Зашто не можемо да предвидимо земљотрес: Тајна коју Земља љубоморно чува

Сваке године, Национални информациони центар за земљотресе Америчког геолошког завода (УСГС) детектује и лоцира око 20.000 потреса широм света, што је у просеку 55 дневно. Неки су благи и једва приметни. Други, попут разорног сеизмичког дублета који је погодио Венецуелу 24. јуна 2026. године, односе стотине живота и руше читаве зграде.

Док у случају урагана метеоролози могу да издају упозорења данима унапред и омогуће евакуацију, са земљотресима је прича потпуно другачија. Упркос напретку, прецизно предвиђање остаје немогуће.

Напетост која се ослобађа изненада

Земљотреси настају услед изненадног ослобађања напетости која се постепено акумулира због кретања тектонских плоча дуж геолошког раседа. Предвидети земљотрес значило би знати три кључне варијабле: где ће се догодити, колика ће му бити магнитуда и, најважније, у ком тренутку ће се десити, објашњава за Би-Би-Си Антонио Моралес Естебан, професор инжењерства на Универзитету у Севиљи и стручњак за сеизмичко инжењерство.

„Можемо са извесном тачношћу знати прва два параметра", објашњава професор. „Земљотреси се дешавају на раседима које смо геолошки проучили, и на основу њихове величине и брзине кретања можемо закључити максималну магнитуду коју су способни да произведу."

Проблем је у одређивању тачног тренутка. „Замислите да спојим две песнице, снажно их притиснем и клизим једну о другу. Акумулирам напор, постоји трење, и ништа се не дешава све док се одједном, на непредвидив начин, не догоди нагло клизање", сликовито описује проф. Естебан.

Научници знају да се напетост у великим раседима гомила деценијама, али не постоји начин да се утврди у ком тренутку ће отпор стена попустити.

Професор Артуро Белмонте, стручњак за сеизмологију са Универзитета Консепсион у Чилеу, користи једноставнију аналогију.

„То је као када ломите дрвену оловку. Она се не ломи одмах. Морате постепено појачавати притисак, савијати је, и одједном она пуца када пређе праг издржљивости. Овде се дешава суштински иста ствар."

Сеизмичке празнине и границе знања

Научници могу да процене да се ослобађање напетости на одређеним подручјима дешава у одређеним интервалима, који се називају периодима повратка.

„У сеизмичким зонама попут Чилеа, земљотреси магнитуде веће од осам имају периоде повратка од 80, 90 или 100 година. Али није могуће знати тачно када ће се следећи догодити", објашњава Белмонте.

Оно што је данас могуће дефинисати јесу такозване сеизмичке празнине или лагуне, подручја на којима се велики земљотрес дуго није догодио, а енергија се акумулира.

„Једна од таквих је зона Атакама. Последњи велики потрес тамо се догодио 11. новембра 1922. године. Дакле, имамо идеју које зоне 'чекају', али рећи 'ове суботе у три поподне биће земљотрес те и те јачине' једноставно није могуће", истиче проф. Белмонте.

Немогућност предвиђања лежи и у границама наших инструмената. Ови процеси се одвијају у зонама где су притисак и температура екстремни. „Не можемо директно да посматрамо феномен као што метеоролози посматрају кретање облака. Све што знамо, закључујемо из сеизмичких таласа", истиче чилеански стручњак.

„Најдубље што је човек сишао у рудницима је око четири километра, а најдубља бушотина из совјетског доба досегла је 12 километара. Полупречник Земље је 6.370 километара. Једноставно немамо приступ дубинама где се можда дешава сеизмичка активност која претходи великом удару."

Од животиња до вештачке интелигенције: Потрага за сигналима

Кроз историју су постојале приче о знацима који најављују земљотрес, попут необичног понашања животиња. „Постоје тврдње да су пси лајали или да су птице чудно летеле. Истина је да никада није пронађена никаква узрочно-последична веза", напомиње проф. Естебан.

Професор Белмонте наводи пример из Кине, где су 1975. године примећене промене у нивоу гаса радона и чудно понашање змија и паса. На основу тих сигнала, власти су евакуисале један град непосредно пре него што се догодио снажан земљотрес. Чинило се да је предвиђање на помолу.

„Међутим, годину дана касније, 1976, ниједан од ових знакова није примећен пре једног од најкатастрофалнијих потреса у свету, у којем је страдало више од 200.000 људи. То нам говори да ти претходни сигнали нису доследни, а понекад се појављују и без да се земљотрес догоди", напомиње професор.

Данас се наде полажу у вештачку интелигенцију, која може да обради огромне количине сеизмолошких података и тражи суптилне обрасце. Моралес Естебан и његов тим су користили неуронске мреже за анализу односа између магнитуде потреса и времена протеклог између њих. „Пронашли смо одређене корелације, могли смо да изведемо вероватноће. Али то није било предвиђање", признаје професор.

Кључ је у отпорности, не у предвиђању

С обзиром на то да је прецизно предвиђање и даље ван домашаја, глобални фокус се преусмерио са предвиђања на превенцију и изградњу отпорну на потресе. Ту на сцену ступају системи за рано упозоравање, строги стандарди градње и едукација становништва.

„На крају, кључ је данас у рањивости", истиче Моралес Естебан. „Питање је како градимо објекте и колико смо као друштво спремни да, ако се земљотрес догоди, штета буде минимална, а опоравак што бржи."

Земље попут Чилеа и Јапана имају изузетно строге сеизмичке прописе који се поштују. У случају Венецуеле, геолози су познавали сеизмички ризик. „Проблем долази са друге стране једначине: рањивост се показала као веома висока. Када спојите висок сеизмички ризик са високом рањивошћу, добијате катастрофу", тврди Естебан.

Док вештачка интелигенција и нови сензори отварају врата ка бољем разумевању, научници су сагласни да нам и даље недостаје основно знање о силама које обликују нашу планету. Стога, кључ за спасавање живота у блиској будућности неће лежати у кристалној кугли, већ у отпорним зградама и спремним заједницама.