње Ноћ истраживача, са централним догађајима на преко 20 локација широм Србије.

"Циљ Недеље истраживача и Ноћи истраживача је да покаже да наука мора да буде доступна свима и да се најбоље изучава на искуствени начин. Научници са својим достигнућима не треба да остану закључани у лабораторијама, него да сва та научна достигнућа приближе некоме ко се не бави науком, а исто тако и да најмлађе усмере на неке сфере индустрије које им нису тако познате", истакао је Васић.

У петак, 25. септембра, од 17:00 до 22:00, Научни клуб Београд придружиће се програму 17. Европске ноћи истраживача, а у просторијама Центра за промоцију науке посетиоце очекује изложба "Спектри": интерактивни експонати, научни биоскоп и виртуелно искуство посвећено ајкулама.

„Ми заиста функционишемо као једна велика породица. Гурамо напред једни друге из дана у дан, и некако свака медаља коју неко од наших другара донесе са међународних такмичења видимо је као своју“, каже Доситеј Јовановић, ученик трећег разреда Математичке гимназије.

„Математичка гимназија је стварно школа у којој сам ја уживао ове три године уживаћу још једну, и остаћу са најлепшим успоменама о овој великој породици. Дозволила ми је да се разотркијем не само као физичар и математичар, него као певач и као сликар“, истиче Никола Кочовић, матурант.

За директорку школе, посвећеност целе заједнице и свих запослених, пресудна је за успех Математичке гимназије.

„Да схватимо колико је образовање битно. Да је образовање најважнији корак да једно друштво напредује. Да се више новца улаже у науку, да децу мотивишемо да остану на путу науке и да своје знање искористе за опште добро да свет буде бољи“, наглашава директорка Математичке гимназије, Маријана Катић.

Математичка гимназија, једина у Србији, окупља ђаке из целе земље. Зато и на дан јубилеја подсећају даје за безбедан боравак и даљи развој математичара неопходно је да гимназија добије ученички дом.

По први пут је у овом истраживању коришћена метода микрогравиметрије, којом се на основу веома малих промена у Земљином гравитационом пољу испитују разлике у густини материјала испод површине. Истраживачи су обавили више од 1.200 мерења на површини од око 35 квадратних метара.

Поред тога, тим је користио и радар који продире у тло, односно георадар, са унутрашње стране гробнице, као и раније податке добијене методом електричне отпорности.

Комбиновани резултати указују на аномалије које би могле да одговарају вештачким структурама. Истраживачи наводе да подаци упућују на могући комплекс ходника и просторија који би могао да буде старији од саме Тутанкамонове сахране.

Један од најзанимљивијих налаза је могући ходник широк око два метра, испуњен шутом, који би се пружао од погребне одаје. Истраживачи сматрају да су га ранија истраживања могла пропустити јер су била усмерена на потрагу за великим празним простором непосредно иза зида.

Микрогравиметријски подаци указују и на могуће структуре правих углова, ниже густине, чије су осе паралелне са северним зидом погребне одаје. Једна од посебно занимљивих аномалија, означена као „аномалија 7“, представља зону ниже густине унутар које се налази приближно квадратна зона веће густине. Истраживачи претпостављају да би могла да представља просторију у којој се налазе неки предмети, али наглашавају да су таква тумачења на самој граници могућности детекције.

Ипак, стручњаци који нису учествовали у истраживању позивају на опрез. Геофизичари који су анализирали резултате наводе да присуство просторија делује могуће, али да објављени подаци нису довољни за коначан закључак.

Веза са Нефертити и даље је само теорија

Могуће скривене просторије поново су покренуле и стару теорију да би се у њима могла налазити гробница краљице Нефертити.

Ту могућност је 2015. године предложио британски египтолог Николас Ривс, који је указао на линије и пукотине на северном зиду Тутанкамонове погребне одаје, као и на измене на зидним сликама. Према његовој теорији, део зида могао би да буде преграда иза које се налазе додатне просторије.

Теорија је, међутим, годинама била предмет спорења. Претходна геофизичка истраживања дала су различите резултате. Посебно детаљно радарско снимање из 2018. године није пронашло доказе о скривеним просторијама непосредно уз Тутанкамонову гробницу.

Због тога ни нови резултати не представљају доказ да се у близини KV62 налази Нефертитина гробница. Они само указују на аномалије које би могле да представљају вештачке структуре.

Нефертити је била супруга фараона Ехнатона, а бројни египтолози сматрају да је након његове смрти кратко време могла да влада као фараон. Њено место сахране до данас није поуздано утврђено. Теорија да би могла бити сахрањена у близини Тутанкамона заснива се на тумачењу структуре KV62, а не на директном доказу.

Тутанкамонова мала гробница деценијама збуњује археологе

Гробница KV62 откривена је 1922. године и у њој је пронађено готово нетакнуто погребно благо, укључујући чувену златну посмртну маску.

Необично је то што је гробница релативно мала за краљевску сахрану. Управо због тога се већ деценијама поставља питање да ли је првобитно била намењена неком другом члану краљевске породице и да ли су делови ширег погребног комплекса касније преуређени за Тутанкамонову сахрану.

Према једној од теорија, млади фараон је умро неочекивано, па је постојећа гробница прилагођена његовој сахрани. Уколико су додатне просторије заиста постојале пре његове сахране, оне би могле да помогну у разумевању историје самог комплекса.

За сада, међутим, није утврђено чему би евентуалне просторије служиле нити коме су биле намењене.

Минијатурни роботи могли би да провере шта се налази иза зидова

Следећи корак могао би да буде директно испитивање аномалија. Истраживачки тим жели да, уз дозволу египатских власти, направи мале отворе кроз које би били уведени минијатурни уређаји са камерама.

Према плану, даљински управљани уређаји могли би да прођу кроз отворе и сниме простор у различитим правцима. На тај начин било би могуће проверити да ли геофизичке аномалије заиста представљају просторије или ходнике.

За такав поступак неопходна је дозвола египатских власти, а коначна одлука је на египатским органима надлежним за антиквитете.

До тада, резултате треба посматрати као нове доказе који указују на могуће структуре, а не као потврду да су скривене просторије или Нефертитина гробница већ пронађене. Управо ће директно испитивање показати да ли се иза геофизичких аномалија заиста налази до сада непознати део погребног комплекса.

„Најзанимљивији резултат није само то што су земљотреси уследили након подземних нуклеарних проба, већ начин на који се сеизмичност развијала", објаснио је сеизмолог Кванг Хи Ким са Националног универзитета Пусан у Јужној Кореји за научни портал Сајенс алерт. 

Севернокорејска локација за тестирање Пунгје-ри налази се испод планине Мантап, врха високог 2.205 метара у североисточном делу земље. Удаљена локација била је идеална за тестирање растућих нуклеарних капацитета нације. Тунели су бушени хоризонтално у планину испод стотина метара чврсте стене, што је помагало у контроли и задржавању радијације.

Последњи тест одиграо се 3. септембра 2017. године и био је убедљиво највећи. Док је бомба у Хирошими експлодирала са енергијом од око 15 килотона, последњи тест на локацији Пунгје-ри ослободио је процењених 100 до 250 килотона. Ова детонација произвела је сигнал снажан као земљотрес магнитуде 6,3.

Урушавање шупљина и померање тла

Подземна нуклеарна експлозија не захтева постојећу пећину. Детонација испарава и топи околну стену, ископавајући подземну шупљину док шаље интензивну детонацију кроз тло изван ње. Како се та шупљина хлади, њен кров може да се уруши под тежином одозго.

