Изненађујуће откриће: И мишеви пружају прву помоћ „уста на уста“ другарима у невољи

Иако „прва помоћ" код глодара изгледа агресивније у односу на људску верзију ове праксе, глодарима укључује више уједа него људска верзија, неуролог са Универзитета Јужне Калифорније Венџиан Сан и његове колеге открили су да је техник коју користе мишеви а која подразумева „вучење“ језика, заправо проширила њихове дисајне путеве омогућавајући глодару-пацијенту да се брже опорави.

Недавна студија је такође показала и идентификовала неуронско коло које повезује повлачење језика са брзим реаговањем и буђењем код мишева који су били под анестезијом.

Слично понашање спасавања је раније документовано код сисара са већим мозгом попут делфина и слонова, док то понашање код глодара није проучавано, као ни код мањих сисара.

Не можемо са сигурношћу рећи да ли мишеви свесно и са намером крећу у акцију да помогну припадницима своје врсте који су у проблему, кажу истраживачи.

„Ипак, докази до којих се дошло током посматрања, и који нам говоре да мишеви покушавају и пет дана заредом да помогну и пруже прву помоћ другом мишу, сугеришу да је та врста реанимације мало вероватно тек споредни ефекат радозналости“, тврди Сан.

Фактор фамилијарности

Истраживачи су такође открили да је већа вероватноћа да ће мишеви покушати реанимацију на мишевима који су им познати, у односу на оне са којима раније нису били у контакту.

„Та пристрасност попут односа у фамилији нам говори да животиња ипак не реагује тек на неки рефлексиван начин на стимулусе које види“, рекао је неуро-научник са Универзитета у Толеду Џејмс Буркет, који није био укључен у студију.

„Мишеви заправо узимају у обзир аспекте читаве ситуације и идентитет животиње када формирају свој одговор, односно реакцију која се огледа у покушају спасавања", додао је Буркет.

У серији експеримената, Сан и његов тим су анализирали понашање мишева у кавезима са другим, мртвим, онесвешћеним или непокретним мишевима, од којих су неки били познати потенцијалном „мишу спасиоцу”, а други су им били потпуни странци.

У 50 одсто свих случајева, здрав миш је почео са методом оживљавања која подразумева извлачење језика из уста мишева којима је била потребна помоћ. Помоћ је дала резултате па су мишеви убрзо успели да се опораве и поново почну да ходају

„Они почињу са њушкањем, а а затим и са веома интензивном физичком интеракцијом користећи језик“, објаснио је физиолог са Универзитета Јужне Калифорније Ли Ђанг.

Тачно знају коме је потребна помоћ

У 80 одсто случајева, миш спасилац је уклонио предмет који су научници ставили у уста миша под анестезијом. Такође, покушавали су реанимације на мртвим мишевима, али не и на онима који само спавају.

У трећој студији, истраживачи са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу открили су да се, када се мишеви нађу у близини припадника своје врсте који не даје знаке живота, код њих јави јака реакција у одређеном делу мозга.

С друге стране, тим научника који су вођени истраживачем Саном, приметио је током истраживања да миш креће у акцију реанимације онда када осети стрес, што сугерише да су понашања „прве помоћи“ различита.

Сан и његов тим су тако у својој студији као окидач за прву помоћ идентификовали повећање нивоа окситоцина, хормона друштвеног везивања, што има везе са другим регионом мозга у односу на оне који су се у истој ситуацији активирали код мишева анализираних у другом експерименту.

У сваком случају, познато је да су та два региона мозга укључена у контролу понашања као што је осећај бриге и понашање у складу са тим.:

„Наши налази доприносе доказима да многе врсте деле импулс да се помогне другима у стању екстремне невоље”, закључују истраживачи из области неурологије Вилијам Ширан и Зои Доналдсон у коментарима о наведеним студијама.

Истраживање је објављено у часопису Science.