Научници мисле да су открили зашто је Стоунхенџ обновљен пре више хиљада година

Тим истраживача је у августу објавио доказе који указују да је олтарски камен, монолит у срцу Стоунхенџа, пренет до локације у јужној Енглеској пре скоро 5000 година из данашње североисточне Шкотске. Само месец дана касније, извештај који су поднели исти истраживачи одбацио је могућност да је камен дошао са Оркнија, архипелага код североисточне обале Шкотске који је дом неолитских локалитета из тог периода, а потрага за тачком порекла монолита се наставља.

Истраживања која се заснивају на две претходне студије сада указују да је Стоунхенџ можда био реконструисан око 2620. до 2480. пре нове ере како би се помогло уједињавању староседелаца острва када су придошлице кренуле да пристижу из континенталне Европе.

Нова студија, објављена у у часопису Археолоџи интернешнал, такође открива како су људи из неолита можда померили блок од шест тона 700 километара од места где је исклесан.

Иако се више од једног века знало да огромни стубови од пешчара по којима је Стоунхенџ најпознатији потичу са удаљености од више од 20 километара и да његово „плаво камење“ потиче из Велса, откриће да је олтарски камен из Шкотске доприносе растућој колекцији трагова који показују да је вероватно било више повезаности између древних друштава у ова два удаљена подручја него што се мислило.

Зашто је камење преношено на тако велике удаљености

Стоунхенџ је можда подигнут управо са намером да уједини ране земљорадничке заједнице широм острва Британије у време културних превирања, тврди Мајк Паркер Пирсон, професор британске касне праисторије на Универзитетском колеџу у Лондону – а олтарски камен је можда узет из далеке Шкотске као поклон или обележје политичког савеза.

Иако је структура јединствена из много разлога – укључујући обраду камена и то што има надвратнике – ниједан други споменик у Британији или Ирској не садржи камење које је пренето на тако велике удаљености, пише Паркер Пирсон у новом раду. „Стоунхенџ се истиче по томе што је материјални и монументални микрокосмос целине Британских острва.“

„Као такав, Стоунхенџ би требало да сматрамо политичким спомеником колико и верским“, наводи проф. Паркер Пирсон. „То није храм – то је био главни камен спотицања стотинама година. То није календар и није опсерваторија." Чувена усклађеност структуре са зимским и летњим солстицијама запажена је и на неким старијим конструкцијама као што је Њугрејнџ у долини Бојн у Ирској, али можда то није била њена главна сврха.

„Мислим да једноставно нисмо гледали на Стоунхенџ на прави начин. Заиста морате све то да узмете у обзир како бисте схватили шта је градитељима била намера. Они граде споменик који изражава постојаност одређених аспеката у њиховом свету."

Посетиоци Стоунхенџа често занемарују олтарски камен јер лежи равно и делимично заклоњен огромним палим комадима пешчара. Дуго се претпостављало да је и и овај олтарски камен стајао усправно, напомиње професор – али у североисточној Шкотској се налази више оваквих кружних конструкција у којима је камење намерно положено.

„С обзиром на оно што сада знамо о томе одакле потиче, чини се све вероватније да је намерно постављен као лежећи камен“, објашњава професор и додаје је „врло вероватно“ олтарски камен био део ранијег „шкотског споменика".

Археолози верују да је олтарски камен можда постављен око 2500 година пре нове ере, отприлике у време када је Стоунхенџ преуређен из свог првобитног облика. Био је то период бурних културних промена у Британији када је стизало све више придошлица из континенталне Европе.

„Очигледно је постојала нека врста интеракције – то можете назвати првим контактом. То је тренутак када је Стоунхенџ обновљен, и питам се да ли је то тренутак који је, на било који начин, требало да буде катализатор за ову заиста импресивну другу фазу Стоунхенџа. То је покушај да се утврди јединство, врло могуће и да се интегришу придошлице – или можда не."

Мада генетска истраживања показују да су придошлице из Европе у великој мери истиснуле раније неолитске популације. „Ипак, Стоунхенџ је усвојен и од придошлица чији потомци су постали доминантна полулација у Британији. Дакле, упркос промени становништва, Стоунхенџ наставља да има свој значај“ истиче професор Паркер Пирсон.