Чини се да се управо то догодило испод планине Мантап, јер су само 8,5 минута након експлозије инструменти забележили сеизмички догађај магнитуде 4,1 који се тумачи као урушавање новоформираног удубљења.

Земљотреси директно узроковани оштећењем од експлозије обично почињу одмах и смањују се како се поремећај расипа. Пошто је то био последњи тест, урушавање шупљине требало је да означи почетак краја сеизмичких сметњи, али је три недеље касније Земља почела снажно да тутњи. 

Међународни тим истраживача, предвођен научницима са Националног универзитета Пусан и Технолошког универзитета Ченгду у Кини, пречешљао је 17 година сеизмичких записа са станица у Кини и Јужној Кореји, обухватајући период од 2008. до 2025. године. Тим је користио технику прилагођене филтрације, модерну методу која издваја изузетно слабе земљотресе које је рутинско праћење пропустило.

Препозната су 1.399 потреса. Планина Мантап до тада није била позната као сеизмички активно место. Истраживачи су у историјским записима између 23. године пре нове ере и 1903. године пронашли само један догађај. Међутим, крајем септембра 2017. године, планине су задрхтале и никада заправо нису престале.

„И стопа земљотреса и ослобађање сеизмичког момента наставили су да расту све до маја 2025. године, што је крај нашег периода проучавања", истакао је Ким.

Претња за вулкан Паекту и нове тензије

Тим је прецизно пратио 955 земљотреса који су исцртали две приближно паралелне структуре усмерене ка северозападу од места тестирања. Једна линија је пратила пројектовани наставак раседа мапираног јужно од локације Пунгје-ри, док друга није одговарала ниједном познатом површинском раседу.

Тај образац је указивао на то да су нуклеарни тестови пореметили већ постојеће слабости у кори. Али то је оставило загонетку: Како су експлозије које су се завршиле 2017. године и даље могле да утичу на земљотресе годинама касније?

Непосредни ефекти подземне нуклеарне експлозије су релативно краткотрајни. Експлозија може да разбије околне стене, промени напоне у близини и – као што се догодило након последњег теста у Пунгје-рију – изазове колапс новоформиране шупљине.

Али сами ти ефекти нису могли да објасне земљотресе који се јављају десетинама километара далеко и настављају да се интензивирају годинама касније. Уместо тога, истраживачи верују да су кумулативни ефекти поновљених експлозија били одговорни.

Ким је нагласио да сама планина није била окидач. Уместо тога, њена топографија је пружила „дуготрајни механички оквир“ који је помогао да се утврди где су се ефекти нуклеарних тестова одиграли.

Ова открића доносе и нову забринутост због могућег утицаја на оближњи активни вулкан, планину Паекту. Геолози упозоравају да би будући снажнији земљотрес, уколико би се његов расцеп проширио на север, могао да досегне комору магме испод вулкана и потенцијално покрене ерупцију.

Да ли би тај процес на крају могао да произведе много већи земљотрес није јасно. Дужа од две структуре сличне раседу протеже се око 24 километра; ако представља један повезани расед који је пукао целом дужином, истраживачи процењују да би теоретски могла да произведе земљотрес магнитуде око 6,4.

Али то је хипотетички сценарио, а не предвиђање. Нема доказа да је такав земљотрес неизбежан, а структура би уместо тога могла да се састоји од више мањих сегмената раседа.

Налази су објављени у часопису Science.

„Имаћемо анатомске преперате, кости животиња... Археолози ће приказати животиње из праисторије, Етнографски институт ће приказати неке интересантне обичаје са животињама у Србији”, најавила је др Диана Лупуловић, доктор ветеринарске медицине, научни саветник Института за примену нуклеарне енергије Универзитета у Београду.

Готово све Новосадске институције које се баве научним радом и наставом имаће поставке о кућним љубимцима, где ће моћи да науче младе како да их одговорно гаје.

„Чиме смеју а чиме не смеју да хране одређене врсте, укључујући псе, мачке, корњаче, рибице, све оне кућне љубимце који су данас врло распрострањени међу људима, најчешће међу децом”, рекла је др Николина Милошевић Новаков, доктор ветеринарске медицине, редовни професор Департмана за ветеринарску медицину Пољопривредног факултета у Новом Саду.

Поред тога, организоваће и бројне радионице: за климатске промене и одговорно понашање према животној средини, за очување водних ресурса и рибљих врста и радионице везане за безбедну употребу хране и микропластику. Највећи успех јесте то што деца широм Србији воле Ноћ истраживача.

„Да се и наука и знање које деца имају и у школама на неки други начин покаже, прикаже на њима приступаћнији начин, покаже, и да то њих заиста интересује Дарије Јаношевић, помоћник директора Центра за промоцију науке, Београд.

Пројекат се финансира средствима Европске уније и спроводи кроз програм “Horizon Europe", највећи програм Европске уније за истраживање и иновационе делатности. 25. септембра улаз је на свим локацијама бесплатан, а моћи ће да се поведу и кућни љубимци.

Ипак, исход је могао бити далеко гори.

У сенци вулкана живело је око 250.000 људи, распоређених у више градова и великој бази америчког ваздухопловства. Када је Пинатубо у априлу те године почео да се тресе и испушта пару, научници из САД и са Филипина поставили су низ инструмената који су пратили унутрашње немире вулкана.

„Нисмо знали много о том вулкану, па је уследила брза геолошка процена. А процена је рекла: 'О, не, када ова ствар еруптира, еруптираће врло снажно'", каже Мајк Поланд, вулканолог задужен за Јелоустонску вулканску опсерваторију Америчког геолошког завода.

„То је постало основа за прогнозу." Почетком јуна, пепео и лава су почели да избијају, и наређена је евакуација, само неколико дана пре катаклизме.

Разлика између неба и земље

Научници су тада спасили небројене животе, али њихова прогноза је више личила на научну претпоставку него на прецизно предвиђање. Нису могли са сигурношћу да тврде да ће 12. јуна доћи до експлозивне ерупције, нити су могли да предвиде њен ток.

Са врло мало изузетака, ова непрецизност важи за све добро надгледане вулкане. Ипак, вулканологија је као наука значајно напредовала.

Данас знамо да ће олуја одређене јачине погодити одређени град за неколико дана. Хоће ли научници икада моћи да кажу да за недељу дана одређени вулкан има 80 одсто шансе да еруптира на специфичан начин?

„Одговор је једноставан. Иначе се не бих бавила овим. Моћи ће", уверена је Дајана Роман, вулканолог са института Карнеги Сајенс у Вашингтону.

Велика разлика између вулкана и метеоролошког предвиђања је у томе што је временске прилике могуће стално пратити, објашњава Џени Баркли, вулканолог са Универзитета у Бристолу.

Атмосфера је стално видљива и мерљива. С друге стране, магма се налази километрима испод Земљине коре, а већина активних вулкана еруптира једном у неколико деценија. Сваки вулкан је такође јединствен: архитектура подземних путева, хемија магме и стил ерупције разликују се од места до места.

„Геологија је хаотична", истиче Мариус Искен, геофизичар у Хелмхолц центру за геонауке ГФЗ у Потсдаму. Али у том хаосу постоји ред. Питање је можемо ли га пронаћи.

Симфонија унутар хаоса

Данашње праћење вулкана личи на слушање оркестра, а не знати како ће се симфонија даље развитјати. Сеизмометри осећају пуцање стена док се магма пење; сензори на тлу и сателити прате померање коре, указујући где магма тече; детектори гаса откривају када се магма приближи површини.

Изазов је знати како ће се све развити до врхунца, много пре него што почне. Често, системи за узбуњивање само обавештавају јавност да вулкан показује појачану активност. „Само 50 одсто вулканских немира који изгледају као да ће довести до ерупције заиста се заврше ерупцијом“, напомиње Џесика Џонсон, геофизичар са Универзитета Источне Англије.

