Скоро их увек замишљамо на некој чудној планети – да ли ванземаљци за живот ипак бирају потпуно другачија места

Планете изгледају као идеалне локације за проналажење живота. Када размишљамо о потрази за вамземаљцима, некако подразумевамо такав сценарио. На крају крајева, једино познато место за које се зна да подржава живот је управо – површина Земље.

Наша планета има гравитациону силу која „држи на окупу“ све облике живота, као и густу атмосферу која одржава површинску температуру у одговарајућим распонима, а и како би се вода одржала у течном стању.

Имамо обиље елемената као што су угљеник и кисеоник који формирају градивне блокове биолошких организама. И имамо доста сунчеве светлостипружајући суштински неограничен извор бесплатне енергије.

Зато, из таквих „домаћих“ поставки, организујемо нашу потрагу за животом негде другде у универзуму. Наравно, можда постоје „егзотичнија“ окружења али ми и даље претпостављамо да живот постоји на планетама јер су планете – за нас, природно прилагођене животу какав познајемо.

Неки истраживачи оспоравају ову претпоставку и питају се – да ли је могуће изградити окружење које омогућава животу да напредује и да се развија без планете која би им била истински и комплетан дом.

Ипак, идеја и није тако нереална као што можда звучи. У ствари, већ имамо пример створења која живе у свемиру без планете: астронауте на Међународној свемирској станици. Ипак, астронаутима је потребна огромна количина ресурса са Земље која има се стално транспортује, имајући у виду сложеност човека као бића.

Међутим, можда би једноставнији организми могли да се изборе са тим да живе, преживе, и да се развијају на месту које није – планета.

На пример, сићушни тардигради који живе у води, у стању су да преживе у свемирском вакууму.

Температура и притисак као изазови

Свака заједница организама у свемиру, треба да се суочи са неколико изазова. Прво, потребно је да одржава унутрашњи притисак против вакуума свемира. Дакле, колонија или група одређених организама у свемиру би морала да формира заштитну мембрану или шкољку…. Срећом, то и није компликовано; то је иста разлика притиска као она између површине воде и дубине од око 10 метара. Многи организми, и микроскопски и макроскопски, могу са лакоћом да поднесу такве разлике.

Следећи изазов је одржавање довољно високе температуре да би вода била у течном стању. На Земљи се то постиже кроз атмосферски ефекат стаклене баште, који не може ипак бити опција за мању биолошку свемирску колонију.

Аутори који разматрају нову идеју о свемирским стаништима, указују на постојеће организме, попут сахарског сребрног мрава (catagliphis bombicina), који могу да регулишу своју унутрашњу температуру уз мењање таласних дужина светлости коју апсорбују и коју рефлектују – у суштини, стварајући ефекат стаклене баште без атмосфере.

Дакле, спољна мембрана слободно плутајуће колоније организама би морала да постигне исте селективне способности.

Затим би морали да превазиђу губитак лаких елемената. Планете одржавају своје елементе чистом силом гравитације, али органска колонија би се тешко борила са тим. Према оптимистичном предвиђању, таква колонија би изгубила лаке елементе током десетина хиљада година, тако да би морала да пронађе начине да губитак – „допуни”.

Коначно, биолошка колонија би морала да буде позиционирана у настањивој зони своје звезде, да би имала што више сунчеве светлости.

Што се тиче других ресурса, попут угљеника или кисеоника, колонија би морала да има стабилно снабдевање тим елементима, као што је астероид, а затим и да пређе на систем за врсту рециклаже затвореног система да би се одржала на дужи рок.

Све у свему, истраживачи наводећи елементе који су неопходни за живот и његово одржавање ван „класичне планете“ сликају портрет организма, или колоније организама, који слободно лебде у свемиру.

Таква структура, како наводе, могла би да има до око 100 метара у пречнику и била би у танком, тврдом, провидном омотачу. Ова врста „шкољке“ би стабилизовала притисак и температуру воде у систему, и омогућила би да се одржи ефекат стаклене баште.

Иако такви организми могу или не морају постојати у универзуму, истраживање има важне импликације за будуће подухвате људи у свемиру.

Док тренутно градимо станишта од метала и снабдевамо наше свемирске станице ваздухом, храном и водом транспортованим са Земље, будућа станишта можда би могла да користе високи ниво биоинжењеринга уз материјале, чија би примена била погодна за стварање самоодрживих екосистема.