Да ли је на Земљи постојао планински врх виши од Монт Евереста

Настанак неких од највиших планинских врхова на Земљи захтевао је огромне геолошке силе. Међу најмоћнијим догађајима који обликују површину наше планете свакако су судари континенталних тектонских плоча.

Управо су такви судари довели до настанка неких од највећих и највиших планина на свету, укључујући Монт Еверест и његове суседе у Хималајима. Ипак, питање да ли је током Земљине геолошке прошлости постојао врх виши од Евереста, који се уздиже 8.849 метара изнад нивоа мора, и даље остаје без коначног одговора.

Изгубљене планине из давне прошлости

Геолози немају довољно детаљне податке да би могли прецизно да одреде који је врх био највиши пре неколико стотина милиона година. Како је за часопис „Лајв сајенс“ објаснио Алан Колинс, професор геологије на Универзитету у Аделејду у Аустралији, научници вероватно никада неће моћи да реконструишу прошлост са толиким степеном прецизности.

Ипак, постоје геолошки трагови који указују на некадашњу величину древних планинских масива. Они се налазе у остацима стена и седиментима сачуваним унутар Земљине коре. Њиховим проучавањем научници покушавају да утврде колико дубоко су се некада простирали корени планина, што им омогућава да процене колико су високи могли бити њихови врхови.

Планине су, заправо, делови континенталне коре који су потиснути навише када се тектонске плоче полако сударају. Међутим, оно што видимо изнад површине представља само мали део њихове укупне структуре. Чак су и највиши врхови, попут Евереста, повезани са дубоким коренима који се протежу кроз Земљину кору.

Док се током судара тектонских плоча делови коре издижу и формирају планине, други делови бивају потиснути дубоко испод површине. Алан Колинс и Зији Жу, геохемичарка са Универзитета Кертин у Аустралији, упоређују планине са сантама леда: само један њихов део види се изнад површине, док се остатак налази испод ње.

Према Жу, могуће је претпоставити да су највеће планине постојале на местима на којима су се формирали веома дубоки корени унутар Земљине коре.

Колико високо планине могу да се уздигну?

Пример Хималаја показује колико дубоко сеже грађа великих планинских ланаца. Геолози процењују да стуб Земљине коре испод Хималаја досеже дубину од приближно 80 километара.

У поређењу са том дубином, висина Монт Евереста од око 8.849 метара представља највише приближно 14 одсто укупне дебљине стеновите структуре којој припада.

Овакав однос указује на то да постоји физичко ограничење висине планина. Када би се превише уздигле, њихова маса постала би толико велика да би сопствена тежина почела да угрожава њихову стабилност и довела до урушавања.

Хималаји су почели да се формирају пре приближно 50 до 40 милиона година, када су се судариле Индијска и Евроазијска континентална плоча. У геолошком смислу, то је релативно млад планински ланац, што је један од разлога због којих су његови врхови и даље толико високи.

Високе и стрме планине временом се брзо троше под утицајем ерозије. Ипак, Хималаји и даље расту јер се Индијска и Евроазијска плоча настављају сударати.

Слични судари континената догађали су се много пута током Земљине историје. Неки од њих створили су планинске системе чији остаци и данас пружају трагове о некадашњим размерама тих геолошких структура.

Трансгондвански суперпланински ланац

Један од најважнијих кандидата за некадашњи највећи планински систем на Земљи јесте древни Трансгондвански суперпланински ланац, који је почео да се формира пре приближно 650 милиона година.

Настао је током судара континената који су обухватали области данашње Африке, Јужне Америке, Арабије, Индије, Аустралије и Антарктика. Њиховим спајањем формиран је суперконтинент Гондвана.

Иако се Гондвана касније распала, геолошки остаци некадашњег планинског ланца могу се пронаћи на подручју јужне Индије, Шри Ланке, Танзаније и Кеније.

Према Алану Колинсу, овај планински систем могао је бити чак три пута дужи од данашњих Хималаја. Стене које се данас могу пронаћи у тим областима некада су се налазиле при самом дну огромног планинског појаса.

Проучавање тих стена открива и колико је дубоко сезала некадашња Земљина кора. На појединим местима пронађени су делови који се протежу до дубине од око 30 километара, иако је од њиховог настанка прошло приближно пола милијарде година, током којих је ерозија непрекидно мењала површину.

Колинс сматра да су се ти делови у једном тренутку налазили приближно на половини стубова Земљине коре чија је укупна дубина достизала око 60 километара.

То значи да су планине које су се уздизале изнад такве основе могле достићи висину упоредиву са Монт Еверестом.

У Хималајима се највиши врхови налазе око обода Тибетанске висоравни, која има просечну надморску висину од приближно шест километара и представља највишу велику висораван на планети.

Према Колинсу, слична висораван можда је постојала и у подручју данашњег јужног Мадагаскара, у оквиру Трансгондванског планинског система. У том случају, њен обод могао је да се протеже кроз источни Мадагаскар, јужну Индију и источни део Антарктика.

Гренвилски планински систем и суперконтинент Родинија

Још један могући кандидат за највеће планине у историји Земље јесте планински систем настао током Гренвилске орогенезе, процеса изградње планина који је пратио формирање суперконтинента Родиније, почев од пре приближно 1,3 милијарде година.

Остаци овог древног планинског система данас се могу пронаћи на подручју југоисточног Онтарија у Канади и северозападног Вермонта у Сједињеним Америчким Државама.

Међутим, о овом некадашњем планинском ланцу зна се мање него о неким другим древним геолошким структурама. Према Колинсу, поједини научници сматрају да његове планине вероватно нису достизале висину Хималаја или Трансгондванског суперпланинског ланца.

Трагови још старијих џиновских планина

Истраживања се протежу и даље у прошлост, до времена када је, пре приближно две милијарде година, настајао суперконтинент Нуна, познат и под називом Колумбија.

Формирање овог древног континенталног склопа такође је оставило трагове постојања изузетно великих планина. У истраживању које је спровела Зији Жу анализиран је састав кристала циркона сачуваних у Земљиној кори испод остатака овог несталог планинског система. Резултати су пружили доказе који подржавају постојање некадашњег суперпланинског ланца.

Што научници више залазе у далеку геолошку прошлост, то је теже поуздано реконструисати изглед Земљине површине.

У ранијим периодима историје планете, када је Земља била топлија, планине вероватно нису могле да достигну толику висину као данас. Разлог је то што топлија Земљина кора може да издржи мању тежину, како је објаснио Колинс.

Стабилне континенталне плоче и стене почеле су да се формирају пре приближно четири милијарде година, док је за настанак великих континената било потребно још неколико стотина милиона година.

Да ли је Монт Еверест заиста највиша планина која је постојала?

Према досадашњим сазнањима, планински системи повезани са суперконтинентима Нуном и Гондваном, као и данашњи Хималаји, представљају најважније кандидате за највеће планине које су постојале на Земљи.

Ипак, научници за сада не могу поуздано да утврде који је од тих древних планинских система био највиши, нити да одреде тачан положај и висину његовог највишег врха.

Геолошки остаци указују на то да су у далекој прошлости постојали огромни планински ланци, чије су размере могле бити упоредиве са Хималајима или веће од њих. Међутим, због ерозије, промена у Земљиној кори и недостатка довољно прецизних података, утврђивање њихове некадашње максималне висине остаје изузетно тешко.

Како је истакла Зији Жу, питање о томе да ли је икада постојала планина виша од Монт Евереста и даље је отворено.