Ипак, напредак је евидентан. На вулканима попут Стромболија и Етне у Италији, који редовно избацују лаву, научници могу поуздано да предвиде изливе неколико сати унапред. На Хавајима и Исланду, праћење кретања магме је толико прецизно да се зна где ће се лава појавити, са тачношћу од око сат времена.

Нове технологије додатно побољшавају ове могућности. На пример, метода названа "Jerk" користи један сеизмометар за детекцију суптилних покрета тла изазваних продором магме, и успешно је предвидела 92 одсто ерупција на једном вулкану између 2014. и 2023. године. Уз то, алати засновани на вештачкој интелигенцији сада анализирају огромне количине сеизмичких података и емисија гасова, уочавајући обрасце које људи не могу.

Потрага за јединственом физиком

Сви стручњаци се слажу да је за праву револуцију у прогнозирању потребно решити кључни део слагалице.

„Ми још увек не разумемо у потпуности основну физику", признаје Роман.

Шта узрокује да резервоар магме пређе из стабилног стања у катастрофални слом? Ако се открију основне једначине које управљају овим процесима, можда би се могле применити на све вулкане и дати вредности које са великом тачношћу говоре када следи следећа ерупција и каква ће бити.

Научници су већ идентификовали неке од ових једначина, али оне се углавном примењују тек након што ерупција почне. Физика вулканских опасности, попут токова лаве и пирокластичних токова, добро је позната. Једначине које описују кретање флуида, као што су Навије-Стоксове једначине, успешно се користе за предвиђање куда ће се ови токови кретати и колико брзо.

Међутим, то је као да кажемо: „Када киша почне да пада, можемо предвидети који сливови би могли да поплаве", објашњава Поланд. Знати када ће олуја почети захтева разумевање физике резервоара магме испод површине.

Геолошки „Пројекат Менхетн"

Да би се дошло до јединствене теорије вулканизма, биће потребан огроман, координисан напор, својеврсни геолошки „Пројекат Менхетн"

„Нема разлога да не мислимо да у неком тренутку у будућности можемо имати прогнозе за вулкане које су попут временских прогноза", оптимистичан је Поланд. То подразумева покривање великог броја различитих вулкана густом мрежом инструмената и њихово праћење током више циклуса ерупција, што значи деценијама.

Чак и неки од најопаснијих вулкана у САД, попут Маунт Сент Хеленса и Маунт Реинира, тренутно су само делимично покривени сензорима.

Пројекти попут SZ4D (Зоне субдукције у четири димензије) имају за циљ управо то: интензивно праћење зона где се тектонске плоче сударају како би се проучили окидачи за клизишта, земљотресе и ерупције.

Дословно револуционарни подухват је и Постројење за тестирање магме Крафла на Исланду, које ће постати прва светска опсерваторија која директно посматра магму бушењем до њених дубина.

Уз помоћ машинског учења за обраду огромне количине података, научници се надају да ће извести основне законе и изградити универзални модел вулкана. Тај модел би се могао прилагодити било ком вулкану на свету, уносећи његове специфичне податке како би се добила вероватноћа, стил и трајање будуће ерупције.

Сваког дана, вулканолози већ чине научна чуда како би заштитили милионе људи. Узбудљиво је замислити будућност у којој ће људи имати не сате, већ дане или чак недеље да се склоне на сигурно.

Уместо ослушкивања радио-сигнала са далеких планета, научници предлажу да „просејемо" месечеву прашину у потрази за остацима технологије који су можда путовали свемиром милијардама година пре него што су се коначно зауставили на нашем природном сателиту.

Месец као тихи галактички архив

За разлику од Земље, Месец нема функционалну атмосферу нити магнетно поље, због чега је потпуно изложен свемирском вакууму. Као резултат тога, непрестано га бомбардују метеорити, али и погађа сталан ток микроскопских честица из остатка Сунчевог система и шире. Будући да на Месецу нема воде ни тектонских покрета, ова микроскопска материја се акумулира и остаје на површини, потпуно неометана, стварајући јединствени архив галактичке историје.

У новом раду, који је крајем јуна постављен на сервер за препринт радове arXiv, истраживачи тврде да део ове прашине потиче из звезданих система изван нашег и да стога може садржати доказе о давно изгубљеним ванземаљским цивилизацијама. Студија је предата часопису International Journal of Astrobiology, али још увек чека објављивање.

„Месец тихо акумулира материјал из свемира милијардама година, а већи део тог материјала вероватно је милијардама година старији од самог Месеца", навео је у саопштењу главни аутор студије Луис Пино, планетарни научник са Универзитетског колеџа у Лондону и сарадник Института СЕТИ (Потрага за ванземаљском интелигенцијом).

„Питање које постављамо јесте да ли та древна збирка може садржати микроскопске трагове технологија које су постојале много пре него што су људи икада погледали у небо", додао је Пино.

Од радио-сигнала до „Архиповљевих честица"

До сада је потрага за доказима о напредним ванземаљским цивилизацијама, познатим као „технопотписи", углавном била усмерена на радио-сигнале које би могле емитовати насељене егзопланете или хипотетичке мегаструктуре, попут Дајсонових сфера.

Међутим, такви сигнали би потицали само од активних цивилизација, а не од оних које су нестале много пре него што смо их могли уочити. Ова нова идеја се надовезује на деценије ранијих предлога и оживљава концепт украјинског астронома Алексија Архипова из деведесетих година прошлог века, који је сугерисао да би Месец могао сакупљати међузвездану прашину вештачког порекла. У његову част, аутори студије су овакве хипотетичке фрагменте назвали „Архиповљевим честицама".

Аутори нове студије тврде да када цивилизација нестане, трагови њене технологије могу преживети и завршити у свемиру, било распадањем мегаструктура и мањих летелица, било снажним ударима астероида о некада насељене егзопланете.

Једном када се нађу у свемиру, сићушне честице метала или других вештачких материјала могле би бити избачене из својих звезданих система снажним ударима звезданог ветра и на крају отплутати према нама.

Користећи компјутерске моделе, тим је предвидео да би комади технологије величине до три микрометара (три милионита дела метра, или око три одсто ширине људске длаке) могли да напусте своје звездане системе и путују међузвезданим простором и до милијарду година.

Већ знамо да међузвездана прашина може продрети у унутрашњи Сунчев систем, јер су је научници пронашли у узорцима прикупљеним са површине астероида Бену, који је 2020. године посетила Насина сонда OSIRIS-REx.

Потрага у ери новог освајања Месеца

До данас, ниједан лунарни узорак није садржао технопотписе. Међутим, научници који су их проучавали вероватно нису ни тражили такве честице, а узорци су били премали да би дали значајне резултате, тврде аутори студије. Они верују да би узорак Месечевог реголита запремине једног кубног метра могао бити довољан да се пронађе бар један технолошки фрагмент.

Тим је такође предложио начине за претраживање материјала помоћу микроскопије, индустријске анализе материјала и снимања уз помоћ вештачке интелигенције.

Неколико предстојећих свемирских мисија прикупиће свеже узорке са Месечеве површине, укључујући недавно одложену кинеску мисију Чанг'е-7 и будуће мисије у оквиру Насиног програма Артемис. Ови узорци би потенцијално могли да садрже технопотписе, иако ће запремина прикупљеног реголита бити далеко мања од оне коју истраживачи предлажу.

Стога ћемо можда морати да сачекамо да људи успоставе сталну базу на Месецу пре него што астронаути буду могли да прикупе довољно материјала за правилну анализу.

