Научници измерили брзину којом мислимо, резултати изненађујући

Истраживање које су спровели неуробиолози Ђијеји Џенг и Маркус Мајстер са Калифорнијског института за технологију указује да је ова спорост нашег мозга резултат начина на који интерно обрађујемо мисли у једној датотеци, што ствара извесно загушење.

С друге стране, брзина обраде информација је у потпуној супротности са начином на који функционише наш периферни нерни систем који паралелно прикупља сензорне податке при ∼1⁢0⁹ бита/с, далеко брже од нашег 10-битног когнитивног рачунара.

За Џенга и Мајстера ова неусклађеност уноса и брзине обраде представља мистерију.

„Сваког тренутка извлачимо само 10 битова из трилиона које наша чула узимају и користимо тих 10 да бисмо сагледали свет око нас и доносили одлуке“, истиче Мајстер. „Ово је парадоксално: шта то наш мозак ради да филтрира све ове информације?"

У свом недавно објављеном раду, Џенг и Мајстер изводе хипотезу да упркос богатсва пејзажа у нашем уму, постојању фотографског памћења и потенцијално несвесне обраде података, наш мозак заиста функционише запањујуће споро и веома ретко достиже врхунац изнад десетина битова у секунди.

Како су установили током истраживања, за решавање Рубикове коцке са повезом преко очију за обраду је потребно нешто мање од 12 битова у секунди. Играње стратешке компјутерске игре Старкрафт на професионалном нивоу – око 10 бита у секунди. Читање овог чланка – највише 50 бита у секунди и то привремено.

Под претпоставком да су добијени резултати тачни, неуробиолози сматрају да диспаритет између обраде спољашњих стимулуса у нашем „спољном мозгу“ и прорачуна „унутрашњег мозга“, показујући колико мало знамо о сопственим когнитивним способностима.

„Тренутно разумевање није сразмерно огромним расположивим ресурсима за обраду и нисмо видели ниједну одрживу хипотезу шта ствара неуронско уско грло које нас приморава да размишљамо само о једној ствари у исто време“, пишу аутори.

Људски мозак је „звер“ када је у питању чиста аналитичка моћ. Његових осамдесетак милијарди неурона формира трилионе веза груписаних на начине који нам омогућавају да осећамо, замишљамо и планирамо свој пут кроз постојање са другим људима поред себе.

Воћне мушице, с друге стране, имају можда стотинак хиљада неурона, што је довољно за њих да пронађу храну, млатарају крилима и комуницирају са другим мушицама. Зашто један људски мозак не би могао да се понаша као рој мува, при чему свака јединица обрађује прегршт битова сваке секунде заједно великом брзином?

Иако нема очигледних одговора, Џенг и Мајстер предлажу да би то могло једноставно имати везе са потребама. Или боље речено, недостатком потреба.

„Наши преци су изабрали еволутивну нишу у којој је свет довољно спор да омогући преживљавање“, наводе неуробиолози. „У ствари, 10 бита у секунди је потребно само у критичним ситуацијама, а већину времена наше окружење се мења много лежернијим темпом.“

Истраживања упоредивих стопа прераде података код других врста су изузетно ограничена, објашњавају истраживачи, иако изгледа да оно што су могли да лоцирају потврђују гледиште да се генерално наше спољашње окружење мења брзином која захтева да се доношење одлука дешава само у неколико битова у секунди.

Познавање начина на који је наш мозак еволуирао могло би да нам да увид како у побољшавању вештачке интелигенције тако и за њено обликовање тако да одговара нашој посебно специфичној неуронској архитектури. У најмању руку, могло би да открије дубље предности успоравања и обраде једног по једног једноставног питања.