Колико удисање загађеног ваздуха може да утиче на ризик од Паркинсонове болести

Знамо да је загађен ваздух лош за нас и, ако размислимо о томе, вероватно је очигледно да је посебно штетан за наша плућа. Али многи људи не схватају у којој мери утиче и на бројне друге системе у организму.

Загађујуће материје из ваздуха не доспевају само у плућно ткиво и ту остају. Најситније честице које потичу из издувних гасова аутомобила и камиона, индустријских извора и шумских пожара могу да продру кроз плућа и почну да циркулишу крвотоком, утичући на друге органе.

Те фине честице могу да изазову упалу и оксидативни стрес у целом организму. Оне чак могу да доспеју и до мозга.

Студије спроведене на животињама и људима показале су доказе да најситније честице, познате као ПМ2,5 доприносе дугачком списку болести и поремећаја повезаних са мозгом, од деменције до мултипле склерозе, депресије и анксиозности, Алцхајмерове болести, тумора мозга и можданог удара.

На тај списак сада треба додати још једну болест: нова мета-анализа коју су предводили истраживачи са Универзитета у Кембриџу у Великој Британији, а која је обухватила деценије истраживања, указује да би дугогодишње удисање загађеног ваздуха могло да повећа ризик од развоја Паркинсонове болести.

Најјаснији сигнал уочен је код Паркинсонове болести

Студија, објављена у часопису Environment International, анализирала је 42 претходне студије које су обухватиле популације у Северној Америци, Европи и Азији.

То је до сада највећи преглед који је испитивао да ли је дуготрајна изложеност загађењу спољашњег ваздуха повезана са неколико великих неуродегенеративних болести.

Најјаснији сигнал појавио се код Паркинсонове болести, која је била у фокусу 26 анализираних студија.

Истраживачи су утврдили да се за сваких пет микрограма по кубном метру повећања дугорочне изложености ПМ2,5 честицама, финим честицама загађења ваздуха, ризик од развоја Паркинсонове болести повећава за око 10 одсто.

Изложеност већим честицама загађења, познатим као ПМ10, била је повезана са 18 одсто већим ризиком од Паркинсонове болести за сваких 15 микрограма по кубном метру повећања концентрације.

ПМ10 су честице које се често могу видети голим оком, као што су полен, пољопривредна прашина, чађ и пепео из пожара, димни део дизелских издувних гасова или споре буђи.

Да би ове бројке ставили у реалан контекст, истраживачи наводе да је просечна концентрација ПМ2,5 честица измерена поред путева у централном Лондону 2023. године износила 10 микрограма по кубном метру.

„То не значи да је свако ко живи у загађеном ваздуху предодређен да оболи“, ограђују се истраживачи.

Све наведено не упућује обавезно на то да је свако ко живи у загађеном ваздуху, што је уобичајено у урбаним срединама, али све више и у руралним областима, предодређен да развије Паркинсонову болест. То само значи да се ризик повећава.

Индивидуални ризик и даље је релативно низак, а на то ко ће развити болест утичу и бројни други фактори, укључујући генетику, старост и исхрану. Али пошто су милиони људи свакодневно изложени загађеном ваздуху, чак и умерено повећање ризика могло би да се на нивоу целе популације претвори у значајан број додатних случајева.

Важно је то што други фактори ризика за ову болест, као што су старост и генетика, нису ствари које се могу променити, док је загађење ваздуха у великој мери под људском контролом.

„Како глобално оптерећење неуродегенеративним болестима наставља да расте, разумевање променљивих фактора ризика из животне средине постаје све важније“, рекао је клинички истраживач са Универзитета у Кембриџу Аналан Наваратнам.

„Наши налази доприносе доказима да би побољшање квалитета ваздуха могло да донесе користи које се протежу изван кардиоваскуларног и респираторног здравља, потенцијално доприносећи стратегијама за смањење оптерећења Паркинсоновом болешћу", додао је.

Чистији транспорт и строжи стандарди квалитета ваздуха могли би да помогну

Чистији транспорт, смањење индустријских емисија и строжи стандарди квалитета ваздуха неће елиминисати Паркинсонову болест, али би могли да помогну у смањењу броја људи који је развијају.

Преглед истраживања, међутим, није донео само лоше вести.

Истраживачи нису пронашли убедљиве доказе да дуготрајна изложеност ПМ2,5 честицама или азот-диоксиду, још једној уобичајеној емисији из издувних гасова и индустрије, повећава ризик од мултипле склерозе. Такође нису пронашли јасну везу између ПМ2,5 честица и болести моторних неурона, попут амиотрофичне латералне склерозе (АЛС).

Али истраживачи су такође указали на то да једноставно није било много студија за анализу, само по три за мултиплу склерозу и болести моторних неурона, због чега је тешко извући чврсте закључке.

Такође, налази, као и изостанак налаза за неке болести, „могу бити последица начина на који су студије биле осмишљене“, каже Наваратнам. „Хитно нам је потребно више истраживања, на већим популацијама, како бисмо испитали оно што представља значајан јавно-здравствени проблем", истиче.

Неуродегенеративне болести развијају се споро

Један од највећих изазова јесте то што се неуродегенеративне болести развијају споро, често током више деценија. Због тога их је изузетно тешко проучавати.

Људи се селе, нивои загађења се временом мењају, а прецизна процена нечије изложености загађењу током целог живота није једноставна.

Ипак, корисне информације могу се добити проучавањем великих група људи или више студија, као што је учињено у овом истраживању.

Истраживачи сматрају да загађење ваздуха заслужује пажњу као један од ретких потенцијално променљивих фактора ризика за ове болести.

„Ови налази доприносе све већем и снажном корпусу доказа о бројним штетним утицајима загађења ваздуха на здравље широм света, који се крећу од широког спектра болести у свим системима људског организма до превремене смрти“, каже епидемиолошкиња са Универзитета у Кембриџу Александра Тјен-Смит.

Ово истраживање служи као још један подсетник да чист ваздух не значи само да је небо ведрије, а не сиво од смога. Он можда штити и један од најважнијих органа у нашем телу.

Студија је објављена у часопису Environment International.