Познате су по дугом врату, али зашто жирафе имају тако дуге ноге

Захваљујући дугачком врату, само жирафе имају директан приступ лишћу са високих стабала, док мањи сисари морају да се такмиче међу собом како би доспели до плодова и лишћа нижих биљака. Чини се да овај ексклузивни извор хране омогућава жирафи да се размножава током целе године и да боље преживи суше од нижих врста животиња.

Али дуг врат долази са „високом ценом“. Срце жирафе мора да произведе довољан притисак да пумпа крв неколико метара до главе. Крвни притисак одрасле жирафе је обично преко 200 mm Hg – више него двоструко у односу на већину сисара.

Као резултат тога, срце жирафе у мировању користи више енергије него цело тело човека у мировању, и заправо више енергије него срце било ког другог сисара упоредиве величине.

Међутим, како су научници описали у новој студији објављеној у часопису Journal of Experimental Biology, жирафино срце има „помагаче“ у борби против гравитације: веома дуге ноге.

Упознајте „елафу“

Истраживачи су квантификовали трошкове енергије за пумпање крви за типичну одраслу жирафу и упоредили их са оним што би било код замишљене животиње, али са кратким ногама и дужим вратом да би достигла исту висину врха дрвета.

Ова чудна животиња би била комбинација тела афричке антилопе и врата жирафе. Роџер С. Сејмур, професор емеритус физиологије са Универзитета у Аделејду и Едвард Снелинг са Факултета ветеринарских наука, Универзитета у Преторији, назвали су ово замишљено биће „елафа“.

Открили су да би животиња потрошила чак 21 проценат своје укупне енергије на напајање срца, у поређењу са 16 процената код жирафе и 6,7 процената код људи.

Подижући срце ближе глави помоћу дугих ногу, жирафа „штеди“ нето пет процената енергије коју уноси из хране. Током једне године, ова уштеда енергије би износила више од 1,5 тона хране – што би могло да направи разлику између живота и смрти у афричкој савани.

У књизи Како жирафе раде, зоолог Грејам Мичел открива да су преци жирафа имали дуге ноге пре него што су еволуирали и добили и дуге вратове. Ово има смисла са енергетске тачке гледишта. Дуге ноге олакшавају рад срца, док дуги врат отежав његов рад.

Међутим, еволуција дугих ногу дошла је са својом ценом. Жирафе су приморане да рашире предње ноге док пију, што их чини спорим и неспретним да устану и побегну ако се појави предатор.

Статистика показује да су жирафе најчешћи плен предатора док су на појилишту.

Трошкови енергије срца повећавају се директно пропорционално висини врата, тако да мора постојати ограничење.

Сауроподски диносаурус, прави „жирафатитан“, има висину од 13 метара и његови остаци су постављени у Природњачком музеју у Берлину. Његов врат је висок 8,5 метара, што би захтевало крвни притисак од око 770 мм Hg да би  крв животиње стигла до главе – скоро осам пута више него код просечног сисара.

„Ово је невероватно јер би трошкови енергије срца за пумпање те крви премашили трошкове енергије целог остатка тела. Сауроподски диносауруси нису могли да подигну главу тако високо, а да се не онесвесте“, дебатују научници који су примерком ове некадашње животиње и даље интригирани.