Како ће изгледати људи будућности – да ли и даље еволуирамо

Како се цивилизација развијала, савремена медицина, хигијенски услови и лакши приступ храни смањили су многе притиске које је стварала природна селекција, а који су обликовали нашу врсту, попут болести, глади и неповољних услова животне средине.

Али, према речима антрополога и еволуционог генетичара Џејсона Хоџсона са Универзитета Англија Раскин у Великој Британији, еволуција се „несумњиво“ и данас наставља.

То можемо да тврдимо јер одређени гени постају све чешћи у неким популацијама. Међутим, тај процес се одвија током многих генерација, па „нико неће бити сведок еволутивних промена током једног људског живота“.

Људске варијације

Палеонтолошкиња Бријана Побинер из Музеја природне историје Смитсонијан института у Сједињеним Америчким Државама наводи да је исхрана имала важну улогу у нашој недавној еволуцији.

„Отприлике трећина људи на планети данас може да вари млеко у одраслом добу“, објашњава она. Али пре 5.000 до 10.000 година готово нико није могао да свари млеко.

„То је изузетно брза еволутивна промена.“

Та еволуција настала је када су људи почели да узгајају животиње које производе млеко.

Током периода глади, људи који су, којим случајем, могли да варе млеко (богато мастима и протеинима) имали су веће шансе да преживе и пренесу те гене, који су се „веома брзо проширили“, објашњава Побинерова.

И други фактори животне средине утицали су на људску еволуцију давно у прошлости.

Када је наша врста мигрирала из Африке у различите делове света пре више хиљада година, наши преци су се сусрели са различитим климатским условима и развили нове физичке адаптације.

Светлија кожа, на пример, развила се у подручјима са мање ултраљубичастог зрачења како би помогла синтези витамина Д.

Локалне варијације развиле су се „из група људи које су се удаљавале једна од друге“, објашњава проф. Хоџсон.

„Сада смо се сви поново окупили на различите начине: кроз миграције, глобализацију и слично.“

Глобализација указује на то да бисмо могли да видимо смањење биолошких разлика. Али није све тако једноставно.

Хоџсон истражује такозвано асортативно парење, које се, према његовим речима, дешава „када организми преференцијално бирају партнере који су им сличнији“.

Он објашњава да асортативно парење може да „појача“ одређене природне селекције које већ постоје, помажући ширењу одређених особина у некој популацији.

Истраживачи су, на пример, приметили да „вероватно, што сте виши, то ће и ваш супружник бити виши“.

„Висина, тежина и структура лица су врсте особина које су показале повезаност са избором партнера у неким групама, али не и у другим“, каже он, додајући да то „на крају утиче на учесталост гена“.

Део овог процеса одвија се из социјалних и културних разлога, попут људи који ступају у брак унутар своје етничке групе. А ти фактори се код неких популација мењају.

„Много промена се дешава и стално утиче на људску еволуцију“, објашњава Хоџсон.

„У људским рукама“

Ипак, неке људске одлуке не мењају нашу еволуцију.

На пример, „ако идете у теретану, вежбате и добијете мишиће, то не значи нужно да ћете својој деци пренети гене који стварају велике мишиће“, објашњава Побинерова.

Од ортодонтских захвата до козметичких процедура, данас можемо да променимо многе особине током живота, на основу друштвених преференција, а не природне селекције.

Према подацима Међународног друштва за естетску пластичну хирургију (ISAPS), широм света је 2024. године обављено око 38 милиона хируршких и нехируршких естетских процедура. То представља повећање од 40 одсто у односу на 2020. годину.

Са све већом способношћу да мењамо свој изглед, „не изгледате нужно онако како ваши гени кажу да би требало да изгледате“, објашњава Томас Мејлунд, бивши професор биоинформатике на Универзитету у Архусу у Данској.

У будућности можда неће бити реч само о површним изменама изгледа. Научници користе технику под називом КРИСПР за измену људских гена.

Она у суштини функционише као пар усмерених молекуларних маказа. Један део проналази циљану ДНК, а други је мења.

Ова технологија се усавршава и већ је почела да се користи за лечење ограниченог броја генетских поремећаја, попут одређених болести крви.

Ако ова техника довољно напредује и постане доступна широј јавности, теоретски би једног дана могло бити могуће да се још више људских особина промени на генетском нивоу – не постепено, током више генерација, већ намерно, одједном.

А ако би се тај поступак спроводио на ћелијама заметне линије (које се развијају у сперматозоиде и јајне ћелије), будуће генерације би могле да наследе те генетске измене.

Али још смо далеко од тога да то можемо да радимо безбедно и са загарантованим резултатима. Ова техника отвара и етичка питања у вези са стварањем „беба по наруџбини“ и стигматизацијом особа са инвалидитетом, између многих других.

„Данас је готово универзално прихваћено да то није нешто што ћемо радити на људима, јер би било потпуно неетично“, напомиње Хоџсон.

Али он размишља о томе шта би се могло променити у будућности.

„За 5.000 година... вероватно ће бити супротно, рекао бих.“

„Доћи ће време када више неће бити неетично мењати геном, већ ће бити неетично не учинити то, јер ћемо моћи да уклонимо особине као што су наследне болести“, објашњава генетичар.

Ако технологија постане широко доступна, могла би чак да омогући родитељима да бирају изглед своје деце, мењајући гене како би одабрали жељене особине.

„Мислим да ће будућност наше еволуције, у ширем смислу, заиста прећи у људске руке, али још смо веома далеко од тог тренутка“, наводи Хоџсон.

С обзиром на то да о овој технологији још постоји много нерешених питања, „надам се да нећу видети ништа од тога током свог живота“, додаје.

Нова врста?

За Мејлунда је немогуће предвидети како ће људи изгледати у будућности, без сазнања о томе како ће се променити наше окружење.

Ако размишљамо о веома далекој будућности, можда бисмо чак могли да постанемо нова врста.

Пре милион година, људске врсте попут Homo erectusа ходале су планетом. Наша врста, Homo sapiens, појавила се тек пре око 300.000 година.

„Зато ће за милион година наши потомци бити толико другачији од нас... колико се Homo erectus разликује од данашњих људи“, објашњава Мејлунд.

Али он истиче да би, чак и после толико времена, разлике између врста могле бити мање очигледне него што мислимо.

„Нисам сигуран да бисмо некога препознали као драстично другачијег од нас, чак и да смо Homo erectus“, напомиње биоинформатичар.

Могуће је чак и да се наша врста подели на две, на пример, ако се неки од нас населе у новим срединама, попут свемира.

„Ако живите на Месецу, гравитација је мала. И на Марсу је тако. Мораћемо да се прилагодимо томе“, каже Мејлунд.

Да бисмо заиста видели развој нове врсте, те популације морале би да буду потпуно изоловане од Земље током многих генерација.

А шта ако не дозволимо да се еволуција одвија случајно?

Са могућношћу да технологијом мењамо своје гене, Мејлунд верује да је „право питање: 'Шта ћемо изабрати?', а не: 'Шта ће биологија да урадити са нама?'“