Као резултат тога, Институт СЕТИ, који предводи међународну потрагу за технопотписима, гледа на нову идеју као на веома обећавајућу. Бил Дајмонд, председник и извршни директор Института СЕТИ, који није био укључен у нову студију, оценио је идеју као „изванредно оригиналну и разумну".

„Ово је нови додатак методологијама потраге које се примењују у тражењу доказа о технологији као показатељу живота и интелигенције изван нашег Сунчевог система, и узбуђени смо због могућности да се то оствари", навео је Дајмонд у саопштењу.

Иако је шанса за проналажење чак и једног микроскопског ванземаљског артефакта изузетно мала, потврда таквог открића представљала би дефинитиван одговор на једно од највећih питања човечанства – да ли смо сами у универзуму.

Чак и ако се ништа не пронађе, сама потрага би поставила прва квантитативна ограничења на количину технолошког материјала који су потенцијалне цивилизације могле да произведу током историје Млечног пута.

И све то важи у нормалним, уобичајеним условима на Земљи.

Ако се притисак и температура промене за само неколико степени, необично понашање воде постаје још израженије.

Научници су сада демонстрирали један од најнеобичнијих облика леда до сада – под невероватно високим притисцима до 2,3 милиона атмосфера и огромним температурама до 2.357 степени Целзијуса.

На тим температурама обично би се очекивало да вода буде гас – чак и делимично раздвојена на своје саставне атоме кисеоника и водоника. Али нешто занимљиво дешава се под астрономски високим притисцима који владају дубоко у унутрашњости планета.

Када вода прелази из течног у гасовито стање, односно пару, она се шири. Под огромним притисцима од више милиона атмосфера, такво ширење је спречено. Уместо тога, вода може да остане изузетно густа и да поприми егзотичне облике леда какве не срећемо на површини Земље.

Један од њих је суперионски лед – веома необично стање материје које није ни потпуно чврсто ни потпуно течно. Атоми кисеоника остају фиксирани у крутој кристалној решетки, као што би били у чврстом стању. Међутим, језгра водоника могу да се крећу кроз ту решетку, више налик честицама у течности.

При нешто другачијим условима, распоред атома кисеоника мења се у различите конфигурације познате као фазе. Познато је више од двадесет различитих фаза леда, а неке од њих постају суперионске у екстремним условима. Научници непрестано трагају за новим облицима.

И не ради се само о необичности ради саме необичности. Сматра се да суперионски лед постоји дубоко у унутрашњости Урана и Нептуна, где би његова необична својства могла да имају улогу у стварању подједнако необичних магнетних поља ових планета.

У новим експериментима, тим који је предводио физичар Алексис Форестије из Француске комисије за алтернативне енергије и атомску енергију изложио је сићушне узорке воде условима сличним онима који се очекују у унутрашњости ледених џиновских планета.

Узорке су сабијали између врхова дијаманата до притисака од чак 230 гигапаскала, док су их ласерима загревали на температуре од неколико хиљада степени. То је 2,3 милиона пута већи притисак од атмосферског притиска на нивоу мора на Земљи. За поређење, притисак у центру Земље износи око 360 гигапаскала.

Затим су, користећи изузетно узак сноп синхротронских рендгенских зрака, испитивали промене у кристалној структури леда.

Резултат је била конфигурација која је теоријски била предвиђена, али никада раније није недвосмислено уочена у експериментима: хексагонално густо пакована структура, односно хексагонални лед, познат као ХЦП лед.

Како се ХЦП кристал загревао, његово ширење показало је и карактеристике суперионског понашања, што указује на то да је прешао у суперионско стање на температури од око 1.700 Келвина.

Назив се односи на распоред атома кисеоника. Замислите да слажете једнаке куглице у слојеве. Постоји више различитих начина да се ти слојеви распореде тако да куглице буду упаковане што је могуће гушће.

Један раније идентификовани облик суперионског леда има структуру кубно густо пакованог типа, односно ФЦЦ структуру. Код новооткривеног ХЦП леда, слојеви су сложени другачијим редоследом. Истраживачи су пронашли доказе да једна структура може да пређе у другу када се положај слојева промени.

Чини се да до ове трансформације долази како услови постају све екстремнији.

При притиску од 155 гигапаскала и температури од 2.000 келвина, сигнал забележен рендгенским испитивањем представљао је мешавину ФЦЦ и ХЦП структуре.

Када су услови појачани на 197 гигапаскала и 2.250 келвина, сигнал ХЦП структуре постао је израженији у односу на ФЦЦ структуру.

При последњој комбинацији услова – 219 гигапаскала и 2.630 келвина – сигнал ФЦЦ структуре готово је нестао, док је ХЦП структура јасно доминирала.

Занимљиво је да ово можда није био први пут да су истраживачи створили ХЦП лед.

Када су се вратили подацима из једног ранијег експеримента, схватили су да је претходно неидентификовани врхунац на дифракционој слици, уочен при притисцима већим од 130 гигапаскала, вероватно био знак присуства ХЦП леда – само што то тада нису препознали.

Њихови резултати указују на то да би при притисцима већим од око 200 гигапаскала ХЦП структура могла да постане стабилнији облик суперионског леда.

На први поглед реч је о релативно малој промени – дословно на атомском нивоу – али та разлика би могла да има велики значај за Сунчев систем.

Ако ХЦП лед проводи електрицитет другачије од ФЦЦ леда, његово присуство дубоко у унутрашњости Урана и Нептуна могло би да промени моделе о томе како се материја и електрични набој крећу кроз њихову унутрашњост. Сматра се да су ти процеси повезани са стварањем необичних, сложених и асиметричних магнетних поља ових планета.

Биће потребни и додатни експерименти како би се прецизно утврдило у којим условима притиска и температуре је ХЦП лед стабилан у односу на његов ФЦЦ пандан.

Гостујући у Београдској хроници, млади истраживачи објаснили су да су такмичења била организована по принципу научне конференције – сваки учесник представљао је свој истраживачки рад пред комисијом, која је оцењивала презентацију и одговоре на питања, након чега су ученици рангирани.

Марко Ланговић каже да је, поред такмичарског резултата, посебно значајно било упознавање вршњака из других делова света.

„Најбоље искуство које имамо је управо то што упознајемо децу из других земаља, наше вршњаке“, рекао је Ланговић, додајући да су током боравка имали прилику да упознају и Индонезију.

За Лану Штулић, која се такмичила у области психологије, највећи изазов била је усмена презентација, после које су уследила питања комисије.

„Више су некако била неочекивана него што су била тешка. Наравно, била су везана за мој рад, али мислим да смо сви урадили одличан посао“, истакла је Лана.

Део тима такмичио се у области животне средине, где су учесници, осим усменог представљања истраживачког рада, имали постер презентацију и тест.

Томица Ђурђевић каже да му је посебно било занимљиво то што су, у разговору са вршњацима из различитих земаља, увидели да се суочавају са сличним проблемима.

„Иако живе на другом делу света, деле неке сличне проблеме које желе да реше у својој околини“, навео је Томица.

Међу темама које су се најчешће појављивале у радовима младих истраживача били су загађење река и недостатак зеленила у градовима.

Ана Савићевић представила је рад посвећен зеленилу на градским крововима и могућности коришћења површина које су сада неискоришћене.

„Мој рад се бавио зеленилом градских кровова и искоришћавањем некоришћене површине и сађењем маховина на крововима“, објаснила је Ана, наводећи Немачку и Данску као примере примене таквих решења.

После успеха на Балију, млади истраживачи већ размишљају о новим пројектима. Следеће године у Центру за таленте очекује их израда нових истраживачких радова и нови циклус такмичења.

