Зашто неки спортисти постају бољи са годинама, како су Ђоковић и Леброн преобликовали мозак

Новак Ђоковић и даље надживљује противнике упола млађе од себе на највећим тениским сценама. Леброн Џејмс наставља да диктира ритам утакмица у НБА, брани центре и организује нападе као плејмејкер. Алисон Феликс је у 35. години освојила своју 11. олимпијску медаљу у атлетици. А Том Брејди је освојио Супербоул са 43 године, далеко након што се већина НФЛ квотербекова повукла.

Одржана изузетност ових спортиста није само питање талента или снаге воље – то је биологија на делу. Остајање на врху своје игре одражава увежбану спојеност мозга, тела и менталитета.

Професор кинезиологије на Хоуп колеџу, стручњак за перформансе и физиотерапеут Фиди Дејвис Џајхинд Џотикаран више од две деценије проучава како спортисти тренирају, темпирају форму, опорављају се и одржавају оштрину. Ови увиди нису само за елитне спортисте – они важе за свакога ко пролази кроз велике животне промене или жели да остане здрав.

Истраживања све више показују да системи који подржавају врхунске перформансе – од моторичке контроле, преко регулације стреса, до опоравка – нису фиксне особине већ увежбаве способности. У свету убрзаних промена и поремећаја, способност прилагођавања новим околностима можда је најважнија вештина од свих. Дакле, шта омогућава ову прилагодљивост – биолошки, когнитивно и емотивно?

Амигдала и префронтални кортекс

Неурологија показује да мозак почиње да се прилагођава поновљеном излагању ситуацијама високог ризика. Префронтални кортекс – регион најзаслужнији за планирање, фокус и доношење одлука – постаје ефикаснији у управљању пажњом и одлукама, чак и под притиском.

У стресним ситуацијама, попут суочавања са меч лоптом у финалу гренд слема, овај део мозга може помоћи спортисти да остане прибран и донесе паметне одлуке, али само ако је добро увежбан.

Супротно томе, амигдала, наш мождани „детектор претњи“, може да угрози наступ изазивајући панику, блокаду покрета или непромишљене одлуке. Са поновљеним излагањем високоризичним тренуцима, елитни спортисти постепено преобликују овај мождани круг.

Они уче да утишају реактивност амигдале и одрже активност префронталног кортекса чак и када притисак расте. Овако усавршена мождана веза омогућава искусним извођачима да одрже емоционалну контролу.

Стварање петље мозак–тело

Фактор неуротропног порекла мозга (БДНФ) је молекул који подржава брзу адаптацију. Замислите га као ђубриво за мозак. Он повећава неуропластичност – способност мозга да се преобликује кроз искуство и понављање.

Ово преобликовање помаже спортистима да изграде и ојачају обрасце веза између можданих ћелија како би контролисали емоције, управљали пажњом и кретали се прецизно.

Ниво БДНФ-а расте уз интензивну физичку активност, менталну концентрацију и намерну праксу, посебно када је удружена са опоравком као што су сан и дубоко дисање.

Виши нивои БДНФ-а повезани су са бољом отпорношћу на стрес и бржим моторичким учењем – процесом развоја или усавршавања покретних образаца.

На пример, након изгубљеног сета, Ђоковић често ресетује стање дубоким, спорим удисајима – не само да смири нервозу, већ и да направи паузу и поврати контролу. Ово свесно дисање помаже му да врати фокус и највероватније утишава сигнале стреса у мозгу.

Преобликовање мозга

У суштини, спортисти који непрестано тренирају и такмиче се у условима притиска преобликују свој мозак да ефикасније одговори на те захтеве. Ово преобликовање подиже нивое БДНФ-а, одржава оштрину префронталног кортекса и смањује склоност амигдале ка претераној реакцији.

Овакво биолошко подешавање научници називају когнитивном резервом и алостазом – процесом којим тело прави промене као одговор на стрес или захтеве средине да би остало стабилно. То помаже мозгу и телу да буду флексибилни, а не крхки.

Важно је нагласити да ова адаптација није искључиво за елитне спортисте. Студије одраслих свих узраста показују да редовна физичка активност, нарочито вежбе које истовремено изазивају и тело и ум, може подићи нивое БДНФ-а, побољшати способност мозга да се прилагоди новим изазовима и смањи реактивност на стрес.

Програми који комбинују аеробно кретање и координационе задатке, попут плеса, комплексних вежби или брзе шетње уз решавање проблема, показали су да временом чувају вештине као што су фокус, планирање, контрола импулса и емоционална регулација.

Након интензивног тренинга или меча, често ћете видети спортисте како седају на бицикл или проводе време у базену. Ови лагани покрети, познати као активни опоравак, постепено смирују нервни систем.

Ипак, ван активног опоравка, сан је тај где се дешава право ресетовање и поправка. Он помаже у учењу и јачању неуронских веза изазваних током тренинга и такмичења.

Временом ова конвергенција ствара увежбаву петљу између мозга и тела која је спремнија за адаптацију, опоравак и перформанс.

Лекције изван спорта

Иако се рефлектори најчешће усмеравају ка спортским аренама, није потребно бити професионални спортиста да би се увежбавале ове исте вештине.

Способност наступа под притиском резултат је континуиране адаптације. Без обзира да ли пролазите кроз промену каријере, бринете о породици или једноставно настојите да останете ментално оштри у променљивом свету, принципи су исти: изложите се изазовима, регулишите стрес и свесно се опорављајте.

Иако брзина, агилност и снага могу опадати са годинама, неке спортске вештине као што су антиципација, доношење одлука и стратешка свест заправо се побољшавају. Спортисти са годинама искуства развијају брже менталне моделе како ће се одвијати акција, што им омогућава да доносе боље и брже одлуке уз минималан напор.

Ова ефикасност је резултат година ојачавања неуронских кругова који не нестају одмах са годинама. Зато искусни спортисти често блистају чак и након физичког врхунца.

Физичка активност, нарочито динамично и координисано кретање, повећава капацитет мозга за адаптацију. То чине и учење нових вештина, практиковање свесности и увежбавање наступа под притиском.

У свакодневном животу, то може бити хирург који увежбава критичну процедуру у симулацији, наставник који се припрема за тежак родитељски састанак или говорник који увежбава важну презентацију да би остао прибран када је најпотребније. То нису елитни ритуали – већ доступне стратегије за изградњу отпорности, моторичке ефикасности и емоционалне контроле.

Људи су створени да се прилагођавају – уз праве стратегије, можете одржавати изузетност у било којој животној доби.