Сунце какво до сада није виђено – Наса открила фотографије наше звезде направљене са најмање могуће удаљености

Наса је 2018. године лансирала сонду, а њена мисија је проучавање короналне плазме Сунца и његовог магнетног поља. Да би то постигла, сонда мора да приђе веома близу. Наса описује ову мисију као „додиривање Сунца“, и то је сасвим тачно.

Током мисије, сонда је све више прилазила Сунцу, постављајући нови рекорд при сваком проласку. 24. децембра 2024. године, летелица је пролетела на само 6,1 милион километара од површине Сунца.

То је невероватно близу, али на срећу, сонда има неколико слојева заштите. „Паркер“ је такође најбржа летелица икада направљена. Током проласка 2024. кретала се брзином од 692.000 километара на час и није дуго остала на тако малој удаљености од звезде.

Резултат ове смеле короналне навигације су најближе слике нашег Сунца до сада.

„Паркер“ носи четири главна инструмента, а један од њих је WISPR (Wide-field Imager for Solar Probe). WISPR има две камере отпорне на зрачење које могу да поднесу снагу Сунца. Његова улога је снимање короне, сунчевог ветра и других појава у близини Сунца. При последњем проласку, WISPR нам је приказао сунчеву корону и сунчев ветар на начин који до тада нисмо могли да видимо.

„Сонда нас је поново одвела у динамичну атмосферу наше најближе звезде. Сведочимо месту одакле почињу претње свемирског времена по Земљу — својим очима, а не само путем модела. Ови нови подаци ће нам омогућити огромна унапређења у предвиђању свемирских временских прилика како бисмо заштитили астронауте и нашу технологију на Земљи и широм Сунчевог система“, рекла је Ники Фокс, помоћница администратора Научне мисије у седишту Насе у Вашингтону.

Постоје важне последице исправног или погрешног разумевања сунчевог ветра и короналних избацивања масе. То су сталне силе у Сунчевом систему. Сунчев ветар је струја наелектрисаних честица која непрекидно тече из Сунца.

Он је одговоран за прелепе ауроре које волимо да посматрамо, али и за оштећење електромрежа и сателита. Како се све више ширимо у простор између Земље и Месеца и како се у орбиту око Земље поставља све више сателита, важно је да разумемо не само сунчев ветар, већ и све што долази са Сунца, укључујући и коронално избацивање масе.

Док је сунчев ветар континуирана појава, коронална избацивања масе су епизодична. То су избацивања плазме која могу стићи до Земље. Коронална избацивања масе могу садржати милијарде тона плазме која се креће великом брзином. Само мали број ових избацивања досегне Земљу, али када се то деси, могу изазвати геомагнетне олује које оштећују електромреже и другу опрему.

Сонда „Паркер“ је добила име по америчком хелиофизичару Јуџину Паркеру, који је 1958. сковао термин „сунчев ветар“. Његове теорије, иако су у почетку наилазиле на велики отпор, потпуно су промениле научно разумевање Сунца. Више летелица је било лансирано ради проучавања Сунца и сунчевог ветра, али је „Паркер“ надмашио све претходне мисије.

Свака мисија је донела нова сазнања о Сунцу и сунчевом ветру, али ниједна није прилазила тако близу звезди као „Паркер“. Она има и предност најмодерније технологије и инструмената. Једно од открића су и такозвани повратни удари (switchbacks).

Када се сунчев ветар мери у близини Земље, он је углавном стабилан. Али ближе Сунцу, ситуација је много хаотичнија. Сунце има изузетно снажна магнетна поља, а када је сонда пришла на 14,7 милиона миља од Сунца, показала нам је да се нека од тих поља савијају и мењају смер.