„Главни планови су наставак рада у Центру за таленте и остала сродна такмичења“, поручио је Ланговић.

Пред њима су и различити академски путеви – од географије, психологије и биологије до медицине, док је један од младих истраживача већ уписао менаџмент културе и медија и продукцију позоришта на Факултету драмских уметности.

Без тог судара, који је можда оставио и делове Теје закопане дубоко у унутрашњости наше планете, многи научници сматрају да живот на Земљи можда никада не би постојао.

Стене са Месеца, које су прикупљене током Насиних мисија „Аполо“, пружиле су доказе у прилог овој теорији, познатој као хипотеза о џиновском удару. Ти узорци такође показују да је Месец стар око 4,5 милијарди година, што значи да се судар догодио приближно 100 милиона година након настанка Сунца.

Међутим, иако су научници и раније симулирали овај догађај, било је тешко утврдити на који је тачно начин Месец настао и колико је времена било потребно да се формира након судара Земље и Теје.

У новој студији, објављеној у часопису The Astrophysical Journal Letters, истраживачи су спровели низ симулација које су се фокусирале на различита могућа геолошка својства Земље и Теје пре њиховог судара. Овај фактор до сада је био релативно мало проучаван.

„Када Земљу и Месец симулирате као тела у судару са различитим геолошким својствима, то мења начин на који Месец настаје после тог удара, а раније смо сматрали да то није неопходно узимати у обзир“, рекла је главна ауторка студије Адин Дентон, геолошкиња и планетарна научница из Истраживачког института Југозапада у Болдеру, у америчкој савезној држави Колорадо.

До сада су се симулације судара Земље и Теје углавном фокусирале на масе два тела. У новој студији истраживаче је, међутим, највише занимала чврстоћа материјала од којих су та небеска тела била сачињена, посебно тврдоћа њихових спољашњих слојева.

„Модели су временом унапређени тако да укључују и чврстоћу материјала, што је веома важно када проучавате сударе мањих тела, као што су астероиди. Нисмо били сигурни да ли ће то бити важно и у случају Месеца. Када смо спровели симулације, открили смо да је тај фактор заправо веома значајан“, навела је Дентон.

Температура кључна

Главни фактор који одређује чврстоћу тела која се сударају јесте температура. Земља и Теја биле су веома младе када су се судариле, па су још биле вреле и имале меке или растопљене површине. Таква својства могла су да ублаже последице судара, омогућавајући остацима да у великој мери остану компактни и да се Месец брже формира.

Међутим, када је хипотеза о џиновском удару први пут предложена 2001. године, истраживачи су у почетку сматрали да се судар догодио много касније, што би значило да су се оба тела до тада охладила и постала кртија. У том случају, њихов судар би створио много веће поље стеновитих остатака којем би било потребно више времена да се споји и формира Месец.

Истраживачи су симулирали судар при различитим могућим температурама и открили да је, у најекстремнијем сценарију – када су оба тела била најтоплија – Месец могао да се формира за само пет сати. Међутим, то је само један од могућих исхода, јер не постоји начин да се са сигурношћу утврди колико су Земља и Теја заиста биле вреле, а самим тим и колика је била чврстоћа њиховог материјала, у тренутку судара.

Када је Месец почео да поприма свој облик, његову површину је у почетку прекривао океан магме којем су биле потребне стотине милиона година да се очврсне. Чак и након тога, његова већа близина Земљи значила је да је вероватно био вулкански, изузетно негостољубив свет.

Временом се Месец удаљавао од наше планете, додатно се хладио и данас се углавном сматра геолошки неактивним. Он наставља да се полако удаљава од Земље и једног дана би, теоретски, могао у потпуности да напусти гравитациони утицај наше планете, уколико Сунце, када почне да одумире, не уништи и Земљу и Месец за око пет милијарди година.

Нове симулације указују на значај чврстоће материјала у моделирању планетарних судара, што би могло да промени и наше разумевање других древних космичких катастрофа, попут судара који је изместио осу Јупитеровог месеца Ганимеда или оног који је, према појединим теоријама, довео до настанка Сатурновог месеца Титана.

Шта год да је у питању, то осетите много пре него што успете да објасните. А непозната особа поред вас, која гледа исто платно са истим чуђењем у очима, врло вероватно осећа исто.

Често кажемо да је „лепота у оку посматрача“. Али покажите готово било коме кинески планински пејзаж обавијен маглом из времена династије Сунг или нежно насликану фигуру Мона Лизе и скоро сви ће се сложити да се пред њима налази нешто задивљујуће.

Лепота делује као нешто изразито лично, а истовремено непрестано откривамо да је доживљавамо и колективно. Та противречност једна је од дугогодишњих загонетки „неуроестетике“ – науке која проучава како мозак реагује на уметност и лепоту. Како се, заправо, у мозгу формира наш осећај за лепо?

У најновијем истраживању, објављеном у научном часопису Nature Communications, професор Дениз Ватансевер са Универзитета у Кембриџу и његов тима, покушали су да мапирају то заједничко искуство. Открили су да мозак, уместо да га представља као јединствену целину, естетски доживљај дели на две главне компоненте. Једна се односи на оно што слика приказује – било да је реч о пејзажу, предмету или фигури.

Друга процењује колико нам то пружа задовољство, ослањајући се на исте мождане кругове који реагују на храну или новац. Та два различита неуронска система комбинују се и обликују сваки наш суд о лепоти док посматрамо дела визуелне уметности.

Неуронаучници већ дуго расправљају о овом питању, полазећи од становишта која се подједнако често надмећу колико се и преклапају. Једна група истраживача углавном се усредсређује на перцепцију – на то како мозак обрађује композицију, контраст и форму.

Друга наглашава процену и награду, смештајући лепоту у мождане системе задужене за вредновање. Трећа група проучава мождане системе који стоје иза маште и саморефлексије. Свако од ових становишта обухвата део стварности, али су ретко сва заједно испитивана у оквиру једног истраживања.

Алгоритми за уметност

Истраживачи су ангажовали 34 добровољца да посматрају 96 традиционалних кинеских слика у акварелу док су се налазили у уређају за магнетну резонанцу јачине седам тесла, довољно моћном да региструје мале промене у протоку крви које указују на мождану активност. Након изласка из уређаја, сваки учесник је оценио каква су осећања слике изазвале код њега.

Међутим, уместо да непосредно анализирају те оцене, истраживачи су се послужили алатом из једног мање очигледног извора – механизмима за препоруке на којима се заснивају сервиси попут Нетфликса и Спотифаја.

Познати као алгоритми колаборативног филтрирања, ти алати нарочито су добри у откривању скривених образаца подударности у преференцијама људи. Када су их применили на естетске оцене, идентификовали су две димензије које су биле у основи одговора свих учесника.

Прва је слике распоређивала од оних које су највише личиле на фигуративне приказе до оних које су највише подсећале на пејзаже, чиме је мерено шта свака слика концептуално представља. Друга их је рангирала од најмање до највише оцењених међу свим учесницима, што представља меру емоционалне, односно хедоничке вредности – чулног задовољства које особа добија из неког искуства.

Упркос томе што обе димензије заједно доприносе целокупном естетском доживљају, мозак их је задржавао изразито раздвојеним. Визуелни садржај тумачен је дуж визуелних путева – познатих можданих система који омогућавају да, на пример, разликујемо лице од неког призора.

Хедоничка вредност, с друге стране, декодирана је на другом месту, у дубљим деловима мозга задуженим за награду и задовољство. Једноставно речено, чини се да мозак визуелно уметничко дело процењује готово истим механизмом којим процењује и остатак света око нас.

