Ко су били Картагињани – генетска студија ревидира порекло древног римског непријатеља

Феничани су били конфедерација поморских трговаца који су се појавили из хаоса Леванта пре око 3.100 година и развили најопсежнију трговачку мрежу у антици. Упркос њиховом доприносу – који је укључивао изградњу бродова, навигацију, урбанизам и, можда најзначајније, алфабет – није сачувана никаква књижевност и мало писаних записа, осим погребних натписа.

Најмоћнији и најпросперитетнији од феничанских независних градова-држава била је Картагина, основана око 9. века пре нове ере на територији данашњег Туниса. Картагињани, познати и као пунски народ, основали су царство које се на крају проширило преко североисточне Африке и на југ данашње Шпаније. Затим је уследило ривалство са Римом и три Пунска рата, која су се завршила 146. године пре нове ере након бруталне опсаде када су Римљани сравнили Картагину са земљом, уништили њене библиотеке и, према предању, посејали њену земљу сољу.

Више од 2.000 година, општа претпоставка је била да Картагињани потичу са Леванта, тачније Ханаана, извора њиховог језика и религије. Али осмогодишња студија објављена у часопису Nature указује да су, од 6. до 2. века пре нове ере, Левантинци Феничани дали само занемарљив генетски допринос пунским колонијама.

„Они су сачували феничанску културу, језик, религију и свој трговачки начин живота“, рекао је Дејвид Рајх, генетичар на Харварду чија је лабораторија генерисала податке, „али су их пренели људима биолошки различитог порекла са којима су се мешали након што су стигли у ове регионе.“

Међународни истраживачки тим анализирао је деградирану ДНК из остатака 210 особа, укључујући 196 са 14 локација традиционално идентификованих као феничанска и пунска у Леванту, Северној Африци, Иберији, Сицилији, Сардинији и Ибици. Студија је закључила да се Феничани нису подједнако мешали са свим људима које су срели.

„Имали су мало ДНК од Сардинаца, Иберијаца или чак Северних Африканаца“, наводи др Рајх. Само троје од 103 особе чије су кости датиране угљеником имале су значајно левантско наслеђе, а то троје – једна са Сардиније, две са Сицилије – можда су били имигранти који су стигли током римског периода који је уследио након Трећег пунског рата.

У огромној већини, главно порекло проучаваних Феничана било је грчко; то су највероватније били људи које су Феничани срели и помешали се на Сицилији, где су грчке и феничанске колоније постојале једна поред друге. Далит Регев, археолог у Израелској управи за старине који је сарађивао на раду, рекао је да је истраживање показало да је стална мобилност егејских помораца и њихових потомака покретала ширење не само Грка већ и Феничана.

Пре 400. године пре нове ере, Феничани из западног Медитерана који су живели у Северној Африци имали су прилично једноставне генетске профиле: само појединци који су умрли у Северној Африци имали су северноафричко порекло. После 400. године пре нове ере, трагови северноафричког порекла појављују се у ограниченој мери у костима Феничана откривеним на Сицилији, Сардинији и Иберијском полуострву. Према ауторима, то може одражавати растући утицај Картагине.

С друге стране, истиче др Рајх, савремени грчки колонисти нису се интегрисали са локалним народима; ДНК из Емпурија у Шпанији или Химере на Сицилији указује да су се држали у оквиру својих сународника. „Остати културно грчки на овим местима значило је држање за себе и не укључивање странаца у своје растуће заједнице“, додаје професор.

У оснивачком миту о Картагини који се појављује у Вергилијевој Енеиди, насеље је основала принцеза Дидона, која је стекла земљу од локалног берберског владара. Декстер Хојос, аутор неколико књига о Картагини и њеном највећем генералу, Ханибалу, рекао је да ништа у извештајима грчких и римских историчара не указује на сталан прилив миграната из источномедитеранске домовине града-државе након насељавања.

Феничани су несумњиво путовали до и из Картагине, додаје, и током шест или седам векова њеног пунског живота многи су се вероватно тамо преселили и основали породице, али нису могли чинити више од малог дела становништва. „Свакако нема доказа о редовном приливу Феничанки које би постале супруге мушких колониста“, напомиње др Хојос.

Од самог почетка, предложио је, и мушки и женски досељеници су проналазили партнере у околним регионима. „Знамо за неколико бракова између картагињанских племића – од којих су две биле Ханибалове сестре – са принчевима нумидских народа западно од територије под контролом Картагине.“

Поред тога што се поклапају са постојећим теоријама, нови налази указују на демографски помак око 6. века пре нове ере, када су Картагињани усвојили нови дијалекат (пунски) и доминантни облик сахрањивања се променио са кремације на сахрањивање.

„Генетски подаци јасно показују да су ове културне промене пратиле дубоку промену у популацији“, истиче др Рајх. Циљ будућих истраживања, додао је, требало би да буде боље разумевање природе те промене, интегришући генетске, археолошке и историјске доказе.

Релативно мали узорак нове студије отежава генерализацију, напомиње Ив Макдоналд, историчарка са Универзитета у Кардифу и ауторка предстојеће књиге Картагина: Нова историја древног царства, која није била укључена у пројекат. „Али рад нам показује како треба да проширимо наше разумевање древних светова изван поједностављених наратива о нама и њима, или Римљанима и Картагињанима“, сматра Мекдонадова.

За др Макдоналд, резултати доказују да бити Картагињанин није био специфичан генетски маркер и подвлачи сложеност града-државе и његовог народа. „Данас смо много више од пуких гена и идентитет се не може свести на сингуларност. Оно што је некога учинило Картагињанином било је много ствари, укључујући везу са самом Картагином, њеним митовима, причама, културама и породицама.“