Мењање мозга

Такође смо открили да интензитет којим мозак кодира тај дводимензионални естетски простор зависи од стручности особе у области визуелних уметности. Разлика се нарочито испољила у такозваној „мрежи подразумеваног режима“ (default mode network), систему можданих веза повезаном са маштом, свешћу, саморефлексијом и стварањем значења – који неколико значајних теорија смешта у само средиште естетског искуства.

Ови резултати указују на то да, осим саме изложености уметности, образовање и обука у области визуелних уметности, чини се, од самог почетка мењају начин на који мозак представља лепоту.

Тај последњи закључак има велики значај. Ако естетски доживљај има структуру која се може измерити у мозгу и ако стварање и доживљавање уметности могу да је преобликују, онда уметничко образовање више не изгледа само као вид културног обогаћивања, већ и као врста тренинга који мења начин на који се перцепција, емоције и значење међусобно повезују. Клиничке импликације иду у истом смеру.

Терапије засноване на уметности за лечење депресије, трауме и деменције већ дуго се вреднују углавном на основу интуиције и појединачних искустава. Јасније неуролошко објашњење пружа начин да их научници испитују и унапређују. Коначно, у тренутку када све већи број слика око нас – у рекламама, дизајну и на нашим екранима – стварају машине, важније је него икада да знамо како се лепота представља у људском мозгу.

Углавном смо склони да лепоту посматрамо као нешто потпуно лично и претпостављамо да постављањем научних питања о њој научници маше суштину. Ослањајући се на пионирска истраживања у области неуроестетике, резултати овог истраживања указују на супротно.

Лепота има структуру, а та структура нам нешто говори о томе каква смо бића постали током небројених година еволуције. Ми не посматрамо свет само пасивно. Напротив, чини се да једноставно не можемо да престанемо да га процењујемо према његовој лепоти.

На самиту учествује и председник Србије Александар Вучић, који ће говорити на пленарној сесији „Свемир будућности за свет који се брзо мења“. Србија је овог лета приступила Артемис споразумима, а питање је какве могућности тај корак отвара за домаћу науку и технологију.

Јован Алексић из Астрономске опсерваторије у Београду каже за РТС да свемир не би требало посматрати као простор који припада појединим државама.

„Моје лично мишљење је да свемир припада свима, целом човечанству, и да ту не треба да буде неких подела: да ли су Руси, Американци, Срби, ови-они. Свемир припада целом човечанству“, истиче Алексић.

Због тога, додаје, посебан значај имају међународни споразуми, иницијативе и заједнички пројекти.

„Само заједничким улагањем, заједничким активностима, можемо да постигнемо свој пун циљ у истраживању свемира“, наглашава Алексић.

Од Сунца и астероида до галаксија

Објашњавајући шта све обухвата истраживање свемира, Алексић наводи да се астрономи баве широким спектром области – од Сунца и планета Сунчевог система до најудаљенијих галаксија и космологије.

Посебна пажња посвећује се и астероидима, нарочито онима који би потенцијално могли да представљају опасност за Земљу.

„Ми као астрономи проучавамо свашта, почевши од Сунца, које нам је најближе, па онда планете Сунчевог система, астероиде, нарочито потенцијално опасне за Земљу, па даље идемо до других звезда, па даље проучавамо галаксије, па даље проучавамо космологију, и на крају свемир као целину“, објашњава Алексић.

У непосредном простору око Земље данас се налазе бројни сателити, научне станице и други уређаји. Управо њихов све већи број отвара питања која нису постојала на почетку свемирске ере.

Све већа гужва изнад Земље и проблем свемирског отпада

Алексић указује да је у простору око Земље све већа гужва и пореди развој правила у свемиру са настанком саобраћајних прописа.

„Када се некада појавио први аутомобил, нису постојала саобраћајна правила, а данас знамо да то мора да се регулише због гужве. Е, управо исто се дешава и у свемиру“, каже Алексић.

Када су лансирани први сателити, додаје, питања попут тога чију територију прелећу нису била у првом плану. Са повећањем броја сателита и других објеката, развијало се и свемирско право.

Данас се, међутим, појављује и додатни изазов – свемирски отпад.

„Сваки од тих уређаја, кад застари, кад се поквари, он остаје тамо. Тако да су то нови проблеми који се појављују и које оваквим стварима треба решавати“, истиче Алексић.

Колаковић: Свемир је и простор дипломатије

Александра Колаковић из Института за политичке студије оцењује да самит у Паризу треба посматрати и у контексту дугогодишњег залагања француског председника Емануела Макрона за европску стратешку аутономију.

Према њеним речима, реч је о настојању да Европа остане значајан глобални актер и у областима које ће у великој мери одређивати будућност.

„Ми већ сада видимо да је свемир управо та тачка око које се највише разговара, иако смо свесни да се неки ратови и неки важни договори, преговори дипломатски, воде на разним странама ове планете. Ипак је свемир једно ново поље“, наводи Колаковићева.

Подсећа да свемирска трка није нова појава и да је још током Хладног рата представљала једно од главних поља надметања суперсила. Истовремено је, наглашава, свемир био и простор њихове комуникације.

„Простор космоса и свемира је и дипломатски простор и простор онога што би се назвала научна дипломатија, а са друге стране и простор који је данас све више такозвана технолошка или нова индустријска револуција, простор за технолошку дипломатију“, истиче Колаковићева.

Уз науку и истраживање, кључни појмови постали су економија и безбедност, због чега на самиту учествују представници политике, науке и привреде.

Француска жели лидерску улогу, Европа већу аутономију

Колаковићева оцењује да самит истовремено позиционира Француску као једног од лидера у тој области и служи јачању европских капацитета.

„Овде имате, на овом самиту, сусрет различитих актера. Дакле, имате сусрет и политичких актера, економских актера, људи који су у науци, који су управо из света астрономије, из света истраживања космоса, али и из света економије“, наводи Колаковићева.

Управо спајање тих области, додаје, представља једну од кључних компоненти скупа у Паризу.

За Србију је, према њеној оцени, посебно значајно то што је последњих месеци развијала комуникацију и сарадњу на више страна – од Артемис споразума до сарадње са Русијом и европског нивоа.

Где Србија може да пронађе своје место

Колаковићева сматра да самит има додатни значај за Србију због њеног стратешког опредељења за чланство у Европској унији.

Када је реч о дубљем укључивању у европске свемирске пројекте, указује да је један од важних предуслова развој домаће инфраструктуре.

„Мислим да у том контексту треба то посматрати, да је Србији потребна инфраструктура и да је потребан један корак са свим оним што јесте битно за нове генерације, јер данашње генерације су генерације одрасле у дигиталном окружењу“, каже Колаковићева.

За Србију би, према њеној оцени, укључивање у област свемирских технологија требало посматрати као део ширег процеса развоја капацитета неопходних генерацијама које ће радити у новом технолошком окружењу.

Алексић: Неће нам неко поклонити сателит, корист је у знању и подацима

Говорећи о конкретним користима од приступања Артемис споразумима, Алексић наглашава да не треба очекивати да ће Србија самим потписивањем добити сателит или неку другу свемирску технологију.

„Оно што је, по мом мишљењу, најважније је приступ свеобухватном ланцу научних и технолошких ресурса, размена знања, могућност усавршавања, приступ подацима. Е, то су ствари од којих Србија може да има конкретне користи“, истиче Алексић.

Србија је, додаје, већ укључена у поједине научне пројекте који јој омогућавају приступ подацима, а управо су подаци један од највреднијих ресурса савременог доба.

„Трансфер знања, могућност усавршавања наших научника у иностранству – треба да будемо укључени у заједничке сарадње“, поручује Алексић.

Истиче и да у Србији већ постоји основа за даљи развој у овој области.

„Астрономска опсерваторија у Београду, на којој сам ја запослен, има једну стручну истраживачку јединицу за развој космичких технологија. Тако да имамо основу за то“, закључује Алексић.

Успешан пример интеграције науке и струке је међународни Ерасмус плус пројекат реализован у Средњој туристичкој школи у Београду под називом „Maths Mastery & Beyond: Bridging STEM and Key Competences".

Сарадња је обухватила партнере из различитих образовних профила - Технички институт из Рима (Италија) и Средњу стручну школу из Хатаја (Турска).

Kоординацију пројекта водила је др Татјана Вијатов, професорка екологије и заштите животне средине, уз сарадњу Мсц Гордане Петровић, професорке математике.

Оваква мрежа школа омогућила је ученицима да решавају реалне проблеме кроз призму математике и технологије, размењујући искуства са вршњацима из различитих културних и образовних средина.

Развијање оваквих вештина помаже ученицима да разумеју логику  процеса које ће сутра обављати у својим професијама.

Математичко савладавање у стручним школама више није само решавање једначина на табли. Фокус је на примењеној математици која омогућава прецизност у раду, било да се ради о прорачунима у машинству, анализи података у економији или оптимизацији ресурса у туризму.

Проф. Гордана Петровић је у оквиру пројекта демонстрирала како математика може бити применљива и занимљива, повезујући апстрактне појмове са конкретним потребама струке.

Употреба дигиталних алата омогућава ученицима да буду креативни и да симулирају реалне радне процесе. Kроз коришћење специјализованих софтвера, ученици средњих стручних школа не само да уче како да користе алат, већ разумеју логику процеса и алгоритамско размишљање.

Реализацијом овог пројекта, Средња туристичка школа је потврдила да је интеграција СТЕМ-а у стручне предмете кључ за развој функционалне писмености. Сарадња са институтима из Италије и Турске показала је да су изазови у образовању универзални, али да се кроз заједнички рад и математичку прецизност могу пронаћи ефикасна решења.

Најважнији корак је повезивање микро-подручја школе са потребама привреде. Развијањем одрживог концепта развоја, еколошке свести, СТЕМ вештина и математичке прецизности, ученици постају не само стручњаци у свом послу, већ и одговорни грађани способни да доносе одлуке засноване на доказима и прорачунима.

Радом на СТЕМ пројектима, школе престају да буду места пуке репродукције информација и постају острва иновација и одрживог развоја, припремајући генерације које ће разумети и градити свет будућности.

Сама помисао да би људска врста, са свом својом историјом, културом и достигнућима, могла заувек да нестане дуго је била сматрана невероватном, чак и јеретичком. У античком свету, филозофи попут Платона и Аристотела видели су крај човечанства само као део вечног циклуса обнове.

Веровали смо вековима да смо неуништиви

Вековима је доминирала доктрина да су све врсте, укључујући и нашу, неуништиве, заштићене божанским поретком или природним законима. Тек је просветитељство, са развојем геологије и биологије, уздрмало ову сигурност.

Открића фосила изумрлих врста, попут оних које је идентификовао француски природњак Жорж Кивије почетком 19. века, доказала су да нестанак није само могућ већ и природан процес.

Природни ризици су током историје већ доказали своју деструктивну моћ кроз пет великих масовних изумирања. Најстрашније међу њима, пермско-тријаско изумирање од пре 252 милиона година, обрисало је више од 70 одсто свих живих бића на планети. Главни кривац биле су масовне вулканске ерупције у Сибиру, које су ослободиле огромне количине угљен-диоксида, закиселиле океане и довеле до потпуног колапса екосистема.

Ако посматрамо биолошку и палеонтолошку историју, просечан животни век једне врсте сисара на Земљи износи између једног и два милиона година пре него што изумре или еволуира у нешто друго.

Пошто је модерна људска врста, хомосапијенс, стара тек око 300.000 година, научници наглашавају да се налазимо у самом повоју свог биолошког века, али да смо развили технологије које тај век могу драстично да скрате.

Како је писао Чарлс Дарвин

Када је Чарлс Дарвин објавио дело „О пореклу врста“, идеја о изумирању постала је кључни део теорије еволуције. Од тог тренутка, питање више није било да ли човечанство може да нестане, већ како. Ова промена у размишљању покренула је лавину спекулација, од песама Лорда Бајрона о уништењу живота на Земљи до романа Мери Шели „Последњи човек“, који описује свет опустошен мистериозном кугом.

У двадесетом веку, са стварањем нуклеарног оружја, страх је постао опипљив. Човечанство је први пут поседовало технологију за сопствено уништење, што је обележило нову еру у проучавању људског изумирања.

Претње које смо сами створили – антропогени ризици

Стручњаци су углавном сагласни да су међу највећим ризицима који угрожавају наш опстанак на планети управо они које смо сами створили, такозвани антропогени ризици. Док смо као врста преживели стотине хиљада година суочени са природним опасностима, технолошки напредак последњих деценија створио је претње без преседана.

Нуклеарни рат остаје једна од најочигледнијих. Иако се вероватноћа глобалног сукоба смањила након Хладног рата, поновне тензије и модернизација арсенала одржавају овај ризик живим. Поред директног уништења, такав рат би могао да изазове „нуклеарну зиму“, у којој би дим и чађ блокирали сунчеву светлост, што би довело до колапса пољопривреде и масовне глади.

Развој биотехнологије отворио је врата стварању синтетичких патогена

Док су природне пандемије кроз историју односиле милионе живота, генетски модификован вирус могао би да комбинује најгоре особине познатих болести: високу заразност, дугачак период инкубације и стопостотну смртност.

Такав патоген, било да је случајно пуштен из лабораторије или намерно употребљен као биолошко оружје, могао би да се прошири светом пре него што бисмо успели да реагујемо.

Најзад, ту је и вештачка интелигенција (АИ). Водећи светски стручњаци упозоравају да би развој суперинтелигенције, машине далеко паметније од људи, могао да представља егзистенцијални ризик ако њени циљеви не буду савршено усклађени са нашим.

Проблем није у томе што би АИ постала злонамерна, већ што би у потрази за остварењем својих циљева могла да нас посматра као препреку, са катастрофалним последицама.

Космичка лутрија и геолошке темпиране бомбе

Иако су антропогени ризици у фокусу, не смемо заборавити ни природне катастрофе које имају моћ да збришу цивилизацију. Удар астероида пречника неколико километара ослободио би енергију хиљадама пута већу од највеће нуклеарне бомбе.

Примарна опасност не би била сама експлозија, већ „ударна зима“, изазвана прашином која би заклонила Сунце. Сличан сценарио могао би да изазове и супервулкан. Ерупција калдере попут оне у Јелоустону избацила би у атмосферу огромне количине пепела и сумпор-диоксида, што би изазвало глобално захлађење, уништило усеве и довело до колапса екосистема. Иако су овакви догађаји ретки, геолошки записи потврђују да се дешавају у интервалима од неколико десетина или стотина хиљада година.

Оно што додатно забрињава јесте начин на који се ови различити ризици преплићу, стварајући оно што аналитичари називају концептом поликризе.

Климатске промене могу да изазову несташицу хране, што доводи до политичке нестабилности и сукоба, а све то нас чини рањивијим на пандемију. Наш глобално повезан систем, иако ефикасан, истовремено је и крхак.

Поремећај у једном делу света може се попут таласа проширити кроз ланце снабдевања, финансијска тржишта и дигиталне мреже, појачавајући почетни шок до катастрофалних размера.

Филозоф са Оксфорда Дерек Парфит поставио је мисаони експеримент који сугерише праву меру онога што је на улогу. Замислите три сценарија: мир; нуклеарни рат који убија 99 одсто светске популације – нуклеарни рат који убија 100 одсто популације.

Већина људи би рекла да је разлика између првог и другог сценарија већа него између другог и трећег. Парфит тврди супротно: разлика између 99 и 100 одсто је неупоредиво већа. Губитак од 99 одсто је незамислива трагедија, али човечанство би преживело. Губитак од 100 одсто значи уништење не само садашњости већ и целокупне будућности.

Та будућност је, према проценама, огромна. Земља ће остати насељива још око милијарду година. Ако би човечанство опстало, потенцијал за будуће генерације, за њихова искуства, уметност и сазнања, готово је бесконачан.

Из те перспективе, смањење егзистенцијалног ризика, чак и за најмањи проценат, постаје један од најважнијих моралних императива нашег времена. Како је то формулисао Карл Саган, изумирање није само смрт милијарди већ „поништавање целокупног људског подухвата“.

Истраживачи су анализирали која су места најотпорнија на глобалне катастрофалне ризике – догађаје који би током неколико месеци или година могли да усмрте више од 10 одсто светске популације.

„Овакве врсте катастрофа нису довољно истражене“, јер вероватноћа да ће се догодити није велика, рекао је за Лајв сајенс први аутор студије Флоријан Улрих Јен, истраживач Универзитета у Хагену у Немачкој.

„Због тога их је лако игнорисати“, додао је.

Ипак, такве катастрофе су могуће и, уколико би се догодиле, ниједна земља не би остала потпуно поштеђена, навео је Јен. Међутим, нека места су рањивија од других.

У новој студији, објављеној у часопису Глобал челенџиз, истраживачи су анализирали радове из различитих области, попут безбедности хране, биолошког оружја и вулканских ерупција, како би идентификовали потенцијалне глобалне катастрофалне ризике и факторе који су у прошлости, или у катастрофама мањих размера, помагали заједницама да их преброде. У базу података укључили су и научне радове које су предложили стручњаци из појединих области.

Тим је идентификовао три широке категорије ризика: догађаје који би заклонили сунчеву светлост, попут нуклеарног рата или огромне вулканске ерупције; догађаје који би уништили глобалну инфраструктуру, као што су геомагнетна олуја или масовни сајбер-напад; и биолошке опасности, попут природних или вештачки изазваних заразних болести које би могле да усмрте велики део становништва.

Такви догађаји, написали су аутори, имали би значајне и дуготрајне последице широм света. Многи би довели до глобалне глади услед пропадања усева и распада трговинских мрежа.

„Систем производње и снабдевања храном често је оно што вас на крају докрајчи“, иситче Јен.

Балансирање између различитих ризика

Тим је идентификовао карактеристике које поједине земље чине отпорнијим на катастрофе и способнијим да обезбеде храну свом становништву. Иако, како су аутори написали, „ниједно место на Земљи“ не би било отпорно на све катастрофалне ризике, неке земље би прошле боље од других.

Истраживачи су утврдили да су богатије земље и региони са снажном индустријском базом, који притом нису у великој мери зависни од глобалне трговине, способнији да преброде глобалне катастрофе.

Снажна индустријска база омогућава земљама да саме производе робу коју више не би могле да увозе, чиме постају отпорније.

Важну улогу има и географија. Велика острва имају предност у односу на континенталне територије јер се лакше могу изоловати, али је неопходно и да имају привреду која је барем делимично способна да самостално функционише, навели су истраживачи.

Ако је нека острвска земља веома зависна од међународне трговине, попут Јапана, нашла би се у великим проблемима уколико би глобалне трговинске мреже биле прекинуте, показала је студија.

Поједине земље и региони мање су отпорни на одређене врсте катастрофа, чак и када су богати. На пример, земље које поседују нуклеарне капацитете, попут САД, Велике Британије, Француске, Израела, Русије, Пакистана и Индије, изложеније су ризику од учешћа у нуклеарном рату.

Због тога је Северна хемисфера, на којој се налазе земље Натоа, рањивија на нуклеарни напад од подручја на Јужној хемисфери.

У јужној половини планете има и мање вулкана, док Јужна хемисфера има већу површину под океанима, који делују као климатски амортизер. Због тога су тамошње земље отпорније на последице огромне вулканске ерупције, наводи се у студији.

Глобална отпорност

Постоје фактори који свим земљама помажу да лакше преброде катастрофе, попут демократских процеса и веће равноправности, рекао је Јен.

„Када се овакве катастрофе догоде, морате да доносите исправне одлуке, а то зависи од тога да ли ваша земља има функционалну власт“, објашњава Јен.

„Неједнакост погоршава функционисање власти, јер доводи до ствари попут ривалства међу елитама или слабљења капацитета државе.“

Аустралија се показала као најбоље место за преживљавање катастрофалног догађаја који би десетковао светску популацију.

Налази се на Јужној хемисфери, далеко од подручја на којима би највероватније избио нуклеарни сукоб, иако аутори упозоравају да је савезница САД, што би могло да повећа њену изложеност ризику. Аустралија је истовремено велики произвођач хране, има разноврсне климатске зоне и значајну енергетску инфраструктуру.

Следећа најповољнија места су Аргентина, Бразил и Нови Зеланд.

Нови Зеланд је слабије рангиран од Аустралије јер има активне вулкане, малу индустријску базу и, будући да је окружен водом, изложен је цунамијима. Бразил и Аргентина, с друге стране, имају висок ниво неједнакости и историју политичке нестабилности, написали су аутори.

Истраживачи наводе и да је Исланд био један од кандидата за безбедно уточиште, али га положај на крајњем северу чини рањивим на велике температурне промене уколико би неки катастрофални догађај блокирао сунчеву светлост.

Према студији, САД нису у нарочито повољном положају када је реч о преживљавању глобалне катастрофе.

Због свог географског положаја, земља је изложена претњи од геомагнетних олуја, али и нуклеарног рата. Аутори су указали и на лоше резултате САД током пандемије ковида 19, за које сматрају да су били последица „недостатка политичке воље и слабе друштвене кохезије“.

Дејвид Денкенбергер, директор организације „Алијанса за обезбеђивање хране Земљи у катастрофама“ (ALLFED) и истраживач Универзитета Кентербери на Новом Зеланду, рекао је за Лајв сајенс да нова студија доприноси разумевању будућих ризика тиме што разматра шири спектар могућих катастрофа.

„Ниједна земља није отпорна на сваку катастрофу и то је важан централни закључак“, истиче Денкенбергер.

„Користан наредни корак био би да се квантификују релативна вероватноћа и озбиљност различитих катастрофа, као и значај различитих фактора отпорности, јер ти фактори могу подразумевати значајне компромисе“, навео је Денкенбергер, који је раније сарађивао са Јеном, али није аутор овог рада.

Како повећати отпорност

Иако је мало вероватно да ће се овакве глобалне катастрофе догодити, важно је да буду уврштене у националне регистре ризика и да постоје међународни трговински споразуми за случај да до њих ипак дође, сматра Јен.

„Када се догоде глобалне катастрофе, вероватно бисте морали да реорганизујете систем производње и снабдевања храном – где се храна производи и где се њоме тргује. Шансе да се пронађе добар компромис тек након што се катастрофа догоди делују веома мале“, додаје Јен.

Денкенбергер је изнео сличан став. Према његовим речима, студија „јасно показује да регионална отпорност на глобалне катастрофалне ризике захтева улагање у практичну припремљеност, укључујући отпорност система производње и снабдевања храном, критичну инфраструктуру, координисану трговину и управљање“.